Kao i uvek, za mog supruga Ešlija,

jer bih bez njega bila izgubljena.

I za Meribet, jer mi je dala naslov.
I za Melisu: urednicu, zastupnicu i prijateljicu
Kada bi se istorija učila u obliku priča, nikada ne bi bila zaboravljena.

Radjard Kipling, Sabrana dela

 Pošteno upozorenje
Ako vam kažem šta se desilo te noći u Jekaterinburgu, moraću da raspletem pamćenje –
sva njegova zamršena klupka – i spustim vam ga na dlan. Biće to i dar i prokletstvo.
Priznanje koje mi možda nikada nećete oprostiti. Jeste li spremni na to? Možete li da
primite na dlan ovu istinu i ne zdrobite je kao svi ostali? Jer mislim da ne možete.
Mislim da niste dovoljno hrabri. Ali, kao i mnogi drugi tokom godina, pitali ste:
Jesam li ja zaista Anastasija Romanova? Voljena kćerka? Obožavana ikona? Ruska
velika kneginja?
Ili sam prevarant? Varalica? Lažov? Kradljivica tuđeg nasleđa?
Na vama je da odlučite, naravno. Nebrojeni su već izrekli svoju presudu. Sad je na
vas red. Ali, ako želite istinu, morate dobro paziti. Nemojte sanjariti i nemojte lutati u
mislima. Ne progovarajte i ne prekidajte me. Dobićete odgovore. Ali najpre morate
razumeti zašto su me godine dovele do ovog trena i zašto je moj strašni gubitak ovo
putovanje učinio neophodnim. Kada završim, i samo tada, imaćete pravo da mi kažete
ko sam.
Jeste li spremni? Dobro.
Počnimo.
 DEO PRVI

Kraj i početak

Kada eliminišete nemoguće, ono što ostane, ma koliko

neverovatno bilo, mora biti istina.
Ser Artur Konan Dojl
 1
Ana

FOLIE À DEUX
1970, 1968.

Šarlotsvil, Virdžinija
17. februar 1970.

Ana se pre tačno pedeset godina, baš na ovu noć, bacila s mosta u Berlinu. Nije to bio
njen prvi susret sa smrću, čak nije bio ni najnasilniji, ali jedino joj je tada smrt zapretila
od sopstvene ruke. Anin muž ovo ne zna. Posmatra ga dok on posmatra nju, i zna da on
vidi samo krhku staricu koja je suviše dugo čekala da skine ljagu sa svog imena i povrati
dostojanstvo. Vidi pažljivo negovanu sliku koju ona predstavlja svetu: krunu proređene
srebrne kose i umorne plave oči. Starost, zbunjenost i nežnu auru bespomoćnosti. Ova
slika ne može biti dalje od istine. Bila je ona mnogo toga u proteklim godinama, ali
nikada nije bila bespomoćna. U ovom trenutku, međutim, Ana je prosto nestrpljiva. Sedi
u dnevnoj sobi, tri hiljade kilometara udaljena od svoje prošlosti, i čeka presudu.
Džek je, poput uplašenog zeca, klupko nerava i napetosti. Iskače iz fotelje i počinje
da korača pretrpanom dnevnom sobom. „Zašto ne zovu? Trebalo je već da se jave!“
„Sigurna sam da su pročitali presudu pre nekoliko sati“, kaže Ana, naslanja glavu
na bočni naslon fotelje i sklapa oči.
Ma kakve vesti da stignu, neće biti dobre, ali Ana nema srca da mu to kaže. Džek je
tako pun nade. Već je napisao obaveštenje za štampu i napravio fotografiju polaroidom,
da ih oboje ujutro odnese u Dejli progres. Džek je razgovarao s urednikom danas po
podne i predložio mu da sačuvaju mesto na naslovnoj strani za ovu priču. Nada se mestu
za važnu vest. Nada se udarnoj vesti propraćenoj uzvičnicima.
Premda on to nije priznao, Ana zna da se nada da će novinari ponovo doći. Nije im
nijedan došao već mesecima, a ona podozreva da je on usamljen s njom i njihovim
životinjama. Pomalo joj je žao što mu ovako sedi za vratom. Ali nije bilo drugog načina.
Gleb je insistirao na tome, a za sve godine koliko ga poznaje, Gleb Botkin bio joj je
najiskreniji prijatelj i najodaniji zastupnik. Sada je već dve godine mrtav. Još jedan
gubitak u beskrajnom nizu gubitaka. Džek je tako dobar prema njoj – baš kao što je Gleb
i rekao – a i prosjaci nisu u prilici da biraju. Ana sebe na ovo podseća svaki dan.
 Telefon zvoni. Tri puta se oglašava uznemirujuća metalna zvonjava, a zatim Džek
podiže slušalicu.
„Kuća Manahanovih.“ Tišina, a zatim: „Da, tu je. Samo trenutak.“ Kabl nije
dovoljno dugačak da dopre do druge strane prostorije, pa Džek spušta slušalicu na
komodu. Smeši se. „Poziv iz Nemačke.“
„Ko?“
„Princ.“ Ozareno se osmehuje, a zatim pojašnjava – jer je u njenom životu bilo
toliko prinčeva. „Fridrih.“
Ana oseća divlji nalet gneva na pomen ovog imena. Nije zaboravila šta je Fridrih
uradio, nije zaboravila spaljenu hrpu iza njene kolibe na obodu Švarcvalda. Sve one
spaljene male kosti. Da je vest stigla od bilo koga drugog, prihvatila bi poziv. „Ne želim
da razgovaram s njim.“
„Ali…“
„Zna on zašto.“
„Zaista mislim da je vreme da…“
Ana podiže dlan prema njemu, odlučno, konačno. „Preuzmi poruku.“
Džek se duri, ali se ne buni. Zna da je rasprava uzaludna. Ana ne menja mišljenje. I
ne prašta. Ponovo uzima slušalicu. „Žao mi je. Ne želi sad da razgovara s vama.
Saopštite vest meni.“
A zatim posmatra, i srce je boli, kako mu s lica malo-pomalo nestaje vedrine.
Najpre je nestalo osmeha. A zatim je spustio obrve podignute u iščekivanju. Desna ruka
pada mu pored tela. Izduvao se. „Ne razumem“, kaže naposletku, a zatim pročišćava
grlo kao da je progutao paučinu.
„Zapiši!“ govori mu Ana. „Od reči do reči!“ Ne želi da presudu tumači kroz njegov
gnev kad spusti slušalicu. Ana želi tačno da zna šta Apelacioni sud ima da kaže. Džek
lako podleže osećanjima i sklon je preterivanju. Mora da zapiše odluku u celosti ili će
ključni delići informacija zauvek biti izgubljeni čim spusti slušalicu. Glebu ne bi morala
da daje uputstva. On bi odmah znao šta da radi. Znao bi koja pitanja da postavi. Ali
Gleba više nema i ona se, ponovo suočena s realnošću njegovog odsustva, oseća
prepušteno strujama sudbine.
„Čekajte da zapišem to“, kaže Džek kao da je to njegova zamisao. Posmatra ga
kako pretura po gomili papira na pretrpanoj komodi i traži svesku s praznim listovima.
Kako je nije pronašao, uzima kovertu i okreće je. „Recite. Spreman sam.“
Pre jedne decenije Ani je advokat rekao da je ova parnica najduža parnica u
nemačkoj istoriji. A žalba se posle još otegla u nešto beskonačno. I sada gleda kako
Džek urednim i čitkim rukopisom zapisuje fusnotu njene potrage na poleđini računa za
struju. „Kako se to piše?“, pita u nekom trenutku pridržavajući slušalicu jednom rukom i
pišući drugom. Ne žuri i ne žvrlja, već svaku reč zapisuje s bolnom preciznošću i
povremeno moli Fridriha da ponovi šta je rekao.
Džek i Ana nemaju mnogo prijatelja. Nisu dugo u braku, svega dve godine, i njihov
odnos zasnovan je na nuždi i koristi, a ne na ljubavi. Stari su i ekscentrični, i ne uklapaju
se u pristojno društvo u živopisnom studentskom gradu. Ali uskoro bi trebalo da im u
goste dođe nekoliko ljudi, uglavnom nekadašnjih profesora sa Univerziteta u Virdžiniji,
kojima je pripadao i Džek. Ana ne želi da zna kako ih je ubedio da dođu. Prijem gostiju
bio bi prilično nelagodan da je presuđeno u njenu korist. A sad će biti nepodnošljivo
mučan. Ana odlučuje da večeras neće biti druženja. Nema volje da zabavlja neznance.
Ali Džek je, u iščekivanju proslave, pripremio pravu gozbu. Njihova mala dnevna
soba puna je poslužavnika s voćem, sendvičima, punjenim kuvanim jajima, sirom,
kiselim kornišonima i koktel-kobasicama nabodenim na čačkalice. Čak je kupio i tri
boce šampanjca i stavio ih u led ispod ukrasnih sijalica, koje je pričvrstio za tavanicu.
Ana sumnjičavo posmatra boce. Gotovo četiri decenije nije ni okusila šampanjac.
Poslednji put kad je pila šampanjac, obrela se naga na krovu jedne njujorške zgrade.
Sve u prostoriji bilo je jeftino, neukusno i svečano – baš kao i njen suprug. Džek je
za ovu priliku u prodavnici kostima blizu kampusa kupio i tijaru od cirkona. Počiva na
drečavom jastuku od crvenog baršuna pored šampanjca. Otkako su se sreli, jedva čeka
da je kruniše, i samo mu je danas, i samo u nadi da će presuda biti u njenu korist,
udovoljila. Ali nade više nema. Ugušena je u sudnici u Nemačkoj, na drugoj strani sveta.
„Hvala“, kaže on naposletku, a zatim tišim glasom, gotovo šapatom, dodaje:
„Hoću. Žao mi je. Znate kakva ume da bude. Uveren sam da će razgovarati s vama
sledeći put. Zbogom.“
Džek se okreće prema Ani privijajući kovertu na grudi. Ne progovara.
„Moramo da pozovemo goste i kažemo im da se prijem otkazuje“, kaže ona.
On izgleda slomljeno. „Strašno mi je žao.“
„Nisi ti kriv. Ti si uradio sve što si mogao.“ Sleže ramenima. Duboko udiše. „Šta je
Fridrih rekao?“
„Da je tvoja žalba odbijena. Neće poništiti presudu nižeg suda.“
„To sam shvatila. Reci mi šta je tačno rekao.“
Džek gleda u papir. „Smatraju da je tvoja tvrdnja non liquet.“
„Zanimljivo.“
„Šta to znači?“
„Nije jasna, ili tačnije, nije dokaziva.“
Džek se mršti, pući usne toliko da mu gornja usna gotovo dotiče nos. Neobičan je
to i detinjast izraz, a koristi ga sve češće kako postaje stariji. „Je li to nemački izraz?“
„Latinski.“
„Znaš latinski?“
„Veoma oskudno.“ Ana odmahuje rukom. „Nastavi.“
„Sudije su rekle da, iako tvoja smrt nikada nije dokazana, nije dokazano ni da si
uspela da pobegneš.“
„Ah! Pametno!“ Smeši se ovoj dilemi. To je fundamentalni logički paradoks.
Naravno da njen beg ne može da se dokaže dok sud zvanično ne potvrdi njen identitet, a
neće da ga potvrdi dok ne dokaže da je pobegla… „Pročitaj ostatak, molim te.“
Džek drži kovertu petnaest centimetara od nosa i polako čita presudu. „Nismo
zaključili da tužitelj nije velika kneginja Anastasija, već samo da je sud u Hamburgu
doneo presudu ne čineći nikakve pravne i proceduralne greške.“ Podiže pogled. „Znači,
oni hoće da kažu kako nisu zaključili… ništa?“
Počinje polako da odmahuje glavom, a zatim sve odlučnije. „O, odlučili su oni sve
odavno!“
„Nije valjda zbog one fotografije? Sud ju je sigurno video. Nema drugog razloga da
presude na tvoju štetu. Prokleta bila Raspućinova! Prokleta bila!“ Džek ponovo počinje
da korača. „Mogli bismo da damo izjavu…“
„Ne. Gotovo je.“ Ana podiže bradu sa svim dostojanstvom koje može da skupi i
spušta ruke u krilo. Drži se kraljevski i miri se sa sudbinom. „Nikada me oni neće
zvanično priznati kao Anastasiju Romanovu.“

DVE GODINE RANIJE

Šarlotsvil, Virdžinija
23. decembar 1968.

Ana ne želi da se uda za Džeka Manahana. Radije bi se udala za Gleba. Čak i nakon svih
nevolja koje joj je tokom godina zadavao. Ali njihova priča zasnovana je na pogrešnim
počecima i malim promašajima. Lošem izboru trenutaka. Daljini. I ishitrenim odlukama.
Nije im bilo suđeno. Zato ju je Gleb nagovarao da se uda za Džeka. Čitav ovaj fijasko
njegova je zamisao – sudnica, budalasta ružičasta haljina, buket ruža i šišarki, krznena
šubara od zečjeg krzna, koju bi trebalo da nosi kada izađe iz sudnice pred fotografe (ovo
je udesio Džek, jer prokletnik ne može da ne pravi teatralne scene ma gde da ode). Gleb
tvrdi da u šubari izgleda kao ruska velika kneginja, ali odbija da je nosi. Siroti zec.
Kada su razgovarali o ovom besmislenom planu u avgustu, Gleb je krivicu svalio
na svoje zdravlje. Ne može on da se oženi njome, jer bi ona naposletku morala da brine
o njemu. Ana veruje da je ovo kazna za dugogodišnju ljutnju. Milo za drago. Rana za
ranu. Voleo ju je decenijama, a ona mu nikada nije uzvratila istom merom. Sada je on
svedok njenog nevoljnog venčanja. Zapravo, čak je i kum na venčanju.
Napolju pada sneg. Nisu to gnevni, surovi i žestoki udari ledenih krhotina snega na
kakve je navikla u Nemačkoj, već debele letargične pahulje koje lebde i lepršaju, i
polako se spuštaju na tlo. Lenji sneg. Američki sneg.
Ana je imala samo jedan ljubavni sastanak nakon onog prozračnog leta u Bavarskoj
pre mnogo godina, a Gleb je nastavio dalje. Oženio se. Dobio decu. Nikada nisu
razgovarali o minulim godinama i ne vredi to sada potezati. Ana je zašla u sedamdesete
– suviše je stara da bi se udavala, i sasvim sigurno suviše stara da bi se udavala po prvi
put. Džek Manahan je dvadeset godina mlađi od nje. Bivši profesor zaljubljen u rusku
istoriju, i nju – ili barem ideju o njoj. No, bez obzira na sve, nije se mnogo protivio kada
su mu izneli plan. Jedini znak oklevanja bio je dugi radoznali pogled na Gleba.
Procenjivao je njegovu emotivnu vezanost i volju da se odrekne Ane.
 Setila se, nakon što su dogovori već dobrano poodmakli, da nije razmotrila pitanje
fizičke intime. Džek je mlad. U svakom slučaju mlađi. A ona… pa… nije. Pomisao na
konzumaciju braka gotovo ju je naterala da se povuče iz dogovora u celosti. Svi hormoni
su joj se sparušili, pretvorili u prah i razvejali na vetru. Ovih dana strast je bila tek nešto
više od bledog sećanja.
Gleb se i za to postarao, uverivši je da seks nije deo dogovora. Ona i Džek imaće
zasebne spavaće sobe. Biće to brak pred zakonom, dovoljan da joj omogući da ostane u
Sjedinjenim Državama nakon što joj za tri nedelje istekne viza, ali i u obostranu korist.
Gleb joj se zaklinjao u ovo, nebrojeno puta, dok su ispijali poslednju bocu vina zajedno.
Džek je neće ni dotaći. Ukoliko ona to ne poželi. Nije sigurna zašto je Gleb dodao ovo
poslednje. Nije želeo da sretne njen pogled dok je to govorio, a ona mu nije odgovorila.
Bila je to sitna okrutnost. Izgleda da to tako ide s njima. Male rane. Posekotine od
papira. Dovoljno da zapeku, ali ne i da naškode. Možda je ipak bolje što se nisu njih
dvoje venčali.
Gleb ulazi u predvorje sudnice i odmerava njeno sitno vitko telo. „Izgledaš lepo.“
On izgleda umorno, bledo i slabo. U poslednje vreme mnogo je oslabio, a nekada
široka ramena suzila su mu se od bolesti i godina. Ana želi da pita Gleba da li mu se
stanje sa srcem pogoršalo. Ali plaši se njegovog odgovora. Pa kaže: „Izgledam smešno.“
„Sve neveste izgledaju smešno. Zato su tako šarmantne.“
Ana se okreće prema prozoru. Kasno je po podne, svakog trenutka je sve mračnije,
a svetlo s plafona odbija se od stakla i vraća joj odraz. Prinosi ruku obrazu. Prati jednu
duboku boru za drugom, a svaka kazuje priču koju je odavno pokušala da zaboravi.
„Suviše sam stara za ovo“, kaže.
„Znam.“
„Znači, priznaješ?“ Posmatra i njegov odraz kako joj lebdi iznad ramena. „Ali
vidim, ne nudiš izvinjenje.“
„Ili ovo, ili povratak u Nemačku“, kaže. „Nemamo više vremena.“
„Čini mi se da je oduvek tako s nama, zar ne?“
„Brodovi u noći“, šapuće i spušta krupnu toplu šaku na njeno rame. „Jesi li
spremna? Narednik Pejs čeka. A čeka i Džek.“
„Narednik?“
„Sudija Moris jutros je javio da je bolestan.“
Ana se okreće i ne gleda u njegovo lice, već u čvor kravate. Zuri u crveno-plave
pruge na tkanini, na tanke izuvijane i izokrenute linije koje se obmotavaju oko sebe. I
Ana je vezana u čvor, ali sad, iznenada, od veselja.
„Moj brak neće sklopiti“, pita i podiže bradu da sretne njegove svetlucave zelene
oči, „ni sveštenik ni sudija – venčaće me običan policajac?“
„To daje sasvim novo značenje upoznavanju s pravima i obavezama, zar ne?“
Smeju se, dugo i glasno. Ona se ponovo okreće prema prozoru, pa stoje u prijatnoj
tišini i posmatraju kako Šarlotsvil nestaje pod snegom.
 Naposletku, Ana se naslanja glavom na Glebove grudi. „Kako sam dospela dovde?“
uzdiše i već zna odgovor. Dospela je tu, i preživela, tako što je uvek radila ono što je
moralo da se uradi.

ČETIRI MESECA RANIJE

Šarlotsvil, Virdžinija
20. avgust 1968.

Virdžinija u avgustu Ani se činila kao užareno središte Sataninog pazuha. Nikada nije
osetila takvu vrućinu. Niti joj je reč vlaga značila nešto pre nego što je stigla u
Sjedinjene Države. A evo je kako sedi na tremu Džeka Manahana i pije čaj – ni manje ni
više nego s ledom – i topi se u stolici na ljuljanje dok razgovaraju o nebitnim stvarima.
Ana hladi lice starim časopisom – o vrtovima i oružju – i želi da sunce zađe malo
brže. „Kako možeš da živiš ovako?“
Džek je gleda preko vrha orošene čaše. „Kako?“
„Kao krompir u rerni! Nepodnošljivo je.“
„Avgust je“, kaže kao da time sve objašnjava. Nosi pantalone, dugačke rukave i
upadljivu kariranu kravatu stegnutu čvrsto oko Adamove jabučice. Čini joj se da njemu
nije ni najmanje neprijatno. „Ja to i ne primećujem.“
Izrazito je američki manir, razmišlja Ana, čitav razgovor zasnovati na vremenskim
prilikama. Sede na ovom tremu već skoro dva sata i čekaju Gleba. Otišao je da obavi
nešto u gradu i obećao da će se vratiti do večere. Do sada su raspravljali o klimatskim
razlikama Istočne obale Sjedinjenih Država, padavinama na Srednjem zapadu i
škodljivoj suši u Kaliforniji, koja preti zasadima badema. Ovaj čovek baš voli zvuk svog
glasa i nije mu potrebno mnogo ohrabrenja. Dovoljno je da samo tiho zažamori ili
promrmlja pa da se on otisne u novi monolog. Baš kada je Ana počela da se pita koliko
će još moći to da trpi pre nego što iskoči iz kože, dugački sjajni crni automobil uđe u
univerzitetski krug i priđe kući. To je vozilo koje asocira na ugled i potrebu da se bude
viđen.
„Ko je to?“ pita Džek gledajući kako automobil staje na prilazni put i parkira se iza
njegovog karavana.
„Nisam sigurna.“ Ana se trudi da ne oseća krivicu zbog laži, jer gaji neprijatnu
slutnju o tome ko je unutra.
„Izgledaju veoma odlučno.“ Džek se naginje napred i posmatra žene koje iskaču iz
automobila i marširaju pločnikom prema njima.
„Anastasija!“ viče starija stigavši do dna stepeništa. Na njenom licu je izraz
zabrinjavajućeg oduševljenja.
Ova žena je Ruskinja. Opasna žena.
 Penje se stepenicama s energičnošću i žustrinom koje je Ana izgubila pre mnogo
godina. Dva koraka iza nje oprezno korača njena pratilja. Kosa joj je skupljena u punđu,
usne namazane crvenim karminom, a oči uokvirene crnim naočarima poznatog
dizajnera. U jednoj ruci nosi blok, a u drugoj diktafon. Novinarka. Ana se ukruti.
Prva žena je već ispred Ane, brblja i savija se u struku – nije to pravi naklon, već
više aluzija na naklon. Ana se povlači pred poznatim licem, dubokim i grlenim glasom,
tamnom kosom – sada ofarbanom, bar misli; jer nema u njoj nijedne sede vlasi –
prodornim očima, koščatim nosom, prepredenim usnama i krupnim telom građenim kao
betonski stub. Žena je uzima za ruku i žustro je protresa. Ana se plaši da će je podići iz
stolice i primorati na zagrljaj.
Ani je kod njenog sitnog rasta oduvek mrzak bio nepovoljan položaj u koji ju je on
dovodio u ovakvim situacijama. Ljudi su pretpostavljali da mogu bez dozvole da je
dotaknu, pomiluju i rukuju se. Ako je neko rastom niži od deteta, pretpostavljaju da je
dete. Da mogu da mu se obraćaju snishodljivo i da mogu da ga teraju da radi ono što oni
žele. Teško je niskim ljudima da deluju zastrašujuće i teško je naterati ljude da ih
ozbiljno shvate. Ovaj nedostatak visine naterao je Anu da razvije druge veštine: da
izoštri um, da jezik pretvori u sečivo, a um u brus koji oštri sečiva.
„Nisam krpena lutka. Nema potrebe da me tresete kao da jesam. Nema potrebe da
me uopšte dodirujete“, kaže.
„Izvinite“, kaže druga žena i prilazi. „Nismo se predstavile. Ja sam Patriša Baram,
možete me zvati Peti…“
„Danas nisam raspoložena za razgovor s novinarima.“
Peti gleda u predmete koje nosi u rukama pa oba sakriva iza leđa, kao da je
zaboravila da ih je ponela pa se iznenada zbog toga postidela. „Nisam novinar, barem ne
u tradicionalnom smislu. Ja sam biograf.“ Glavom pokazuje svoju prijateljicu. „A Marije
Raspućin se, naravno, sećate. Kako mi ona kaže, vas dve se poznajete od detinjstva.“
„Raspućin?“ Ovo ime privlači Džeku pažnju i on se naglo uspravlja u stolici.
„Rođaka Grigorija? Krivovernog monaha?“
„Nikad taj nije bio monah“, kaže Marija, „što dokazuje moje postojanje. A epitet
krivoverni je, razume se, stvar gledišta.“ Ima iznuren izraz žene umorne od odbrane
neodbranjivog.
Ana još nije ustala iz stolice i ponudila svojim nepoželjnim gostima da sednu.
Nepoverljiva je prema Mariji, a ima i dobar razlog za to.
Ona melodramatično podiže i spušta glas kao da je na pozornici. Ani se ne
dopadaju razmetljivi pokreti rukama, a ni njen napadan osmeh. Ne dopada joj se blesak i
škljocanje sitnih belib zuba. Ali u Ani najveći nemir bude njene oči. Svetloplave su –
gotovo neprirodno. Prodorne, ali ne na način koji bi privlače ljude. Ana shvata da želi da
se okrene i sakrije od tog prodornog pogleda. Ne bi trebalo da je to iznenađuje. Grigorij
Raspućin bio je čuven po istom takvom užasnom hipnotičkom pogledu. Kakav otac,
takva kćerka.
Ali Marijin pogled bilo je teško izbeći, ona se približava, gotovo se nadvija nad
Anu u stolici.
 „Da“, kaže kao da je konačno došla do nekog dugo očekivanog zaključka. „Ima
nečega u vezi s njom.“ Ponovo teatralno maše rukom. „Izvesne plemenitosti. Ogleda se
u njenom držanju. U glasu.“ Marija oštro klima glavom. „Verujem da je ovo Anastasija
Romanova.“
„Šta vi želite?“ Ana prislanja dlanove na kolena, da ne bi šamarom zbrisala taj
samozadovoljni izraz s Marijinog lica.
„Samo da posetim staru prijateljicu…“
„Mislile smo da bismo možda mogle da vas odvedemo na večeru“, prekida je Peti.
Spustila je blok i diktafon u tašnu, ruke su joj sad slobodne, i nimalo preteče.
Džek se uspravio na pomen hrane. „Večera s prijateljima mogla bi biti zabavna.
Nedaleko odavde nalazi se jedan divan italijanski restoran.“
„Došle ste čak ovamo – šta rekoste, odakle ste došle…“ pita Ana.
„Nisam rekla. Ali, pošto vas zanima, došla sam iz Njujorka.“
„Čak iz Njujorka samo da bismo zajedno otišli na večeru?“
„Da, na večeru.“ I sada Marija otkriva svoje karte, jer ne može da sakrije
podmukao osmeh. „A imam za vas i jedan predlog“

***

„Ne, ne idem u Holivud!“ Ana spušta viljušku.

Džek je na ulazna vrata zalepio poruku za Gleba da su otišli s Marijom i Peti Baram
i da su kod Salvija, ali im se on još nije pridružio pa Ana svaki čas gleda u vrata. Ovo je
bila greška. Ona i Džek primorani su da slušaju ove žene i njihov nerazumni plan. Gorko
se kaje što je pristala da večera s njima.
„Nemojte biti tako ishitreni“, kaže Peti. „Mnogo se novca tu može zaraditi.“
„Moja priča nije na prodaju!“
Peti to ne govori, ali njen osmeh u stilu Češirskog mačora kaže da ona veruje da je
sve na prodaju. Sleže ramenima. Probada viljuškom pečurku i guta je bez žvakanja.
„Ljudi su znatiželjni. Žele da znaju kako je bilo. Žele da znaju kako ste preživeli. Nema
ničeg lošeg u tome što ćete vi pritom malo zaraditi za život.“ Gleda Aninu jednostavnu
pamučnu haljinu, iskrzanu kragnu, izbledelu od suviše čestog pranja, i zadržava pogled
na njoj dovoljno dugo da nagovesti kako zna da je Ani novac potreban. A zatim, da bi
dodatno naglasila svoje reči, namešta svoj skupoceni zlatni lanac.
Ana gura tanjir od sebe. „Želela bih da idem kući.“
„A gde je to tačno?“, pita Marija Raspućin.
„Odsela sam kod Džeka.“
Marija se smeši za sebe i polako i pažljivo grize manikote. Taktiku menja bez
upozorenja. „Koliko dugo rekoste da ćete boraviti u Sjedinjenim Državama?“
„Šest meseci.“
„A ovde ste već – koliko? – dva meseca? Tri?“
Ana zna da ne sme zagristi ovaj mamac. „Dva.“
 „Kakvu ste vizu dobili?“
„Turističku.“
„Šteta! Međunarodna putovanja su tako skupa.“
Ana radi ono što radi već decenijama. Podiže glavu i naginje je u stranu. Upućuje
ženi nagoveštaj osmeha, snishodljivi prezrivi smešak kojim kaže da neće udostojiti
pažnjom ovu insinuaciju ni priznati da joj ponestaje i novca i opcija.
Marija se nije pokolebala. Ponovo uzima zalogaj testenine. Umače hleb u duboko
maslinovo ulje. Pijucka vino. „A šta ćete raditi kada viza istekne? Hoćete li se vratiti u
Nemačku? Svojim prijateljima u Unterlengenhartu? Svojim ljubimcima?“
I evo je. Oštrica zaseca duboko. Mora da uloži svu snagu da ne udahne gnevno.
Marija očigledno zna da Ana više nema dom u koji može da se vrati, da nije ostalo ništa
osim masovne grobnice iza kolibe koju je nekada nazivala domom. Marijino učešće u
tim događajima ostaje da visi među njima, neizgovoreno i teško.
Raspućinova kćerka smeši se pobedonosno. „Pretpostavljam da će vas princ Fridrih
primiti nazad. Oduvek vas je mnogo voleo.“ Žvaće. Guta. „Kako je on samo odan.“
Džek uopšte ne primećuje šta se pred njim odigrava, budala. Pojeo je porciju
alfredo piletine, veliku kao njegova glava, i pola vekne hleba, a sad se malo odmakao od
stola da sluša i gladi stomak. Za njega je ovo prosto razgovor o starim prijateljima. A za
nju je ovo učena.
Ana nemarno sleže ramenima. „Kada čovek pozivi dugo kao ja, živi dan za danom.
Još nisam ništa konkretno planirala.“
„Što znači da nemate nikakav plan, zar ne?“
Džek i Peti se gledaju, zbunjeno.
„O čemu one to pričaju?“ pita je Džek.
„Ne znam“, kaže Peti.
Tek tada Ana je postala svesna da su ona i Marija prešle na nemački. Prelaz je bio
tako gladak i suptilan da toga nije ni bila svesna. Da je Marija prešla na ruski, Ana bi to
odmah primetila. Ne bi je pratila. Premda Ana engleski govori tečno – živela je već u
Sjedinjenim Državama – nemački više voli. Njime se štiti.
„I mislila sam da je tako.“ Marija miluje Ani ruku. To izgleda kao nežni gest, ali
lako je zaključiti da je srdačniji nego što bi trebalo. „Nemojte se stideti. Teško je. Znam.
Šta mislite, zašto dozvoljavam da me Peti ovako dugo prati poput kučenceta? Svi mi
nekako moramo da zaradimo za život. Nema u tome nikakve sramote.“
Ana povlači ruku, ali ne sklanja pogled.
„Želim vrlo jasno da naglasim kako mene nećete moći da iskoristite kao izvor
prihoda.“ Namerno bira ovaj izraz, izgovara reči polako, uživa u izrazu prepoznavanja
na Marijinom licu. Marija je iste ove reči upotrebila kada se pojavila nenajavljena u
Unterlengenhartu i skovala zaveru da spali Anin život do temelja.
Marija se smeje kao da je Ana rekla nešto duhovito. Udobnije se namešta u stolici,
ali u očima joj se vidi opasni gnevni sjaj.
 „Neću poći s vama u Kaliforniju. Niti bilo gde drugde. Neću prodati svoju priču.“
Ana gleda najpre u Peti, a zatim Džeka, pa na engleskom ponavlja svoj raniji zahtev.
„Želela bih da idem kući.“
„A ja bih želela desert“, kaže Marija.
Sto je već prepun tanjira, korpi za hleb i praznih boca vina. Ana misli da na njemu
nema mesta za još jedno jelo, ali Marija poziva konobara i poručuje slatki hleb i kafu.
Ana proklinje sebe što nije dozvolila Džeku da vozi. Prepušteni su na milost
nametljivicama. Zato strpljivo čeka da Marija pojede još jedno jelo. Raspućinova se
ponaša kao svadljivo dete i sad kažnjava Anu što je odbila da se igra s njom.
„Kako ste me pronašli?“ pita je Ana. Ovo je drugi put da ju je Marija Raspućin
pronašla. Ostaje da se vidi hoće li posledice biti jednako katastrofalne kao i prvi put.
„Nije bilo teško.“ Pokazuje glavom na Džeka. „Ovaj čovek, s kojim ste se spetljali,
mnogo voli novine. Mnogo se o vama pisalo otkako ste stigli u Sjedinjene Države.“
„Nisam se ja spetljala s njim.“
„Zasad. Mogu se kladiti da je to samo pitanje vremena. Vi uvek mnogo volite
svoje… dobročinitelje.“
Džek i Peti više i ne pokušavaju da prate razgovor, pa na drugoj strani stola tiho
razgovaraju o pisanju i istraživanju. Skoro je devet kad je konobar doneo račun. Sate su
proveli slušajući najpre Peti, a zatim i Mariju, kako pokušavaju da je ubede da im
prepusti prava na životnu priču, kako bi mogle da snime film. Razbacuju se rečima i
spominju imena. Predlažu mnoštvo poznatih glumica koja bi mogle da glume
Anastasiju. Ne trudi se da ih podseti da je Ingrid Bergman to već uradila i da je za
Anastasiju dobila Oskara 1956. Ali njih ne zanima Anino mišljenje. Njih zanima samo
ono što one vide kao pozamašnu isplatu.
Marija uzima račun, a Ana ustaje, osećajući olakšanje što se večera završila i što
može da krene kući. Ali ona zatim gura račun preko stola i spušta ga ispred Ane. U
njenom osmehu nema ni šarma ni veselja, samo osvetoljubivosti.
„Divno je što smo se ponovo videle… Anastasiju“, kaže. „Hvala na večeri.“

***

„Šta se drugo i moglo očekivati od jedne Raspućinove?“ Gleb gotovo vrišti dok korača
Džekovom dnevnom sobom. „To su lažljivci, lopovi i prevaranti, svi do jednog!“
Džek se defanzivno trza. „Nisam znao da će nam natovariti račun. Nisam obraćao
pažnju.“
„Nije ona natovarila račun tebi! Ti možeš da ga platiš! Natovarila ga je Ani! A
siguran sam da je to sve vreme i nameravala!“
„Nije“, kaže Ana. „Da sam pristala na njen plan, ona bi platila račun. Samo je
pokušavala da me kazni.“
„Dovoljno si kažnjena.“
Džeka je stid. Uznemiren je. „Šta je trebalo da uradim?“
 „Mogao si jednostavno odbiti da razgovaraš s njom.“
„To je bila samo večera.“
„Nije to bila samo večera; bio je to javni atentat. Raspućinova naš slučaj odavno
dovodi na zao glas. Svaka veza s tom porodicom je opasna. Ništa dobro iz toga ne može
da proistekne.“ Gleb prestaje da se premešta s noge na nogu i gleda u Anu. „Ne spominji
nikome, nikom živom, da si provela veće s tom ženom. Možeš li to da mi obećaš?“
Njeno ćutanje sve govori.
Gleb ječi. „Šta još?“
„Zamolila je onog svog biografa da nas fotografiše sve zajedno pre večere.“

Fotografija je objavljena nekoliko dana kasnije. Nije dospela na mnogo naslovnih strana,
kako se Marija Raspućin nadala, ali pojavila se u društvenim kolumnama nekoliko
tiražnih novina, a i preuzela ju je novinska agencija Asošijejted pres. Pre kraja nedelje
pola Amerike i veći deo sveta znao je da je Marija Raspućin izjavila kako je Ana velika
kneginja Anastasija Romanova. Marija daje dugačke intervjue, priča zaneseno o
drugarici koju dugo nije videla, sa suzama u očima seća se njihovog detinjstva. Ana
zgađeno spaljuje sve novine.
„Potrebne su nam!“ viče Džek užasnuto kada je spalila i poslednji časopis.
Ana ga ignoriše. Gleda u Gleba. „Žao mi je. Nisam znala da će ovo uraditi.“
„Nisi to mogla znati.“
To nije u potpunosti istina, misli Ana, ali još to ne priznaje Glebu. Pita ga: „Koliko
će ovo naškoditi žalbi?“
„Ne može se proceniti. Raspućinove mrze u inostranstvu. I to opravdano. Zavisi ko
će čitati članke. I kako će ih tumačiti.“
„Nije valjda da će sud pomisliti da ja stojim iza ovoga? Da izmišljam dokaze?“
„Moraćemo da sačekamo i vidimo.“
Ana duboko udiše pre nego što kaže: „Marija je pomenula nešto o čemu moramo
da razgovaramo.“
„Šta?“
„Šta ću raditi kada mi istekne viza.“
U bore oko očiju najpre mu se nastani tuga, a zatim i rezignacija. „Ne brini“, kaže
Gleb. „Imam ja plan.“
Ana odmah zna šta mu je na umu. „Ne.“ Ana se povlači u sebe. Njegovi planovi
retko izađu na dobro.
„To je jedini način.“
„Neću.“ Spušta glas u šapat i užasnuto gleda u Džeka Manahana. On sedi na drugoj
strani prostorije i pregleda gomilu starih novina.
Gleb joj odgovara šapatom: „Moraš. Ja ne mogu. Pogledaj me. Lekar kaže da mi je
ostala još najviše godina. I to možda. Ako budem imao sreće. Džek može da se brine o
tebi.“
 Ana pokriva lice rukama. Evo, ponovo je bacaju u ruke neznancu. Primorana da
prosjači jer njen jedini prijatelj pati od srčane insuficijencije. Ali u ovom trenutku nju
boli srce. „Ako se udam za njega, dokazujem da je Marija Raspućin sve vreme u pravu.“
„Kako to misliš?“
„Rekla je da je samo pitanje vremena pre nego što se spetljam s njim, nagovestila je
da tražim dobročinitelje, da iskorišćavam ljude.“
Gleb psuje promuklo. „Ta žena je zlo. Nećemo joj dozvoliti da ti ponovo priđe.“
„Ne može mi naškoditi više nego što već jeste.“
Gleb se odmiče zbunjeno, a Ana odgovara na neizgovoreno pitanje u njegovim
očima. „Zar ti to nikada nisam rekla? Pretpostavljam da nisam. Desilo se neposredno pre
nego što sam prihvatila tvoj poziv da dođem ovamo.“
„Šta se desilo?“
„Poslednji put kada se ta žena nenajavljena pojavila na mojim vratima, provela sam
u tri dana bolnici.“
 2
Anastasija

REVOLUCIJA
1917.

Aleksandrovski dvorac, Carsko Selo, Rusija

28. februar

Prvi hici odjekuju pre zore. Dok prilazim prozoru da ga otvorim, brojim ih petnaest –
svaki čepa vazduh zvukom nalik na pucanje glečera. Vojnici se, pijani i razjareni,
teturaju parkom i idu preko travnjaka palate. Prete pesnicama i razuzdano pucaju u nebo,
a meni strah – čvrst, leden i opipljiv – zapinje u grlu. Ali i dalje ih gledam, nesvesna da
bi neki od njih mogao da se okrene i nanišani puškom u mene. Da bilo ko od njih može
da povuče obarač i skine me kao vrapca na grani. Sleđena sam. Opčinjena haosom. Jer
čak i ovde, iza zidova palate i među mekim nanosima snega, čujem njihovu pobunu u
gradu i znam da nam je sudbina okrenula leđa.
Iza sebe čujem cviljenje i šuškanje, a zatim drhtavi glas. „Ne brinite, careviću,
puščana paljba čuje se tako glasno i blizu zbog mraza.“
Zatvaram prozor i navlačim zavese. Vidim da se majčina sobarica nadvija nad mog
brata, da je usne prinela njegovom uvu i da mu prstima sklanja kosu iz očiju. „Šta to
radiš?“, pitam je.
„Plaši se“, kaže Dova kao da to opravdava laž.
Puščana paljba jeste glasna i jeste blizu. Ali mraz s tim nema nikakve veze.
Međutim, Dova se više plaši da ne uznemiri mog bolešljivog brata – pa time i moju
majku.
„Hoće li nas ubiti?“ pita Aleksej. Oči su mu krupne od brige, leži sklupčan oko
svog malog smeđeg španijela. Džoj pomalja kovrdžavu glavu ispod ćebeta i njuška mu
bradu. Ivice usana povlači mu osmeh dok ga liže.
„Ne.“ Sedam na ivicu njegovog kreveta i milujem meke i opuštene uši psetanceta.
„Carska vojska okružuje dvorac. Oni će nas zaštititi.“
„Jesi li sigurna?“
„Naravno. Želiš li da vidiš?“
Dova mi prilazi. „Mislim da…“
 „Biće on dobro. A ti bi trebalo da se odmoriš. Izgledaš iscrpljeno.“
Dova se ne raspravlja, ali otvara usta, pa ih zatvara. Ispravlja ramena pa se, nakon
kraćeg oklevanja, kruto spušta u kniks i odlazi u postelju.
Čekam da izađe iz sobe, a zatim pomažem Alekseju da ustane i vodim ga do
prozora. Ruka kojom me grli oko ramena tanka je poput brezovog pruta, osećam
njegova rebra prislonjena uz moje telo. Rođen je s hemofilijom, i čitavog života bio je
sitan i slabašan, ali, otkako se pre nedelju dana razboleo od morbila, istopio se na tek
nešto više od kože i kostiju. Želim da oduzmem nešto od svog mekog tela – s onih mesta
koja moje sestre bockaju i zbog kojih me nemilosrdno zadirkuju – i obložim oštre
uglove njegovog tela. Rebra. Lopatice. Kukove. Želim da mu pomognem da ozdravi. Da
mu vratim boju u obraze i smeh u glas.
Na čast mu služi što se ne trza od pogleda na narandžaste bleskove puščane paljbe i
tanke vrpce plamena na horizontu. Gledamo haos kroz pukotinu u zavesi, pazimo da je
ne razmaknemo sasvim. Oprezna sam kada je njegov život u pitanju.
„Šta to gori?“ pita.
„Carsko Selo.“
„Čitav grad?“
„Ne. Samo oni bliži delovi.“
„Ko je zapalio vatre?“
„Najverovatnije narod.“
„Moraju stati!“ kaže i carski frkće. „Ne odobravam to!“
Aleksej od rođenja zna da će biti car. Ne samo kralj, ili vladar, već car; suveren
dinastije koja vlada već trista godina; predvodnik carstva koje se svakog dana širi za
osamdeset kvadratnih kilometara; zapovednik vojske koja štiti jednu šestinu Zemljine
površine. To je njegovo užasno božanske nasleđe i ja ne znam kako da mu objasnim da
ovoj nevolji ne može samo da naloži da nestane.
Pa pokušavam to da mu saopštim tako da razume. „Plašim se da oni ne mare za
tvoje odobrenje. Ili za očevo. Oni ne žele da vi budete njihovi vladari.“
„Ne mogu onu da biraju“, kaže bezbrižno, kako to može samo dete rođeno sa svim
privilegij ama. „Pokajaće se zbog ovoga kada se otac vrati.“
Ako se vrati, mislim, ali ne izgovaram. Otac nam se nije javio danima, i ne znamo
gde je trenutno. U poslednjem pismu prosto nam j e naredio da se ne evakuišemo bez
njega. Sad ga čekamo dok nam se vatre približavaju.
Nakon što je video carske gardiste u dvorištu, Aleksej se vraća u krevet, ponovo se
sklupčava oko Džoj i žurno tone u san. U dvanaestoj godini moj brat lebdi negde između
budalastog deteta i budućeg monarha. Razmažen je i naivan, ali ja ga volim potpuno i
iracionalno.
Kada je Aleksej oboleo od morbila, ponudila sam da soba koju delim s Marijom
bude bolesnička. Nekoliko dana kasnije, u bolesničkoj sobi pridružile su mu se najpre
Olga, a zatim i Tatjana. Ubedila sam majku i voljenog doktora Botkina da mi dozvoli da
budem medicinska sestra i otad ih negujem. Sada sve troje leže u svojim posteljama i
češu u snu bolne neprijatne plikove, dok ja perem ruke grubim sapunom od lužine, da se
bar malo zaštitim od bolesti.
U mračnoj sobi vidim Olgino bledo lice, oči su joj otvorene, a između obrva joj se
vidi duboka bora frustracije. Znači, samo se pretvara da spava. Ključne kosti ističu joj se
zabrinjavajuće jasno dok se pridiže na laktove. „Užasan si lažov, Švibzik.“
Častim sestru osmehom dostojnim mog nadimka Đavolak. „Ne znam o čemu
pričaš.“
Olga koluta očima i spušta dugačke otmene prste u na ćebe. Majka smatra da su to
prsti pijanistkinje. „Rekla si Alekseju da smo bezbedni.“
„Ne. Rekla sam mu da će nas vojska zaštititi.“
„Semantika!“
„Umeš to da izgovoriš, a umeš li i da napišeš?“, pitam je. „Ili je učitelj Žilijar u
pravu u vezi s tvojom beznadežnom akademskom budućnošću?“
Olga se smeši. „Žilijar me obožava. Ti bi trebalo da se brineš. Primoraće te da učiš
latinski još čitavu godinu ako ne promeniš ponašanje u učionici.“
„Taj čovek je napast i gnojna rana u mom mozgu.“ Pjer Žilijar i ja smo u sukobu
otkako je počeo da nas podučava pre nekoliko godina, premda smo trenutno u pat-
poziciji. Ali on mi je noćas najmanja briga. Spuštam ruku na Olgino čelo i osećam da je
još vrelo. „A i“, kažem, „jesmo bezbedni. Zasad.“
„Lažljivice“, kaže ponovo, ali ovog puta sa osmehom. „Pod opsadom smo.“
„Šta ti o tome znaš? Tebi su oči zatvorene od otečenih kapaka.“
„Samo levo. A i uši mi savršeno dobro funkcionišu.“
„Tvoje uši“, odgovaram joj, „naštimovane su da čuju samo laskanje.“ Smeje se na
ovo, a ja se osećam kao da sam izvojevala malu pobedu. Smeh u lice strahu nije malo
postignuće. Ali Olgino okrepljenje kratkog je veka. Njenog osmeha nestaje i pada na
jastuke sasvim istrošena. Usnula je za nekoliko sekundi, a ja joj brišem vlažno čelo
krpom i osećam se šuplje i iscrpljeno. Još jednom obilazim sobu, ušuškavam Alekseja i
stavljam hladne obloge na vrela čela sestara.
Moj pas Džimi leži sklupčan pored vatre s Tatjaninim francuskim buldogom
Ortimom. Džimi me posmatra s druge strane prostorije naćuljenih i napetih ušiju, a
Ortimo hrče kao ružni pijani mornar. Izvrnuo se na leđa, raširio noge i isplazio jezik u
stranu.
„Dođi“, kažem, a Džimi smesta skače na noge. Uvek ostajem zatečena koliko brzo
može da pomeri to ogromno telo. Malo crno štene, koje mi je otac poklonio pre nekoliko
godina, pretvorilo se u veliku zver, koja mi seže do struka, a teška je upola koliko ja.
Znali smo da sibirski haskiji umeju da budu krupni; samo nismo očekivali da postane
ovoliko krupan. „Otkrijmo istinu o ovoj opsadi.“

Četiri kratka laka udarca o vrata majčine sobe daju do znanja majci koje njeno dete čeka
napolju. Znam da je budna, baš kao što znam da moja sestra Marija leži opružena na
njenom krevetu i hrče nesvesna sveta oko sebe, meke kovrdžave kose rasute na jastuku i
tamnih trepavica raširenih na visokim jagodicama. Otkako su se Olga i Tatjana
razbolele, a kako je otac odsutan, Marija i ja na smenu spavamo u majčinom velikom
krevetu s baldahinom i svađamo se oko toga na one sitne pakosne načine, kako to samo
sestre umeju.
„Uđi, Švibzik!“ kaže majka.
Znači, sentimentalna je. To je dobar znak. Duboko udišem i otvaram vrata, a Džimi
me prati u stopu. Majka stoji ispred prozora i posmatra kako se revolucija prosipa na
vrtove palate. Ipak je ona od praktične britanske loze, njen narod je smislio onaj uredni
način bitke, u kom ljudi stoje u rovovima i pucaju jedni u druge na smenu. Ali vidim da
joj se u uglovima usana useca prezir, a ne hrabrost.
„Majko?“
„Trebalo bi da spavaš“, kaže i poziva me sebi.
„Svi mi to govore.“
„I svi su u prvu.“
„Ne mogu da prespavam ovo.“ Ispred palate, na mestu gde se uredni travnjaci
spuštaju prema ivici parka, bleskovi vatre iz puščanih cevi sada su bleđi naspram sve
snažnije dnevne svetlosti. „Ne razumem šta se dešava.“
„Meni liči na revoluciju.“ Zatvara zavese i kreće prema dugačkoj tapaciranoj klupi
u podnožju kreveta. Majka tapše po klupi i ja se sklupčavam pored nje, a oči su mi
iznenada teške i suve. „Prete nam revolucijom već godinama“, kaže.
Mislim na oca i kako nam je, kada smo bile veoma male i nevaljale, pretio i pretio
dok naposletku nije pukao i prebacio jednu od nas preko kolena. Možda se, kao i otac,
narod umorio od pretnji.
„Šta da radimo?“ pitam glasom drhtavim od iscrpljenosti i sve jačeg straha. Džimi,
koji je oduvek osetljiv na promene mog raspoloženja, prislanja hladnu vlažnu njušku na
moju nadlanicu.
Majka steže amajliju koju nosu oko vrata. Nju joj je dao Grigorij Raspućin
neposredno pre nego što su ga ubili prošle godine, a ista je kao amajlije koje na njen
zahtev svi mi stalno nosimo. „Da se molimo“, kaže.

Većina posluge beži te noći. Izvlače se tiho iz dvorca u grupama od po troje-četvoro.

Neki izlaze da popuše cigarete, koje motaju drhtavim prstima, a onda se ne vraćaju više,
čak ni po kaput i prijatelje. Drugi završavaju smenu i odvažno izlaze na ulaz za poslugu
i odlaze u noć, prema Carskom Selu i zapaljenom horizontu. Neki uzimaju i srebrninu i
svećnjake, jer znaju da poslednju platu nikada neće primiti. Nekoliko ih i plače, ali
većina se ne osvrće dok se pognute glave i podignute kragne, da se zaštite vetra,
probijaju kroz sneg.
Ovo mi kaže kuvar kad ujutro krmeljiva uđem u kuhinju u potrazi za sobaricom i
doručkom.
 „Gledao sam ih kako odlaze. Jedan po jedan“, kaže. „Sedeo sam ovde, a oni nisu ni
ruku podigli u znak pozdrava. Ona vaša sobarica iskrala se poslednja. U žurbi je i vrata
ostavila otvorena.“
Stoji ispred velikog vrelog šporeta, kuva jaja i kafu. Prilazim mu, privlači me
toplina i miris doručka, stojim poput patuljka pored njegovog masivnog tela. Kuvar je
džin. Ruke su mu kao grede, a noge kao stubovi. Glas grmljavina topa. Vilica četvrtasta i
snažna, poput granitne stene. Ali njegova leđa najviše privlače pažnju. Dva puta su šira
nego kod običnog čoveka i isprepletana mišićima. Čula sam služavke kako šapuću da
čovek ne može da razvije takva leđa ukoliko nije bio izložen prinudnom radu. Čula sam
kako govore da je sigurno bio osuđen da vesla na zatvorskom brodu. Ili da vuče kamen u
gulagu. Čula sam i druge besmislene i neosnovane glasine, koje on nikada nije pobijao.
Mislim da voli tu misteriju. Voli kada mu se sluge žurno sklanjaju s puta. Ali, za mene je
on prosto kuvar. Čovek koji peče hleb. I kuva kafu. Čovek koji me uči da psujem.
Premda ovo poslednje nikada ne bih priznala roditeljima. Suviše mi se dopada da bih
dozvolila da ga otpuste.
„Ne mogu da te pustim da to sama nosiš.“ Kuvar namršteno gleda srebrni
poslužavnik na kom se nalazi vrelo lonče kafe i tanjir s toplim kiflama, sveže izvađenim
iz peći. „Gde je Dova?“
„Spava.“
Stenje kao da je to veliko moralno posrnuće.
„Mogu valjda sama da ga odnesem na sprat. Dovoljno sam snažna.“
„Nije u tome stvar. Tvoja majka skinula bi mi glavu.“ Osvrće se po kuhinji, kao da
želi da dohvati prvu osobu koja prođe pored nas, ali sami smo. Svi ostali su se razbežali.
Malo je ljudi iz čijih usta psovka zvuči kao poezija, ali kuvar je jedan od njih. Ne
rumenim, a on se ne izvinjava nakon što je završio s tiradom. Pažljivo podiže
poslužavnik, teškim korakom izlazi iz kuhinje, a ja ga pratim.
Dova nas dočekuje na odmorištu, pomalo pometena, ali uzbuđena što vidi doručak.
Tiho zahvaljuje, a kuvar joj nežno spušta poslužavnik u ruke pre nego što se povuče na
bezbedniju poznatu teritoriju u prizemlju. Dok me Dova vodi nazad u sobu, pričam joj
šta sam saznala o našoj nestaloj sobarici i drugim slugama.
„Kukavice!“, sikće i sipa mi kafu. Greje mi ruke, utešno, dok se smeštamo pored
vatre, slušamo pucketanje i šištanje i pijemo tamni mirisni napitak. Kafa je kuvarevo
umetničko delo, a mi smo njegove stalne odane mušterije.
Nije potrebno dugo da nam se i majka pridruži, i dalje u kućnom ogrtaču. Marija,
pretpostavljam, još spava. Nimalo zbunjena odsustvom sobarice, ona poziva Dovu u
stranu, prilazi lončetu s kafom pa puni sebi šolju i ubacuje pavlaku i šećer. Nikada pre
nisam videla majku da sama sipa kafu, i divim joj se što je upoznata s tako sitnim
kućnim zadatkom. To nimalo ne priliči carici. Sklopljenih očiju ispija kafu, a zatim nam
saopštava vest.
„Telefonske linije su presečene“, kaže. „Struja je isključena. Isključena je i voda.
Za sluge već znate, naravno. Većina je otišla. Otišli su jer je plaše. Ne krivim ih,
pretpostavljam, ali bih lagala kada bih rekla da ih ne mrzim zbog toga.“ Glas joj je
smiren, ali joj ruke drhte dok prinosi šolju usnama.
„A šta je s vojskom?“, pitam.
„Još su tu. Zasad.“
„A otac?“
„Sam bog zna.“
Do sredine popodneva dvorac je preplavljen vestima o borbama, bombama,
pucnjavi u Carskom Selu i mrtvim ljudima na ulicama. Kuvar kaže da stvari ništa bolje
ne stoje ni u Petrogradu, koji je udaljen trideset kilometara. Ovde u dvorcu između nas i
pobunjenika stoji samo carska vojska i njihov zaštitni krug. Slabašan je to štit – nije
deblji od ljuske jajeta – i oni pogled drže prikovan za uskomešanu liniju dima na
horizontu.

Bliži se sumrak kada se pred majkom na koleno spušta Viktor Zborovski, kapetan
Carske garde, i ljubi joj ruku. On je krupan i visok, s toplim smeđim očima i toliko
belom bradom da sam čitavu deceniju bila ubeđena da je on zapravo Deda Mraz.
„Silno mi je žao, carice. Aleksandar Kerenski naredio je Carskoj gardi da se
povuče. Ako odbijemo, svi ćemo biti streljani zbog izdaje.“
Kerenski. Ime mi je poznato, ali ne mogu nigde da ga smestim. Aleksandar
Kerenski je član vlade, a otac upravlja vladom, i to je sve što sam ja želela da znam o
političkoj strukturi. Sada su svako ime, položaj i titula iznenada postali važni, a meni je
teško da ih sve razvrstam dalje od uopštenih kategorija za i protiv nas. Podozrevam da
Kerenski spada u ovu drugu. Majka milostivo klima glavom Viktoru. „Nemojte se boriti.
Nema svrhe.“
„Blagonakloniji ste prema nama nego što zaslužujemo.“ Ustaje i seda preko puta
nje kraj kamina. „Čitav Kombinovani puk večeras će biti poslat za Petrograd. Zamenjuje
nas trista vojnika iz Prvih pušaka, a svi su pod zapovedništvom Kerenskog.“
„Šta će biti s nama? Šta nameravaju?“
„Kažu mi da će vas, kada car stigne, poslati u Murmansk, odakle će vas britanska
krstarica prevesti u Englesku.“
„Nadala sam se Krimu“, šapuće majka.
„Mislim da je i Murmansk više nego što se iko mogao nadati u ovim okolnostima.“
Viktor duboko udiše i polako izdiše. Na trenutak se poigrava mesinganom dugmadi na
kaputu, a zatim kaže. „Boli me što vas ostavljam nezaštićene. Ne dopadaju mi se šapati
koji stižu iz Petrograda.“
„Nikolaj će uskoro stići. Sve će biti dobro kada svi budemo zajedno. Molim vas.
Nemojte stvarati nevolje sebi i svojim ljudima. Ne želim da zbog nas nečiji sin završi
pred streljačkim vodom.“
„Gardisti su me zamolili da vam prenesem njihova osećanja. Ostaju vam odani u
srcu. Molim vas, ne sudite im što odlaze.“
 „Ne sudim nikome osim jednom od onih kadeta koje ste doveli iz Stavke da se
igraju s Aleksejem prošlog meseca. Jedan od njih zarazio ga je morbilama, a sada su se i
Olga i Tatjana razbolele.“ Njene reči su oštre, ali ih izgovara uz osmeh.
Viktor Zborovski gleda u majku tražeći oproštaj, i ona mu ga daje na svoj način,
ustaje iz stolice pored vatre i prilazi maloj komodi, odakle uzima rukom slikanu ikonu
Svete Ane Kašinske – zaštitnice žena – i spušta je u njegove ruke. „Ovo je znak moje
zahvalnosti“, kaže, a zatim šapatom dodaje, toliko tiho da je gotovo ne čujem: „Znate šta
s njom da radite.“
Viktor umotava ikonu u maramicu i stavlja je u kaput. „Pustili su me da uđem na
glavni ulaz. Sve ostalo je, osim sporednog ulaza u kuhinju, zaključano i zapečaćeno.
Stražari su postavljeni na sva vrata, a prozori u prizemlju zatvoreni su daskama. Svi na
vašem dvoru koji žele da odu moraće da izađu na glavni ulaz i moraće da kažu svoje ime
i položaj u vašem domaćinstvu. Svi podaci biće zabeleženi. Žao mi je zbog toga. Ništa
ne mogu da uradim što se toga tiče.“
„Učinili ste dovoljno. Odvedite svoje ljude na sigurno.“
Majka i ja još jednom stojimo pored prozora, svesnije nego ikada koliko smo sad
potpuno odvojene od svega s druge strane zida. Gledamo kako Viktor okuplja vojnike
Carske garde i kako zatim u urednoj koloni strojevim korakom odlaze iz palate.
Gledamo kako naše voljene vojnike i prijatelje smenjuje trista stranaca, odanih režimu
koji nas mrzi.
„Šta si stavila u ikonu, majko?“
Smeši se. „O, pametna si ti devojka.“
„Nije to bio samo dar, zar ne?“
„Ne. Bila je to poruka.
„Kakva?“
„Poruka kakva nam, nadam se, neće biti potrebna.“
Potresna tišina spušta se između nas dok se vojnici iz Prvih pušaka raspoređuju po
dvorištu.
Nakon jednog trenutka kažem: „Barem je nešto dobro iz ovog proisteklo.“
„Zaista?“
„Idemo u Englesku.“
„Zar?“
„Ne veruješ mu?“
Majka pokazuje dvorište prekriveno kaldrmom, gde preko kamena vuku artiljerijski
top i okreću ga prema kući. A iza njega stoji sto vojnika sa zidom bajoneta.
„Podozrevam da je to samo da nas na neko vreme uteši“, kaže.
 3
Ana

ODLAZAK
1968.

Nojenbirg, Nemačka
Avgust

Ana se budi u bolnici. Odmah zna da je bila drogirana jer mora da se izvlači iz magle, da
se pomuči da drži oči otvorene i um bistar. Ovo je staro, neprijatno i mrsko osećanje.
Razlika je što ovog puta svesti ne dolazi u duševnoj, već u redovnoj bolnici. Ne čuju se
krici. Ne čuje se plač. Oseća se miris antiseptika, a ne zadah mokraće. I sama je u sobi,
nije na otvorenom odeljenju. Oseća se kao da izranja s dna dubokog mračnog bazena.
Mora da razmisli pre nego što pomeri ruke i noge; a posledica je trenutak zastrašujuće
panike, u kom je obuzima strah da je paralisana. Ali za nekoliko trenutaka ostatak
njenog tela počinje da sarađuje i ponovo može da migolji prstima na rukama i nogama.
Ana oseća infuziju u levoj ruci. Koža joj je ukočena i bolna; odlepljuje traku i vadi
iglu. Na trenutak oseća neobičnu hladnoću dok joj igla klizi iz vene, kao da je neko
izvukao komad leda ispod njene kože.
Na stalku pored kreveta vise dve kese, jedna je velika i u njoj se nalazi glukoza, a
druga mala i prazna. Ana pretpostavlja da je u njoj bio sedativ.
Odeća je složena u uredne pravougaonike na stolici, a cipele stavljene na vrh
gomile. Bolnička haljina je čista i bela, i vezuje se na leđima. Skinuli su joj i donji veš,
što znači da su videli i najgore ožiljke. Narušavanje privatnosti nikada ne postane lakše.
Dovoljno je loše što pogled neznanaca uvek pada na tanke srebrne linije na slepoočnici i
ključnim kostima. Ali one su male i neznatne u poređenju s nazubljenim i nabranim
ožiljcima na telu i butinama. Njeni vidljivi ožiljci nagoveštavaju da bi tu mogla da se
krije zanimljiva priča. Ali ožiljci skriveni pod njenom odećom govore jezivu istinu o
onome što joj se desilo pre mnogo godina. Zato ne dozvoljava svojevoljno drugima da je
vide nagu. Prosto ne postoji način da se ti ožiljci objasne. A ona ne može da podnese
sažaljenje koje oni izazivaju.
Ana lako prebacuje noge preko ivice kreveta i spušta ih na ledeni pod. Proverava
ravnotežu. I kada je sigurna da su lekovi izašli iz njenog organizma, ustaje. Za nekoliko
trenutaka se obukla, a svaki deo odeće navukla je na mršavo telo ne mareći za etikete,
dugmad i urednost. Samo želi da ponovo obuče svoj oklop. I zato medicinska sestra
zatiče Anu, nekoliko minuta kasnije, kako stoji pored prozora prekrštenih ruku, kao da
se sprema za boj.
„Budni ste!“ Sestra je mlada i neugledna, ali budalasto vesela.
„Gde sam?“, pita Ana.
„U okružnoj bolnici u Nojenbirgu.“
„Zašto?“
„Pronašli su vas bez svesti i doveli ovamo.“
„Ko to oni?“
„Bolničari. Ležali ste na podu, u nesvesti.“
„Ne“, kaže Ana. „Drogirali su me.“
Medicinska sestra okleva. A zatim se smeši. Njen osmeh trebalo bi da bude utešan.
„Samo zato što ste se opirali.“
„Ko se ne bi opirao kada pokušavaju da ga drogiraju?“
„Opirali ste se dolasku ovamo.“ Sada se smeši zlurado stisnutih usana.
„Kako sam se tome mogla opirati ako sam bila u nesvesti?“
Ana zna kako izgleda: kao pomalo senilna i bespomoćna starica u sedamdesetim.
Ali ova mlada sestra upravo je shvatila nepodudarnost između njenog izgleda i intelekta,
i prilagodila se tome. Ovog puta osmehom daje za pravo Ani.
„Želite li da pozovem lekara? Uverena sam da imate pitanja.“
„Da.“
Da je neko Ani dao franak za svakog lekara kog je videla tokom godina, za svaki
neželjeni pregled i za svako pitanje na koje joj nije odgovoreno, bila bi veoma bogata
žena. U ranijim godinama pregledi su je dovodili u stanje divlje panike – epizode, kako
su to lekari nazivali – ali decenijama se to već nije desilo. Ne plaši se više lekara. Sada
su joj svi jednaki. Ana se čak i ne trudi da pita za ime lekara; počinje da ga strelja
pogledom čim je ušao u malu sterilnu sobu.
„Želela bih da me neko odvede kući.“
„Plašim se da to nije moguće.“ Seda na stolicu na kojoj je doskora stajala njena
odeća. „Potrebni su vam odmor i nega.“
„I?“
„Šta i?“
„Koji je pravi razlog zašto me držite ovde?“
„Nema razloga. Bili ste bolesni.“
Gleda kroz prozor. Gleda u nebo. „Koliko dugo sam već ovde?“
Dugačka pauza. „Tri dana.“
Puls joj se ubrzava. Gnev joj zahvata utrobu. „Držali ste me omamljenu tri dana?“
Otvara usta. Zatvara ih. Mudar je, naposletku uopšte ne odgovara na pitanje.
Ana se ne raspravlja i ne ispituje ga dalje. Stoji veoma tiha, prava i mirna. Ova
neočekivana tišina čini upravo ono što joj je bila i namera. Lekar počinje da se vrpolji.
„Vaše srce…“
 „Srce mi je savršeno zdravo.“
„Brinuli smo…“
„Nepotrebno. Zašto sam ovde?“
Kako ne vidi izlaz, priznaje istinu. „Vaša dača se čisti.“
Zanimljiva je upotreba reči dača, to je ruska reč za kolibu. Možda je to pokušaj
saosećanja? Način da joj se umili ili da prizna njen identitet? Nije važno. Milija bi joj
bila dijagnoza karcinoma od toga. Zapravo, sve bi joj bilo milije od ovoga. Dok je ona
ležala pod sedativima u bolnici, neznanci su preturali po njenim stvarima. Pregledali
godinama skupljane papire, dokumenta i pravne zahteve. Mogu da vide bilo šta. Da
uzmu bilo šta.
Ponekad je gnev vreo i eksplozivan. Ali u drugim prilikama je leden, oštar i zao, i
ona usmerava njegovu oštricu pravo u idiota od lekara. „Smesta ćete me otpustiti iz ove
ustanove!“, kaže. „Udesićete mi prevoz i povratak u Unterlengenhart. I nećete, ni pod
kojim uslovima, obelodaniti pojedinosti mog stanja nikome.“
„Ovo je greška. Zaista bi trebalo da…“
„Nisam na psihijatrijskoj proceni, jesam li u pravu?“ Primetivši blago odmahivanje
glavom, nastavi: „I nemam zdravstvene probleme koje je neophodno hitno rešavati. Ovo
je moja odluka. A vi ste po zakonu dužni da me pustite.“
Nakostrešeno priznaje da je ona u pravu.
„Znate li ko sam ja?“
„Da, frojlajn Anderson.“
Anderson. Nije joj to pravo ime, naravno, prosto ime koje je morala da uzme da bi
pre četrdeset godina izašla iz Nemačke. Ali zadržalo se, a zadržale su se i optužbe koje
su uz njega išle. „Onda znate da imam izvanredne advokate?“
Klima glavom.
„Dobro. Pripremite mi smesta papire za otpuštanje iz bolnice.“

Unterlengenhart bio je Ani dom decenijama, i premda ga ne voli kao Vaserburg ili Pariz,
poznat joj je i prijatan. Meko odmorište. I premda nikada nije tvrdila da je dobra
domaćica – istini za volju, nije ni pokazala zanimanje da to bude – svesna je da je
drugima njen nered zabrinjavajući. Nazivaju to gomilanjem i haosom. Ponekad koriste i
druge uvredljivije reči. Ali ne razumeju da joj to daje sposobnost da ostane nevidljiva i
da sakrije ono što ne želi da se vidi. Kutije, gomile i hrpe skreću pažnju upornom toku
posetilaca sa stvari koje bi ona da sakrije. Foto-albuma punog fotografija kraljevske
porodice. Pribora za šah od slonove kosti. Noža za otvaranje pisama sa zlatnim grbom. I
male rukom slikane ikone Svete Ane Kašinske.
Uglavnom su ljudima problem mačke. Mnogo ih je – polovina je identična,
dugodlake i jarkonarandžaste, kao da su sve iskočile iz pokvarene kopir-mašine. Množe
se brže nego što Ana može da ih kontroliše. Uvek ima više mačića nego što stiže da ih
udomi. I da, oseća se izvestan… zadah, koji ide s takvom zbirkom. Ali nije da živi u
stanu na Menhetnu – barem ne više. A i kada je živela u stanu, imala je samo ptice. Nije
ona budala, zaboga. Ana živi u maloj kolibi na ivici Švarcvalda. Ko mari da li su
životinje van kontrole usred šume?
Susedi, izgleda. I gradsko veće. Godinama im se smeje u lice, tvrdeći da oni
nemaju pravo da se mešaju u način na koji ona održava svoju kuću ili čuva ljubimce.
Sada vidi da ipak mogu. Ana možda i može da oprosti princu Fridrihu, koji je očistio
njenu kuću od smeća (ostavio je poruku kojom joj se izvinio zbog nužde da se to uradi),
ali nikad mu neće oprostiti što je dozvolio gradu da gasom uspava njene životinje i
kremira ih. Šezdeset dve mačke – znala je svakoj ime – i četiri psa. Svi ubijeni. Mrtvi.
Eutanazirani i pretvoreni u pepeo.
Ugledavši gomilu pepela iza kuće, Ana je najpre pretpostavila da su tu spalili
smeće. Ali je pravu istinu shvatila kada je u pepelu našla nagorelu ogrlicu.
Ana je podigla Bebu od šteneta, a sad je od nje ostalo samo parče spaljene kože i
iskrivljena metalna pločica s imenom. Fridrih je mogao bar Bebu da spase. Mogao je da
napravi bar jedan izuzetak. Ali nije, i Ana mu to nikada neće oprostiti.

Ana se ne oprašta ni od koga. Svakako ne od Fridriha. Prosto je samo okrenula jedan

telefonski broj.
„Spremna sam. Dođi po mene.“ Ovo je oduvek bio deo plana, ali ono što se desilo
u poslednjih nekoliko dana nateralo ju je da se pokrene brže. S druge strane čuje se
tišina i Ana shvata da se nije potrudila ni da se ljubazno pozdravi, čak se nije ni
predstavila. Brzo je dodala: „Ana ovde.“
„Hm, to sam shvatio.“ Muškarac pročišćava grlo. „Stekao sam utisak kako ne želite
da odete još nekoliko meseci, da imate druge planove.“
„Upali su mi u kuću i pobili životinje.“
Psovka, a zatim: „Kopilad!“
„To je preblaga reč.“ Steže pesnicu, a zatim je opušta i širi prste. „Kada mogu da te
očekujem?“
„Za sat. Možda manje.“
„Čekaću te na putu.“
Ana grabi gomilu izgužvane odeće, ne razmišljajući šta trpa u kožnu putnu torbu.
Osim toga, uzima samo pribor za šah, nož za otvaranje pisama, foto-album i ikonu. U
jednoj šupljoj statui nalaze se pažljivo smotana dokumenta – neka validna, neka
krivotvorena. I pored svih optužbi da je neuredna, kada joj je to potrebno, Ana uspeva da
pronađe tačno ono što joj je treba. Smešta stvari uredno u tašnu, a zatim okreće leđa
kolibi koja joj je bila dom dvadeset dve godine.
Prilazni put je dugačak i vijugav i ona se tetura pod težinom putne torbe. Sitna je i
starost ju je oslabila, ali je gnevtera dalje, korak po korak. Do sandučeta stiže zadihana i
crvena u licu, iscrpljeno se spušta na panj. Ne mora dugo da čeka. Stiže brže nego što je
obećao, polako usporava i staje pored nje u vozilu koje mu je vlada dala na korišćenje.
Čovek koji izlazi iz njega visok je i tamnoput, i nosi službeno odelo. Otvara joj vrata, a
zatim uzima putnu torbu od nje i smešta je u prtljažnik automobila.
 „Hvala, Tatarine.“
Seda za volan i gleda je u retrovizoru. „Zašto me tako zovete? Oduvek sam to želeo
da vas pitam.“
Ana staje na trenutak da razmisli, a zatim se smeje. Prvi put otkako je izašla iz
bolnice u Nojenbirgu. „Znaš šta, uopšte ne mogu da se setim.“
To je, razume se, laž. Ana ne zaboravlja. Njeno pamćenje je jasno i pouzdano kao
sef za oružje. I jednako neprobojno. Ali ne može ovom čoveku reći da mu je nadimak
nadenula jer ga je jednom gledala kako jede toliko sirov odrezak da mu se na tanjiru
sakupila lokvica krvi. To ju je podsetilo na tatarski biftek i zato mu je dala taj nadimak. I
ne može da mu kaže da tako obeležava ljude otkako pamti, da im daje nadimke da bi
upamtila sva ta imena i lica koja su joj nametana tokom decenija, i da podseti sebe na
njihovu pravu prirodu u slučaju da padne u iskušenje da spusti gard. I delovalo je.
Naslednica, Patak i Privatni Detektiv su dokaz. Tatarin je tek samo jedno ime na
dugačkom spisku nadimaka. Možda je odan, ali ona ne želi da zaboravi da on voli ukus
krvi.
„Jeste li gladni?“, pita nakon što su prešli nekoliko kilometara. „Biće nam potrebno
nekoliko sati do Frankfurta. Možemo usput negde da stanemo da jedemo.“
„Dobro sam zasad. Samo vozi. Želim da odem odavde.“
„Verujte mi, carevna, bićete u Americi pre nego što i shvate da ste otišli.“

Tatarin joj daje vizu i kartu za avion tek kada su stigli na aerodrom. „Letite iz Frankfurta
na Aerodrom Dales“, kaže. „Imate dva sata do sledećeg leta, ali ne smete da odete s
aerodroma. Nema vremena za razgledanje. Nimalo. Znam koliko volite vrtove i
spomenike, ali moraćete ovog puta da se oduprete želji. Možete da se vratite kasnije.
Samo idite pravo na svoj izlazi i čekajte let za Šarlotsvil. Gleb će vas čekati na izlazu.“
Gleb Botkin.
Znači, došlo je i do toga. Nije ga videla mnogo godina, a oboje su u međuvremenu
ostarili. On se u međuvremenu i oženio, dobio decu i postao udovac. Ana oseća krivicu
što je srećna zbog toga, ali ne bi ni mogla da ode kod njega da mu je žena još živa. Bilo
bi to suviše neobično, s obzirom na njihovu prošlost. Ana se kaje što je držala Gleba na
distanci, što nije mogla da se preda njegovoj ljubavi. Ali, nakon njegove greške u
Vaserburgu, sve je krenulo nizbrdo. Da nije bilo Privatnog Detektiva, ona bi odavno
pred sudovima dokazala svoje tvrdnje i ne bi provela decenije u trošnim kolibama, u
iščekivanju presude za žalbu. Imala bi titulu i posed i rasuto bogatstvo ruskog cara
Nikolaja II.

MESEC DANA RANIJE

Unterlengenhart, Nemačka
Jul 1968.
Beba je spustio glavu na čvrstu kost Aninog kolena. Ovo radi otkako je bio štene. Kada
se desi da ona sedi duže od deset sekundi, on se spusti na zadnje noge, stavi bradu na
njeno koleno i uzdahe kao artritični starac. Kada ga je Ana pronašla pored puta s braćom
i sestrama, bio je mršav i šugav, a jedno oko mu je bilo zatvoreno. Bio je najžgoljavije
kuče u leglu. Nije znala da ima dosta krvi irskog vučjeg hrta i da će toliko porasti da će
joj dosezati gotovo do ramena. Razmišljajući o tome, mogla je da pretpostavi. Čak i tada
su mu šape bile velike kao njene šake. Ali ostatak njegovog tela bio je toliko zakržljao i
mršav da nije obraćala pažnju. A jedanaest godina kasnije, postao je čupavi, bradati i
nežni džin. On je senka s očima boje bakarnog novčića i ogromnim večito isplaženim
ružičastim jezikom. Prelep je uprkos tome što godinama nije očetkan i što mu se krzno
ućebalo. Smešan je, ali ga mnogo voli. U ovom trenutku Beba je nešto najbliže
istinskom prijatelju u njenom životu, jer svima ostalima smetaju mačke.
Anu obuzimaju turobne misli i želi da promeni sredinu. „Hajdemo, Bebo, da
proverimo ima li pošte.“
Hvata ga rukom za ogrlicu, a on se povlači na stražnjim nogama i blago je vuče,
pomaže joj da ustane iz fotelje. Ona se ovih dana kreće sporije, bori se s mnoštvom
bolova i nelagoda.
Ana i Beba vijugaju prilaznim putem. Pas ide u velikim lenjim krugovima oko nje,
njuška drveće i biljke i podiže nogu na svaki veliki kamen na putu. Ana ne žuri, polako
razmrdava krute mišiće i pušta da joj sunce greje lice.
U sandučetu su dva pisma. Jedno od Gleba Botkina, drugo od Marije Raspućin.
Ana se mršti pri pogledu na preterano otmen ženski rukopis na koverti. Sav taj
izuvijani, uskovitlani krasnopis odaje ženu koja se previše trudi. Razume ovo do izvesne
mere. Godine nisu mogle biti ništa blagonaklonije prema kćerki Grigorija Raspućina
nego što su bile prema njoj.
„Ta žena mora prestati da mi piše“, kaže Ana. Beba je gleda kao da se obraća
njemu.
Gura njen kuk hladnom vlažnom njuškom. Ostavlja vlažni trag na pamučnoj suknji.
Kaže joj da je vreme da se vrati u kuću. Pas je čuva kao da je dete. Ana se poslušno
okreće i oni počinju polako da se penju prilaznim putem.
Ne samo da Ana nikada nije odgovorila na Marijina pisma; nije ih ni čitala. Stoje
na polici, između dva kabasta toma starih nemačkih zakona, koje je pronašla na
dvorišnoj rasprodaji u selu. Bila je to ishitrena kupovina, mlak pokušaj da se snađe u
pravnom sistemu i beskrajnom nizu sudskih slučajeva i žalbi.
Kada su se vratili u kolibu, Ana uzima ostala pisma s police, podiže skotnu
narandžastu mačku s fotelje i seda da konačno vidi šta taj đavo od žene smera.
Marija Raspućin piše beskrajno dugačke rečenice, sklona je laskanju i oduševljena
sopstvenim vokabularom. I ima mahnitu potrebu da se ubaci u Anin život. Želi da je
poseti i, premda to nije otvoreno rekla, nagoveštava nepotrebnu zabrinutost za Anu. Pita
se zašto joj Ana ne odgovara na pisma i onako neobavezno pominje da bi mogla
navratiti jednog dana, da obiđe Anu. Ani je zanimljivo što se Marija potrudila da
pronađe njenu adresu (koja nije u imeniku), ali svoju nije navela. Povratna adresa na sva
tri pisma je poštanski pretinac u Štraubingu. Bilo da živi tamo ili ne, Marija Raspućin
šalje pisma iz unutrašnjosti Nemačke.
Ne postoje okolnosti pod kojima bi Ana svojevoljno primila ovu ženu. A pošto joj
na pamet ne pada odmah odgovor na ovu nepriliku, prelazi na Glebovo pismo.
Njegov rukopis poznat joj je koliko i svoj. Nežne, nepretenciozne škrabotine koje
pred kraj rečenice gube na snazi, pa se gube u ništavilu. Kao da se ne može setiti šta je
sledeće želeo da kaže. Ne razlikuje se mnogo od njegovog živog govora.
Glebovo pismo je kratko. Želi da mu dođe u posetu u Sjedinjene Države. Stekao je
prijatelja, nekog profesora Džeka Manahana, koji tek što se penzionisao sa Univerziteta
u Virdžiniji, i smislili su kako da je konačno proglase za Anastasiju Romanovu. Ani je
zanimljivo što se u Glebovom pismu nalazi i kratka poruka od Džeka Manahana koji joj
nudi da je ugosti. Ne govori neposredno o njenim finansijskim jadima, ali kaže da nema
potrebe da brine za smeštaj i troškove ako prihvati njegov poziv. Vrata njegovog doma
su joj otvorena. I znajući da ona mora da dovede u pitanje njegove motive, on će ih
jasno izneti. Džek je akademik koji se bavi rodoslovima i porodičnom istorijom. Na
širem nivou želi da razjasni njen identitet, a na ličnom nivou želi da ovaj čin bude kruna
njegove karijere. Dovoljno je iskren da to i otvoreno prizna.
Pažljivo presavija pisma i vraća ih u koverte. Ana se smeši na pomisao na ovu novu
priliku. I više je nego voljna da im dozvoli da se bore u njenu ime.

Ana tri dana kasnije šalje pismo u kome prihvata Glebov poziv. Prema njenim
proračunima, pismo neće stići do njega najmanje mesec dana, zbog sporosti
međunarodne pošte. Njegovom pismu potrebno je bilo slično vreme da stigne, a ona
smatra da će mu čekanje goditi. Neka se on za promenu malo brine i nervozno korača
gore-dole.
Kada se vratila u kolibu, Ana je okrenula jedan broj. „Halo“, kaže kada se čovek s
druge strane javio. „Biće mi potrebna viza.“
Razgovor je kratak i efikasan. Poznaje Tatarina godinama i nikada ga nije čula da
izgovara više od tri rečenice.
„Hvala“, kaže kad ju je uverio da će njen zahtev biti odmah obrađen.
„Sve za vas, carevna.“
Ana ga zamišlja kako sedi za velikim birokratskim stolom i saginje glavu. Ova
pomisao tera je na smeh. Vedro raspoloženje kvari joj automobil koji se brzo približava
prilaznim putem. Naglo staje pred njenim vratima i zasipa šljunkom prozor pored kog
sedi. Ana vidi tanko naprsnuće kako se širi iz ugla okna, ni deset centimetara od njenog
lica. Nakratko je sve mirno i tiho, a zatim se otvaraju dvoja vrata na automobilu i
istovremeno se zatvaraju.
Anu kukovi ovih dana stalno bole, kao i jedan pršljen u donjem delu leđa. Ali
nijedna ova boljka ne sprečava je da sklizne s fotelje kao gušter i počne da puzi prema
ulaznim vratima. Zaključava vrata svega nekoliko sekundi pre nego što je neko počeo da
lupa na njih.
 „Ana! Znam da si unutra! Jesi li dobro?“ Ženski glas, neiskren, obraća joj se na
ruskom.
Nije bila dovoljno zabrinuta da najpre pozove telefonom. Ili obavesti vlasti. Ili
pošalje lekara. Nije se čak ni toliko uznemirila da pošalje nekoga da je obiđe pre nego
što je stigla. Ne, ovo je zaseda i Ana neće na nju nasesti.
Beba diže glavu s tepiha na drugoj strani sobe i poče da reži, tiho i duboko.
Njegovo režanje širi se podnim daskama i vibrira Ani pod dlanovima. Podiže ruku
prema njemu da ga umiri i šapuće: „Dobro sam“, ali on ipak sumnjičavo pruža glavu
prema njoj. Nakon kratke tišine ustaje i prilazi vratima, dugačkim noktima kuckajući po
drvenim daskama. Njuška vrata jednom, osluškuje na trenutak korake s druge strane
vrata, i nekoliko puta gromoglasno zalaje.
„Jesi li primila moja pisma?“ Žena sada viče da bi je čula.
Naravno da je to Raspućinova pred vratima.
Ana spušta ruku Bebi na glavu. On seda i počinje da maše repom.
Progovara druga žena, ali na engleskom, ne obraća se Ani. „Pogledaj ovo mesto“,
kaže. „Nisam videla ništa slično nigde osim u zemljama Trećeg sveta.“
Marija Raspućin odgovara na engleskom, pa se obe upuštaju u nemaran licemeran
razgovor, koji se obično vodi o slaboumnima i siromašnima. Ako su i želele da njihov
razgovor ostane među njima, nisu u tome uspele. Ana je mnogo godina živela u
Sjedinjenim Državama i tečno govori engleski.
„Čujem da je oduvek volela mačke“, kaže Marija Raspućin.
„Miris je… impresivan.“
„Imamo posla s ekscentrikom. Imaj to na umu. Moramo joj ići niz dlaku. U ovom
slučaju sve ćemo postići laskanjem. Kada otvori vrata, gledaj da se nakloniš i da je
zoveš carevnom. Koristi njeno puno ime Anastasija što je češće moguće.“
„Nisam ubeđena da je kod kuće.“
„O, jeste; nevolja je naterati je da nas pusti da uđemo.“
Naposletku se, nakon što su kucale i molile i dozivale, jedna od njih naslanja na
vrata – Ana čuje kako škripe pod njenom težinom. „Ne odgovara. Šta ćemo sad?“
Marija Raspućin odgovori nemilosrdnim tonom: „Moraćemo da je isteramo
napolje.“
„A kako ćemo, molim te, to izvesti?“
„Šteta je što je bilo ko primoran da živi u ovakvim uslovima“, kaže Marija naglas
na nemačkom, s prizvukom vulgarnog zadovoljstva. „Mislim da je vreme da neko
pozove gradsko veće, zar ne? Ovo mesto predstavlja opasnost po javno zdravlje.“
„Podmukla matora harpijo!“
„Slični se prepoznaju. Ali trebalo bi da budeš fina prema meni, Peti. Ja sam ti izvor
prihoda.“
„Mislila sam da si rekla kako je ona naš izvor prihoda?“
„Pa, nećeš do nje doći bez mene, zar ne?“
Ana ih sluša kako se koškaju, sad na engleskom, i odlaze prema automobilu.
Poslednje što čuje pre nego što su se vrata zatvorila jeste kako ova nepoznata žena –
Marija ju je nazvala Peti – kaže: „Počinjem da verujem da do nje niko ne može da
dođe.“
Beba ponovo reži kad se motor uz urlik pokrene i ispraća ih još jednom serijom
glasnih laveža.
„Dosta“, kaže Ana i zamahuje rukom prema njemu. „Ogluveću ako tako nastaviš.“
Potreban joj je trenutak da bi ustala s poda, a kada stigne do prozora, posetioci su
već nestali na prilaznom putu.

Za nedelju dana imala je tri iznenadne posete odeljenja za javno zdravlje. Svaki put kada
su kucali, skrivala se u kući, samo da bi pocepala obaveštenje i bacila ga čim bi otišli.
Naloženo joj je da očisti posed. Brinu ih mačke, smeće i gomile knjiga i kutija koje vide
kroz prozor. Brinu za njeno zdravlje. Prijavljeno je da je bolesna – prokleta bila ona
Raspućinova – i žele da se uvere da je dobro. Ana ne poznaje dobro nemački zakon, ali
zna da ne mogu da uđu u njen dom bez naloga ili naređenja lekara – ili ukoliko ne vide
da je onesposobljena.
Sledeće nedelje ljudi počinju da dolaze u usplahirenim grupama. Dolaze po dvoje-
troje, vire kroz prozore i lupaju na vrata. Guraju poruke ispod vrata i preklinju je da
izađe. Ne trude se da spuste glas dok pričaju o njenom zdravlju i stanju kolibe. Pričaju
ružno o životinjama, kao da je sve ovo njihova krivica, omalovažavajući samu Anu.
Najpre im ne otvara vrata zato što je sumnjičava. A onda ih drži zatvorena zato što je
ljuta.
Lako je zatvoriti se u kolibi, pustiti da se njen svet skupi na veličinu vrha čiode.
Mačke ulaze i izlaze kako im je volja kroz mala vratanca na stražnjim vratima. Ana
pušta Bebu napolje dva puta dnevno da obavi nuždu. Uglavnom dane ispunjava čitanjem
– pisama, starih novina i dosadnih tomova nemačkog zakona – radi ono što namerava da
uradi već godinama. Jede ono šta ima u kući, ne mari za pripremu, ukus ili rok trajanja.
Najpre ne obraća mnogo pažnje na bolove u stomaku. Lako ih je protumačiti kao
znak probavnih smetnji. Tek kada su bolovi prerasli u grčeve i kada je znoj dan kasnije
prerastao u groznicu, počela je da razmatra mogućnost trovanja hranom. Ali u ovom
novom grozničavom stanju, jedina reč koja za nju ima značenje je otrov, i ona počinje da
strepi, a zatim i da veruje da ju je neko otrovao. Ana provodi mučnu noć na potezu
između spavaće sobe i toaleta, i u glavi pravi spisak ljudi koji joj žele smrt. Da se ne
plaši da umre, nasmejala bi se. Spisak je stvarno dugačak.

Beba gura Anu njuškom u obraz i pokušava da je probudi. Njegova njuška nije hladna i
vlažna, kao što bi pseća njuška trebalo da bude, već je suva, topla i gruba, i čak i u stanju
u kom se nalazi, Ana zna da je dehidrirao. Takođe zna da je i ona veoma bolesna. Na
smenu je obuzimaju nasilna vrelina i hladnoća. Žedna je, a nije gladna. Ana je veoma
umorna i želi da ostane tu gde je, u uskom krevetu kraj prozora, u prenatrpanoj spavaćoj
sobi, sklupčana na blistavoj traci sunčeve svetlosti. Godi njenoj staroj tankoj koži. Oseća
kao da joj sunce prodire kroz kožu i greje joj krv. Ako otvori usta, mogla bi da okusi
toplinu. Da je upije – bila bi kao citrus, kisela i eksplozivna. Naterala bi je da skupi usta
i čitavo telo bi joj pomalo zadrhtalo. Naježile bi joj se dlačice na rukama. Sunce je limun
koji visi na nebu. Lebdeće voće. Vatreno voće. Sada je vrelije, na njenom obrazu,
neprijatno čak. Limun je pali. Trebalo bi da se okrene na drugu stranu, ali joj je leva ruka
utrnula pod težinom tela i ne može da natera ruke i noge da je slušaju i pomere se. O,
dobro. Sunce-limun naposletku će zaći. Pašče s nebeskog drveta i obraz će tada prestati
da je boli.
Beba joj glasno laje na uvo. Gura je njuškom. Ona uspeva samo da zaječi u
odgovor. Ana pretpostavlja da želi da ga pusti napolje i oseća krivicu što ne može da
ustane da mu otvori vrata. Ako se uneredi na podu, počistiće to kasnije.
Odlazi i ponovo laje, ovog puta glasnije. Ne prestaje. Sad je već ljuta. Ćuti, misli,
ne mogu sada da brinem o tebi! Ne mogu da brinem ni o sebi!
Tome majke služe. Da brinu o tebi. Ana iznenada čezne za majkom. Strašno, obišla
je pun krug i sada je poput deteta sklupčana na krevetu, plače i doziva majku. Želi da je
uteši i da joj ublaži bol. Negde u stomaku oseća bol, i on postaje blistaviji i jači otkad ga
je postala svesna.
„Majko!“, ječi, a Beba postaje mahnit.
Baca se na ulazna vrata.
A tada čuje i zvuk cepanja drveta i lomljenja stakla. Glasove. Korake. Grube ruke
je pregledaju. Ana vrišti. Baca se. Oseća oštar bol, nalik na ubod igle u levi zglob. A
onda tama sve proždire.
 4
Anastasija

GRAĐANKA ROMANOVA
1917.

Aleksandrovski dvorac, Carsko Selo, Rusija

9. mart

Otac se konačno vraća kući, ali niko ne izlazi da ga dočeka. Učili su nas da čekamo da
čujemo trube, usklađeni bat koraka stotina oficira sa silnim obeležjima činova i
odlikovanjima. Tek u tom trenutku dozvoljeno nam je da otvorimo širom ulazna vrata i
poređamo se u svojoj najlepšoj odeći. Kada se naš otac pojavi, naše je da budemo
dopuna – ukrasne figure kojima je zadatak da uveličaju njegovu slavu. Ali niko se nije
potrudio da nam kaže kakvu bi ulogu trebalo da igramo kad se kući vrati osramoćen i
poražen. I zato i nas, kada su Nikolaja Aleksandroviča Romanova doveli nazad
neobrijanog, u običnoj kočiji i pod oružanom stražom, nigde nije bilo.
Zatiče nas u salonu, sedimo pored vatre klonuli duhom. Podižem pogled i vidim ga:
stoji pored vrata i vrhom blatnjave čizme gazi persijski tepih. Načas izgleda kao neki
bog, visok i snažan, okružen svetlošću. Ovo je moj otac i vratio se kući, i ja bih mogla
pući od sreće što ga vidim. Suviše sam zatečena, suviše je snažno olakšanje koje osećam
da bih progovorila. Ali tada nam prilazi i ja shvatam da on nije više čovek kog sam
poznavala. Ili je možda prosto čovek, a ne car kakvog ga se sećam. Sa mnom se poigrala
svetlost i prevarila me nada, jer je umoran, iznuren i izgleda smrtno bolestan. Vidi mu se
to u borama oko očiju, na bradi i obrazima. Impresivni brkovi, koje s velikom pažnjom
voskira i uvija, mlitavo mu vise u uglovima usana.
„Niki!“ Majka ga vidi odmah posle mene, ali ne ustaje iz fotelje niti mu se baca u
naručje. Kao da je marioneta i kao da su nevidljive makaze isekle niti koje je drže
uspravno. Majka se urušava u sebe i tiho se raspada na komade baš tu na kauču.
Otac jedva da može izgovoriti njeno ime a da ga ne uguši jecaj. „Aliks“, kaže očiju
punih retke blagosti i čežnje.
Aleksej se zaleće prema njemu, sav u laktovima i kolenima. Krupne oči. Bleda
koža. Istaknute pegice. Ima dvanaest godina, ali izgleda kao da su mu dve dok se obavija
oko oca i sakriva lice u njegove grudi.
 Moje sestre žure mu u zagrljaj, a on ne može da ih dovoljno brzo privije uza se. Ja
prilazim poslednja, i on me nekoliko dugih trenutaka ne vidi, jer je oči snažno stisnuo.
Ali, čim me ugleda, izgovara samo jednu rečenicu i nešto slomljeno u meni ponovo
zarasta.
„Švibzik“, šapuće, „dođi.“
Bacam mu se u naručje, nemoćna da zaustavim nagli i zastrašujući talas suza.
Vriska i slavlje su toliki da preostale sluge dotrčavaju u panici sa svih strana. Ne
mogu da ih krivim. Zaista zvuči kao da nekoga kolju. Ali tada se otac polako izvlači iz
gomile dece i oni ga vide. Nikada pre nisam bila svesna koliko su ljudima potrebne
vođe. Koliko smo prepušteni slučaju bez njih i koliko sam pogled na njih može da
donese hrabrost u prostoriju.
Povici slugu su drugačiji, ushićeni i puni očekivanja. Oni kliču, viču i zvižde. Sve
će sad biti dobro, jer se njihov vladar vratio. Veruju u to. Čujem to u svakom radosnom
poviku i na jedan savršen trenutak zaboravljam da smo pod opsadom.
Ali tada se na vratima čuje oštro zvanično kucanje, podižemo suzama oblivena lica
i vidimo vojnika na pragu. Iza njega stoje još trojica, svima im je na licu bezizražajan
izraz i izgledaju kao da im je neprijatno. Jedan je mojih godina.
„Aleksandar Kerenski čeka vas u salonu za zvanične prijeme u prizemlju“, kaže
vojnik.
Otac namešta kragnu. Umirujuće nam se smeši. „Odmah se vraćam. Želim da
čujem šta se sve desilo dok me nije bilo.“
„Kerenski je naložio da i vaša porodica pođe s vama. Želi sa svima da razgovara.“
Otac nas na trenutak posmatra. Klonuli smo i iscrpljeni, isceđeni od straha i
čekanja. Olga i Tatjana su, premda su se oporavile od morbila, blede i bolno mršave.
Alekseju je koža posivela, a kosu nije očešljao danima. Marija je, iako lepa kao i uvek,
neuredna, a majci je kosa ispala iz ukosnica pa izgleda izmrcvarena učiteljica. A samo
bog zna koliko strašno ja izgledam. Otac, očigledno, nije oduševljen onim što vidi.
„Kerenski može da sačeka još malo“, kaže. „Uskoro ćemo sići.“ Otac zatvara vrata
salona i kaže: „Hajde, idite i osvežite se. Očekuju nas i moramo izgledati pristojno.“
Ovo nam je barem poznato. Dova je dobila zadatak da nas upristoji koliko je
moguće, a otac je otišao da se obrije. Majka seda pred pozlaćeno ogledalo i uspeva da
obuzda samovoljnu kosu. Naposletku nije bilo potrebno mnogo da nas očešljaju i umiju.
Dova vadi haljine iz ormana nasumice i navlači nam ih preko glave dok mi guramo
stopala u tesne cipele zašiljenog vrha. Aleksej je dobio mornarske odelo od prošle
godine. Toliko je smršao od bolesti da mu ponovo savršeno pristaje.
Okupljamo se petnaest minuta kasnije, i premda nismo sasvim dostojanstveni,
barem ne izgledamo više odrpano. Otac otvara vrata salona, strelja pogledom vojnike na
straži i kreće prema velikom stepeništu sa svim dostojanstvom koje je uspeo da skupi.
Majka graciozno ustaje i prati ga niz velike široke stepenice. Mi idemo za njima. Najpre
Olga, visoka i lepa. Osećam da je vojnici gledaju. Gotovo da mogu da osetim kako se
smeše. Zatim ide Tatjana, a vazduh se komeša od njenog parfema i žamora divljenja
vojnika. Marija je tek korak iza nje, veličanstvena i rezervisana, visoko je podigla bradu,
sigurna u svoj položaj najlepše među nama, sigurna da će u nju najduže gledati. Ja idem
na začelju s Aleksejem, baš kao što su nas učili. Mali prestolonaslednik i njegov
zaštitnik. Obavijam ruku oko njegovih mršavih ramena i usporavam korak da prati
njegov. Ne gledam u vojnike i sigurna sam da se nijedan od njih ne trudi da pogleda u
mene, osim kad nas prebrojavaju.
Sedam Romanovih.
Sedam zarobljenika.
Salon za zvanične prijeme je najsunčanija prostorija u palati i meni najmilija. Tu
imamo časove crtanja, a kada nema posetilaca, leti se tu opružimo i čitamo. Prostorija se
nalazi u donjem desnom uglu dvorca, blizu odaja naših roditelja, i ima sedam ogromnih i
raskošno ukrašenih prozora koji gledaju na park. Zidovi su od poda do tavanice
prekriveni veštačkim belim mermerom i kitnjastim pervazom koji je, kako mi je otac
jednom prilikom rekao, koštao koliko i kraljevski otkup. Nisam se usudila tada, a kamoli
sada, da pitam koliko zapravo košta da se otkupi kralj.
Na stražnjem zidu salona nalaze se dve najdragocenije slike na čitavom posedu:
Detajevi Kozaci, ogromno platno veliko gotovo tri metra, koje prikazuje čuveni marš za
vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju, i ozloglašena slika Elizabete Vize le Brin
Marija Antoaneta i njena deca – plašim se da bi se za moju porodicu moglo reći da su
bili pomalo frankofili. Toliko smo često s našim učiteljem Pjerom Žilijarom raspravljali
o razlikama između neoklasičnog i akademskog slikarstva da mogu da ih navedem u
svako doba, i to na francuskom. Pretpostavljam da je to impresivno ako ne uzmete u
obzir da imam petnaest godina i da ne umem sama, bez Dovine pomoći, da vežem pertle
na čizmicama.
Slike su okačene da se vide čim čovek kroči u salon. Većina posetilaca ostane bez
reči kada ih ugleda, ali čovek koji sedi za malim okruglim stolom ispod lustera deluje
imun na njihove draži. Ne ustaje niti nam se klanja dok mu prilazimo, već čeka jedne
ruke prebačene preko naslona stolice. Nosi odelo sa visokom kragnom umesto vojne
uniformu koju očekujem. Kerenski je vitak i bled, s kratkom tamom kosom, koja se
skuplja u udovičin špic na sredini čela. Guste obrve gotovo da mu skrivaju tamne oči,
zbog čega izgleda izrazito neprijateljski.
Aleksej mi steže ruku i ja osećam lepet pulsa na njegovom zglobu – sićušnu
treperavu nit straha. Izgleda bleđe nego inače i drhti j er j e upravo primetio bajonete.
Majka prolazi pored dvojice naoružanih stražara prezrivo podignute brade, a slede je
moje sestre u haljinama i budalastim cipelama. Aleksej i ja idemo poslednji, raširenih
očiju, obojica stražara drže puške, bajoneti su uglancani do zlokobnog sjaja. Čim sam ih
videla, više ne mogu da skrenem pogled. Zurim u njih dok prolazimo, primećujem
bezbožni sjaj na svakom šiljatom kraju.
„Plašite decu“, reži otac čim je stao pred čoveka.
Njegov srditi glas me prizemljuje.
„Možda im malo straha ne bi škodilo“, kaže Kerenski dubokim samouverenim
glasom. Nema u njemu ni traga trijumfa ili gordosti, prosto smireno uverenje da ćemo
uraditi sve što bude hteo. „Tvoja porodica odavno je zaboravila svoje mesto.“
 S udaljenosti od četiri i po metra čujem škljocanje očeve vilice, jer je snažno
stisnuo zube da mu ne izleti carski odgovor. A zatim nam predstavlja neznanca. „Ovo je
Aleksandar Kerenski, ministar pravde. Nema potrebe da stojite pred njim, deco. Molim
vas, sedite.“
Otac prilazi prozoru i gleda preko snegom pokrivenog vrta, a majka seda na
uobičajeno mesto pored njega. I mi sedamo na svoja uobičajena mesta – moje sestre,
svaka na svoj omiljeni kanabe, a Aleksej i ja u crveno-zlatnu fotelju od brokata, pored
kamina. Stopala mi ne dotiču pod i meni je mrsko što ovaj okrutni čovek to odmah
primećuje, pogled mu pada na prste mojih papuča s perlama, koje vise deset centimetara
iznad tepiha. Mrzim ga od tog trenutka. Mrzim ga jer me je naterao da se osetim sitno i
ranjivo i toliko drugačije od mojih otmenih sestara.
„Nikolase“, kaže naposletku kruto klimnuvši glavom mom ocu.
Ne oslovljava ga sa care.
Ni sa vaše veličanstvo.
Čak ni Nikolaju. Već Nikolase, engleskom verzijom njegovog imena. Nikolas
građanin. Nikolas zarobljenik.
Otac seda i teatralno sklapa ruke u krilu. „Vidim da si se udobno smestio.“
Na licu Kerenskog ne vide se nikakva osećanja. „Budimo iskreni. Aleksandrovski
dvorac više nije pod tvojom kontrolom, nije mi potrebna tvoja dozvola ni da uđem, a još
manje da sednem.“
„Vidim da ti pobuna nije ugladila ni manire“, kaže otac.
„Usred smo revolucije, a ti se žališ na manire?“
„Ja sam u svom domu, a ti si nepozvan gost, koji ovde nije dobrodošao.“
„Ti si u zgradi koja pripada ruskom narodu. Od danas ste ti i tvoja porodica
zarobljenici. Ne možete da odete i ne možete da razgovarate ni sa kim spolja.“
Krajičkom oka vidim kako majka drhtavom rukom hvata oca za rukav. Ovo ne bi
trebalo da je iznenađenje – već devet dana nemamo dodira sa spoljašnjim svetom – ali
ipak je obeshrabrujuće čuti istinu iz usta Kerenskog. No ja se ne plašim. Možda bi
trebalo – moji brat i sestre se plaše – ali ja na ovu objavu osećam samo gnev. Plašim se
da sam u tom pogledu na oca. Najpre gnev, a tek onda razum.
Kerenski nam daje trenutak da nam vest dopre do svesti, a zatim nastavlja:
„Tvrdoglava odanost tvog domaćinstva je žalosna, ali oni koji žele da odu, imaju
četrdeset osam sati da to urade. Svi koji ostanu duže, biće u kućnom pritvoru zajedno s
tobom i tvojom porodicom. I deliće tvoju sudbinu kakva god bila.“
„Ne.“ Otac odmahuje glavom. „Naše sluge nemaju ništa s ovim. Njih bi trebalo da
ostaviš na miru.“
„Uhapšen si. Ne pitaš se ništa i nemaš čime da pregovaraš. Abdicirao si, ne samo u
svoje ime već i u ime svog sina. Nisi više car. Sve što ti se daje trenutno dobijaš samo
zahvaljujući mojoj milosti.“
Otac uspeva da zadrži pribranost na ovo otkriće, ali majka oštro uvlači vazduh i
zariva nokte u finu vunu očevog rukava.
 „Oh! Razumem! Još im nisi rekao. Daj da onda sve razjasnimo.“ Kerenski gleda
svakog od nas i razvlači zatvorene usne u okrutan osmeh. Zastaje da se uveri kako nam
je privukao pažnju. Želim da pogledam u sestre, da rastumačim njihov izraz, ali
primoravam se da ostanem smirena. Kada pogled Kerenskog padne na mene, ispravljam
prkosno leđa, istežem kičmu u punoj dužini i trudim se da budem hrabrija nego što
zaista jesam, trudim se da isijavam prkos. „Od pre tri dana više niste ruska carska
porodica. Vaša jedina titula trenutno je zatvorenici.“
Ako je majka izgledala bledo i slabo pre ovoga, sada je ostala pogođena, zanemela
od zaprepašćenja.
„Sad ste obični građani“, kaže Kerenski. „Svi vi. I samo iz poštovanja prema
prošlosti, nećemo vas odmah poslati u građanski zatvor. Ostaćete ovde u
Aleksandrovskom dvorcu u kućnom pritvoru, dok se ne postigne neki drugi dogovor.
Prostorije koje će vam biti na raspolaganju biće ograničene. Dozvolićemo vam da
zadržite mali broj posluge, a i kretanje će vam biti ograničeno. Lično ću nadzirati vaš
raspored, i pridržavaćete ga se bez pitanja ili pritužbi. Što pre ovo prihvatite, lakše će
vam biti.
„Koliko dugo…“, majčin glas je tanak i slabašan pa pročišćava grlo i pokušava
ponovo, „koliko dugo će ovo trajati?“
Kerenski je posmatra. Omršavela je otkako je otac otišao, ne izgleda zdravo. Obrazi
su joj bledi i opušteni. Kosa bez sjaja. Koža na nadlanicama izborana i mlitava. Da bolje
poznajem Kerenskog, rekla bih da je izraz na njegovom licu sažaljenje, ali još ne znam
kakav je on čovek pa ne mogu da ga rastumačim.
Prilazi i saginje se nad majčinom foteljom, obraća joj se kao da je imbecilno dete, a
ne Aleksandra Fjodorovna, unuka kraljice Viktorije i carica Rusije. „Zar još niste
shvatili? Ovo se nikada neće završiti!“

„Pre tri dana je moj voz stao u Maloj Višeri“, kaže otac. Pošto se Kerenski vratio svojim
vojnicima, otac nas okuplja oko vatre da nam objasni svoju abdikaciju. „Revolucionari
su opkolili prugu i zaustavili voz. Rute za Petrograd i Carsko Selo bile su zatvorene pa
smo preusmereni za Pskov. Tamo su me dočekali Aleksandar Kerenski i delegacija iz
Dume. Poneli su sa sobom izjavu o abdikaciji. Nije se mnogo raspravljalo o mom
potpisu ove izjave. Očekivalo se da to uradim bez rasprave.“
„Ali usprotivio si im se. Molim te, reci mi da si se barem usprotivio“, kaže majka
prigušenim glasom.
„Čemu? Zbog časti? Države? Vojske? Zar bi želela da se nađem pred streljačkim
vodom na pruzi da bih čuvao ono što je već izgubljeno?“
„Želela bih da si to uradio zbog Alekseja!“, breca se majka čija je pribranost postala
tanka i krta.
On gleda mog brata stisnutih usana. Ma šta da ima da kaže majci u privatnosti, to
neće reći pred sinom. Ovo je njihova večita rasprava, rascep koji šišti i bljuje vatru
između njih. Majka veruje, bez ikakvih dokaza, u reč Grigorija Raspućina, da je Aleksej
isceljen, i odbija da se bilo ko uveri u suprotno. Ponovila je ovo uverenje mom bratu;
zato se ta činjenica ne sme se poreći gde on to može da čuje. Cena koju je majka platila
za ovo obećanje suviše je velika; neizreciva. Koštala ju je ugleda, a šapuću mnogi, i
časti. Zabranjeno nam je da pominjemo Aleksejevo stanje – ni kada može da nas čuje, ni
u bilo kojoj drugoj situaciji. Jedini put kada me je majka udarila bilo je kad sam se
usudila da dovedem u pitanje Raspućinove tvrdnje nakon što je Alekseju nos krvario
čitava tri dana. Pocepala mi je usnu smaragdnim prstenom kad me je udarila
nadlanicom. I premda se majka nikada nije izvinila za udarac, posle je prestala da nosi
veliki četvrtasti smaragd. Volim da mislim da time želi da mi poruči da se kaje.
Otac je, međutim, razuman i veruje lekarima; njegov sin mogao bi da poživi mnogo
godina, ali hemofilija ne može da se izleći i Aleksej nikada neće imati decu. Naposletku,
odgovara majci, ali je ne gleda.
„Protivljenje je bio rizik koji nisam mogao da preduzmem. Aleksejev život je
isuviše važan.“
„Važna je i njegova očevina.“
„Da sam im se usprotivio, sada bismo svi bili mrtvi! Niko od vas ne bi preživeo
noć! Možeš li to da razumeš? Uradio sam ono što sam morao!“
Moja majka je rođena kao Aliks Viktorija Helena Luiza Beatrisa od Hesea na Rajni.
Tek nakon što je primljena u Rusku pravoslavnu crkvu, a zatim i udala za mog oca,
prekrstila se u Aleksandra Fjodorovna. Ona je i britanska i nemačka vojvotkinja, i
ponosi se svojom lepom decom više nego bilo čim drugim u životu, uključujući tu i
carsku titulu. Lepota je moć, a moć je sve za šta zna. Četiri lepe kćeri daju joj prednost
nas svim drugim kraljevskim porodicama u Evropi. A kad je svoje potomstvo zaokružila
i Aleksejem, muškim naslednikom dinastije Romanov, to joj je pružalo satisfakciju i
osećaj superiornosti kome nema premca među plemstvom. Za nju je nezamislivo ostati
bez ovoga. Majka, naposletku, ostaje bez reči.
Međutim, moj brat tek sad kao da je shvatio posledice očeve abdikacije. Iskače iz
fotelje u kojoj je sedeo pored mene. „Zar se ja ništa ne pitam?“, pita.
„Ne.“
„Ali ja sam carević!“
„Ti si dete.“
„Nisam! Ja sam muškarac! Svi oficiri tako kažu!“ Udara nogom od gneva. „Trebalo
je da me pitaš!“
Otac uzdiše. „Oficiri ti samo povlađuju. A i odluka nije bila tvoja. Bila je moja i
doneta je.“
„Ali staje s mojim vojnicima? I mojim pukovima?“, pita Aleksej. „Zar ih neću više
videti?“ Stoji usred velike sobe, zbunjeno, a glas mu se odbija od uglancanih podova i
visoke tavanice. Uzbuđen je, mahnit. „A Štandart? Šta je sa svim mojim prijateljima
tamo? Zar nećemo više ići da se vozimo jahtom?“
„Ne“, kaže otac. U njegovom glasu oseća se konačnost koja konačno tera mog
brata za ućuti. „Nikada više nećemo videti Štandart. Više ne pripada nama.“
Aleksej poraženo pada u fotelju. „Ali ko će onda biti car?“
„Niko.“
„Ali, ako nema cara, ko će vladati Rusijom?“
Očevo lice grči se u grimasu. „Upravo si ga upoznao.“
 5
Ana

U BIOSKOPU U PARIZU
1968, 1958, 1955.

Pariz, Francuska
27. jul 1968.

Ana oseća kako čitav Pariz udiše dok ona stoji na Mostu Aleksandra III, na najvišoj
tački luka, i gleda Senu. Vazduh je savršen – ni vreo ni hladan, već blag i prijatan, dar
usred dugog leta. Oseća miris reke – prijatan miris vlažnog kamenja i zelene trave. Miris
sveže ispečenog hleba širi se iz nizova kafea s obe strane ulice. Još nije sedam sati, ali
sunce je izašlo, i ona oseća njegovu toplinu na potiljku. Ana sklapa Oči i upija sunčeve
zrake. Pratilja će je uskoro pronaći i moraće da se suoči s današnjim zadatkom. Princ
Fridrih verovatno u ovom trenutku mahnito pretražuje apartman i kori sebe što joj je dao
zasebnu sobu i ključ. Ali ona ne mari. U ranim je sedamdesetim, nije dete koje je
potrebno čuvati. Ana želi da na trenutak bude sama, želi malo tišine i mira. On je
insistirao da ona dođe. Ako mora da bude u Parizu, uživaće u njemu pod svojim
uslovima, i na načine koji su joj oduvek pričinjavali zadovoljstvo.
Ana je prošle noći videla most s balkona sobe u hotelu Jelisejska polja i odlučila da
ga poseti. Širok je, kitnjast i razmeće se stubovima na čijem vrhu se nalaze pozlaćeni
krilati konji. Sredinu mosta zauzimaju četiri saobraćajne trake, ali s obe strane mosta
nalaze se pešačke staze koje pružaju zapanjujući pogled na Ajfelovu kulu. Nije ni nalik
na onaj sumorni most kog se seća iz Berlina, i nema nameru da se danas baci preko
ograde.
Fridrih ovo, razume se, ne zna. Ali on je zabrinut za nju još otkako je hamburški
sud u ranije te godine doneo odluku o njenom slučaju. Sada u njegovom glasu čuje
paniku kada joj se obrati.
Okreće se i vidi da stoji tri metra od nje, pružio je ruku prema njoj, a na licu mu je
užas. Fridrih izgleda kao pravi aristokrata. Visok i vitak, savršeno negovan, s
jagodicama kojima bi mogao da seče staklo. Oči su mu sive, nekada crna kosa posuta je
srebrom, a brada snažna. On je od one vrste ljudi koji i samom svojom pojavom, kada
kroče u prostoriju, privlače pažnju prisutnih. Čak i oni koji prolaze pored njega na mostu
vraćaju pogled na njega, jer budi njihovu znatiželju.
„Šta radiš ovde?“
„Došao sam po tebe. Vreme je da se spremiš za sastanak.“
Automobil je zaustavio i parkirao dobrih šest metara dalje. Stoji u mestu i mršti se.
„Sastanak je tek u deset. Zar ne može žena izaći u šetnji i doručkovati na miru.“
„Nisi ostavila poruku. Brinuo sam.“
„Nije trebalo.“
Fridrih joj se umirujuće smeši stisnutih usana. A zatim pokušava da joj skrene
pažnju. „Dominik ti je kupila novu haljinu. Poslala me je da te pronađem. Želi da se
uveri da će ti pristajati.“
„Zar je sad postala i krojačica? Osim što je novinarka?“ Ana ne podnosi da je
titraju. Stara je, nije senilna, ali ipak popušta i prati ga do automobila koji čeka.
Fridrih joj nekoliko trenutaka kasnije pomaže da izađe iz vozila i vodi je do sobe u
kojoj je Dominik čeka s otmenom dizajnerskom haljinom do kolena. Haljina je krem, s
malim crnim ružama i sjajnom crnom dugmadi spreda.
„Nisam mogla da odolim!“, kaže Dominik i podiže par salonki i mali šešir sa
malim crnim velom.
Dominik Okler dobila je u zadatak da 1958. pokriva Anino prvo suđenje za Figaro,
jednih od najistaknutijih pariskih novina. „Najteže je“, rekla je kasnije, „bilo pisati
činjenice, a ne moje mišljenje. Od samog početka ubeđena sam da ste vi Anastasija.“
Bila je ubeđena, odana i bilo je neverovatno lako, s obzirom na to da je bila
Francuskinja, sprijateljiti se s njom. Deset godina kasnije, Dominik je i dalje jedna od
Aninih najprisnijih prijateljica, i zahtevala je da vidi Anu čim je čula da dolazi u Pariz. A
zatim je, kada je čula razlog njihove posete, insistirala da i ona ide sa njima na sastanak.
„Nisi morala da mi kupiš haljinu.“
„I nisam je kupila. Zapravo, pripadala je mojoj majci. Nosite istu veličinu.
Pomislila sam kako bi vam baš lepo pristajala. I ne dopada mi se pomisao da stoji u
njenom ormanu i da je jedu moljci.“
„Nisam znala da je preminula. Žao mi je.“
„Nema potrebe da vam bude žao. Živa je ona. Samo je pobegla s nekim Čehom u
Švajcarsku. Žive u nudističkoj koloniji blizu termalnih izvora, a mene je ostavila da se
bavim njenim stvarima. Ponovo.“ Dominik umorno uzdiše i duva da skloni pramen kose
s lica. „Teško je podizati roditelje, zar ne?“
„Nisam neko ko bi mogao da odgovori na to pitanje.“
„Ah… naravno. Zaboravila sam. Sada je na mene red da se izvinim.“ Poljubila je
Anu u oba obraza, a zatim povukla rukave njene pohabane i iscepane haljine. „Istini za
volju, verovatno bih vam i kupila haljinu. Koliko dugo nosite ovu?“
„Dugo.“
„Pa, ne možemo dozvoliti da se sastanete s filmskim producentom u tim otrcanim
ritama, zar ne? Izgled je sve.“
 Ana je tokom godina upoznala mnogo žena koje su deklamovale ovu mantru, a
Dominik je bila najistaknutija. Ali možda zbog toga što je ona Francuskinja i što ne ume
drugačije, Ana ne oseča odbojnost kad čuje svoju prijateljicu kako je ponavlja grlenim i
raskošnim glasom. Dominik je klasična Francuskinja. Vitka, lepa i prefinjena. Brineta s
prelepim krupnim smeđim očima i širokim osmehom. Kreće se graciozno i odlučno i
jedna je od onih žena što nose džempere sa jednim ramenom spuštenim i usred zime i
koja se neizbežno zatiče u neobičnim situacijama a da to čak i ne pokušava. S devetnaest
godina umarširala je u stan čuvenog austrijskog romanopisca Artura Šniclera i pitala ga
može li da prevede sva njegova dela na francuski. Siroti čovek bio je toliko zatečen
ovim njenim zahtevom – a i njenom lepotom, podozrevala je Ana – da je pristao. Malo
je verovatno da je Dominik uopšte potreban posao novinara, jer otad ima ekskluzivna
prava na Šniclerove prevode u Francuskoj. Njen ugled se nakon toga podigao visoko, a
izveštavanje o Aninom slučaju za Figaro u poslednjih deset godina činio je samo mali
deo njene karijere.
I tako je Ana obukla haljinu i dozvolila Dominik da joj uvije i očešlja kosu. Odbija
šminku, ali pristaje da stavi ogrlicu i narukvicu. Fridrih je impresioniran, i smeši se,
deleći joj komplimente dok je vodi u lobi. Čeka da on izveze automobil i pomno se
ogleda u ogledalu koje visi između dve zidne lampe. Ana je odavno zaboravila kako je
to biti lepa i privlačiti pažnju muškaraca. I zna da ni sada nije zapravo lepa. Ne u
tradicionalnom smislu. Vreme, ožiljci i iskušenja uzeli su danak. Ali zaista izgleda lepo.
Čak doterano. I to joj daje zrno neophodne hrabrosti.

Žilber Proto dočekuje ih na vratima studija.

„Uđite!“, viče visoki Francuz i širi ispruženu ruku. Izgleda kao čovek koji je
doskora bio naočit pa ne zna šta da radi sa sobom otkad je postao ćelav i debeo.
Krupnim šakama steže Anine male ruke i smeši se, ljubi je u obraze u onom bezbrižnom
i otmenom francuskom stilu. „Milo mi je što vas konačno upoznajem…“ zastaje da je
pogleda saosećajno, „ako vam nešto znači, smatram da je hamburška presuda velika
greška zakona. Zato želim da snimim film. Da u javnosti ispravim stvar.“
Sva je prilika da nikada više neće videti ovog čoveka, pa se ne trudi da sazna
njegovo ime. Ana odlučuje da će on za nju prosto biti Producent. Rukuje se s njim
stisnuvši mu ruku kojom je i dalje držao njenu. „Hvala vam. Ali moram reći da sam
iznenađena što ste me pozvali. Niko nikada dosad nije tražio moju dozvolu.“
Producent ima dovoljno stida da na ovo malo porumeni. Pročišćava grlo.
„Gledajmo na to kao na vaš blagoslov. Nadam se da će snimanje filma uskoro početi.“
Naravno da je on već počeo s pripremama. Filmadžije nikad ne mogu da se
obuzdaju. „Preko telefona sam stekla utisak da je reč o dokumentarnom filmu.“
„I jeste dokumentarni film. Ali će veliki deo filma biti igrani dramski prikazi.“
Povlači se u veliku otmenu sobu. Prostrani studio zauzima čitav gornji sprat poslovne
zgrade, koja gleda na Aveniju Jelisejskih polja u pariskom Osmom arondismanu. S ove
visine vidi drvorede duž čitave avenije i velelepnu Trijumfalnu kapiju na zapadnom
kraju. Čitav zid zauzimaju prozori koji se pružaju od poda do plafona i propuštaju
izdašnu količinu prirodne svetlosti. Podovi su prekriveni širokim drvenim daskama, a
zidovi malterom boje kosti. „Zaboravio sam na pristojnost. Molim vas, uđite. Pogledajte
studio. Sve scene koje se dešavaju na dvoru planiramo da snimamo ovde.“
Fridrih i Dominik prate ih u prostoriju i ne progovaraju ni reč dok ih Producent
vodi u obilazak studija i predstavlja im nekoliko ključnih članova osoblja. Nakon što im
je pokazao nekoliko mogućih ideja za uređenje seta, Producent je rekao: „Prosto ne
mogu da verujem da su presudili protiv vas.“
„Već smo uložili žalbu“, kaže princ Fridrih i gleda Anu iskosa. Njeni prijatelji trude
se da što je moguće manje raspravljaju na ovu temu, iz straha da će ponovo pasti u
depresiju. Strašno je potonula nakon što je hamburški sud pre nekoliko meseci saopštio
presudu. „Još ima nade.“
„Dobre vesti! Trebalo bi da film do tada bude gotov!“ Tapše po velikoj hrpi hartije.
„Evo i scenarija! Moje je mišljenje da je struktura genijalna. Stvorili smo fiktivnu
polemiku u kojoj dvojica pravnika zastupaju vaš slučaj pred Tribunalom u Hagu.“
Uzbuđeno pljeska rukom gomilu. „Vitorio de Sika i Pol Meris već su se prijavili za
uloge. Nije li to fantastično?“
„Da. To su zaista… bonnes nouvelles“, kaže Dominik glasom bremenitim od
sumnje.
Producent je suviše obuzet svojom vizijom da bi primetio njen ton. „Cilj nam je da
dramatizujemo vašu priču, ali sve vreme verno se pridržavajući stvarnih iskaza svedoka.
Kada svet vidi ovaj film, znače koliko su se loše prema vama poneli. Zahtevaće pravdu.
Zna se da je Majerov iskaz, konkretno, lažan.“
Ana se koči na pomen šarmantnog Austrijanca, koji je sa zadovoljstvom
preokrenuo njen slučaj naglavce. „Zahvalna sam vam na podršci“, kaže Ana. To je njen
uobičajeni uzdržani odgovor, ono što kaže kada ne zna kako da primi ljubaznost.
„A sad“, Producent glasno udara dlanom o dlan, a zvuk se odbija od visoke
tavanice. „Imam iznenađenje za vas. Molim vas, pođite sa mnom do sale za projekcije.“
Fridrih i Dominik zabrinuto se gledaju, ali ga ništa ne pitaju. Svi ga prate kroz
studio i ulaze za njim u prostoriju s gustim tepihom i osam baršunom presvučenih
stolica. Veliko platno pokriva zid, a preko puta njega je projektor.
„Sedite“, kaže producent.
Ana se polako spušta u fotelju najbližu vratima. „Rekli ste da snimanje filma još
nije počelo.“
„Nije. Ovo je nešto drugo, moj dar vama. Nešto što sam pronašao u arhivama dok
sam istraživao. Nameravam da ubacim to u naš film.“
Naš, kao da se i ona tu nešto pita.
Producentov pomoćnik ulazi, dok ostali sedaju. Petlja oko projektora i uskoro iza
sebe čuje brujanje i škljocanje, a preko ekrana počinju da preleću blede slike. Tek kada
je isključio svetlo, Ana vidi zrnaste crnobele slike, koje trepere pa oživljavaju. Na
ekranu u kadar ulazi car Nikolaj II, koga podruku drži carica Aleksandra. Smeju se nemo
nekome iza njih i počinju da hodaju se na onaj ubrzano isprekidan način karakterističan
za stare snimke. Zatim u kadar utrčava carević Aleksej, tek prohodao, a Ana glasno
uvlači vazduh i prinosu ruku srcu. Vidi krajičkom oka kako Dominik ustaje, kao da želi
da joj pomogne. Ali Fridrih spušta ruku na njenu i ona ponovo seda u fotelju. Jedna po
jedna, tri starije kćerke Romanovih ulaze u kadar, i čak i nakon ovoliko godina, na
mestimično mutnom crnobelom filmu, one oduzimaju dah s dvorskim haljinama i
šeširima širokog oboda. U srednjim su adolescentskim godinama, vitke i mlade. Svaku
od njih avenijom s drvoredom prati po naočiti oficir. Devojke se smeše, vedre su i pune
života, i Ana se naginje napred kao da bi mogla da ih dotakne, kao da bi i sama mogla da
prođe kroz platno i nestane u prošlosti.
Potreban joj je trenutak da primeti očigledno. „A gde sam ja?“, kaže Ana. „Znam da
sam i ja bila tu.“
Čim je izgovorila ove reči, iza sestara istrčava devojčica, uzbuđena, kosa joj je
razbarušena, šešir joj je spao i drži se oko vrata samo vrpcom vezanom ispod brade. Čini
se da joj je brada zamazana zemljom i da na kolenima ima modrice. Njen otac nemo se
smeje, podiže je i ljubi u obraz. Na licu male Anastasije Romanov je izraz spokoja i
sreće. To je izraz deteta koje je voljeno, bezbedno i lišeno svakog bola i straha.
Ana progovara jasnim smirenim glasom, u kom nema ni traga drhtaja. „Ovo je
snimljeno na dan obeležavanja trista godina vladavine Romanovih u Moskvi.“ Zastaje
na trenutak. „Sećam se svega što se desilo tog dana.“
Međutim, Producent joj je postavio okrutnu zamku. Jer se nekoliko sekundi kasnije
pojavljuje snimak vojnika koji uleću u Zimski dvorac. U jednom trenutku je porodica na
okupu i smeje se, a u sledećem je na platnu revolucija.
Čuje se metež ispred prostorije, jer Fridrih i Dominik kore Producenta. Srditi su što
joj je pokazao ovaj snimak bez upozorenja i dozvole. Zahtevaju da se on izvini, a on
uporno tvrdi da nije učinio nikakvo zlo. Ana sve ovo čuje, ali ne obraća mnogo pažnje
na to. Ova peseta bila je nameštaljka. Namamili su je ovde da bi dobili neukusni snimak
za svoj budalasti film. Oni su šarlatani kao i svi ostali.
Kada su ruke prestale da joj drhte, Ana se okreće prema Producentu. „Nemate moju
dozvolu da koristite snimak koji ste upravo napravili. Razumete li me? Ni za ovaj film ni
za bilo koji drugi. Nikad.“
„Mislim da ste pogrešno razumeli…“
„Neću potpisati nikakve papire. Neću u ovome učestvovati. Ni danas. Niti u bilo
kom trenutku u budućnosti. A ako otkrijem da ste se oglušili moje želje, obratiće vam se
moji advokati.“
„Molim vas, preklinjem vas da razmislite još jednom…“
Dominik psuje sebi u bradu – zapanjujuća količina bogohuljenja izlazi iz tako lepih
usta – a Fridrih izgleda kao da je pojeo nešto trulo. Gnevni su i zaprepašćeni. Postiđeni.
Kao da je ovo nekako njihova krivica. A možda i jeste, razmišlja Ana; trebalo je da znaju
šta će se desiti. Nije trebalo da traže od nje da dođe na ovaj sastanak.
„Ne želim da me više ovako iskorišćavaju, umorna sam od toga“, kaže Ana i izlazi
iz studija.
 DESET GODINA RANIJE

Visoki sud u Hamburgu, Nemačka

30. mart 1958.

„Ne znam šta još želei“, vrišti Ana. „Zar im nisam dala sve što su hteli?“ Oseća se kao
histerično dete. Ali ne može da se obuzda. Savladana iscrpljenošću i gnevom, Ana grabi
prvu stvar koja joj se našla pri ruci i baca je na princa Fridriha. On se saginje dok mu
pored glave proleće mali u kožu uvezani dnevnik. Dnevnik udara o zid uz vlažan tresak i
pada na pod, otvara se na nekom unosu koji je Ana prestala da piše na polovini strane.
Rukopis joj je drhtav, kao i glas. Stoje u oskudnoj konferencijskoj dvorani dvadeset
četvrte sudnice za građanske parnice Visokog suda u Hamburgu i Fridrih joj je upravo
rekao da je sud tražio još dokaza.
Odavno je prešla pedesetu, a on se ipak prema njoj ponaša kao da je dete. U glasu
mu se čuje žalostan i nežan glas zabrinutog roditelja. „Potrebno im je više tvojih
fotografija iz detinjstva…“
„Kako, reci mi, molim te, da do njih dođem? U Rusiji su, zaboga! Sa ostalim
porodičnim stvarima. Pod pretpostavkom da nisu spaljene, ukradene ili opljačkane, kao
sve ostalo.“
Ne spominje mu foto-album skriven u njenoj dači. Samo još jedna osoba zna za
njega, a ne mogu da ga daju sudovima kao dokaz a da ne ugroze njen slučaj u celini.
Sudije ne gledaju blagonaklono na skrivanje dokaza.
„Žele rukom pisane primerke“, nastavlja Fridrih smireno. „I konkretni) i dokaz
tvog odnosa sa svedokom. Žele sve dokumente koje imamo, a koji bi mogli da imaju
veze sa slučajem.“
„Sve smo im dali. Još pre mnogo godina. Ispisala sam im čitave stranice. Čak sam
dozvolila i uvo da mi fotografišu. Eto, baš im je moje uvo trebalo!“ Anu popušta bes i
ona pada u najbližu stolicu.
Fridrih čuči ispred nje. Tako je sitna da se gotovo gledaju oči u oči. „Znaš da je sve
stradalo za vreme rata, kad je kancelarija tvog advokata bombardovana u Berlinu.“
„Ne. Ne“, buni se ona. „Bilo je toga više. Neke stvari držao je i u drugoj zgradi.“
„I to je stradalo.“
„Kako?“
„Centralni okružni sud bio je u sovjetskom delu grada posle rata. Svi dokazi koji su
mogli da idu u prilog tvom slučaju davno su uništeni. Sav originalni dokazni materijal je
nestao. Moramo sve iznova. Nemamo izbora. Ne ako želiš da se ovo okonča. Ne ako
želiš da nastaviš sa svojim životom. Želiš to, zar ne? Molim te, reci mi da to želiš.
Molim te, reci mi da ovo za tebe nije igra. Svi smo suviše stari za igre.“
Ana još nije spremna da odustane, ali ne želi da ponovo prolazi kroz sve. „Anet
Falouz ima sve. Svu Edvardovu dokumentaciju. Njegova evidencija bila je besprekorna.
Možda možemo…“
 „Prestani. Anet te mrzi. Znaš to. Nije prešla preko onoga ono što se desilo.“
„Nisam ja kriva za Edvardovu smrt! Zar sam ja kriva za sve?“
„Ne mrzi ona tebe zbog smrti svog oca. Mrzi te jer je Edvard Falouz dao sve što je
imao – čitav svoj posed – da bi se borio za tvoj slučaj, a ona je posle morala da plaća
njegove dugove. Anet tek sad polako staje na svoje noge.“
Prošle su godine otkako je Ana dozvolila sebi da oseća krivicu zbog silne žrtve
svog prvog advokata. Nikada nije od njega tražila da potroši bogatstvo na njenu odbranu
i da svoju suprugu i kćerku osudi na siromaštvo. „A ako bih ja razgovarala s njom…“
„Ne. Ne možemo se njoj ponovo obratiti. Moraćemo težim putem.“ Fridrih ponovo
stiska usku kost između očiju. Radi to čitavo jutro; ostaće mu modrica na korenu nosa
ako nastavi tako.
Ana frkće. „Nisam ni znala da postoji neki drugi put.“
U Hamburgu pada kiša, žestoki, gnevni potop koji šiba zgradu suda i tera vetar da
razjareno zavija dok se kovitla ispod streha. Ana je znala da nije trebalo da dođe. Nije
trebalo da dozvoli da je Fridrih na ovo nagovori.
„Želim da idem kući“, reče naposletku.
„Ja ću te odvesti kući. Ali, molim te, dođi najpre u sudnicu. Barem saslušaj iskaz
Pjera Žilijara.“
„Zašto? Da bi me još jedan izdajnik mučio?“
„Nije on izdajnik, Ana. On je samo star. I zbunjen. I on je propatio.“
„Nisam ja Hristos. Ne mogu da podnesem ni svoju patnju, a kamoli njegovu.“
„Onda dođi i uči. Njegov iskaz daće nam ideju na koju će stranu slučaj krenuti.
Znaćemo koju sledeću taktiku da primenimo.“

„Ko je žena u prednjem redu?“, šapuće Ana pokazujući prelepu brinetu koja sedi odmah
iza tužioca. Nosi crni kašmirski džemper, usku suknju i karmin boje izdrobljenih malina.
U krilu drži notes, a na licu joj je pakostan osmeh. Čak i iz daljine izgleda i impresivno i
provokativno. Ah, da mi je da sam Francuskinja, razmišlja Ana.
Sede u udaljenom uglu gornjeg balkona delimično skriveni iza velikog granitnog
stuba. Na drugom nivou je svega nekoliko ljudi, i niko ne obraća pažnju na sitnu, nežno
građenu ženu i njenog lepo odevenog pratioca. Posmatraju metež pod njima. Sudnica je
puna novinara i radoznalaca. Klevetnika i tabloidnih fotografa. Evropskog plemstva i
čopora daljih rođaka Romanovih, predvođenog Dmitrijem Lojhtenbergom. On sedi u
drugom redu, nadmen. Svi ovi posmatrači žele da budu što je moguće bliže dešavanjima
i nagurani su na sedišta rame uz rame. Fridrih je poslao telegram sudu pre nedelju dana
da im javi da Ana neće doći. Zato je niko i ne traži. Niko je ne primećuje. Samo tako
može da se opusti dovoljno da se usredsredi na sudski proces. Ana mrzi fotografe. Mrzi
kada su foto-aparati usmereni prema njoj, iznenadne bleskove blica. Ali ponajviše mrzi
da daje izjave za štampu. Oni večito žele da znaju kako se ona oseća, a ona svaki put
želi da ih ubode u oko naoštrenom olovkom.
 „To je“, kaže princ Fridrih u odgovor na njeno pitanje glasom punim divljenja,
„Dominik Okler. Ona je novinarka iz Figara. Čujem da je vrlo dobra. Vrlo… temeljna.“
Ana frkće. Temeljna. Znači tako se to zove u današnje vreme?
„Je li normalno da čak troje sudija predsedava slučajem?“ pita pokazujući glavom
prema sudskom stolu, gde je zabrinjavajuće mlada plavokosa u odori sudije sedela
između dva starija mrgodna gospodina.
Fridrih je gleda iskosa. „Ovo je tribunal, Ana. To su i tri sudije i porotnici.“
„Ona u sredini izgleda kao pinap devojka. Ne deluje mi da je dovoljno stara ni da je
završila univerzitet, a kamoli da sudi.“
„To je sutkinja Rajse. I mnogo je starija nego što izgleda. I veoma strašna. Priča se
da od nje nema boljeg pravnika u Nemačkoj.“ Kaže i dodaje: „Ma šta da radiš, nju
nemoj da ljutiš. Najbolje ti je da se uzdaš u nju ako želiš presudu u svoju korist. Ali ona
voli dobar okršaj u sudnici i poznato je da ume da promeni mišljenje bez upozorenja.“
„A ostali?“
„Jednako su opasni. Tradicionalniji su, ali i manje naprašiti. Starost ih je malo
smekšala.“ Pokazuje svakog od njih. „Verkmajster, Baken.“
Pošto se Ana pomirila s činjenicom da će posmatrati sudski proces, vratio joj se
smisao za humor. „Znaš li kako štampa ovo zove? Suđenje sumnje i slučajnosti, a i Spor
duhova.“
„Ignoriši ih.“
„Teško, s obzirom na to da koriste naslovne strane da urlaju na mene.“ Pokazuje
muškarca koji sedi za stolom tuženog. „I naravno, eno i Žilijara, i više nego voljnog da
im da materijal.“
„Pozvali su ga samo zato što je napisao onu prokletu knjigu. Imaj na umu da Žilijar
ne predstavlja carsku porodicu. On govori u svoje ime. Nemoj mu previše strogo suditi,
Ana. Malo je ljudi koji ne bi uradili to isto da je i njima neko prislonio pištolj na čelo.“
Anine oči posvetlele su od starosti, ali su još bile sveže, prodorne plave boje.
„Moramo li danas da spominjemo oružje?“
Sudije su pozvale na red pa masa sad šapuće umesto da se dovikuje. Svi pogledi su
uprti na čelo sudnice, gde sudija Verkmajster, predsedavajući hamburškog suda, poziva
Pjera Žilijara da iznese svoj iskaz. Na čuvenom učitelju Romanovih vide se godine. Ima
sedamdeset osam, srebrnu kosu i oštećene zglobove, pa polako ide prema mestu za
svedoke; tamnim odelom iskazuje očigledni prezir. U rukama nosi primerak knjige
Lažna Anastasija i drži je grčevito kao pojas za spašavanje. Ana pažljivo posmatra nokte
dok sudije prolaze kroz preliminarna pitanja. Zna sve njegove odgovore, slušala ih je
godinama. Pjer Žilijar bio je učitelj carske dece. Bio je u njihovoj službi više od jedne
decenije i otišao je s njima u egzil nakon revolucije. Žilijar je pratio porodicu sve do
železničke stanice u Jekaterinburgu, i bio je jedan od poslednjih ljudi koji ih je video
žive. Osporio je Anine tvrdnje na prava i titulu Anastasije Romanove nakon što se sastao
s njom u Berlinu 1925. godine. Taj susret detaljno je dokumentovan u njegovoj knjizi.
Ali niko ne zna za njihov drugi susret 1954. godine. Te pojedinosti odlučio je da ne
objavi.
 Ana pažnju vraća na sudski sto kada je čula Žilijara kako već govori; tad shvata da
joj je promaklo pitanje sudija.
„Ljudi bliski ruskom dvoru bili su tu kategorični“, kaže Žilijar. „Niko od njih ne
vidi ni najmanju sličnost između te žene i Anastasije Romanove. Niko!“
Sudija Verkmajster spušta bradu i podiže obrve, izgleda kao sumnjičava ćurka.
„Kako to znate?“, pita.
„Rekli su mi sto puta.“
„Sto puta?“, pita sudija. „Ovo nije učionica. I nismo vas pozvali da nam držite
predavanja o hiperbolama. Podsećam vas, her Žilijare, da ste spremni da položite
zakletvu i da ono što govorite mora biti apsolutna istina.“
Ani je oduvek bilo čudno što svedoci na nemačkim sudovima polažu zakletvu
nakon što daju iskaz, i obično samo ako je taj iskaz bio od velikog značaja ili ako sudije
posumnjaju da svedok lažno svedoči.
Žilijar pročišćava grlo i ispravlja se. „Kad kažem sto puta, mislim mnogo puta.
Anastasijina tetka je to kategorično izjavila i za danske novine. To se lako može
proveriti, jer to je u javnom arhivu.“
„Ponovo, podsećam vas da smo vas pozvali da nam kao svedok kažete samo ono
što ste vi sami videli ili doživeli.“
Stari učitelj uzdiše, a Ana ne može a da se ne nasmeši. Oduvek je smatrala da je
učitelje od svih najteže bilo čemu naučiti. Pjer Žilijar mora da se obuzda da ne održi
lekciju sudijama dok ga oni neumorno zasipaju pitanjima. Sutkinja Rajse pritiska ga
najsnažnije. Zanimaju je pojedinosti njegovog susreta s Anom 1925. godine. Gde su se
sreli? Koje je bilo doba dana? Koliko su dugo razgovarali? Rajseova pita Žilijara šta je
Ana tog dana nosila, i Ana zaključuje da počinje zaista da joj se silno dopada.
Izgleda zbunjeno ovim pitanje. „Šta je nosila? Nemam pojma. Zašto je to važno?“
„Zato što“, smeši se sutkinja Rajse milo, „u knjizi kažete da ste sproveli temeljnu
istragu.“
„I jesam.“
„Onda bi trebalo da se setite svih pojedinosti. Njen izgled bio je dovoljan da vas
ubedi da tužiteljka nije velika kneginja Anastasija.“
„Ali njena odeća s tim nema veze“, gotovo reži Pjer Žilijar kroz stegnute zube.
„Napisao sam knjigu da ne bih morao da pamtim takve pojedinosti. Ne mogu više da ih
se setim.“
Sudija Baken je sve do sada samo slušao, ali sad suvo kaže: „Obično svedok, kada
već zna da će ići da svedoči, pronađe način da osveži pamćenje.“
Žilijar diže knjigu i trese je pred sudijama. „Monsieur le Président“, kaže drhtavim
glasom, „napisao sam ovo pre trideset pet godina, i mogu da se zakunem da je sve što je
unutra istina!“
„Knjiga nije dokaz, her Žilijare“, kaže sudija Baken. Ne trepće, i ne pokazuje
nikakva osećanja. Ana ne može, ni za živu glavu, da dokuči šta on misli.
Sutkinja Rajse namešta odoru i odmiče kragnu od vrata da je ne grebe. „Vaša
procena tih događaja ne zanima mnogo sud. Voleli bismo da vidimo vašu originalnu
dokumentaciju. Često se u knjizi pozivate na nju. Od naročitog interesovanja je niz
pisama koje kažete da je vaša supruga Šura Tegleva primila od caričine sestre. Mnogo
težine stavljate na njih s obzirom na to da je bila guvernanta u domaćinstvu
Romanovih.“
„Ne samo guvernanta“, kaže. „Anastasijina guvernanta.“
Fridrih se naginje prema Ani i šapuće joj na uvo. „Šura je umrla pre tri godine. Pjer
otad nije više svoj.“
Sutkinja Rajse nastavlja. „Upravo su vas ova pisma navela da se sastanete sa
Anastasijom u Berlinu, zar ne?“
„Tako je. Ali sastao sam se s Anom Anderson, a ne s Anastasijom“, naglašava.
„Želim da vidim vašu prepisku s vojvodom od Lojhtenberga. I čitavu vašu pisanu
komunikaciju s Harijet fon Ratlef, jednom od prvih pristalica tužiteljke. U vašoj knjizi
navodite da su vas ovi razgovori sasvim uverili da u pitanju nije Anastasija Romanov.“
Sudija pokazuje knjigu u Žilijarovim rukama. On je sada privija na grudi i miluje kao da
se sprema da se zakune na Bibliju. „U knjizi Lažna Anastasija objavili ste i fotografije i
primerke rukopisa. Ali sud nije dobio pristup nijednom originalnim dokumentima.
Hoćete li nam ih obezbediti?“
„Ne“, rekao je Pjer Žilijar odlučno. Nastupa dobrih deset sekundi zapanjene tišine
pre nego što doda: „Nažalost, nemam ih više.“
„Zašto?“
„Uništio sam kompletnu dokumentaciju nakon što je prethodni sud presudio protiv
nje. Mislio sam da je slučaj zatvoren. Nisam smatrao da je potrebno da i dalje
zadržavam dokumente prikupljene u istraživanju.“
„Šta ste uradili s dokumentacijom?“ pita sutkinja Rajse glasom nalik na tiho ali
opasno predenje.
„Spalio sam je.“
„Istoričar koji pali svoju arhivu“, kaže, naginje se preko stola i približava se što je
moguće više sparušenom starom učitelju, „nalik je lešu koji zaudara.“
„Mogu da proverim“, kaže očajno. „Možda je još nešto ostalo u mom sefu u banci.“
„Svedok je slobodan!“, odseče sudija Verkmajster zgađeno.
Fridrih pomaže Ani da ustane dok advokat odbrane žurno ustaje i kaže: „Želeli
bismo da pozovemo još jednog svedoka!“
Tribunal ne izgleda preterano zadovoljno ovim, ali se ipak na trenutak dogovaraju.
„Koga?“, pita Verkmajster.
„Zove se Hans-Johan Majer. Godine 1918. bio je ratni zarobljenik i držali su ga u
Jekaterinburgu u podrumu kuće Ipatijevih. Bio je svedok pokolja čitave porodice
Romanov i može dokazati da je Anastasija Romanova mrtva.“

„Ne, ne, ne. Ne može biti. Nikada ga pre nisam videla“, govori Ana i steže ogradu dok
se naginje napred. Na mari više hoće li neko u sudnici primetiti njeno prisustvo. A opet,
niko i ne gleda u nju. Svi pogledi uprti su u visokog ćelavog čoveka savršenog držanja.
Mora da je nekoliko godina stariji od Ane, ali godine dobro nosi i kreće se kao da je u
četrdesetim. Dok seda na klupu za svedoke, na sudnicu se spušta sablasna tišina.
„Molim vas, predstavite se sudu“, kaže sutkinja Rajse. Na licu joj je kiseo izraz kao
da joj je neko dao da popije sirće, a ona očekivala vino.
„Hans-Johan Majer.“
„I Nemac ste?“
„Austrijanac.“
„Kako je Austrijanac postao ratni zarobljenik u Sibiru 1918. godine?“
„Na isti način kao i ostali Rusi, Nemci, Ukrajinci i Mongolci. Boljševici nisu
gledali ko je ko. Sve su jednako hapsili.“ Smeši se sudijama, a zatim se okreće sudnici
da svi vide njegov osmeh. „Ko god je imao svoje mišljenje, trunuo je u zatvoru. Iako im
to nije bio zvanični slogan, to je bila suština. Što se mene lično tiče, imao sam silnu
nesreću da se zateknem u Petrogradu oktobra kada su boljševici oteli vlast privremenoj
vladi. Pogrešno mesto i pogrešno vreme. Usledila je dugačka vožnja vozom i egzil.“
„A zašto ste uopšte bili u Petrogradu?“, pita ga sutkinja Raj se.
Majer uzdiše i čuje se čežnjiv ton u njegovom glasu. „Zbog žene.“
I za tren oka osvaja simpatije svih prisutnih. Austrijanac je naočit, zabavan i veoma
se lepo izražava. Ana oseća kako joj se u stomaku otvara ponor. „Gde su pronašli ovog
čoveka?“, šapatom pita princa Fridriha. „Ne dopada mi se.“
„Ne znam“, kaže pomalo potišteno. Sve što Ana oseća, vidi se na licu njenog
prijatelja. „Ali ovo nije dobro.“
Hans-Johan Majer je vrhunski pripovedač. I priča koju iznosu sudu nije samo
ubedljiva, već i potkrepljena i začinjena s dovoljno pojedinosti da bude prokleto
nesumnjiva. Ne pokušava da sakrije činjenicu da je nedavno svoju priču u nekoliko
nastavaka objavio u tabloidu 7-tage. Ne izvinjava se zbog ovoga već prosto objašnjava
da se pred sudom pojavljuje tek sad, jer je tek nedavno svoju priču obelodanio.
„Mnogo godina sam, kao što možete da zamislite, bio pritisnut tom traumom.“
Anin glas je suv kao prašina dok govori: „Mora da mu je bilo baš teško.“
„Dobar je“, reži princ Fridrih.
„Još gore! Šarmantan je! Pogledaj samo Rajseovu!“
Prelepa sutkinja Rajse sluša ga opčinjeno, usana zamišljeno napućenih i sasvim
usredsređena na svedoka.
Majer objašnjava da je bio poslat na prinudni rad nakon što je dospeo u zatvor u
kuću Ipatijevih u Jekaterinburgu. Držali su ga u maloj prostoriji u podrumu, i tu su,
kaže, doveli carsku porodicu u noći 17. jula 1918. Njegov iskaz o onome što se zatim
desilo detaljan je i zapanjujući; mnogi novinari izgledaju kao da će im pozliti, brišu oči i
pokrivaju rukama usta. Majer opisuje spore korake na stepenicama do podruma. Pitanja
zbunjene dece. Umornu porodicu izvučenu iz postelje. A zatim tišinu u podrumu dok se
tamničari povlače u susednu prostoriju i nalivaju votkom, da bi se okuražili za zadatak.
Majer do detalja, i drhtavim glasom, opisuje kako zvuče meci u zatvorenoj prostoriji i
kako se miris baruta provlači ispod zatvorenih vrata. Priča o kricima, plaču i tupim
udarima bajoneta u tela. Najgori zvuk, kaže, bila je tišina koja je usledila, i svest o tome
šta ona znači. Međutim, ništa ne može da se uporedi s onim što su mu boljševici zatim
naložili da uradi. Hansa-Johana Majera odveli su u podrum i naložili mu da natovari tela
u ručna kolica. Priča sudu kako su ta krvava izubijana tela ležala nepomična i
unakažena. Priča im o metalnom zadahu krvi izmešanom sa smradom telesnih
izlučevina, koja su tela pre smrti izbacila iz sebe. I kako je povraćao dok mu grlo nije
ostalo nagrizeno kiselinom i krvavo. Sa suzama u očima priča kako ga te scene i zvuci
otad progone svakog dana. Majer objašnjava Rajseovoj, Verkmajsteru i Bakenu koliko je
očajnički želeo da veruje da je neki Romanov, bilo koji Romanov, preživeo i da je pratio
one vojnike u šumu. Majer je čekao da vojnici odu po kiselinu, da unište dokaze svog
jezivog nedela. Tad se prikrao telima. Šupljim glasom objašnjava da je, usred letnje
večeri, stajao na čistini poznatoj kao Praseća poljana i izbrojao tela sedam Romanovih i
četiri sluge i zaplakao jer nije bilo nikoga živog da spase.
„Morate razumeti“, kaže Majer okrećući se prisutnima. „Niko više od mene nije
želeo da princeza preživi. Zato sam i rizikovao život tad. Da je bila živa, pomogao bih
joj. Ali niko te noći nije preživeo. Govorim istinu. Anastasija Romanova je mrtva.“
Čekić je izrazito američki simbol, i Ana je odgledala dovoljno američkih filmova u
kojima sudije udaraju čekićem da zavedu red u sudnici. U nemačkim sudovima čekić se
ne koristi, i nijednog nema u prostoriji danas, ali ona ipak u glavi čuje njegov udar. Već
zna kako će sudije presuditi, a ovo uverenje se dodatno učvršćuje kada Majer svoj iskaz
potkrepi i jednim jedinim dokazom: zvaničnim saopštenjem boljševika o smaknuću
carske porodice, za koje tvrdi da je stiglo od Sovjeta Uralske regije u Jekaterinburgu i
koje je prokrijumčario iz Rusije kada su ga, nedugo nakon masakra, pustili.
Anini advokati smesta skaču na noge, traže da im sudije daju vreme da obore
Majerov iskaz. Dovode u pitanje njegovu verodostojnost i tek nedavno pojavljivanje, s
obzirom na to da je slučaj star već nekoliko decenija. Mole da im se da još vremena.
Zahtevaju da se zvanično zakune. Čini joj se da njenim advokatima ne ide u prilog to što
ih je ovaj novi razvoj situacije ovoliko iznenadio.
Nakon kratkog većanja Verkmajster objavljuje da „primedbe molioca na račun
verodostojnosti svedoka Majera nisu opravdane i da neće ponovo saslušavati ovog
svedoka“.
Presudu nisu čekali ni nekoliko dana ni nekoliko nedelja, kao što su Ana i Fridrih
očekivali, doneta je istog dana. Majer se s klupe za svedoke udaljava kasno, napolju je
već mrak i hladni vetar zavija hamburškim ulicama i vrtloži kišu u minijaturne ciklone u
slivnicima. Fridrih i Ana odlučuju da prenoće i narednog dana odu na Švarcvald. Poziv
da se vrate u sudnicu dobijaju i pre nego što su stigli da uzmu stvari iz male sale za
konferencije, gde su započeli dan.
Sudija Verkmajster izriče presudu dok sudije Rajse i Baken klimaju u znak
slaganja.
„Ovaj sud veruje“, kaže Verkmajster, „da Majer sve navedene pojedinosti ne bi
mogao da poznaje da nije bio očevidac i da nije svemu svedočio iz prve ruke. Ne
verujemo da ih ja sakupio iz drugih pisanih dokumenata, priča ili glasina koje su kružile
u vreme ovih dešavanja. Ovaj sud veruje da je njegov iskaz istinit i da je čitava porodica
Romanov ubijena 1918. godine, i stoga odbijamo zahtev molioca da bude zvanično
prepoznat kao Anastasija Romanov.“
Ana seda, preneražena, dok sudije ustaju od stola i počinju da nameštaju odore.
Sudnica tone u haos i galamu kad počnu da sevaju blicevi. Dmitrij Lojhtenberg izgleda
kao da su ga proglasili za kralja Engleske.
„Ne razumem…“ kaže Ana.
„Možemo da se žalimo. Odbijam da dozvolim da se ovako završi“, kaže princ
Fridrih. U glasu mu se čuje čelična odlučnost, rukama steže ogradu balkona kao
okovima.
Prelepu brinetu, koja se smešta u stolicu pored Fridriha, primećuju tek kad je
progovorila. „Mislim da je žalba sjajna zamisao“, kaže.
Gledaju je začuđeno.
„Oprostite“, kaže brineta. „Videla sam vas na balkonu kada su pozvali na izricanje
presude. Da sam znala da ste danas ovde, sedela bih s vama sve vreme.“ Smeši se,
blistavo i vedro – kao da ovo nije jedan užasan dan – i pruža lepu ruku s dugačkim
prstima. „Zovem se Dominik Okler i želela bih da vam pomognem.“

TRI GODINE RANIJE

Pariz, Francuska
Avgust 1955.

Ingrid Bergman nije onakva kako ju je Ana zamišljala. Lepa je, to stoji. Dovoljno je
mršava da se Ana trgne od zavisti. Glamurozna. Dostojanstvena. Egzotična na hladan i
suzdržan način karakterističan za Šveđane. Sve to stoji, razume se. Ali Ani najviše upada
u oči koliko je ona prosto ljubazna. Sede u njenoj garderobi, na setu filma Anastasija
filmskog studija 20th Century Fox, piju čaj i jedu tanke kolačiće posute šećerom u prahu,
koji imaju ukus golog šećera. Ali Ana se ne žali. Još nije sigurna šta se tačno dešava;
kritikovanjem hrane bi mogla da pokvari iluziju.
„Hvala što ste prihvatili moj poziv. Nisam to očekivala“, kaže Bergmanova.
„Nisam mislila da je ozbiljan.“
Glumica se smeje – Ana mora da joj nađene ovaj nadimak. Suviše joj je
nepojmljivo da prihvati da sedi u prostoriji s najvoljenijom svetskom zvezdom. „A šta
vas je ipak ubedilo? Očigledno ne papir za pisma.“
„Ne. Pisma dobijam stalno. Njih je lako lažirati. Već ponuda da platite putovanje u
Pariz i sve propratne troškove. Odlučila sam da dođem i razotkrijem vašu prevaru.“
Osmeh joj je širok, gotovo zaslepljujući. „Uveravam vas da nije prevara.“
„Sad vidim.“ Da je Ana poverovala da je ovo stvarno, obukla bi se lepše. Verovatno
je dobro što je pretpostavila da je u pitanju samo još jedna okrutna šala – sve dok ispred
njenog hotela nije stala limuzina – jer se predstavila baš onakva kakva je i to je odmah
razoružalo Glumicu. „Ali i dalje ne razumem zašto ste želeli da dođem.“
Glumica se na trenutak zamislila, pokušavajući da formuliše odgovor. Progovara s
blagim naglaskom i više ne pokušava da zvuči kao Amerikanka; to švedski izbija na
površinu.
„Ljudi misle da je ovaj posao lak. Pretpostavljaju da mi prosto skočimo pred
kameru i izgledamo lepo, igramo, smejemo se i plačemo na komandu. Ali većina ljudi
ne zna da mi najpre moramo da pronađemo lik.“ Pruža ruku i odvažno tapše Anu po
ruci. „Vidite, danas prvi put u karijeri mogu da pronađem svoj lik i bukvalno. U svim ste
nedeljnim novinama. Već godinama ste u novinama. Nazivaju vas caricom
Unterlengenharta i švarcvaldskim pustinjakom.“
„Ja sam krava muzara za novinare“, kaže Ana.
Glumica se smeje penušavo i veselo. „Duhoviti ste.“
„Većina ne misli tako. Većina me naziva lažljivicom i prevarantkinjom.“
„Želite li da znate kako mene nazivaju?“ Ponovo taj čarobni osmeh. „Bludnicom.
Kurvom. Zvezdom koja je ispala iz raja. A u američkom Senatu javno su me optužili da
sam moćna sila zla. Da sam mogla da biram, više bih volela da su me nazvali
lažljivicom. Ipak sam glumica. Time i zarađujem za život. Lažem po čitav dan ispred
kamere i niko za to ne mari. Razlika je, pretpostavljam, u tome što mene za to plaćaju, a
vas kažnjavaju.“
„Mislite li da lažem?“, pita Ana. Odgovor Glumice na ovo pitanje odrediće da li će
ostati do kraja ovog Sastanka.
„Na marim ja za to.“
Ana nekoliko puta trepnu. Očekivala je jasno opredeljenje na ovu ili onu stranu.
Sve samo ne neopredeljenost.
„Svesna sam da to zvuči grubo i izvinjavam se. Ali iskrenost je u mom svetu
potpuno nevažna. Ipak, ono što ja želim da znam možete da mi potvrdite samo vi i niko
drugi.“
„A šta to želite da znate?“
„Šta vas je nateralo da odete na Bendlerov most.“
Ana pažljivo spušta šolju na tacnu, a zatim tacnu spušta na stočić pored sebe.
Garderoba je prostrana i svetla. Zidovi su nežne ružičaste boje, a prozori od poda do
plafona pokriveni prozračnim zavesama. Naokolo su razbacani kostimi i cipele. Tu je i
čitava zbirka parfema i šminke. Lampe su pokrivene šalovima da priguše svetlost. Na
sve strane se vide bočice, kutije i svakakvi puderi. Ovo je brlog zvezde, i tu pred njom je
Ingrid Bergman glavom, u sivim, pantalonama i kašmirskom džemperu. Bosih nogu i
bez trunke šminke na licu. Kosa joj je sklonjena s lica i vezana vrpcom na potiljku.
Izgleda spokojno i lagodno u svojoj koži. Nije moguće izbeći ironiju situacije. Jedan od
najgorih trenutaka u Aninom životu postaje najinteresantnija činjenica o njoj.
Ana ne može da objasni šta je tera da kaže istinu. Reč joj sama pada sa usana.
„Očaj.“
 Glumica ne likuje i ne sažaljeva je. Prosto klima glavom, kao da je to i očekivala.
„Poznajem to osećanje. Znam kako je kada vas osramote. Kada vas mrze, potiskuju,
primoravaju na krajnje mere. Ali i dalje ne znam šta je vas nateralo da to osetite. I ne
mogu da snimim ovaj film dok to ne saznam.“ Smeši se na trenutak. „Kao što znate, ovo
je moj veliki povratak na američko platno. Ovo mi je prilika da se iskupim, da pronađem
put i vratim se onome što sam nekada bila. I svesna sam da vas moram iskoristiti da bih
to postigla. Između ovog filma i vašeg života postoji tek tračak sličnosti. Ali počinje s
vama, u Berlinu, na tom mostu. Vi ste seme nadahnuća. Delite ime s mojim likom. Zato
sam vas pozvala ovamo. Želim da mi pomognete.“
Ana oseća kako se naginje napred, hipnotisana tim mekim glasom, željna da joj
udovolji. Nije ni čudo što ova žena ima svet na dlanu. Ali još nije spremna da pristane.
„Plašim se da grešite u pretpostavci da znam nešto o vašem filmu. Vesti koje do mene
dolaze u Švarcvald retko su kad istinite i pravovremene.“
Glumica je iskreno iznenađena. „€)!“, kaže. „Oprostite mi. Često pretpostavljam da
čitav svet zna sve o meni i pre mene same. Priča se vrti oko pametne mlade žene koja je
izgubila pamćenje. To je melodrama nadahnuta komadom Marsel Moret.“ Na ove reči
zastaje i rumeni. „Madmoazel Moret se strašno postidela kada je otkrila, tek nakon što je
njen komad objavljen, da ste još živi. Uveravala me je da bi se konsultovala s vama da je
to znala.“
„Što je sasvim zgodna priča sad kad se obogatila“, kaže Ana. „Ali pretpostavljam
da to objašnjava trenutnu pravnu situaciju s kojom se producenti filma suočavaju. Sad
studio mora da plati njen propust.“
Ako Glumici i smeta ova žaoka, ničim to ne pokazuje. Nije njeno da brine o
pravnim zavrzlamama. Ona upućuje Anu u detalje filma kao da daje intervju novinama.
„Priča počinje s mladom ženom na Bendlerovom mostu u Berlinu, koja se sprema da se
ubije. Tri ruska imigranta, gladna moći, spašavaju je i kasnije ubeđuju da se predstavi
kao velika kneginja Anastasija, s namerom da prevare caricu udovu, majku pokojnog
cara. Kao što znate, ja sam dobila ulogu Ane. Ali možda ne znate da Jul Briner glumi
njenog ljubavnika, a Helen Hejs caricu udovu. Glumačka ekipa je impresivna. A
impresivan je i scenario. I ja sam oduševljena što sam deo ovog projekta. Snima se u
Parizu, Kopenhagenu i Londonu.“ Ingrid Bergman sad izgleda kao devojčica
oduševljena svojim okruženjem. „Ne mogu dočekati da snimimo scene kod Ajfelovog
tornja i u Tivoliju. Ne možete zamisliti koliko su lepi.“
Ali Ana može zamisli. Ana je otišla da vidi Ajfelov toranj u sumrak prošle večeri i
ostala dok nebo nije postalo crno poput mastila posutog srebrnim konfetama.
Ana vadi veliku kovertu iz tašne i iz nje izvlači jedan jedini list hartije. Pun je
pravnih izraza i izjava odricanja od odgovornosti. „Još me niste ubedili da potpišem ovu
izjavu o odricanju od svih prava, koju mi je vaš studio poslao.“
„Znači da ste je pročitali?“
„Mnogo puta“, kaže Ana.
„I imate prigovor?“
„Imam prigovor na pokušaj da me neko kupi.“
 „Većina ljudi ima prigovor na to. Ali kažu mi da ćete potpisivanjem te izjave
zaraditi trideset hiljada dolara. To je lepa svota.“
Ana značajno gleda Glumicu, ženu poznatu po svom raskošnom načinu život.
„Zaista?“
Ingrid Bergman se iskreno i od srca nasmeje. „Upozorili su me da ste britkog uma.
I ne, pretpostavljam da to nije mnogo novca za nekog kao što sam ja…“
„Ali bi neko kao ja trebalo da bude zahvalan i na ovome?“
„Ne. Uopšte nisam to želela da kažem.“
„Šta ste onda želeli da kažete?“
„Prosto to da ja ne marim za novac, bez obzira na sumu.“
„Rekoste to kao prava filmska zvezda.“
„Znači li to da lažem?“
Ana posmatra garderobu i primećuje obeležja bogatstva Ingrid Bergman. „Znači da
ste dobro odglumili, premda potpuno neiskreno.“
Glumica sleže ramenima. Jednostavan gest, kao da otresa uvredu, i taj sitni pokret
tera Anu da oseti tračak stida.
„Verujte u šta hoćete“, kaže Glumica, „ali ja sam dobro naučila onu staru izreku da
novac ne može kupiti sreću.“
„Možda ne može. Ali je sasvim lep depozit.“
Ponovo veseli smeh, nakon čega Glumica gleda u Anu sa iskrenom naklonošću.
„Koliko je dosta, ako ponuđena suma nije dovoljna?“
„Nije važno. Moji advokati će, bez obzira na sumu, dobiti lavovski deo. Ne možete
ni da zamislite kolike sam pravne dugove nagomilala tokom godina.“
„Ah, razumem.“
„Ne žalite me, prezirem sažaljenje“, kaže Ana.
„I ja. I ne bih vas time uvredila.“
Ana joj veruje. I samo iz tog razloga uzima pero s toaletnog stočića i potpisuje se
na liniju u dnu izjave od odricanju od svih prava. Predaje je Glumici. „Molim vas,
nemojte me prikazati kao budalu. Umorna sam od izrugivanja.“
Glumica uzima Anu za ruku veoma nežno. „Dajem vam reč. Ali, molim vas,
moram znati vašu priču. Ispričajte mi je. Moram znati zašto ste te noći bili u Berlinu, na
tom mostu. Moram znati šta ste osećali.“
I Ana joj priča. Duga je to priča, i mučna. Nakon što ju je ispričala, garderobu
obavija tišina. Ostavlja Ingrid Bergman sklupčanu u fotelji kao zapanjeno dete, crvenih
očiju i savršenih porcelanskih obraza vlažnih od suza, s potpisanom izjavom u rukama.
 6
Anastasija

KUĆNI PRITVOR
1917.

Aleksandrovski dvorac, Carsko Selo, Rusija

9. april

Ulazimo u vrt i Aleksej smesta primećuje skaredne crteže na zidu. Ovaj zidom ograđeni
prostor, u kom su zasađene vrbe i postavljene kamene klupe i bistri blistavi bazen,
najmilije mi je mesto u dvorskim vrtovima. A sad su ga stražari uništili.
Toliko su puni prezira prema mojoj porodici da su počeli da nas proučavaju, da
prate šta nam pričinjavaju zadovoljstvo, a zatim da to sistematski uništavaju. Mora da
sam se smešila tokom ranije posete. Ili onako usput prokomentarisala lepotu vrta.
Zapravo, i uzdah bi bio dovoljan da oda moja osećanja. Stražari su nekoliko koraka iza
nas, bez sumnje čekaju da ugledamo grafite, zauzimaju mesta tako da lepo vide užas u
našim očima.
„Je li to…“, pita Aleksej, a ja pratim dugačku tanku liniju njegovog prsta do
vulgarnog falusa.
Doktor Botkin spušta zaštitnički ruku preko očiju svog sina. Gleb nam se danas
pridružio u vrtu, uglavnom da bi Alekseju pravio društvo, ali i zato što je on senka svog
oca i ne može da izdrži odvojen od njega duže od dan-dva. Četvrtasta linija Botkinove
vilice se zateže, steže zube dok posmatra ono što je Aleksej pronašao. „Ne gledajte to,
deco!“
Ali prekasno. Svi smo videli vulgarni crtež na kom Raspućin sodomizuje našu
majku. Naškraban je crvenom farbom i jasno je da bi karikature trebalo da prikažu da
njih dvoje uživaju u gnusnom činu. Gledam u zemlju, u prljavi vrh papučice koji
proviruje ispod ruba suknje. Sramota. Neprijatnost. Gnev. Drhtim od tog gneva i stežem
pesnice, borim se protiv iznenadne potrebe da nešto udarim. Ne, preciznija da budem, da
udarim nekoga, potporučnika Semjona. On nas prati u šetnjama, uvek se šunja u blizini.
Bulji i kezi se. Pohotno gleda grudi mojih sestara dok prolaze, a Kerenski se ne trudi da
ga zaustavi. Toliko je puta kamenjem gađao Tatjaninog psića Ortima da sirotan sad
odbija da izlazi s nama u šetnju.
 Pogled na ovaj crtež budi u meni želju da udarim Semjona. Ali carevne nikada
nikoga ne udaraju. To je rečenica koju mi je majka ponovila hiljadu puta – uvek meni,
nikada mojim sestrama; njih nije bilo potrebno podsećati. Carevne nikada nikoga ne
udaraju. Zato sam odlučila da bacim kamen. Semjon je poslednjih mesec dana već bacio
dovoljno kamenja na nas. Sad je red na mene! Stražari nisu daleko, a ja umem opako da
gađam, tako da se saginjem i uzimam sivi kamen veličine omanjeg jajeta, uverena da
njime mogu da pogodim Semjona ako se dovoljno približi. Krijem ga u šaci i čekam
priliku.
„Nije više tako lep, je li?“, kaže Semjon ljigavim glasom, sa uskim razmakom
između prednjih zuba. Vidim ga kako prislanja jezik na razmak između zuba, vidim
malu ružičastu izbočinu usred bele boje. Prišunjao nam se s leđa i smeje se dok mi
rumenimo. „Želiš li da nacrtam i tebe? Rado ću pozirati s tobom. Ili možda želiš da
probaš jeretika?“, oteže podrugljivo prostačkim glasom. „Možda si i ti već bila s
Raspućinom? Znam da tvoja majka jeste.“
Oduvek sam ovaj vrt smatrala svojim, i strahujem da ih je moja ljubav prema
njemu nadahnula da ga unište. I zato najpre mislim da se obraća meni. Ali on preko mog
ramena gleda u Olgu. Visoku, lepu i vitku Olgu. Najstariju kćerku, miljenicu. Njegovu
omiljenu metu. Ona se povlači kad je pružio ruku da joj dotakne lice.
Doktor Botkin staje između njih. Visok je i krupan, i pun pravedničkog gneva. On
je carski lekar, ali prati nas u izlascima baš da bi mogao da nas čuva. „Kako se usuđuješ?
Nemaš prava ni da je takneš!“
„Ona je zatvorenik!“ kaže Semjon. „Zatvorenici nemaju prava!“
„Ona je carevna!“
„Više nije!“
Ovim mi je dao dozvolu. Carevne nikada nikoga ne udaraju. Ali po njemu, ja više
nisam carevna. Zamahujem rukom, spremam se da bacim kamen, ali me Botkin hvata za
zglob slobodnom rukom – drugom i dalje prekriva Glebovo lice – i privlači me sebi.
Prikazuje ovo kao čin utehe, ali štiti me. Gotovo neznatnim odmahivanjem plemenitom
glavom jasno mi stavlja na znanje svoju nameru. Ne. Neće mi dozvoliti da isprovociram
vojnike na dalju agresiju.
Ono malo kose što je Botkinu ostalo podšišano je tik uz glavu, zbog čega izgleda
gotovo sasvim ćelav, ali ima punu crnu kozju bradicu i blistave zelene oči, koje sevaju
kad je gnevan. Oduvek sam mislila kako on izgleda izrazito balkanski. Izrazito žestoko.
Semjon ima pameti da se udalji od njega.
Botkin okreće Gleba od zida i pušta ga. Fizička sličnost između oca i sina toliko je
zapanjujuća da se čini da je Botkin sina ispljunuo. Oči, krupne i svetlozelene, iz kojih
izbija izvanredna ljubaznost. Pune usne, koje se u osmehu podižu malo više na levoj
strani nego na desnoj. Snažan i prav nos. Male uši, priljubljene uz glavu. I tamna kosa,
koja bi bila talasasta da nije tako kratko podšišana.
„Izvinjavam se, Anastasija“, kaže Gleb s bolnim izrazom identičnim izrazu
njegovog oca. „Neprimereno je što se ovako ophode prema vama.“
„To on radi! Ne izvinjavaj se u njegovo ime!“
 Gleb je četiri godine mlađi od mene, ali je već pet centimetara viši. Podozrevam da
je i pomalo zaljubljen u mene. „Neko mora da se izvini. Srećan sam da to budem ja.“
Zadovoljni našom reakcijom, stražari se udaljavaju da pobliže pogledaju
Semjonove crteže. Udaraju jedan drugog po leđima. Pokazuju nagu priliku moje majke.
Postigli su cilj, pa im više nismo potrebi da ih zabavljamo. Ali šteta je već učinjena.
Moje sestre su potresene, Botkin gnevan, a Aleksej bled i nem. Za razliku od ostalih, on
se nije okrenuo od grafita za vreme Semjonove male tirade i njegove dečje oči sve
vreme upijale su prizor. Vidim kako mu se pogled magli, vidim gubitak dečje nevinosti i
stežem kamen toliko snažno da mi se koža zateže preko zglavaka i bledi.
„Hajdemo, Alekseju“, kaže Botkin.
Ali on stoji nepomično na stazi i zuri u zid vrta. „Raspućin…“, kaže.
„Naš prijatelj, Raspućin“, ispravlja ga Olga automatski, kao što su nas učili da
kažemo svaki put kad bismo pominjali mistika. Majka na tome i dalje insistira, iako je
on mrtav već nekoliko meseci, a sve donedavno bio je sahranjen u dvorskom parku.
Prvo što su Kerenski i njegovi vojnici uradili kada su zauzeli palatu bilo je da
iskopaju i raskomadaju telo Grigorija Raspućina. Gledali smo s prozora drugog sprata
kako vade kovčeg u dvorištu i lome poklopac. Majka je odmah užasnuto pobegla u svoju
sobu. Ali nas niko nije zaštitio od tog jezivog prizora. Stajali smo zaprepašćeni i gledali
kako Semjon vadi ciglu iz zemlje i meri njome dužinu Raspućinovog trulog penisa.
Moje sestre plakale su i skrivale lice u jastucima. Samo smo Aleksej i ja gledali kako ga
odseca i podiže kao trofej na vrhu bajoneta. Semjon ga je nedeljama posle toga držao
naslonjenog na zid dvorišta, ali mi smo držali zavese spuštene s te strane, sve dok
jednog dana nije nestao. Niko nije mogao da kaže kuda je nestao nakon što je Semjona
prošla volja da se zabavlja njime. Ostatak Raspućinovog tela izložen je u Carskom Selu
nekoliko kilometara dalje.
„Naš prijatelj Raspućin“, mrmlja Aleksej, čije su plave oči zarobile vulgarne
proporcije nacrtanih tela.
Prijatelj ili ne, neću da ponovim reči. Moja odanost mistiku dosta je oslabila nakon
što sam zbog njega dobila onaj udarac. Majka možda više ne nosi prsten, ali ja i dalje
imam mali ožiljak iznad usne.
„Dosta je bilo“, kažem i nežno odvodim brata sa sobom. Okrećem se prema
Botkinu. „Zar ništa ne možemo da uradimo?“
Gleda moje stegnute pesnice i odmahuje glavom. „Možemo da odemo. Poslušali
smo naređenje Kerenskog. Obavili smo šetnju za danas.“
„Ali vrt…“
„Najbolje će biti da sutra idemo nekom drugom stazom.“ Botkinov nagoveštaj je
jasan: nećemo se vraćati u ovaj vrt. Dok odlazimo, bacam kamen u jezerce. Razbija
mirnu površinu vode i ovo komešanje neizmerno mi godi. Mali čin prkosa, stražari ga
nisu primetili, ali počinjem da shvatam da mi upravo oni pružaju najviše zadovoljstva.
Po povratku u palatu zatičemo Kerenskog gde nas čeka. Dolazi iz Petrograda samo kada
ima da nam saopšti neželjene vesti. Sedi u salonu za zvanične posete s mojim
roditeljima, niko ne progovara dok ulazimo uzrujani i zagrejani šetnjom. Otac stoji
pored police s knjigama i u rukama drži uvezanu zbirku mapa, ali mu je pogled
zamagljen. Majka plete nešto što liči na šal od nežnog ružičastog kašmira. Ali ona ne
može da se koncentriše kada je Kerenski u blizini, pa je izgubila bod. Rezultat je neka
bezoblična stvar, koju će, bez sumnje, oparati čim on ode.
Ječim i bacam se nimalo graciozno u najbližu fotelju. „Šta je sad?“, pitam.
„Švibzik“, sikće majka. „Došao je da nam saopšti vesti.“
Već se kajem što sam kamen ostavila u vrtu. „Bez sumnje loše.“ Moji roditelji
trepću, zatečeni mojom odvažnošću.
„Pazio bih na tu kćerku da sam na tvom mestu, Nikolase. Jezik joj je kao u guje.“
Doktor Botkin istupa, a Gleb više nije s njim. „Moraćeš da joj oprostiš na gnevu,
predsedniče Kerenski. Anastasija i njene sestre, kao i Aleksej i moj sin, upravo su bili
izloženi vulgarnom postupanju vaših vojnika. Ima mnogo razloga da pljuje otrov.“
Majka nas zaštitnički gleda, a otac se pomera sa svog mesta pored police i koleba
se na sredini prostorije, ne zna koga prvog da teši. Ali Botkin podiže ruku, dlana
okrenutog prema njemu, da ga uveri da smo svi dobro.
Kerenski sasvim ignoriše njegovu optužbu. „Dobro je što smo svi zajedno“, kaže.
„Nećemo morati ovo dva puta da radimo.“
Otac škripi zubima. „Šta?“
„Dozvolite da vam pokažem.“ Kerenski se nakon ovih reči okreće i izlazi iz
prostorije. Pratimo ga nevoljno kroz vrata i veliko predvorje. Staje ispred širokih ulaznih
vrata od mahagonija i čeka. Kakva teatralnost. Njemu je sve ovo igra. Budalasta i
složena partija šaha. A mi smo pešaci koje nudi na žrtvu.
Kerenski pokazuje stražarima da otvore vrata. Stražari su mladi, mojih godina,
možda malo stariji, a jedan od njih može da se pohvali jamicama u obrazima. Dok
prolazimo kroz vrata, klima mi glavom, gotovo neprimetno. Ne toliko upadljivo da ga
Kerenski primeti, ali dovoljno da ga primetim ja.
Daleko na prilaznom putu vidi se masa ispred kapija palate, gotovo dvesta ljudi
koji počinju da vrište čim su nas ugledali, da mašu pesnicama i tresu kapije od kovanog
gvožđa. Nikada pre nisam videla rulju, nikada nisam videla tako sirov gnev i mržnju.
„Ti si ovo uradio“, kaže otac.
„Ne“, Kerenski odmahuje glavom. „Došli su sami. Ali ovo bi trebalo da vam bude
dragocena pouka.“
Očeve reči su grube i šture. „Čemu bi to moglo da nas nauči?“
Kada se Kerenski smeši, udovičin vrh na njegovom čelu postaje izraženiji. „Da bi
trebalo da budete zahvalni na zaštiti koju imate među ovim zidovima.“ Pokazuje prema
masi, a ona urla još glasnije. „Neki od ovih ljudi žele da te vide u zatvoru, Nikolase.
Žele da te pošalju u Petropavlovsku tvrđavu. A većina te želi mrtvog, rastrgli bi te kao
životinje na licu mesta.“
„Nisam uradio ništa…“
 „To je istina! Nisi uradio ništa kad je hiljadu ljudi na tvom krunisanju izgaženo
nasmrt! Nisi uradio ništa da zaštitiš svoje vojnike u ratu, a ostatak svojih sunarodnika
ostavio si da umru od gladi! Mora da si tada, kada te je zamorilo da ne radiš ništa,
naredio svojoj Carskoj gardi da puca u masu nenaoružanih demonstranata, koji su se,
zamisli, drznuli da traže bolje uslove rada i malo veću platu! Ne, ne možeš poreći svoj
doprinos u okupljanju rulje! S dobrim razlogom te zovu Krvavi. Uradio si im dovoljno
toga.“
Otac pljuje na uglačani mermer ispred nogu Kerenskog.
Kerenski mirno gleda pljuvačku, a zatim je razmazuje vrhom čizme. „Mislim da je
vreme da unesemo izvesne promene, građanine Romanove.“ Posmatra raskošno
predvorje, pozlaćena ogledala, kristalni luster, pa nas. Primećuje našu finu odeću i lake
cipele. Smeši se. „Mislim da je vreme da naučite da radite.“

Svako od nas dobio je kofu, ašov i vreću sa semenjem. Majka je ostala u palati s
Aleksejem. Kerenski je imao barem toliko obzira. Moj brat, koji tek što je preležao
morbile, i dalje je bio suviše slab za fizički rad. Doktor Botkin i Gleb su, međutim, rado
zauzeli njihova mesta. Kerenski nas lično vodi u baštu. Dozvolio nam je da se
presvučemo u odeću koju nosimo kad pomažemo u negovanju ranjenika u bolnici. To je
jedina radna odeća koju imamo – jednostavne suknje s belim bluzama, krute platnene
kecelje i smeđe kožne čizme.
„Praktično“, kaže Marija i frkće dok gladi nabor na kecelji, „ali krajnje
neprivlačno.“
Kerenski joj pruža kofu. „To je i dalje više nego što polovina žena u Petrogradu
poseduje.“
Marija bez pogovora prihvata kofu, ali se ipak mrgodi.
Džoj i Džimi skakuću oko nas, laju na vetar i ptice. Ortimo je, kao i obično, odbio
da izađe napolje, odabravši da se sklupča Alekseju ispod nogu, gde će biti zaštićen od
Semjona i njegovih čizama. Drugo dvoje su srećni što su na svežem vazduhu i što imaju
priliku da se istrče.
Bašta je, uspavana nakon prošle jeseni, prekrivena slojem lišća i malča. Ogromna
je, najmanje dva jutra, ali skrajnuta – mnogo je veća od kuhinjske bašte i ograđena
niskim zidom i visokim vitkim smrekama. Čujemo demonstrante pored kapije, nisu
daleko, ali ih ne vidimo.
Kerenski šutira gomilu trulog lišća. „Šezdeset leja trebalo bi da bude dovoljno za
početak.“
Otac izgleda neobično srećno. Voli da boravi napolju i uživa u fizičkom radu. „Gde
su plugovi?“ pita.
„Zovu se šake i nosite ih sa sobom.“
Čak je i otac prebledeo na ovo. „Šališ se. Biće nam potrebne nedelje samo da
pripremimo zemljište. I još nekoliko nedelja da napravimo leje.“
 „Na svu sreću, vaš društveni kalendar je slobodan. Mislim da nemate nikakvih
hitnih obaveza.“ Kerenski vadi vreće sa semenom iz očeve korpe i podiže ih jednu po
jednu. „Šargarepa. Rotkva. Luk. Salata. I kupus. Mislim da je vreme da spoznate ono
čega su svi drugi građani Rusije svesni od trena kad prohodaju. Ako želite da jedete,
morate svojim rukama da uzgojite hranu.“
 7
Ana

POSETIOCI U ŠVARCVALDU
1954, 1946.

Unterlengenhart, Nemačka
Jul 1954.

Anin vrt ispunjava slatki miris truleži opalih bresaka. Ponovo je bolesna – čini se da ne
može umaći ovoj upornoj plućnoj bolesti – pa je propustila berbu. Ono malo bresaka što
je ostalo visi teško i prezrelo na granama. Svaka smeđa fleka je optužba na račun njene
veštine gajenja voća i povrća. Ali Ana je ponajviše besna što je ostala bez džema za
narednu godinu. Do sledećeg leta moraće da jede suv tost. Ana psuje drvo, ali to joj ništa
ne vredi, pa odlučuje da svoju zlovolju iskali na nesrećnom čoveku koji je odabrao baš
ovaj dan da je poseti.
Ana se okreće prema njemu po drugi put u pet minuta. „Zašto ste još ovde?“, pita
namerno na nemačkom. „Rekla sam vam da odete!“
Francuz izgleda kao olovka s brkovima i naočarima – bolno mršav, profesionalno
negovan, s otmenim naočarima i smernim smeđim polucilindrom koji se slaže s
neupadljivim žutosmeđim odelom. „Pokušavam da vodim učtiv razgovor sa vama.“
„Nema ničeg učtivog u zasedi!“ kaže ponovo na nemačkom.
„A izgleda ni kod vas.“
„Nisam vas zvala da dođete!“
„I niste odgovorili na brojna pisma koja sam vam poslao.“
„Idite u kolibu i pronađite ih ako možete. Dobijam više pošte nego što mogu da
pročitam. Gomile pisama nalaze se unutra. A ako među silnim bračnim ponudama,
optužbama, pretnjama smrću i oportunističkim zaverama uspete da pronađete vaša
pisma, rado ću vam odgovoriti na njih svakom psovkom koju sam naučila. I iz zabave ću
ih prevesti na više jezika, čisto da ne bude nejasnoća.“
„Za ženu koja tvrdi da govori više jezika, i da je velika kneginja Anastasija,
pokazujete zabrinjavajuću sklonost ka izbegavanju ruskog.“
„Nisam ga koristila, što ne znači da ne umem!“, kaže.
„Ljubazno bih zamolio damu da to i dokaže.“
 Ana glatko prelazi na italijanski. „Dama ne voli pretnje i siledžije, i ne udovoljava
takvima.“
„Onda mi nema druge nego da zaključim da ste prevarant. Ne govorite ruski, dakle,
niste žena za koju se izdajete.“
Ana se smeši, široko i pakosno. „Ne vređajte me tvrdnjama da ste tek sada došli do
ovog zaključka. Vaša današnja poseta samo je pokušaj da potvrdite poziciju koju odavno
zastupate.“ Ovo je rekla na francuskom.
„To je besmislica!“
Briše ruke o kecelju, pravi tri samouverena koraka prema svom posetiocu i govori
polako i jasno na poljskom. „Nisam ja budala, gospodine Žilijare. Znam ko ste i šta
pokušavate da uradite.“ A zatim prelazi na savršen ruski. „I znam da ste vi o meni još
odavno doneli sud.“
Dokaz da ume da govori ruski u njemu budi nemir. „Ne znam d čemu pričate…“
„Jasno je da ste neupućeni, ali, molim vas, nemojte da ispadnete i lažov! Vaša
klevetnička knjiga Lažna Anastasija leži na današnjim novinama u torbi kraj vaših
nogu!“
Spušta pogled, kao da je zapanjen ovim otkrićem. „Dolazite ovde s neiskrenim
namerama, a onda me još optužujete i da sam neučtiva.“
Trza se i vrpolji. „Ovo je nešto najbesmislenije što sam do sada čuo!“
„O, hajte, slobodno, napravite još veću budalu od sebe! Dodajte i to spisku svojih
gluposti!“
Pjer Žilijar diže torbu s knjigom i prebacuje je preko ramena sa svom odbojnošću
koju može da prikupi. „Ni najmanje ne ličite na Anastasiju koju sam ja poznavao!
Sasvim sam uveren da ste najodbojnija varalica i zakleću se da je tako svaki put kada me
budu pitali, od ovog dana do moje smrti! Prava velike kneginja ne bi se ponela neučtivo
prema posetiocu, i nikada ne bi opsovala drvo što mu je plod truo!“
„Neću igrati kao cirkusko majmunče da bih vas uverila ko sam! Vaša Anastasija,
nežna devojčica koju ste poznavali, odavno više ne postoji!“
Klimne glavom, naglo. „Barem se u tome slažemo. Anastasija je mrtva.“

OSAM GODINA RANIJE

Okupaciona zona Francuske, blizu granice Francuske i Nemačke

18. decembar 1946.

„Za svih mojih četrdeset i nešto godina“, kaže Ana uvlačeći nogavicu pantalona u
čizmu, „nijednom me još nisu prokrijumčarili.“
Pada kiša i hladno je i reka Vezer se podigla, blatnjava i smeđa, u znak pobune.
Princ Fridrih pretvara se da je nije čuo. Glavu je pognuo nisko i šapuće nešto čoveku
prilično sumnjivog izgleda koji stoji na kraju nestabilnog doka i čuva mali čamac s
veslima. Glave im poskakuju u živom razgovoru, a zatim se, nakon što su postigli
dogovor, rukuju. Ana ne vidi trenutak isplate, ali je uverena da se upravo to dešava.
„Dođi brzo“, kaže Fridrih. „Nemamo mnogo vremena.“
Polovinu noći proveli su vozeći se seoskim putevima, koji su tek nešto više od
pešačkih staza, sa isključenim farovima i uglavnom u tišini. Ne može naterati sebe da
mu kaže za vojnika u Vinterštajnu, i kako je bio odlučan da je siluje, i nikako ne može
da mu kaže za nož u svojoj ruci, i kako je pokušala da se zaštiti. Kako žena da ispriča
takvu priču, a da se ne raspadne? Lakše je potisnuti je, zakopati i nikada ni reč ne
izgovoriti. Zato je čitavu noć provela ćuteći i stežući ručku kofera. Nakon što je
bombardovanje Hanovera uništilo i njen dom i gotovo sve što je posedovala, Ana sada
ima samo mali kofer. U njemu se nalazi nešto odeće i stvari koje krije od Fridrihovog
radoznalog pogleda. Kofer joj se klati u levoj ruci dok ga prati niz dok. On preko ramena
nosi samo jednu torbu od nauljene kože. Njemu je potrebno mnogo manje, a njegova
sposobnost da se usput snabde onim što mu je potrebno mnogo je veća.
Kišni mantili ne štite ih mnogo od uporne kiše, i ona oseća kako joj se od vrata niz
kičmu širi pravougaona vlažna fleka. Fridrih ju je upozorio da će ovo biti teško
putovanje, ali Ana tek sad počinje da shvata značenje njegovih reči.
„Šta je s automobilom?“, pita. Parkiran je, prazan i napušten, ispod džinovskog
bora.
Pokazuje čamdžiju. „Naš novi prijatelj vratiće ga u grad kada nas ostavi na drugoj
strani reke.“
Čamdžija uopšte ne deluje pouzdano, a ni sposobno da izvede ijedan od navedenih
zadataka, ali ona to ne pominje Fridrihu. Mnogo je nevolja i troškova imao da bi je
doveo do ove tačke, tako da je rešila da ga ne kažnjava zbog toga. Istina je da drugih
opcija nemaju.
„Dobro“, kaže Ana gledajući čamac zabrinuto. „Hajdemo.“
Ljulja se na uzburkanoj vodi, a struja povlači pramac nizvodno. Unutra se nalaze tri
male klupe i dva para vesala. Niko joj te ne govori, ali jasno je da je njen zadatak da ćuti
i ne smeta. Ne vidi ništa na drugoj obali što bi ukazivalo na prisustvo doka ili sigurnog
mesta za iskrcavanje.
Fridrih vidi da ona pokušava da prodre pogledom kroz tamu i kaže: „Moramo se
pustiti nizvodno pet kilometara, dok na obali ne ugledamo američki logor Crvenog krsta.
Tu ćemo se iskrcati i dobiti dalja uputstva.“
„Nizvodno?“
Fridrih se mršti zbog njenog zabrinutog izraza. „Zar ne umeš da plivaš?“
„Da. Naravno da umem“, kaže. „Samo ne volim brodove.“
„Plašim se da nemamo izbora. Uskači.“
Čamdžija ne progovara za vreme ove njihove razmene, a ne progovara ni kada su je
utovarili u klimavi čamac, ni kada su uzeli vesla u ruke. On razvezuje uže i baca ga,
onako natopljenog, nazad na dok. A zatim ih odguruje niz reku tako užasavajuće brzo da
joj se stomak podiže. Ana se hvata za sedište i čvrsto sklapa oči.
 Što duže poznaje Fridriha, to je on više iznenađuje. Spisak njegovih talenata
oduvek ju je ostavljao zapanjenu: istoričar, arheolog, genealog, filolog i lingvista. Ali i
više od toga, bio je njen prijatelj, zaštitnik i branilac. A sada shvata da je i đavolski dobar
veslač. Čak i čamdžija s odobravanjem gleda njegove snažne i široke zamahe veslom.
Neko vreme brzo se spuštaju rekom, a ona oseća sve veću mučninu kako se čamčić
podiže i spušta i udara o vodu. A kada su se odvojili od sredine reke i skrenuli prema
naspramnoj obali, sve je pošlo naopako. Ivica čamčića uranja i iznenada, pre nego što su
stigli da se prilagode, voda ulazi u čamac i podiže im se do gležnjeva. Ana tek tada
shvata kakvu su izvanrednu veštinu i koncentraciju Fridrih i Čamdžija morali da
primene da se ne izvrnu, jer obojica sad psuju i gube ravnotežu divlje mlatarajući
veslima, pokušavajući da isprave grešku. Čamac se opasno iskreće u stranu, a ona je
uverena da će se sasvim prevrnuti. Ana se hvata za ivicu klupe jednom rukom, a drugom
steže ručku kofera. Mučnina joj pritiska grlo, a oči počinju da suze.
Čamdžija progovara po prvi put, viče da bi ga čuli od vetra. „Preteški smo! Ako
voda nastavi da se uliva ovako, potonućemo!“
„Baci kofer!“, vrišti Fridrih.
Steže ga čvršće. „Ne!“
„Da!“, urla i otima joj ga iz stiska. „Ili on leti u vodu, ili mi.“ A zatim ga baca u
struju.
Ana gleda kako se vrti u vazduhu i pada’ u vodu uz čudesan pljusak. „Zar si
poludeo? Potrebno mi je to!“
Fridrih je strelja pogledom i ponovo hvata vesla. Ali Ana nije voljna da tako lako
odustane. Kofer poskakuje na površini, a kada dopluta dovoljno blizu čamcu, ona se
jednim stopalom hvata za klupu, naginje se i hvata ručku. Ana pada u iskušenje da udari
Fridriha njime po glavi, ali ga samo spušta sebi kraj nogu.
„Sve što mi je ostalo nalazi se u tom koferu!“ vrišti Ana i na njega istresa svu silinu
svog gneva. „Da nisi uradio nikada to više! Nikada!“
A zatim se naginje preko ivice i povraća.
Fridrih joj ne nudi izvinjenje, ali i ne raspravlja se. Gleda je sa zapanjenim
sažaljenjem, a zatim poslednje atome snage koristi da pritera čamac do obale. Nekoliko
stotina metara nizvodno nalazi se velika čistina i Fridrih i Čamdžija kreću prema njoj,
glave pognute, leđa pogrbljenih, a mišica napetih toliko da drhte. Dok veslaju, ona
pažljivo spušta kofer u krilo, otkopčava ga i podiže poklopac. Unutra se među odećom
nalazi album s fotografijama carske porodice, koji joj je dala Glebova sestra Tanja, šah
izrezbaren od slonovače, nož za otvaranje pisama i ikona Svete Ane Kašinske. Osećajući
olakšanje što zna da su njene stvari bezbedne i suve, privija kofer na grudi i drži ga kao
da joj život od toga zavisi.

Naposletku im je potrebno još nekoliko dana da stignu na odredište. Jedan od njih

proveli su u kampu Crvenog krsta na obali reke, gde su osušili odeću, jeli i spavali.
Fridrih, koji večito brine, odbija da nastavi putovanje dok se ne uveri da nije navukla
neku respiratornu bedu. Pošto zna da je bolovala od tuberkuloze, ne prestaje da brine.
Ali, nakon što je prošao čitav dan a da nije dobila temperaturu, odlaze dalje u pratnji
američkog vojnika. I ne pomišlja da pita Fridriha za čamdžiju i kako je uspeo da se vrati
uzvodno.
Ovaj novi pratilac daleko je razgovorljiviji od prethodnog. Visok je, crn i toliko
naočit da Ana ne može a da ne zuri u njega. Priča im o svom detinjstvu na farmi
pekanovih oraha kraj obale reke Brazos u Teksasu.
Priča im kako se pridružio vojsci dan nakon bombardovanja Perl Harbora i kako je
mnogo vremena proveo u Francuskoj, pomažući Crvenom krstu kao bolničar. Priča o
svojoj želji da postane lekar kad se rat završi. Pritom je kao parni valjak, imun na sve
prepreke na putu. Dok ih vozi oko zatvorene granice Sovjetske zone i uvodi u Švarcvald,
Ana počinje da veruje, po prvi put u nekoliko godina, da je njen zadatak možda ipak
moguć. Ako ovaj čovek može da prkosi izgledima, onda to može i ona.
„Izvolite“, kaže i pruža joj parče papira kada su stali pored puta da pojedu bedni
ručak i protegnu noge. „Biće vam potrebna propusnica ako vas kasnije zaustave.“
Ana razmotava parče papira i čita žurno otkucan formular.

BROJ PROPUSNICE: 018774

IME: Anderson, Ana
NACIONALNOST: nedeklarisana
ZANIMANJE: nema
RAZLOG PUTOVANJA: povratak kući

Naposletku se zaustavljaju u gradu Bad Libencel. Po prvi put u mnogo godina, Ana
oseća potrebu da pita nekoga za ime, ali se ipak rastaje s njim ne pitavši ga, srećna da o
ovom čoveku misli samo kao o Vojniku. Kao i Junaku i Prijatelju. Odavde je Fridrih
unajmio automobil da ih odveze do Unterlengenharta, malog sela na vrhu stenovitog
obronka. Ana zaključuje, čim je ugledala mesto, da je naziv selo velikodušno
preterivanje. U njemu ne živi više od pedeset ljudi čitave godine. Jedan jedini put prolazi
sredinom sela, a na njemu se nalaze mala prodavnica mešovite robe, restoran, pošta i
krčma. Ovde provode noć. Sledećeg jutra, nakon što su duže odspavali, tople kupke i
izdašnog doručka, Fridrih je prati putem.
„Ovo je nekada bila vojna baraka“, kaže pokazujući joj daščaru na kraju staze
obrasle korovom. „Ali preuredićemo je u kolibu za tebe. Konačno ćeš imati dom. Nećeš
više ići od kuće do kuće.“
Tako je srećan, tako potpuno ponosan na sebe da Ana ne može a da se ne nasmeši.
„Dobro došla kući, Anastasija!“, viče princ Fridrih, a glas mu odjekuje praznom
šumom. „Nadam se da ćeš ovde biti srećna.“
 8
Anastasija

NAPRED, U OPASNOST
1917.

Aleksandrovski dvorac, Carsko Selo, Rusija

18. jun

Danas mi je šesnaesti rođendan i popodne sam provela dovodeći našeg učitelja Pjera
Žilijara u takvo stanje da je počeo da psuje na latinskom. Ili barem mislim da je psovao.
Latinski je jedini jezik koji ne mogu da podnesem. Ali bede nas je oboje spasla Dova,
koja je došla da me pozove u carske spavaće odaje. Čujem reči „vaša majka“ i
„rođendanski poklon“, i odlazim žurno, ne zahvalivši se Žilijaru na njegovom vremenu.
Poslednje što očekujem jeste da zateknem majku kako sedi na podu spavaće sobe
okružena čitavom zbirkom dragog kamenja. I ne samo njenog već i očevog, i s
određenim brojem stvari koje su bile neprocenjivo porodično nasledstvo. Jedva vidim
tepih od sjajnih svetlucavih predmeta. Tu su niske bisera i ogrlice od dijamanata. Sve tri
majčine dijademe. Broševi svih mogućih veličina i oblika. Prstenje, narukvice i ogrlice.
Opali. Smaragdi. Safiri. Rubini. Dijamanti. Biseri. Minđuše u obliku suze. Minđuše u
obliku alki. Viseće minđuše. Male okrugle minđuše od dijamanata, bisera i dragog
kamenja. Gde god da pogledam, nešto svetluca, a svaki komad je veličanstveniji od
prethodnog. Ovde vidim lepezu od perja s drškom od providnog kvarca i umetnutim
dijamantima, tamo ukosnicu od zlata i smaragda u obliku luka. Sedam Faberžeovih jaja.
Krunu, poznatu kao Veličanstvena dijadema, koju je majka nosila na otvaranju Dume.
Najmanje četiri tuceta cvetova od čistog srebra, s dijamantima i biserima koji mogu da
se našiju na bilo koji deo garderobe. Prelepi broš sa sibirskim akvamarinom
postavljenim na dijamantsku rešetku, koji je otac poklonio majci kada su se verili.
Zaslepljujuća je to zbirka i ja stojim i zurim u nju čitava dva minuta, ne
progovarajući ni reč. Viđala sam često taj nakit tokom godina, ali uvek pojedinačno i na
nekom. I nikada mi nije bilo dozvoljeno da se igram njim.
„Šta to radiš?“, pitam je naposletku.
„Pravim inventar.“
„Zašto?“
 „Amerikanci bi to nazvali polisom osiguranja“, kaže. Preko kolena je prebacila
ćebe i na njemu drži korset. Čini mi se Olgin – struk je suviše uzan da bi bio moj. U ruci
drži nož paranje šavova i, iz nekog meni nedokučivog razloga, metodično ih kida i
otvara. „Ali to nema nikakve veze s razlogom zbog kog sam te pozvala. Želim da
odabereš par minđuša. Male. Okrugle.“
Licem mi se razvedrava. „Je li to moj rođendanski poklon?“
„Naravno, ludice. Doktor Botkin će ti probušiti uši. Ali moraš da odabereš nešto
malo, da bi ti uši lepo zacelile. Mesecima još nećeš moći da nosiš teži nakit.“
Gledam u more nakita, sasvim nemoćna da se usredsredim.
„Odaberi nešto. Brzo. Botkin mora da se vrati Alekseju. Ponovo je pao s
baštenskog zida.“
Podižem pogled oštro. „Je li…“
„Nije. Samo modrica. Ali mora da mu stavi još leda. Potkolenica mu je otečena.“
To možda i jeste samo modrica, ali ne znači da Aleksej ne krvari. Postoji i
unutrašnje krvarenje. Ali majka ne želi da razgovara o anatomskim činjenicama.
Poslednja povreda samo je još jedan dokaz Raspućinovih laži. Upućuje mi osmeh pun
lažne utehe i pokazuje mnoštvo pod nogama.
Ako sve budem pregledala, ostaću ovde čitav dan. Previše je. Naposletku biram
male dijamantske minđuše – otprilike jedan karat – koje leže pored veličanstvene ruske
ogrlice. U poređenju s mnoštvom indijskih i brazilskih dijamanata rasutih na pola metra
kvadratna, moje minđuše izgledaju neugledno i dosadno.
Kada sam izabrala, Botkin mi naređuje da sednem na mali tronožac. Sa sve većim
nemirom gledam kako nekoliko minuta drži šivaću iglu nad plamenom sveće. Gledam
kako tanka nit metala postaje crna. Ostavlja je da se ohladi u tanjiriću i dvema malim
kockama leda pritiska moju ušnu resicu. Minut. Dva. Tri. Četiri. U početku golica. A
zatim hladnoća počinje da seče i boli, ali rešena sam da se ne bunim. Gnušam se
cmizdrenja. Duboko udišem na nos. Sklapam čvrsto kapke i primoravam sebe da umirim
stopala i da se ne vrpoljim. Naposletku više ne osećam ništa.
„Zažmuri“, kaže Botkin.
Ali ne mogu da izdržim a da ne otvorim desno oko samo malo, i sa užasom vidim
kako podiže iglu s tanjirića i bez i najmanjeg oklevanja provlači je kroz moju desnu
ušnu resicu. Osećam snažno štipanje, a zatim vidim kako briše krv maramicom. Uopšte
ne osećam trenutak kad je stavio minđušu. Drugi put je malo gore, jer znam šta
očekujem.
„Švibzik“, kaže majka.
„Da?“
Smeši se, ali joj u očima vidim tugu. „Bilo bi najbolje kada bi neko vreme nosila
kosu puštenu. Naročito kada si napolju ili u blizini stražara. Razumeš?“
„Da, majko.“
„Dobro. Sad dođi ovamo da vidim kako izgledaš.“
Majka me zagleda sa svih strana i zadovoljno cokće. Zatim me nežno ljubi u obraz,
želi mi srećan rođendan i šalje me da se vratim na časove.
 MESEC DANA KASNIJE

Aleksandrovski dvorac, Carsko Selo, Rusija

10. jul

„Aleksandrovski dvorac napustićete 31. jula“, objavljuje Kerenski. Ovog puta Kerenski
nas je pozvao u očevu radnu sobu da nam saopšti loše vesti. Svi smo tog jutra bili u
bašti, naporno smo radili, sadili smo kasni kupus za zimu. Suknje su nam prljave, čizme
blatnjave, zemlja nam se crni pod noktima.
Kerenski sedi za ogromnim hrastovim stolom nedokučivog izraza lica. Ruke
nemarno drži na potiljku. Otac staje na pragu zatečen ovim bezočnim narušavanjem
njegovog ličnog prostora.
„Šta radiš za mojom stolom?“, pita otac.
„Nije ovo tvoj sto. Ne više. Sedi. Moramo o nečemu da razgovaramo.“
Volim očevu radnu sobu. Manja je i prijatnija od salona za zvanične prijeme i uvek
miriše na dim lule i stare knjige – mastilo, kožu i šuškavi papir. Sedam na kauč pored
Tatjane i skidam prljave čizme. Čitavo telo boli me od sati koje smo proveli vadeći
kamenje iz tvrde zemlje, pa se presavijam preko naslona sofe. Na stočiću pored mene
nalazi se nožić za otvaranje pisama s drškom od sedefa. Podižem ga i prelazim prstom
duž njegove čvrste ravne ivice, a zatim oprezno dodirujem vrh jagodicom prsta.
Dovoljan je i neznatan pritisak da proseče i kožu.
Kada se otac vratio u Aleksandrovski dvorac, njegova radna soba je pretresena i sve
oružje je zaplenjeno. Kerenski mu je uzeo njegov revolver, mauzer, pušku, šest noževa,
dva ceremonijalna mača i mnoštvo sečiva, starih pištolja i drugog trofejnog oružja.
Kerenski je tvrdio da nam vojnici pružaju i više nego dovoljno zaštitu i da zatvorenici
nemaju prava da nose oružje. Pored tolikog arsenala, Kerenskom mora da je promakao
nož za pisma. A ima oštricu i vrh koji bi se mogli pokazati korisnim. Polako spuštam
ruku i krišom stavljam nožić u čizmu.
„Kako to misliš da odlazimo?“, pita majka. „Na koliko?“
Podozrevam da je Kerenski odavno izgubio strpljenje za moju majku, ali i dalje na
njena isprazna pitanja odgovara relativno učtivo. „Trajno“, kaže.
Otac prilazi za korak okupiranoj teritoriji svog stola. „To je neprihvatljivo! Ovo je
naš dom! Ne možeš nas isterati!“
Kerenski mu se smeši neveselo. „Kao što smo već rekao sto puta, ova zgrada nije
tvoja, već pripada ruskom narodu. A narod želi da nestanete odavde.“
„Nisam voljan da prepustim sudbinu moje porodice u ruke rulji, predsedniče!“
„Plašim se da je druga mogućnost na raspolaganju manje primamljiva.“
„A koja?“
„Sudbina kakvu je doživeo vaš voljeni Sami.“
Alekseju se iz grla otima tihi jauk dok se spušta na kauč pored Marije. „Šta ste mu
uradili?“, pita moj brat.
 „Smestio sam mu metak u glavu dva dana nakon što je vaš otac stigao kući.“
Otkako smo u kućnom pritvoru, nije nam bilo dozvoljeno da obilazimo Šamija,
mužjaka afričkog slona, kog smo držali kao ljubimca. Ali bilo je na stotine zabrana i,
iskreno, o slonu nismo mnogo razmišljali. Pretpostavili smo da o njemu, kao i o svim
drugim životinjama u Aleksandrovskom parku, brinu lovočuvari.
Aleksej Šamija smatra svojim, što nije daleko od istine. Poslednjih sto godina u
dvorskim parkovima uvek se nalazio bar jedan slon i on predstavlja neophodni deo
obrazovanja svakog budućeg cara. Otac i Aleksej redovno su posećivali prostor za
slonove. Hranili su Šamija i gledali ga kako pliva. On je nežan i ogroman i, ma koliko se
to neobično činilo, bio je neizostavan deo našeg detinjstva. A sad, čak četiri meseca
nakon što je zlodelo učinjeno, saznajemo da su ga se rešili kao hromog konja ili besnog
psa.
Moje sestre su blede. Zaprepašćene. Usta su im otvorena, oči raširene i pune suza.
Ne vidim majčin izraz lica, jer je glavu oborila i gleda u pod, ali pretpostavljam da
ključa od nemoćnog gneva, koji je nepopustljivo proždire poslednjih nekoliko nedelja.
Kerenski primećuje naše otegnuto ćutanje, pa pita: „Znate li koliko je teško ubiti
slona?“ Kada mu niko nije odgovorio, nastavlja da nam iznosi jezive pojedinosti.
„Postoje specijalne ogromne puške – puške za slonove. Amerikanci i Britanci
specijalizovali su se za izradu tih pušaka. Mnogo vole da idu na safari. Ali najbolje što
sam ja uspeo da nabacim na brzinu bio je nemački mauzer M-1918. To je, ako ne znate,
protivtenkovska puška, i odradila je svoje s obzirom na debljinu lobanje slona. Ali čovek
mora da bude pažljiv. Povratni udar od trzaja može da iščaši rame. Metak je dugačak
skoro deset centimetara. Na svu sreću, jedan je bio dovoljan. Sami ništa nije osetio.“
Otac urla. „Prestani! Dovoljno je loše i to što si učinio! Moraš li da ih mučiš
pojedinostima?“
„Hm, baš lepo licemerje, s obzirom na to da si strastveni lovac.“ S vrlo ozbiljnim
izrazom lica, Kerenski nastavlja: „Da, moram. Ti i tvoja porodica živite negde u
oblacima, kao da nemate dodirnih tačaka s realnošću. Tvoja deca moraju da budu svesna
šta se dešava s druge strane zida, da bi razumela koje mogućnosti im nudim.“
Suze se slivaju niz lice mog brata. „Zašto!“, jeca. „Zašto ste morali da ga ubijete!“
„Jer je ruska vlada svaki dan morala da odvaja po osamnaest hiljada rubalja samo
za njegovu hranu. Jesi li znao koliko on jede, dečače?“
Aleksej briše slinu rukavom, a zatim odmahuje glavom.
„A znaš li koliko jedna prosečna ruska porodica u ovoj zemlji zaradi godišnje?“
Moj brat ponovo odmahuje glavom.
„Oko četiri hiljade rubalja! Tvoj ljubimac je šamar u lice svakoj porodici koja ima
samo jedan obrok dnevno. Ljudi su se umorili od finansiranja vašeg luksuza i
površnosti. Što pre to shvatiš, to bolje.“
„Gde je?“, pita Aleksej. „Želim da posetim njegov grob.“
„Kakav grob, nema groba“, kaže Kerenski.
„Ali šta…“
„Da li bi zaista želeo da znaš gde je završio?“
 „Ne“, prekida ga otac. „Dosta je.“
Kerenski se spušta u čučanj ispred mog brata. Održava ravnotežu na prstima i
spušta podlaktice na kolena. „Od tvog slona ostale su samo kljove. Lično sam ih
odsekao. U ovom trenutku vise na zidu moje kancelarije, ali, nakon konzervacije,
nameravam da naredim da se od njih naprave šahovske figure.“
Aleksej se sklupčava i jeca, a Kerenski ustaje i redom gleda u svakog ponaosob.
„Možda mislite da sam čudovište“, kaže. „Ali verujte mi kada vam kažem da sam vašem
ljubimcu ukazao milost ubivši ga. Inače bi umro od gladi. Bila bi to dugačka i bolna
smrt, i bilo bi nepodnošljivo bolno gledati je. Slušali biste ga danima kako riče preko
parka. A da nije moje zaštite, i vi biste tako završili kad bismo vas predali narodu.“
Otac frkće. „Šaljete nas odavde jer mislite da če nas izgladneti do smrti, ili
streljati?“
„Ili nešto još gore.“ Kerenski upadljivo zadrža pogled na mojim sestrama. „Znam
da vam je teško da u to poverujete, ali ja vam nisam neprijatelj.“
„Svakako nam nisi ni prijatelj“, kaže majka.
Kerenski skuplja usta u sumornu liniju. „I nisam ovde da sklapam prijateljstva.“
Majka zatvara usta i ponovo se povlači u svoj gnev.
„Aleksandra“, kaže Kerenski.
„Reci!“ Reč je kratka i izgovorena stegnutim glasom, čuje se u njoj blagi siktaj.
„Imam još vesti koje bi vas mogle zanimati.“
„Malo šta od onoga što se ne nalazi u ovoj sobi me zanima.“
„Tiče se Grigorija Raspućina.“
Skuplja oči. „Šta s njim?“
„Petorica vojnika Prvih pušaka po mom naređenju otišla su u Carsko Selo pre zore
i sklonila njegovo telo s mesta gde je bilo javno izloženo.“ Lice mu je bezizražajno dok
joj prenosi pojedinosti. „Naložio sam da spale njegove ostatke benzinom i zakopaju ih u
šumi.“
Majka guta jecaj i klima glavom Kerenskom. Izgleda kao zahvalnost.
Ne mogu da izbacim jezivu sliku iz glave, ali očigledno je da ona ovo smatra za
milost. Niko više neće mrcvariti i ismevati telo njenog prijatelja.
„Gde ćeš nas poslati?“, pita otac vešto menjajući temu. On prezire svaki razgovor o
Raspućinu. „Na Krim?“
„Plašim se da vam ne mogu otkriti tu informaciju“, kaže Kerenski. „Ići ćete tamo
gde smatram da je bezbedno. U međuvremenu vam predlažem da počnete da se
pakujete. Ponesite samo ono što može lako da se preveze vozom. Ponesite samo ono što
vam je baš važno.“
A zatim nas je, pokretom ruke, otpustio. Ali niko se ne pomera. Sedimo u očevoj
radnoj sobi, u gomili blata koje smo uneli iz bašte, i gledamo u njega, pa zbunjeno jedni
u druge. Aleksej se uvlači majci u krilo, a uska i krhka ramena i dalje mu potresaju
jecaji. Miluje ga kao da je beba i šapuće mu utešne budalaste reči na uvo. Naposletku
uspeva da se pribere dovoljno da kaže: „Hajdemo, deco. Idemo u vaše sobe. Moramo da
se spakujemo.“
 „Ne“, kaže Kerenski. Gleda na sat da proveri vreme. „Moraju da se vrate u baštu.
Nisu završili s poslom.“

Nije neuobičajeno da nam se doktor Botkin pridruži u bašti. Kao i otac, i on čvrsto
veruje u koristi fizičkog rada. I veoma je vešt s ašovom. A gde god Botkin ide, Gleb ga
sledi. Pronalazi me čim smo kročili u baštu. I možda bi mi ovo laskalo kada me ne bi
vređala činjenica da, za razliku od mojih sestara, nisam u stanju da privučeni pažnju
muškaraca. Svaku od njih prosili su najmanje četiri puta dok su negovale ranjenike u
bolnici. A ja moram da izbegavam budalastu naklonost dečaka, kučenceta koje me prati
gore-dole po baštenskoj leji i stalno zapitkuje može li da ponese moj ašov i vreću sa
semenom. Nudi se da mi donese vode ili skače da mi obezbedi malo hladovine koju nudi
kruška u podne.
Svakog dana na kraju radne obaveze odlazim u potragu za tim oskudnim zelenim
baldahinom, gledam njene plodove i čekam da sazru. Neće biti jestivi još nekoliko
nedelja, ali već se rumene delovi sjajne zelene kore. Za razliku od većine krušaka,
krasulja je okrugla i ima glatku koru, zbog čega izgleda kao jabuka. Grane su teške od
roda, ali, ako je verovati Kerenskom, nećemo ih dočekati jer nećemo biti ovde. Krasulja
zri u vrlo kratkom intervalu – berba traje jednu kratku nedelju – ali joj se ja radujem
svake godine. Kruške su meke i sočne i imaju jaku aromu, koju daju čak i džemovima i
pitama. Ako se jede zelena, skuplja usta od oporosti, a ume da zaboli i stomak. Ako se
jede prezrela, bude brašnjava i puna crva. Berba krasulje obično bude u drugoj nedelji
avgusta, ali mi ćemo, kada se ove budu njihale na granama tople i teške, biti ko zna gde.
Spuštam se ispod drveta i gledam Džoj i Džimija kako se jure baštom. Puni su lišća
i grudvica zemlje, moraćemo da ih očetkamo pre nego što ih pustimo nazad u palatu, ali
vredi truda, jer mi ovo mami osmeh. Psi su danas bučni i jure prema kapiji bašte. Vidim
da je kako mladi stražar s jamicama u obrazima hvata Džimija za ogrlicu da ne izleti
kroz kapiju. Stražar se spušta na kolena i češka Džimija iza ušiju, a zatim vidim kako mu
krišom daje parče hleba iz džepa. Mali izdajnik maše repom kao da su prijatelji.
„Ako se tebi dopada, ne znači da mora i meni da se dopada“, gunđam i kidam list
na komadiće.
Podižem pogled na grane i krušku koja pokazuje naznake da bi mogla i ranije da
sazri. Mislim na Šamija i želim da mogu da utešim brata. Majka ga je odvela i smestila u
postelju čim smo izašli iz očeve radne sobe. Biće mu potrebni dani da se oporavi.
„Želiš li da ti uberem tu krušku, carevna?“, pita me Gleb. Sledi moj pogled do
ploda, spreman da se popne na drvo, čak i da puzi po tankoj grani.
Odmahujem glavom. „Ne. Neka je. I ne zovi me tako. Nisam više carevna. Zar nisi
čuo?“
„Nisam čuo ništa što bi me ubedilo u suprotno.“ A zatim mi upućuje jedan od onih
nepodnošljivih naklona.
Gleb će jednog dana biti veoma naočit, a rekla bih i opasno šarmantan. Ali, ako ga
budem ohrabrivala sada, biće nepopravljiv, pa odmahujem glavom i tražim pogledom
Džimija, koji je još uvek pored kapije i kamči naklonost od stražara. Smešim se
njegovom od radosti isplaženom jeziku i veselom mahanju repa, ali Gleb se mršti i na
psa i na vojnika.
Doktor Botkin seda pored mene i nauljenom krpom glanca ašov. „Ovo će sprečiti
rđanje“, kaže onako.
Ne trudim se da mu kažem da sam svoj ašov bacila u jarak pored bašte i da ga neću
uzeti dok se sutra ne vratimo ovamo. I ne govorim mu da ne marim hoće li zarđati.
„Glebe“, kaže ne podižući pogled. Nastavlja da nanosi ulje kružnim pokretima
kratkih ali veštih prstiju.
„Da, oče?“
„Osoblju je pre nekog vremena saopštena odluka Kerenskog. Većina će otići pre
nego što te pošaljem majci na kraju nedelje. Ti ćeš vozom otići s onima koji do tada
ostanu.“
Gleb zgađeno frkće, a zatim maše pesnicom obuzet pravedničkim gnevom. „Kako
mogu da odu?“ Obrve je nabrao od gneva, i mislim da očajnički pokušava da se doseti
neke impresivne uvrede. Nakon nekoliko sekundi kaže: „To je orgija kukavičluka i
gluposti!“
Ne mogu da procenim hoće li se Botkin nasmejati ili zagrcnuti. Uglavnom se
trudim da ne govorim ništa zbog čega bih posle zažalila.
„Znaš li ti uopšte šta je orgija?“, pita.
„Ne“, kaže Gleb.
Botkin pročišćava grlo i suvim drvenim glasom, kakav od njega nikada pre nisam
čula, kaže: „To je divlji skup na kom mnogi ljudi upražnjavaju seksualne odnose,
uglavnom pijani ili pod dejstvom opijata.“
„O!“ Gleb je toliko pocrveneo da se čini da bi mu glava mogla buknuti u plamenu.
„Nije definicija koju si očekivao?“
Mislila sam da to nije moguće, ali dečakovo lice se još više zažari. Odano odbija da
me pogleda. „Ne.“
„Onda bi možda mogao da nekim drugim izrazom ispoljiš svoj gnev.“
Gleb nabira nos, zamišljeno, i kaže: „To je odvratan prikaz nečasne i samoprezira
dostojne nelojalnosti.“
„To je mnogo bolje. Vidim da si proširio rečnik, premda bih rekao da je tvoja
procena strašno nepravična prema osoblju. Kerenski im je naredio da odu.“
„Kukavički je što su poslušali.“
„Onda ćeš se osećati veoma nesrećno kada ti kažem da si i ti jedan od njih.“ Botkin
spušta ašov i okreće se prema zanemelom sinu.
Odlučno odmahuje glavom i žurno gleda u mene. „Neću“, kaže Gleb.
„Nemaš izbora. Nije više bezbedno ovde. Vratićeš se majci u Petrograd.“
„Ne. Neću. Ne možeš me naterati.“
Botkin se smeje i mrsi sinu kosu. „Mogu, zapravo mogu, ako do toga dođe. Ali
cenim tvoju odanost i uveren sam da bi više voleo da te ja pošaljem kući, a ne Kerenski.
On neće biti tako nežan. I neće imati obzira prema tvojim osećanjima.“
 Glebova visina govori da mu se muževno doba približava, ali on se i dalje bori sa
detinjim osećanjima. Ipak mu je samo dvanaest godina. Gleb snažno udara nogom o
zemlju. „Moja dužnost je da ostanem ovde.“
„A moja dužnost je da te zaštitim.“ Botkin se nadvija nad sina i spušta mu dlan na
obraz. „Ne želim da završiš kao slon.“

TRI NEDELJE KASNIJE

Aleksandrovska železnička stanica, Petrograd, Rusija

1. avgust

Kerenski teškim korakom ulazu u salon za zvanične prijeme pre zore i kaže: „Voz je
stigao.“
Ali ne izvodi nas u dvorište, kao što smo očekivali, već nas tera da stanemo u
kolonu, jedan za drugim, i vodi nas kroz kuhinju i sporedni izlaz, gde tiho bruje motori
četiri automobila isključenih farova. Kamiona s našim stvarima nema nigde, jer su već
odavno otišli na železničku stanicu. Smeštamo se u vozila, u svako sedaju po dva
Romanova i dvoje slugu, zajedno s raznovrsnim uplašenim ljubimcima. Ja se vozim s
Marijom i Dovom na stražnjem sedištu. Botkin sedi napred s mladim stražarom s
jamicama u obrazima, dok mi sestra steže ruku i počinje da plače kada smo skrenuli, i to
ne prema kapijama, već na travnjak pa oko kuće. Kako mu farovi nisu uključeni, mislim
da stražar ne vidi najbolje kuda ide. Milimo zloslutno Aleksandrovskim parkom da
bismo izbegli masu na kapijama. Tokom noći proširio se glas da je u palati bilo više
aktivnosti nego inače pa su tri reda stražara poslata da ojačaju kapije palate i potisnu
masu.
„Zašto idemo ovim putem?“, pita Botkin.
„Kerenski kaže da bismo morali da pucamo u demonstrante da bismo se probili na
kapiju“, kaže stražar. „Ja radije ne bih, ako nemate ništa protiv.“
„Ne bih ni ja.“ Botkin naginje bradu i radoznalo gleda u mladića. „Kako se zoveš?“
„Foma Popov.“
Poskakujemo parkom i izlazimo kroz ulaz za dostavu, na glavi put od palate do
železničke stanice, i vidimo da se na njemu s obe strane nalaze stotine stražara. Foma
tek sad uključuje farove, a ja okrećem glavu od prozora, jer ne mogu da gledam
neprijateljske oči vojnika, i ne mogu da podnesem pogled na njihove puške. Ako
prebrodimo ovo putovanje, kažem sebi, nikada više nećemo morati da ih vidimo. Džimi
sedi na podu kraj mojih nogu, bradu je spustio u moje krilo, oči širom otvorio, a uši
naćulio, napeto. Teše me njegovo prisustvo, njegovo veliko čupavo telo. Podižem pogled
i hvatam Fomu kako me gleda u retrovizoru. Ne gleda u Mariju, gleda u mene, i to me
toliko iznenađuje da mu uzvraćam pogled duže nego što je primereno. On prvi skreće
pogled.
 Stižemo do Aleksandrovske stanice i vidimo voz, ali ne stoji na ulazu, već dalje niz
šine, blizu otvorenog polja. Na peronu stoji mala ali bučna skupina, koju na udaljenosti
drže nekoliko stražara. Čujem ih kako viču i psuju dok stajemo pored voza i izlazimo iz
automobila.
Stajem pored brata i grlim njegova mršava ramena. Iscrpljen je i zbunjen, a ja mu
sklanjam kosu iza ušiju da ga umirim. „Ne brini“, šapućem. „Uskoro ćemo moći da se
odmorimo.“
„До свидания, Николашка – дурачок!“ počinje da poje masa na peronu.
„Zbogom, mali Nikolaju – budalo!“, odjekuje šinama, a očevo lice pretvara se u
granit.
Ševa pogledom, ali pred njim ne stoji carski voz, već dugačka i trošna kompozicija,
kojoj na vagonima piše MISIJA CRVENOG KRSTA.
„Šta je ovo?“, pita. „Gde je moj voz?“
Kerenski sleže ramenima. „Nemaš više voz. Ni jahtu. Ni dom. Imaš samo milost
koju ti ukazujem. Zato skupi porodicu, ukrcaj se na voz i budi mi zahvalan što te nisam
poslao tvojim dragim carskim vozom. Jer možeš biti siguran da bi ga tvoj zahvalni narod
golim rukama zaustavio tik ispred stanice, ukrcao se i sve vas pobio na licu mesta.“
Ove reči treba da me uplaši, nakon što sam izvučena iz kreveta i dovučena na
železničku stanicu usred noći. Ali ja sam, kao i moj otac, prosto ljuta što sam uopšte
ovde.
„Nemoj da si smešan“, kaže otac.
„Govori istinu.“ Kerenskom se pridružuje još jedan čovek, i ja osećam kako se
Aleksej skuplja pri pogledu na njega. Neprirodno je visok. Zastrašujući. Koža mu je
glatka i bezvremena. Ali su mu kosa i brada crne i čupave, kao kod čečenskih gorštaka.
Ima neobično iskošene oči, koje izgledaju kao životinjske. U uglu usana stoji mu
zapaljena cigara, a crvena maramica visi mu mlitavo i sablasno iz džepa vojne uniforme.
Pučka cigaru i duva dim ocu u lice. „Video sam masu pored šina dok smo putovali iz
Petrograda, već čekaju.“
„Ovo je Jevgenij Koblinski“, kaže Kerenski i pokazuje neobičnog pridošlicu. „On
će vas pratiti na ovom putovanju. Njegova reč je, u mom odsustvu, zakon.“
„Ponovo smo u tuđim rukama?“
„I opet, trebalo bi da si mi zahvalan, Nikolase. Ima i gorih ljudi kojima bih mogao
da te predam.“
Siroti Aleksej je isceđen i sasvim poražen. Osećam kako mu se u grudima skuplja
jecaj, pa ga umirujem, milujem mu leđa i tihim glasom kažem: „Nemoj se plašiti.
Pogledaj ga. Na koga te podseća?“
Usuđuje se da proviri ispod moje ruke. „Na čudovište.“
Smejem se. Znao on to ili ne, dao je tačan odgovor. „Da. Ali na koje čudovište?
Razmisli.“
„Ne znam.“ Aleksej zuri u našeg pratioca. Dugačkim krakatim rukama maše u znak
neslaganja dok se raspravlja s ocem.
 „Sećaš li se legendi o neobičnom čoveku koji putuje šumom i izaziva
hodočasnike’“
Shvata i gleda u mene. „Lesnik?“
Smešim se. „A kako lesnik izgleda?“
Aleksej nabira čelo, pokušava da se seti starih narodnih priča koje nam je
guvernanta čitala. „Uvek puši i krade duvan.“ Pogled mu pada na cigaru i dim koji se iz
nje podiže. „Kosa mu je divlja, a oči neobične.“
„Šta je poslednje? Kako znaš da si u šumi pronašao lesnika, a ne običnog starca.
Šta lesnik uvek nosi?“
Smeši se slabašno. „Nešto crveno. Kao što je ona njegova maramica u džepu.“
„Pametan dečak. Ne brini, u redu. To je samo lesnik. Potpuno bezopasan. Neki ljudi
veruju da su onu čuvari koji za zadatak imaju da štite nesrećne putnike. Znaš li kako da
ga oteraš kad ti dosadi?“
„Molitvom.“
„Ili?“
Aleksej se kikoće i odmiče se od mene. „Psovkom.“
„Možemo da vežbamo psovke u vozu, zar ne? Reći ću ti sve psovke kojima me je
kuvar naučio.“
Ispod očiju mog brata šire se tamni polukrugovi, i izgleda kao da bi mogao da ga
oduva i najslabiji povetarac, ali u njima više nema straha pa smatram ovu lekciju
uspešnom. „Zvaćemo ga Lesnik. Samo ti i ja. Biće to naša šala. U redu?“
Aleksej klima glavom, a zatim uzima Džoj u naručje. Umiren, odlazi da pronađe
oca pored šina.
„Ti si veoma pametna devojka, Anastasija“, čujem Botkinov glas pored uva. „I
prokleto dobra sestra.“
Stežem ramenima na ovaj kompliment. „Ne volim kad je uplašen.“
„Srećan je što ima tebe. Svi su oni srećni što te imaju.“
„Vi ste jedini koji u to veruje.“
„Znