Miroslav Panti

Petar Zorani i naa narodna

knjievnost
Miroslav Panti: Iz knjievne prolosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd,
1978)
Trenuci seanja i slavlja kakvi su ovi koje u Zadru s punim razlogom
posveujemo velikom Ninjaninu i "Hrvatinu" Petru Zoraniu prilika su ne
samo da i mi danas uspostavimo svoj odnos prema pesniku davne prolosti,
ve i da, svodei itavo nae znanje o njemu, sagledamo dokle smo stigli i
kuda nam i kako valja ii za njim dalje. U ove trenutke, dakle, mi se moramo
zapitati: da li starog, znamenitog pesnika hrvatske rei poznajemo dovoljno i,
ak, da li ga poznajemo uopte? Pa odmah zatim, i u istom lancu misli: da li
smo doista iskoristili sve mogunosti i da li smo isprobali sve puteve da mu
priemo blie i da ga shvatimo bolje?
Nema sumnje: naa knjievna istorija nije se ni dosad prema Petru Zoraniu
odnosila maehinski kao to je to ipak inila s ponekim drugim pesnicima iz
starih dana: njegov ivotopis uspostavljen je marljivo, a
njegove Planineizuavane su dugo, temeljito i sa raznih strana. Pa opet,
moramo to rei, uza sva traganja, dunici smo mu jo uvek, i u mnogo emu.
Njegov ivot, koji je po svemu sudei proveo zlosreno, ostao je za nas tajna
bezmalo u svim svojim sutinskim momentima. Pratei ga po hartijama u
zadarskom arhivu,[1] mi smo smeli s uma, ili nismo stigli da gledamo, i one u
arhivu mletakom, a u njima, uveren sam, nas ekaju brojna otkria i, moda,
ne mala iznenaenja.[2] Njegovo delo, tu tipino renesansnu tvorevinu
magistralne polifonije, posmatrali smo u odnosu na klasino naslee i na
suvremenu, ili tek neto stariju, italijansku poeziju, i u njemu raspoznavali,
razgovetno i jasno i pored svih slivanja i udesnih prepleta, tonove koji su
svaki as bili preuzimani sa strane,[3] ali nismo pazili, ili nismo pazili sve
doskora, kako su u toj svesnoj i hotiminoj igri oni stavljani u jedan novi
"zuk" i kako su i odjekivali drukije.[4] Izuavali smo sloenu, recimo ba i to:
udljivu strukturu Planina, a sve donedavno smo zanemarivali poetiku koja

joj je u osnovi i koju je, uostalom, sam Zorani iscrtavao tako rei iz stranice
u stranicu.[5] Izuili smo, sredili i pedantno klasifikovali gramatike i
lingvistike odlike Zoranievog dijalekta,[6] a ostavili smo po strani njegov
poetski jezik i njegov stil, tvrd, opor i taman ne jednom, ali i ivopisan, soan
i pun neke osobene lepote takoe ne jednom. Tek odnedavno, u stvari,
obratili smo panju na prisustvo domae knjievne tradicije u Zoranievom
delu, prisustvo ne manje bitno i ne manje presudno. Veliki i vidan uticaj
Marka Marulia, i to ne samo u idejama, ve i u fakturi stiha, u izrazu, u
pesnikim temama i, reklo bi se, ponajvie u leksici uticaj koji je
dokumentovano izdvojio i ispitao Franjo velec[7] jedan je vid tog prisustva.
Preostaje nam da pretresemo i druge, od kojih je ono to je pesnik dosta
maglovito nazvao "tumaenjem blaenog Jeronima" takoe poseban i tano
toliko vaan. U isti taj niz ukljuuje se prirodno i odnos Petra Zorania i
njegovoga dela prema naoj usmenoj ili kako to obino kaemo narodnoj
knjievnosti.
U optim crtama za taj odnos zna se, naravno, odavno. Sve istorije
knjievnosti i svi obuhvatniji napisi o Zoraniu ne proputaju da ga istaknu i
naglase. Ali u istoj meri u kojoj je nesumnjiv i opte priznat, taj je odnos
nejasan i sasvim nedefinisan. Kad god je o njemu re, sve se uglavnom svodi
na neto kratkih i gotovo stereotipnih konstatacija. One su sledee. Za pesmu
s poetkom Pasite drobne travice, koju "pod zvuk sviral" peva pastir Grapko
(Kap. XIII) Zorani stavlja na margini oznaku da joj je napev kao i pesmi A
ti, devojko egljiva, a za onu s poetkom Bite elje ljuvene, koju "pogudiv"
otpeva pastir Sladoj (Kap. XIV) pesnik na istovetan nain napominje da se to
ini "u zuk" pesme Drazi mi goru projdoe. I zatim, jo i ovo: za "petje" u
naizmeninim strofama od po est peteraca koje izvode Bornik i Slavko
(Kap. XIV), poto su najpre "oba kupno" pogudili "u gusle za posluh mej
druinom staviti" u Planinama se daje obavetenje da je to "nain od
napojnic ke na pirih i jinih veseljih peti se mej pastiri mene budu". Pri tom
su se u pesmamaA ti, devojko egljiva i Drazi mi goru projdoe potpuno
opravdano, nasluivale dve narodne lirske pesme, mada Zorani to nigde nije
rekao, a ni nagovestio, a za "napojnice" se pogaalo da su "pjesme koje se
pjevaju uz pie" i koje se drugde zovu jo "poasnice" ili "poanice".
[8]
Polazei od toga, dodavalo se pokatkad, ali uvek samo neodreeno i
nekonkretno, da je Zoranievo pesniko stvaranje delom proteklo u sferi i
pod uticajem stvaranja anonimnog pesnika iz naroda.
Navedene injenice otvarale su put viestrukim istraivanjima; naa
knjievna istoriografija, meutim, koristila je ponuenu ansu tek u jednom
pravcu: pokuala je da iznae tekstove narodnih pesama kojima je Zorani
krto zabeleio poetne stihove. Franjo Fancev je relativno lako u jednom
sluajno sauvanom zapisu s kraja XVI ili sa poetka XVII stolea prepoznao
tekst narodne romanse A ti, devojko egljiva.[9] Objavljujui taj dragoceni
tekst, on nije zastao pred okolnou da se Grapkova pesma Pasite drobne

travicemetriki i ritamski ne slae ba ponajbolje s naenom romansom,

[10]
kao to nije zapazio ni to da nam shema Zoranieve pesme, s
ponavljanjem treeg stiha svake strofe u prvom stihu naredne neoekivano
daje mogunosti da nesavreni, svakako ovlani zapis narodne romanse
dovedemo u njen prvobitni i autentini oblik. Taj bi oblik verovatno bio:
A ti, divojko egljiva,
zapni putaca do grla,
da ti se dojke ne vide,
da ti se dojke ne vide,
da mene elja ne bude
na tvoje dojke gledaju.
Na tvoje dojke gledaju,
vranoga konja zakovah
i moje drube ja ostah.
I moje drube ja ostah,
i mojega gospodina,
a ti, divojko egljiva... itd.
Manje je sreno, pa prema tome i manje uspeno, bilo traganje za tekstom
pesme Drazi mi goru projdoe. Ne nalazei ga u starim zapisima i izgubivi
nadu da e ga tamo biti uopte, Olinko Delorko pokuao je da ga pronae u
sasvim novim pesmaricama i u savremenim beleenjima.[11] Trud se odmah
pokazao beskorisnim: po prvom stihu, koji je jedino imao i koji je tek u vrlo
dalekom i izmenjenom obliku nalazio u nekim pesmama, on nije mogao da
vri ubedljiva identifikovanja, utoliko pre to ti prvi stihovi u narodnim
lirskim pesmama, i kad su vrlo upeatljivi i karakteristini, najee nemaju
nikakve blie veze sa sadrinom, a ne retko se i ponavljaju u raznim
pesmama. Zbog toga pesmu Drazi mi goru projdoe moramo, na alost, i
dalje smatrati nepoznatom i izgubljenom, kao to su izgubljene i nepoznate i
tolike njene druge, za koje znamo da su nekada bile i da su ih voleli, ali koje
se niko nije setio da zabelei.
Uostalom, pitanje tekstova narodnih pesama ije je melodije Zorani koristio
ma kako inae bilo od znaaja za istoriju same narodne poezije, za
Zoranievo delo je u sutini od sporedne vanosti. Kud i kamo je zanimljiviji
i znaajniji unutranji odnos Planina i usmene knjievnosti naih naroda. A to
e rei: od sutinske je vanosti znati u kojoj je meri, na koji nain i kakvim
putem pesniki svet anonimnog knjievnog stvaraoca iz naroda uao u
Zoraniev pastoralni roman, u njegov duh i njegovo tkivo, i dokle je on bio
od pomoi ovom renesansnom vlastelinu da se kao pisac iskae kada je u
jednom "skrbljivom" i "pealnom" svom asu odluio da stupi u nau

umetniku knjievnost "po neuvibanu konjicu po stazi netlaeni".

Savremena knjievna izuavanja morae da za ta pitanja potrae prihvatljive
odgovore u samom Zoranievu delu. U tom su smislu korisna i
simptomatina neka najnovija nastojanja (Josip Vonina) da se analizom
Zoranievog proznog stila ustanovi njihova epsko-deseteraka osnova,
[12]
mada ta nastojanja nisu dala i adekvatne plodove. Jer relativno je lako u
svakom proznom tekstu, gotovo bez izuzetka, nai odeljke koji ostavljaju
utisak epskih deseteraca ili koji ak i jesu pravi deseterci, a da takvi nalazi ne
daju ipak nikakav siguran trag prisustva narodnog pesnikog izraza u
posmatranom tekstu.
Nae napomene, takoe, pokuae da se dotaknu sloenog pitanja o vezama
koje su zbliile nepoznate tvorce usmene literature i renesansnog pesnika iz
Nina. I one e polaziti iznutra, to jest iz samog romana, u kome se jedino i
nahodi klju odgovora, ali e to biti ako se tako moe rei s jedne druge
strane i na jedan drukiji nain.
*
Zoranieva okrenutost usmenoj knjievnosti bila je neminovna i stari pesnik
nije je mogao izbei, ak i da je to pokuao, to se nikako nije desilo. U
gradovima u kojima je obitavao to je svakako njegov Nin, i to je svakako
isto toliko njegov Zadar ona ga je zapljuskivala sa svih strana, na poslu i u
trenucima dokolice, u kui i pri susretima na ulici. S njom se u ona vremena
ivelo i radilo, s njom se veselilo i tugovalo, ona je oveka pratila u ratove a
sa njom se i umiralo. Ona je pohodila sve domove i drugovala je sa svakim,
ne osvrui se na zanimanja, na kaste, na stepen obrazovanja, na pol. Nije li
Solari, u Ninu i Zadru, bio u istom onom poloaju u kome je u ibeniku bio
igori, koji je tu poeziju ne samo oslukivao i znao, ve i voleo i visoko
cenio? Doista bi udno, i nemogue, bilo da Petar Zorani, koji je tako silno
oseao"slatkost baine" i kome su rodna polja i dubrave, gvozdi, planine,
luzi, rike i vrulje toliko bile na srcu, ostane gluv za narodnu pesniku re,
koja je jedno obeleje, i deo due, i izraz te voljene "baine".
Ali osim tih biografskih, i knjievnoistorijski razlozi bili su u ovom pogledu
presudni. Izmeu maja i septembra 1536, kada je, kako sam govori i kako mu
verujemo, bio zaokupljen radom na Planinama, domae pesniko iskustvo
nije bilo odve bogato da bi se mogao i smeo zaobii jedan tako znaajan
njegov deo, kao to je usmena narodna knjievnost. Osim Marulia, iju
jeJuditu pamtio do tanina, i osim srednjovekovnog naslea, u prvom redu
glagoljakog, koje je upoznao ne manje savesno, on skoro da i nije imao
knjievne tradicije iz koje bi mogao uiti i na koju bi se nadovezao.
Dubrovaki pesnici, ija su dela po Dubrovniku kruila u rukopisima, bili su
mu nedostupni i on ih, izvesno, nije ni itao. Tako je narodna knjievnost,
koja je imala izgraen pesniki jezik, svoju frazeologiju i svoje gotove

umetnike postupke, postala, neto milom i svesnim izborom, a neto

neizbeno i to se drukije nije moglo, vana i znatna komponenta njegovog
pesnikog izraza, njegove frazeologije i njegovog umetnikog postupanja. U
jednu re, i u njegovom sluaju ponovio se proces koji se ve bio odigrao pri
konstituisanju renesansne lirike, u Dubrovniku, i istina u manjoj meri ili u
meri manje vidljivoj pri oblikovanju umetnike renesansne epike, u Splitu.
Na stranicama Planina izrikom se spominju ili ak i dolaze neposredno
bezmalo sve vrste ondanje usmene knjievnosti. tavie, usvojivi odatle
terminologiju jer druge u naem jeziku nije ni bilo Zorani na isti nain i
istovetno obeleava i pojave i vrste u poeziji umetnikog postanja, dakle u
poeziji uopte. Njegovi pastiri i njegove "dekle" skoro u svakoj prilici "poju"
ili "poju kleu" (kliu); njihova "razlika petja", "pisni" ili "pisance" obino
su o ljubavi i oni ih "bugare" ili "gude" uz razne instrumente; pokatkad one
uzmu izrazito aloban oblik, i tada su to "narikanja" i "tube ali narikanja",
"pisni tubene", i "petja ali tube", koje se "poju cvilei" i izvode "tubenim
zukom" gusala i "u alosnu icu"; a gdekad su opet vesele i "rii ljubvene",
koje su u njima, pevaju se u "nain od napojnic ke na pirih i jinih veseljih peti
se mej pastiri mene budu". Od proznih vrsta najvie se i najee
"pripovidaju", to jest kazuju, za dugih asova odmora "na plandiu" i kada
mine "vrime u pae zagnati ivine", starinske "pripovisti", "pripovisti" koje
su se sluale "od starih... uspripovidajui"; te "pripovisti" su takoe "od
ljubavi", i to "od ljubavi svitovne", a po prirodi su ili tune i elegine ili pak
"glumne" to jest aljive ("glumno besiditi od starih pripovidajui"). Nita
ree od "pripovisti" na usnama pastira ive "prie", to jest prema ovoj
terminologiji izreke ili poslovice koje oni, i Zoran sa njima, citiraju uz
karakteristine dodatke: "ree se", "kako ree se", "opena ri ovo jest",
"kako pria govori", "kako openo ree se", "u prii se ree", "kako vi
svitovni u prii reete".[13] I najposle, tu su jo i "ganke", odnosno zagonetke,
koje pastiri, obino u takmienju "na izmin", postavljaju jedan drugom s
pozivom, s izazovom, da ih sagovornik "hitrijega uma", ako moe, "ugana i
istumai".
Te svoje "pisni" i ta svoja "petja" Zoranievi pastiri pevaju uz razne
onodobne instrumente, roke, surle, rebege, citare, svirale. Prvoga dana
Bornik "klee" jednu od svojih "ljupkih pisam" u slavu lepote svoje
"ljubovce" Jelene "rebegu narediv" (Kap. VI); Grapko "poje" uvenu
pesmuPasite drobne travice "pod zuk sviral drugoga druga" (Kap. XIII);
Rajko i Svitko pevaju "na izmin" svoje pobone sentence i parafraze psalama
uz pratnju "citara" (Kap. XIV). Ali kao daleko najei pratilac pastirskih
pesama dolaze gusle. Uz zvuke tog slavnog instrumenta ve prvoga dana
pastiri pevaju svoje "pisni razlike", Sladmil o svojoj ljubavnoj enji za
Maritom (Kap. VI), Sipko o svojoj Pisanki i njenim udesnim oima (Kap.
VI) i Zelenko u slavu svoje Marije (Kap. VI). Gusle su pogotovo verni drug
pastirima kad "tretjega dana" pevaju "petja na promin razlika i lipa", i to

najpre Sladmil i Plinko o lepoti svojih "ljubovci" (Kap. XIV), pa Bornik i

Slavko u tonu i na nain "napojnic" (Kap. XIV), zatim Slavgor i Davorko o
"rasutoj baini" (Kap. XVI) i Vislav, "emerno jeei" svoju tubalicu
("narikanje") za nesrenom Anicom (Kap. XVII). Napokon i pastir Rosjak na
samom kraju Planina (Kap. XXII) uz gusle "klie" zanosni hvalospev
biskupu Jurju Divniu. U nizu lapidarnih napomena Zorani nam je ostavio i
poneko obavetenje o tome kako su ovo guslanje, i pevanje uz njega,
priblino izgledali ili kako ih je barem on zamislio. Iz tih njegovih napomena,
koje se u vie navrata i ponavljaju, gotovo doslovno, moe se videti da peva
obino najpre "sredi tiho zuk od gusal", a zatim "malo pogudiv i glas zukom
srediv" klikuje svoju "pisan". Pokatkad i po dva pastira "oba kupno" gude u
gusle pre no to e poeti da pevaju, "za posluh mej druinom slaviti". Najiri
je prikaz ovakvog guslarskog pevanja Zorani dao navodei Rosjakovu
apoteozu biskupu Divniu. Prema tom prikazu, Rosjak najpre uzima "gusle
jedne", spravljajui se "peti"; potom "gusle zukom narediv i pamet s nainom
i hitrijom spraviv nikuko od pri pogudiv, pake na vrime umi glasom...
kliknu", a dok on gudi i peva, "svi openo u okruglu stahu tihi i umiljeni
pastiri, dokol Rosjak dospi prihitar poj svoj i opet u prvi zuk od gusal vrati
se". Koliko su u Zoranievoj svesti gusle bile instrument po prevashodstvu i
koliko ih on najee nije mogao odvojiti od pevanja ma koje vrste, najbolje
se vidi po tome to njihovo ime pridaje svakom gudakom instrumentu na
ice i to ni Apola nije kadar da zamisli bez gusala. Gusle su, za njega takoe,
i najbolji dar koji peva moe zasluiti svojim pevanjem: kad Sladmil zavri
svoju pesmu, "pojam tada katunar gusle jedne po hitru metru udilane i
Sladmilu d jih i ree: Poj tvoj zaisto toga dostojan jest" (Kap. XIV).
Za divno je udo, onda, to Zorani, koji je tako opijen zvukom gusala i koji
bez njih i izvan njihove pratnje retko kad moe da vidi i uje pastirska
"petja", ne pokazuje nikakvog traga poznavanju poezije junake, epske,
"muke". Na jednom mestu na poetku "treeg dana na planinah" katunar
uzima re i poziva Medara, koji je "glavarija", da uznastoji "junaci da poju",
ali u pesmama tih "junaka" nema ni traga od usmenog epskog pevanja. Ako
ikada i igde, a ono su tada i u tim pesmama o "rasutoj baini" morali
odjeknuti turobni tonovi i morali su do izraza doi specifini postupci, stil i
izraz epske poezije usmenog postanja, i to s obzirom na trenutak, na svrhu, na
atmosferu, ponajpre tonovi, postupci, stil i izraz narodne ili, ako hoete,
narodske bugartice. Nikada neemo znati zato je u tom smislu nae
iekivanje iznevereno, kao to emo, isto tako, teko ikada odgonetnuti zato
i igori u onom svom poznatom nabrajanju razliitih vrsta usmenog
pesnitva izostavlja upravo ovu do koje nam je ovde naroito stalo, epsku i
herojsku.
Zorania, prema tome, zanima usmena lirika; on nju zna i voli, i ona ga
nadahnjuje. Izvesno je iznenaenje to je nigde doslovno ne citira, ako se za
trenutak ne uzmu u obzir poeci dveju lirskih pesama koji su pomenuti samo

da bi dozvali u seanje melodije s kojima su vezani, i koji i nisu organski

deoPlanina. Njegov je postupak sasvim drukiji od onog koji e nekoliko
decenija kasnije izabrati Petar Hektorovi, jer njega ne obavezuje, kao to je
Hektorovia obavezivalo, obeanje da e svoj put prikazati realno i "ne
priloiv ni jednu ri najmanju". ak se moe, ako se poe dalje i ako se ne
zazire od pretpostavki, sumnjati o njegovim stvarnim namerama u vezi s
pesmama A ti, devojko egljiva i Drazi mi goru projdoe. Zato ih je zapravo
spominjao i zato je spominjao jedino njih? Zato i za ostala pastirska "petja"
nije sugerisao napeve, kada ih je bilo? I nije li moda pesnik iz Nina, koji se
ve bio oslobodio "betega" svetovne i grene ljubavi, i ve prihvatio ljubav
nebesku, hteo da vlastitim stihovima istisne odve senzualne, u stvari ak i
lascivne i preslobodne narodne stihove, a da za one koji ih pevaju i vole ipak
sauva njihove melodije? Ako bi to bilo posredi, Zorani bi bio prethodnik i
moda rodonaelnik onih naih pesnika XVII i XVIII stolea meu njima
e biti i jedan Andrija Kai koji su na taj nain svojim ednim i
bezazlenim sastavima guili tekstove bestidne, ali popularne, uzimajui im
napeve i stavljajui u te stare vreve vino sasvim drugo.
Umesto autentinih narodnih pesama, dakle, Zorani je oba puta davao
pesme koje je sam sroio i koje bi se, u najbolju ruku, mogle nazvati
pesmama "na narodnu". U njima, a naroito u prvoj, s poetkom "Pasite
drobne travice" ima dosta pogoenog daha starih narodnih pesama, s
njihovim estim i ustaljenim deminutivima (travice, ovice, vimenaca,
ptiice; drobnjahne, mlajahne), s karakteristinim epitetima drobne
travice, primile ovice, rnu zemlju, zelenekite, ljuti lavi i vuke) i s jednom
naroitom leksikom (dubje, hrastje u cerje, drinovje, jelje u borje: zemlja
gotovom pogaom plodi prez teake muke). U njima se, takoe, nae i
poneki zalutali pravi i doslovno citirani stih narodne poezije:
Bite elje ljuvene
da vam srce ne vene,
slite svit moj, moj svit slite, junaci.
mada se mora rei da su takvi sluajevi retki i da su bivali samo po izuzetku.
Narodna lirska pesma prisutna je, meutim, u Planinama jo na mnogim
stranicama, i prisutna na najrazliitije naine. Ta prisutnost uzima jedanput
oblik direktne imitacije, koja se lako raspoznaje i kada, inae, nije naroito
uspela:
Slaviu k v zori
mej zeleni bori
u slatki romori

mimone tuge tv poita ubore... (VIII, 73)[14]

Sin' , sunace oboje,
i nebesko, i moje,
da se vidi ko je
vaju ve jasnije i ve kriposnije... (VIII, 79)
Zlatom pak krunice i cvitke ovijahu
rese sve glavice i vojnom davahu (XVI, 136)
... eto na zelenoj tranci Anica
savija venac svoj razlika cvitjica (XVII, 145).
Drugi put je iz usmene lirike pozajmljen samo motiv, a pesnik je dalje itavu
realizaciju, osim ponekog obrta koli ga izdaje, razvio na svoj nain:
Tebe, dake, molim, pisni m, poj k onoj
k nada sve kolim, pri koj je utih moj,
padni na krilce njoj, tere umiljeno
skai i reci njoj da je rascviljeno (VI, 61).
Jednom se, opet, usred Zoranievog proznog perioda pojavi i zablesne pravi
narodni stih, dospeo ko zna otkuda i zaboravljen ko zna kako:
"Zbudiv se dake i u rukah Ljubidraga nenadino naad se, hrlo i smino skoi
se za pobignuti, da on zagrliv ju ree: eljo jedina moja, kude e mi od
mene?(XII, 102);
Vidiv ona [tj. Ljubica] da joj zabranjeno bi, kako htie, volju ispuniti,
jadovno uzdahnuv emerno cvilei: Pukni, pukni, srdace moje, ree (XII,
103).
Ali najee su to situacije opevane u staroj narodnoj poeziji, koje je Zorani
tamo zavoleo i otuda upamtio, i na koje se, zatim, u svojoj poeziji vraao, gde
kad i u vie mahova. Takva je pre svega ona ljupka slika s devojkom koja
sedi pod borom ili pod jelom zelenom i tamo biva zateena u nekoj zgodi ili u
snu:
Vidih da pod borom deklica sijae
k slatkim romorom dvorno pripivae (II, 45)
Jednom prihvaena, ta se slika potom varira na razne naine ili se primenjuje
kao stereotipni dekor za mnoge druge prilike:
Tako misalju iznit

poljem budu hodit,

ter na lazno cvilit
pod jelom zelenom u sinci sidei (VIII, 78)
Vidi tad u snu Dranik da sidei pod jelom zelenom i
slatkost tiha vitra uivajui, jedna grliica ljupka i
mila dobrovoljno u krilo mu prileti... (X, 89)
I eto uz zjatje bunje jedne na stini pod borom sidei
ena jedna, budi da stara, dali asti dostojna... (XVIII, 147).
Nije bez posebnog znaaja u ovom kontekstu istai a to je nekim udom
dosad ostalo takoe neprimeeno! da je na jednom mestu Solaria bio pod
najneposrednijim uticajem situacije i izraza same one narodne pesme A ti
devojko egljiva od koje je doslovce citirao jedino poetni stih. Opisujui, u
desetoj glavi, kakve su izgledale vile Mare i Jela kad su se, umorne od lova,
zaustavile kod vrulje, da predahnu, Zorani e u svoje pripovedanje utkati
prezanimljiv detalj: "Svakoj do grla putaca zlatimi zaponci sprid zapeta dvi
jabuice zakrivae". U tom detalju teko je ne prepoznati onaj iz upravo
citirane pesme:
Zapni putaca do grla
da ti se dojke ne vide...
U asu kad ga je na ovaj neobian nain preuzimao, Zorani tog preuzimanja
sigurno nije ni bio svestan.
Elemenata narodne poezije, meutim, najvie ima, i najsnanije se oni
oseaju, u Zoranievom stilu: Planinama je ta poezija tedro darovala svoju
leksiku, svoju metaforiku i svoje karakteristine epitete. I samo jedan brzi
pogled na bilo koji odeljak Zoranieva romana dovoljan je da se otkriju one
dobro znane rei i njihovi isto tako dobro znani spregovi po kojima se
raspoznaje izraajni arsenal anonimnog narodnog pevaa. Posebno upadaju u
oi i bezmalo na svakom se koraku sreu takozvani stalni ili stajai epiteti,
koji su inae jedna od odlika po kojima se prisutnost stila usmenog pesnitva
najlake i najpouzdanije da utvrditi. Zorani, primera radi, nee nikad rei
rejela a da uz nju kao deo neke neodvojive celine koju je on takvu preuzeo
i zapamtio, i o kojoj ne razmilja dalje ne stavi i pridev vita (visoke grane
odvitih jel, VIII, 74, v srdace usadi granu jele vite VIII, 77, ustanovitivi
visoku granu vite jele, VIII, 75, jeli vitoj, VIII, 79, vitih i visokih jel vrsta,
XX, 153, pod nje sincom krila ali, za bolje rei, pod vite jele granami mnoga
petja pel bih, XXII, 160). Osim uz imenicu jela, ovaj pridev dolazi zatim,
iako ree, u spregu i s drugim imenicama: vite kose (XI, 98), vit i visok dub
(X, 92) i sl. Ceo jedan bogati repertoar izraajnih konstanti, sainjenih na
istovetan ili veoma slian nain, izgradio je Zorani idui verno, a sigurno i

nesvesno, za izrazom svoje neznane pesnike sabrae iz naroda. Odreene

rei u njima nalaze, gotovo bez izuzetka, i odreene prideve, uvek iste, i ti
zanimljivi spojevi ostvaruju se automatski. Da pobrojimo neke od njih, uz
napomenu da ih ima i jo, i drugih, koje, prostora radi, ovde isputamo: BIO
dolazi u jedinstvu s reima a) golubica: bile golubiice (XX, 154), bila
golubica (XXII, 165); b) prsi: k svojim bilim prsom (X, 93), bile prsi istue
(XI, 97) i najzad s reju; v) lice: lici bili (XIV, 116). To tako biva i u svim
daljim sluajevima:
BISERAN. a) venac: v vencu bisernu cvitjem nakienu (XIV, 116);
b)krunica: krunice biserna (VI, 58, 61).
BISTAR. a) Voda: hladne i bistre vodice (VII, 70), bistre vode (XVIII, 147),
iste i bistre vode uli (XIX, 149), prignuv lica k tihi i bistri vodi (XIX, 150);
b) potok: bistrimi i tihimi iz vrulj potoci (VI, 55), bistrim potokom tekui
(VI, 55), pri potoku bistru i tihu (IX, 85); v) vrulja: k jednoj bistroj vrulji (X,
89), pri jednoj vruli pribistri (X, 91); g) vruak: tih, bistar i hladan vruak
(IX, 84).
BRIDAK. a) konac: takov nerazborit i britak konac (IX, 87);
b) kosa: britkom kosom (XXII, 160); v) ma: bridak ma (X, 93), Marte s
maem britkim (XVI, 140); g) muka: britku muku paah (I, 39);
d) smrt: britke smrti (I, 40: XI, 94).
BRZ. konj: brzi konji (VI, 55).
EMERAN. a) bol: emernu i tugaljivu bol (I, 41); b) jad: emeran jad (II,
45), u jadu emernu (VI, 61; XIV, 116), s jadom emernim (XVII, 143);
v)suza: emernim suzam (I, 41), jadovna emerna suza (VIII, 75), emernimi
suzami (XII, i 100), emerne suze (XIX, 150); g) uza: uza ma emerna
(XVII, 145); d) znoj: v znoju se stidi srce emernu (XIV, 121).
ESTIT. a) Zadar: Zadar estiti (XXI, 159); b) deelja: v slavnih, estitih i
tihih deeljah (III, 50).
IST. a) voda: iste i bistre vode (XIX, 149); b) zlato: sedam devojak od
ista zlata slitih (XX, 154).
RN. a) gravran: rna gravrana (III, 49); b) gora: u rnu goru uputi se (IX,
84); v) luk (obrva): dva rna i tanahna luca (VII, 71); g) zemlja: rno lice
[zemlje] (I, 41), rnu zemlju (XIII, 109).
DOBAR. kob: i dobri kobi ufaju (X, 91), stanoviti dobri kobi (X, 91), grad
slavni s dobrom kobom sazida se (XIII, 104), nosi s kobju dobrom za

uspomenak moj (XIV, 117).

DROBAN. a) trava: drobne trave (XVI, 135); b) travica: drobne travice
(VIII, 82. XII, 102 103, XIII, 109), travice drobnjahne (XIII, 109), na drobni
travici (X, 89), na zeleni i drobni travici (I 41; XX, 154).
GIZDAV. a) cvit, cvitak: kako gizdav cvit (X, 93), gizdavi cvitak (XII, 103);
b) deklica: lipu i gizdavu [deklicu] (VII, 71), gizdavu, umiu i kriposnu
deklicu Jagicu (IX, 83), prigizdavu deklicu (XII, 98), gizdave deklice (XV,
136); v) divojica: divojica ve neg uljudna i gizdava (XI, 95);
g) druba:drubi ovoj gizdavi (XIV, 115); d) oi: gizdavi oi (II, 43);
) venac: gizdav venac (XXII, 164); e) vlasi: vlasi gizdavi (VI, 68).
GORAK. a) jad: s jadi gorkimi (II, 45), i jada svoga gorka napunie (II, 45);
b) jeenje: s gorkim jeenjem (XVII, 143); v) pla: s gorkim plaem (I, 39), s
plaem prigorkim (XVII, 143); g) suza, suzica: u gorkih suzic plov (II, 45);
gorkimi suzami (II, 47, IX, 87), gorkih suz da (XVII, 141), gorku suzicu
(XVII, 145), od suz gorkih (XVII, 144); d) tuica: gorke tuice (VI, 62, XIV,
122, XXII, 162). gorilu tuicu (XVII, 144).
GUST. a) dubrava: po gustih dubravah (VI, 56), i gustih dubravah (XXII,
162); b) grmlje: gusto grmlje (XII, 101); v) lug: u gustih luzih (X, 89);
g)oblak: oblak... gust (XIII, 107); d) redina: guste i spletene redine (IV, 51);
)tmina: tmine... guste (IV, 51).
HLADAN. a) vodica: hladne i bistre vodice (VII, 70), k jednoj hladni vodici
priad (X, 89), hladnu vodicu (XIII. 108), hladne vodice (XIV, 123);
b)vruljica: hladnu i bistru vruljicu (X, 94), pri vruljicah hladnih (XXII, 162).
JASAN. a) lice od meseca: prim jasnomu licu od miseca (XIX, 149); b)
oice: jasne oice (XIV, 1151: v) nebo: na nebu jasnu (XIII, 106); v) zora:
jasna zora (XV, 132, XXI, 157); g) zvizda,: po zvizdah jasnih (XXII, 162).
LjUT. a) emer: ljuti emer (VI,. 60); b) lav: ljuti lavi (XIII, 110):
v)medvidica: ljuta medvidica (IX, 85); g) vuk: vuci ljuti (XVI, 138);
d) zmija:od ljute i srdite zmije (III, 49), zmije ljute (XVI, 136), ljutu zmiju
(XIX, 152); ) zvir: ljute zviri (X, 92), ljutu zvir slidim (XIX, 121).
MLAJAHAN. a) diklica: tri diklice mlajahne (VI, 56). mlajahnu diklicu (VII,
71); b) laviica: jedna laviica mlajahna (IX, 85); v) srdace: mlajahna
srdaca (I, 41), srdaca krotka mlajahna (VII, 71).
MRKLI. a) mrak: v noni mrkli mraci (XVI, 136), b) no: mrkla no (XII,
100).

RAVAN: polje: na ravnu polju bie (IX, 84).

ROSAN. a) cvitje: rosno cvitje (XV, 132); b) listje: rosno listje (III, 49).
RUMEN. a) cvit: rumen cvit (VIII, 73), cvit rumen (XIV, 117); b) lice,
lice:lici rumeni kakono ruice (VI, 62), rumena lica razdri (XI, 97),
rumeno lice (XIV, 122) lica rumena (XIV, 115), lici rumeni (XIV, 116);
v) ruica:rumene ruice (VII, 71). RUMEN I BIO. a) cvit, cvitje: bil i rumen
ruice uzoren cvit (VI, 67), s rumenimi i bili cvitji drobne trave (XVI, 135);
b)deklica: bile i rumene [deklice] kakono ruice prem (XVI, 136);
v) jabuka:bile i rumene jabuke (XX, 154); g) lice, lice: lica rumena, bila i
rumena (VIII, 77), rumeno i bilo lice (X, 91), svitla zora bila i rumena lica ...
podizae (XII, 107) rumena i bila lica dat mi ljubit (XIV, 116). rosno cvitje
lici svojimi bilimi i rumenimi kripljae (XV, 132); d) ruica: kako ruica
rumena i bila (XIV, 122), rumene i bile ruice (XX, 154); ) vil: vid dvornu i
potenu ... bilu i rumenu kot ilj i tuice (XVII, 142); e) zora: kako zora bila
u rumena (XIV, 122).
SINj. oblak: trisk iz sinja oblaka (XI, 97), sinj oblae (XIII, 106), odreni sinja
oblaka (XIII, 106), sinj oblak odagna (XIII, 106).
SUNAN, SUNEN. a) plam: sunen plam (XIV, 119, 121, 123);
b) svitlost:sunena svitlost (X, 92: XIII, 107), sunenu svitlost (VI, 64; XIII,
107, XXI, 157), Apolo, sunene svitlosti vojvoda (XII, 98); v) vlasci: vlasci
suneni (XVIII, 143); g) zrak: sunen zrak (II, 42, XV, 133, XVI, 138),
suneni zrak (VI, 51, XII, 101, XVI, 134), od sunenih zrakov (VI, 55),
suneni zraci (X, 90), sunenoga zraka tepline (XIII, 111), zrak sunen (VI,
62, XVI, 139, XVIII, 142), zrak suneni (VI, 67, XII, 101), zraka sunena
(XIV, 122), zraku sunenu (XII, 102).
SVITAO. a) Danica: svitla Danica (XIV, 111); b) glava: sunana svitlost u
more svitlu glavu pogruzila bie (X, 92); v) lice: svitlo lice (VII, 69); g)
pozor: svitlim pozorom (XIII, 105); d) sunace: dva svitla sunaca (VI,
71);) zora: svitla zora (XIII, 107).
TIH. a) golubica: tiha, bila i mila golubica (IX, 84); b) potok: bistrimi i tihimi
iz vrulj potoci (VI, 55), pri potoku bistru i tihu (IX, 85); v) ri: tihimi rii
(IX, 84); g) sanak: tihi sanak (I, 40); d) utih: tihi utih moj (VIII, 81);
) vihar: tih vihar (VI, 55), od tiha vihra (VI, 55), tihi vihre (VIII, 78),
slatkost tiha vihra uivajui (X, 89); e) vitar: tihi vitri (XIV, 123); ) voda: k
tihi i bistri vodi (XIX, 150); z) vruak: tih, bistar i hladan vruak (IX, 84).
VEDAR. nebo: iz vedra neba (IV, 52, IX, 84, XI, 97, XXII, 165), z vedra
neba (XXII, 160), vedra neba (XII, 98).

Veran. a) druga: verna druga (IV, 51); b) ljubovca: vernoj ljubovci (XI, 97);
v) maic: vlastit verni maic (X, 89); g) sluga: verni sluga (VI, 59);
d)sluba: sluba m verna (VI, 61, XVII, 145), slubu vernu (VI, 61).
ZELEN. a) bor: mej zeleni bori (VIII, 73); b) bus: zelenim busom obkruen
(XX, 153); v) brestan: vazda zeleni brestan (XX, 153); g) dub, dubje: pod
dub jedan zelen (XI, 97), od dubja zelena (XX, 155); d) grm, grmlje: pod
jednim zelenim grmom (XII, 102), zeleno grmlje (XII, 103); ) javor: od
zelenih javorov (XX, 153); e) jela, jelica: pod jelom zelenom (X, 89), jelicu
zelenu (XXII, 160), jelu prizelenu (XXII, 160); ) kita, kitica: zelenom
javorovom kiticom (XI, 91), zelene kite (XIII, 109); z) listje: zeleno listje
(XVI, 139); i) travica: na zeleni i drobni travici (I, 41, XX, 154), zelene
travice (XIV, 131); j) tranca: na zeleni tranci (IX, 85); k) venac: zeleni
venac (XII, 102).
ZLAT. a) glava: sunce zlatom glavom prosivae (VIII, 81), zlatu glavu Apolo
iskomoljui (XIII, 107); b) jabuka: zlata jabuka (XIII, 105), jedne zlate
jabuke (XIII, 107) jabuku jednu zlatu (XIII, 105), na zlati jabuci (III, 48, XX,
153, XXI, 159) i na zlatu jabuku stupih (XXI, 159), na zlatu jabuku stah (III,
49); v) plam: zlati plam (XIII, 110); g) prstenak: zlat i hitro kovan prstenak
(X, 89); d) runo: zlata runa (XIV, 118); ) stril: zlata ljuvena stril (I, 40);
e)trak: zlat trak (XIV, 117); ) ica: zlate ice (VII, 71, XI, 91).
ZLATOPERAN. strila: stril zlatoperan, (II, 45, VIII, 76), tulica zlatopernimi
strilami (X, 90), zlatopernu stril (X, 90), zlatoperna strila (XIV, 116), s
tulicom pri bedroj sve zlatopernih stril (XIV, 117), zlatoperna stril (XVII,
142), strilo zlatoperna (XVII, 145), zlatopernih strili udorac (XX, 155).
ZLATOVIT. a) kosa: zlatovite kose (XI, 97), z zlatovitimi kosicami (XII,
102), zlatovitih ic kosice (XVI, 136), trak od zlatovitih kosic (XIX, 150);
b)vlas: od zlatovitih vlas (X, 95).
ARKI. sunce: arko sunce (VI, 68), arko sunace (XI, 96).
ESTOK. a) smrt: smrt estoka (I, 40); b) trisk: trisk ognjen estok (II, 43),
estok trisk (XXII, 160).

*
Narodno pripovedanje takoe je na izvestan naini u odreenoj meri ostavilo
tragove svog prisustva u Zoranievim Planinama. Samo, i tu e se ponoviti;
stari odnos: kao to u Planine nije inkorporirao celovite i neizmenjene
tvorevine narodnog pesnika, Zorani isto tako nigde nije hteo da verno i u
potpunosti reprodukuje i prenese ni tvorevine narodnog pripovedaa. Moda
sve "pripovisti" njegovih pastira i svi "pritvori" kojima je proslavljao rodne

krajeve i uznosio lepotu svoje "baine" i nisu literarnog porekla, antikog ili
italijanskog, ali i tada ni te "pripovisti" ni ti "pritvori" nisu, sasvim sigurno, ni
uhvaena, zabeleena ili transponovana narodna prianja. Zorani je njih, po
svoj prilici, smiljao sam. Meutim, i one "pripovisti" i "pritvore" koje je
preuzimao iz literature, kao i ove koje je sam izmiljao, zadarski pesnik je
pripovedao na nain u kome se u obilju i bogato razaznaju uticaji usmene
pripovedne proze. Vjekoslav tefani je moda bez ostatka u pravu kada za
opis tajanstvenog stana vilenice Dinare i za prikaz njenog udesnog
"bahorenja" (Kap. XIX) veli da im korene treba traiti "prije u knjievnoj
starini", nego "u hrvatskom narodnom sujevjerju",[15] ali i u tom opisu, kao i u
itavom tom prikazu, neodoljivo se oseaju atmosfera i ton nae narodne
bajke:
"Te rii pokol Dinara izgovori, usta se i ne vele dalee odaadi
razlika bilja ikorenja udne rii govorei nabra; i pak skupa sa mnom
u peinu ulize i mnoge krabice u kih razlika prah bie i korenja na sinci
usuena, i mrtvih kosti, i sala od ivin mnogih, i razlika tuka i dlak od repov i
pak iz staklenic udnih vod i sokov, i sve te stvari u jedan sud
spravi, pak iste i bistre vodeuli i od mirisnih drvac oganj naloi i na
njem omlai udne rii mrmnjujui i nad sudom dihajui, i desnom
rukom miae. I pokole sve spravno vidi, i veer priad o obraz miseni vas
obal jednako isteki, nedalee peine k vrulji jednoj, ka iz ivice stine
izvirae ista, dojdosmo. I tad gola aliti naga isvui ini me i pram jasnomu
licu od miseca obrazom obrativ me ree: Jasna, trilina kriposti, ka na
nebu, na zemlji i u propasti jednako tvojim licem sviti,primi, molim te,
molbu, injenja, rtje i zauge k tebi prikauju i odriiti rai po vodi
ovoj tvrdo zamrene zamke i uzle od srdaca mladia ovoga, njega u slobod
povrati. I trikrat reki, dvojega ulja i soli maljahno u vrulju vre rii
mrmnjui k ja ne razumih, i pak sud s stvari zgor reenimi najedno u vrulju
isprazni i pak nad vruljom bahorei udne rii izmrmlja u sebi..."
Isto tako kada Zorani. opisuje ljupke obiaje pastira na "prvi dan miseca
cvitnja" (Kap. VIII)[16] i one "na ivanjsku no" (Kap. XIII), ili kad saoptava,
prvi u nas, imena zvezda (Kap. XVIII), on to ini, sasvim je izvesno, po
narodnim priama i u njihovu stilu.
Jo vie se re narodnog pripovedaa osea u Zoranievim izraajnim
obrtima i u njegovoj frazeologiji. Najee su to obrti i obino je to
frazeologija koji su u Planine dospeli zajedno sa talasima svakodnevnog
kolokvijalnog kazivanja. Naavi se meu pastirima, Zoran ih pozdravlja
onako kako bi to inio i u ivotu: "Boja vam pomo, brao!" (VI, 55); u
trenucima sete meusobno oslovljavanje opet je "na narodnu" ("aj, nebore"),
a i jauci su, i kod uenih humanista, a ne samo kod pastira, oni koje smo
upamtili iz starih zapisa narodne rei i iz usmene literature:
"Davori, davori" (XVII. 146 XXIV, 166). Sasvim je onda razumljivo to je sa

tih istih izvora Zorani zahvatao i u toliko drugih prilika borei se za izraz i s
izrazom: "negoli ranu privijajui bol ponavljae" (I, 41), "u sebi outih da
sedili s duom (II, 43), "pitala me gorkom jadom u snu i javi" (II, 45) "a
eljah to i najdoh" (XI, 84), "pod visine gorske i pod dubine morske" (X, 94),
"ni od njega glasa ni priglasja uti mogae se" (IX, 97), i dr. Osobito je
zadarskom pesniku na mnogo mesta dobro dola ve gotova i izraena
metaforika narodnog pripovedanja: "maljahna ustaca bolanom
razrizana" (VII, 71), "ti, dake, tuj s nevarke doad i lovinu u rukah drei,
uj, ne upusti" (XII, 101), "dim, dake, da minuv Velebi vazda, vazda desnim
rebrom goru gledajui"(XV, 134). "a gdo vam kriv jest ako sami sebi ljutu
zmiju u njidra stavite i steplivi odgojite" (XIX, 152), "s obih stran vil vidih
k se Krki klanjahu i vode za hara pridavahu tja deri dokle se s morem
ljubi" (XXI, 158). Nimalo nije neobino to je u takvoj situaciji Zorani retko
kad osetio potrebu da na izriitiji nain odredi ili da bar nagovesti svojim
itaocima poreklo nekih ovakvih osobenosti vlastite proze; itaoci su to
poreklo lako pogaali i sami; s druge strane, literarni izraz kome je
svakodnevica udarila tako vidan peat bio je za njih najprirodnija stvar na
svetu: to je bio i njihov izraz. Stoga se samo kao stilistiki efekti, a ne kao
nuno polaganje rauna o svom postupanju, imaju razumeti retka pesnikova
upozorenja, kao to je, na primer, ovo:
"Tmine tolike i tuko guste da kako ree se noem prid sobom rezati
mogal bi ih" (IV, 51).
Isto je tako teko odoleti utisku da su i mnoge komparacije kojima Zoran i
njegovi sagovornici pribegavaju ne bi li svoju misao uinili plastinijom, ili,
jednostavno, ne bi li ona zazvuala lepe i privlanije, neposredno i bez
ikakve stilizacije prenete iz repertoara usmenog priaoca. Veinu od tih
komparacija znamo odavno i upotrebljavamo i danas: "bre nego strila iz
luka puena" (III, 49), "kopni kako led" (VI, 61), "lici rumeni kakono
ruice" (VI, 62), "i njim obrtuju kako uzda konjem" (VI, 65), "aj, ljucko
himbeno uzdanje, kako u malo vrime sria slatka i blaga ukae se, a pak kako
munja otide" (X, 91), "jedna golubiica kako snig bila" (XII, 101). Ponekada
dodue Zoranieve komparacije naas zazvue kao daleke i sada ve
zaboravljene; ali se i tada brzo i lako uspostavlja istovetan odnos i sa njima.
To su takoe poreenja koja je ko zna kada nametnuo ivot sam i koje su kao
zajedniko dobro ostajale u upotrebi sve dok ih nove prilike nisu izmenile ili
potisnule: "vazda mi srdace grizie pravo i ne jinako neg kako sam po sebi u
drivu stvoren rvak vlastito drvo grize i ji" (I, 41), "eliti dali ono a
uzmono nije naravi naoj jest prem kako vitar mriom pokriti, ali sunen
zrak u krabicu uhititi ufati" (XV, 133), "ostah pravo kako lovik ki na
raskrije putov dojde i ne zna na ku stranu obratiti jima" (XVII, 146).

Jo jedna oblast usmene proze iroko je i tedro prodrla u Zoranievo delo.

To su narodne poslovice ili "prie" kako ih Zorani najee zove, u emu
opet i takoe nije usamljen. One su u Planinama izmeane i stoje
ravnopravno s svakovrsnim drugim sentencama iz literature i sa izrekama iz
Biblije, ali svaki put njihovo narodno poreklo u potpunosti je sigurno i
oigledno, i njih je nemogue zameniti sa sentencama literarnog porekla. ak
i da jedne od drugih Zorani ne odvaja tako to za sentence i izreke koje je
preuzimao iz knjiga stavlja sa strane, na margini, njihov latinski tekst ili
oznaku Proverbio, a one zahvaene iz narodnog kolokvijalnog stila ostavlja
bez svega toga, razluivanje je do kraja jednostavno, i teko se u njemu
prevariti. Sentenciozni i kratkoj, pregnantnoj formulaciji utvrenih istina
veoma skloni Zorani, kao i njegovi pastiri koji sa njim bratski dele tu odliku,
koriste se, izmeu ostalog, prastarim primercima narodne mudrosti
isklesanim u upeatljive i sugestivne formule. Neke su od njih ive jo uvek
ili su u naoj svakidanjoj rei bile prisutne sve doskora. Vreme koje je
proticalo jedva da ih se doticalo: skoro petrificirane, trajale su, neizmenjene,
stoleima. Jedna od njih, koju je Zorani vrlo spretno upleo u svoje
pripovedanje ve na samom poetku (I, 40) doista je pradrevna: "Niki pak
drugu ljubovcu obljubiti svitovahu me govorei da kljin kljina izbija i nova
ljubav prvu odrinuti hoe". Ta izreka, koja je u narodnu prozu dola iz
literarnih tekstova, nahodi se u zbornicima dubrovakih poslovica iz XVII
veka (Klin klina izbija), kod srpskog propovednika i pesnika iz XVIII stolea
Gavrila Stefanovia Venclovia (Klin s klinom na kraj se izbija),
u Basnama(1788) Dositeja Obradovia (I naumi s klincom, tono re, klinac
isterati), meu Pritama Jovana Mukatirovia iz 1807. godine (Klin s
klinom tera se) i zatim mada ni tu njen ivot ne prestaje u klasinoj zbirci
Vuka Karadia (Klin klina izbija, a sjekira oba; Klin se klinom era). Slian
je put prevalila i poslovica koja je zgodno pristala uz re Medaru Dok je
"pripovidao" o "pritvoru Sokolara u rodu, a Jagice i Ruice u cvitke" i koja je
tu dobila oblik "Nigdar vuk po porucihji" (IX, 84). Za nju zna Pavle Riter
Vitezovi koji je u svom Pririniku iz 1703. godine dvaput pretae u stihove
(Veli se ri: Teko vuku / po prijazni i poruku; Prispodoban budi vuku: / Ni
vuk ni sit po poruku), znaju za nju takoer i Mukatirovieve Prite (Kurjak
po poruci meso ne jede), a zapisuje je, i ak u vie varijanata, i Vuk (Po
porukama vuci mesa ne jedu; Teko vuku na preporuku; Teko vuku po
preporukama). Ponekad su poslovice ove vrste u Zoranievom romanu bivale
i stihovane:
Bolje ti je jimit dobrote slavan glas
neg okol se vidit zlat i srebren pas (XIV, 129)
ili:
i lai tolikoj tvoj jazik nemoj dat,

jere la obrok dvoj ne more zblagovat (XIV, 129)

ali i u toj formi ostao je gotovo netaknut njihov izvorni vid: Bolji je dobar
glas, negoli zlatan pas (dubrovaki zbornici XVII veka), Bolji je dobar glas
negli zlatan pas (uro Feri, Fabulae ab illyricis adags desumptae, 1794),
Bolji je dobar glas nego zlatan pas (Vuk Karadi) ili pak: La dva obroka ne
moe blagovat (Dubrovaki zbornici XVII veka).
Jedva da je neto ei sluaj kada su poslovice u Planinama u odnosu na
oblike koje znamo vie ili manje izmenjene i kada ih moramo prepoznavati iz
njihove prekrojene odee. Takva je, na primer, poslovica koja se skrila u
Zoranievom tekstu: "Obena ri ova jest da sila pravdu ne udi i nevolja
zakon nima" (I, 39). Ona je u dubrovake zbornike uneta u vie varijanti,
meusobno bliskih (Sila Boga ne moli, a pravde ne pita; Di je sila, tu nije
razlog; Gdi sila gospodi, s razlogom ne hodi; Sila pravdu ne udi), ali je tek u
Vukove dane dospela do najveeg preobraaja i pretrpela najveu stilizaciju:
Sila Boga ne moli (a Bog silu ne moli). Ti preobraaji i te stilizacije mogli su
dodue biti i delo samoga Zorania, kome je u ponekim sluajevima bolje
pristajala vlastita literarna obrada ustaljenih izreka no njihov utvreni i od
davnina dobro znani lik. Tako je izgleda postupio s izrekom to ju je morao
poznavati iz Biblije u obliku "Ko jamu kopa, u nju pada" (Qui fodit foveam,
incidit in eam),[17] a koja je u narodnom kazivanju stoleima uvala oblik u
kome ju je upamtio i Vuk Karadi (Ko drugome jamu kopa sam e u nju
pasti);[18] njemu je ona zatrebala podosta izmenjena: "jer mnogokrat gdo
drugu etu eli, i sebi ju sam zapeli" (IX, 84). Isto je moralo biti i s izrekom
"Nala slika priliku", koju je on preuzimao dvaput i dvaput je znatno menjao:
"kako je po naravi da krv prilici pritee" (VI, 56) i "vazda prilika priliku
ljubi" (X, 88), ili s izrekom "Mlado se drvo savija", koja je u njegovom delu
razvijena u iroku literarnu sentencu: "i ibica ka mladikova lahko se prignuti
i iskoreniti mogae, pak ustanovien dub teko neg sikirom primore se"
(XIX, 151). Slikovitu i karakteristinu upotrebu dobila je u Zoranievom
romanu poslovica nastala u vremena srednjovekovnih feudalnih netrpeljivosti
meu drutvenim klasama i sauvana sve do dana kada su je dubrovaki
ljubitelji i sabirai fiksirali u obliku "Dat sebru prst da t' svu ruku obzine".
Nju je zadarski pesnik uneo u jedan iri kontekst u kome ona ima funkciju
poente i u kome blista kao uiveni dragulj na bogatoj gospodskoj odei: "U
malo rii nauk ti daju, jer razumeim malo rii tribi jest: uvaj i varuj da last,
pohot, volja, elja ali pohlep svist ali razbor tvoj ne posile; jer kada godi od
tih podopin koj ako svist potklade, svako malo tako prem bude kako
openo ree se da sebar ini, komu ako za ljubav u potenje ruka da se, xoke
on u noge u svega kipa hvatiti se" (XIX, 151)
Ali odnos izmeu Zoranievog dela i naih starih poslovica usmenog
proishoda ima jo jednu stranu, moda i najzanimljiviju. Neke od tih
poslovica, u skladu s drukijim potrebama i promenjenim prilikama ili pak i

prema samim neuhvatljivim zakonima svoga ivota, u meuvremenu su

iezle ili su zamenjene drugim, i novim, i Planine su im postale jedino
stanite u kome su se sauvale za venost. A po dosegnutoj ili ostvarenoj
lepoti, po duhu kojim su ispunjene i po tanosti pogotka, one su na istoj ravni
i jednake s onima kojima su srea i sluaj pomogli da ostanu i da traju. Ima ih
za itavu jednu pregrt p okupljene na jednom mestu predstavljale bi celu
jednu minijaturnu zbirku:
Smisliv u se da od dvojega zla manje obrat se jima (I, 39); Nemoj se prvo
konca skonavati, jer kako pria govori, pri roka moe umriti, da rok ne mi
priiviti (II, 42); Jer kako zna da je tee ljudem neg Bogu ugoditi (II, 47); Jer
se ree: ni se hvali, ni se hudaj sasvima (VII, 70); Ne zna da se u prii ree:
Gdo sebi voljno naudi, ni Bogu ga milo budi (XIX, 152); Prava ri odgovora
nima, ree se (XXIV, 168); Jer se jednim duhom vru smok omlai i studene
ruke oteple (XXIV, 169); Evo sam ja pri jistini, a ti na lai jesi, kako vi
svitovni u prii reete (XXIV, 167).

*
Sada ve imamo dovoljno elemenata da naa ispitivanja svedemo u
zakljuak. Prisustvo narodne knjievnosti, one u stihu, kao i one u prozi, u
Zoranievom delu vidno je, nesumnjivo i vee nego to smo na prvi pogled
mogli verovati. To prisustvo dalo je Planinama osoben i neizbrisiv peat; bez
njega, Planinebi imale drugi ukus, i drugi zvuk, i drukije boje. Na zavretku
svog slavnog dela njegov autor jadao se to je bio prinuen da trpku i nezrelu
jabuku kako je, u metafori, svoj roman nazvao uzbere pre vremena.
Mislimo da smemo rei, ne strahujui da nas ita moe opovri: bez prisustva
narodne knjievnosti i njenog poetskog sveta, njenog izraza i njene krilate
rei, ova jabuka bila bi, izvesno, jo vie trpka i jo manje zrela.
Napomene
[1] Vid. naroito: Stjepan Antoljak, Novi podaci o hrvatskom pjesniku Petru Zoraniu,Graa za povijest knjievnosti hrvatske,
Zagreb, 1952, knj. 22, 245-273.

[2] Tako, na primer, valja spomenuti da ce u zapisnicima odluka mletakog Vea desetorice (Archivio di stato-Venezia, Cari del
Cons'iglio de' Dieci) sauvala sledea dozvola za tampanje Planina: "1569. 12 Mag. Gl'infrascritti Ecc. mi S.ri Capi deil' Ill.mo
Cons.o di X havuta fede dalli Cl.mi S.ri Riformatori del studio di Padoa per relatione delli deputati a questo carico che nell' opera di
Messer Piero Zuranich scritta in lingua Illirica et intitolata Planine non vi alcuna cosa contraria alle leggi concedeno licenza che
possa essere stampata in questa nostra citt di Venezia. Die XII Maio 1569. Domenego Zane C. del C. X. Antonio Malipiero C. del C.
X. Pietro Moresini C. de X. Pored jedne izvesnosti koju nam nudi - a to je taan datum pre koga itaoci nisu mogli imati u rukama
Zoranievo delo - ova arhivska vest otvara i mnoga pitanja: nije li zadarski pesnik 1569. ipak bio iv kad mu ce u dokumentu uz ime
stavlja titula gospodin (Messer)? I nisu li moda o njemu sauvani i drugi pisani tragovi, koji bi ce imali traiti pod neto izmenjenim
oblikom njegovog imena, kakav nalazimo u ovome dokumentu (Piero Zuranich)?

[3] Od posebnog znaaja su ispitivanja u tom pravcu koja su obavili Tomo Mati (Zorani's Planine und Sannazaro's Arcadia,Archiv
fr slavische Philologie, 1897, XIX; Petor Zorani, Zadar, 1909), Vjekoslav tefani (u predgovoru i komentarima uz
izdanje Planina, Zagreb, 1942) i Josip Torbarina (Strani elementi i domaa tradicija u Zoranicevim Planinama, Zadarska revija, 1959,
VIII, 7-24).

[4] Na to je upozorio Franjo velec (Flanine Petra Zorania, Zadarska revija. 1959. VIII. 58-69).

[5] Prvi je u tom smeru poeo da istrauje Zoranievo delo Franjo velec (Osnovi Zoranieve poetike, Radovi Filozofskog fakulteta u
Zadru, 1964, 5, 99-116).

[6] Gojko Ruii, Jezik Petra Zorania, Junoslovenski filolog, 1930, IX, 1931, X, i posebno.

[7] Vid. njegov rad naveden u nap. 4.

[8] Takvo tumaenje daje Rjenik hrvatskoga ili srpskoga jezka, dio VII, Zagreb 1911, s. v. napojnica.

[9] Dosad najstarija poznata hrvatska puka pjesma iz Sjeverne Dalmacije, Zbornik u ast Bogdana Popovia, Beograd, 1929, 116119.

[10] O tom neslaganju dovoljno reito govori i sama jedna pojedinost: u pesmi A ti devojko egljiva od 40 osmeraca svih 39 (tj. 97,5
posto) ima cezuru posle petog sloga (shema 5+3), a samo je jedan (2,5 posto) s cezurom posle etvrtog ( + 4), dok u pesmi Pasite
drobne travice, koja broji 55 osmeraca, stihova sa shemom 5+3 ima 33 (tj. 60 posto), onih sa shemom 4+4 ak 12 (21,8 posto), a ima i
10 osmeraca (18.2 posto) sa shemom 6+2. Variranja u pogledu na sporedne cezure u prvom polustihu jo su vea.

[11] U potrazi za narodnom romansom, kojoj se prvi stih spominje u Zoranievim "Planinama", Zadarska revija, 1960, IX, 132-136.

[12] O porijeklu Zoranieva proznog izraza, Umjetnost rijei, 1968, XII, 217-234.

[13] To je sve u punom skladu s konstatacijom Vuka Karadia (Srpske narodne poslovice u druge razline kao one u obiaj uzete
rijei, Be, 1849, str. VII da "u narodu naemu nema imena zaposlovice, nego kad ce koja hoe da rekne, obino ce govori: tono
(ima) rije; ili: tono stari vele; ili: tono babe kau i t. d." Svi nai stariji pisci, u ijim delima esto nailazimo na umetnute
poslovice, postupaju kao i Zorani, dodajui uz poslovice svakovrsne naznake kao: "ri odvijeka" (. Meneti, "svi znani govore",
"vele svi", "ri ova", "ree ce ne mani" (D Ranjina), "reeno je", "ree ce", "reklo ce", "ono to ce ree", "nije zamani reeno" (M.
Dri i dr. (up M. Panti, Vuk Stefanovi Karadi u nae narodne poslovice, u knjizi: Sabrana dela Vuka Karadia, IX, Beograd,
1965, 597-598). Razume ce, obrtima kao to ree ce, pravo ce di ovoj i slinim ni Zorani ne propraa uvek jedino narodne poslovice;
gdekad on te obrte koristi i za izreke literarnog porekla ili za citate iz knjievnih i poetskih sastava znanih i neznanih pisaca. U tom
pogledu znaajno je meutim da re Proverbium Zorani nikada ne istie na marginama teksta kada su u pitanju poslovice i izreke
narodnog postanja; i obrnuto Sanacarove rei com' il proverbio (Arcadia, Prosa VII) prevodi obrtom kako ree ce (Kap. VII).

[14] Svi navodi iz Zoranievih Planina u ovom ogledu daju ce prema poslednjem izdanju tog dela, koje je priredio Franjo velec, a
izilo je kao osma knjiga poznate kolekcije Pet stoljea hrvatske knjievnosti, u Zagrebu 1964. god. U navodima, rimska cifra
oznaava poglavlje dela (Kap.), a arapska stranicu pomenutog izdanja.

[15] Petar Zorani, Planine. Tekst s tumaem i rjenikom priredio Vjekoslav tefani, Zagreb, 1942, str. 166. nap. 10.

[16] Upor. Tomo Mati, Hrvatski knjievnici mletake Dalmacije i ivot njihova doba, Rad JAZU Zagreb, 1927, 233, str. 38.

[17] Liber ecclesiastes, 10, 8.

[18] Tako, primera radi, u dubrovakim zbornicima (Dube sebi jamu tko je druzijem kopa; Jamu kopat pod kijem), u
delu Pentikosti (1743) Gavrila Stefanovia Venclovia (Tko pred Drugim kopa jamu sam e u nju ce uvaliti), u
Mukatirovievim Pritama (Ko drugome jamu kopa, sam e pasti u nju), ili u zapisu Dubrovanina Iva Altestija s kraja XVIII veka
(Ko druzijem jamu dube, u nju upada).

// Projekat Rastko / Knjievnost / Nauka o knjievnosti //

[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomo ]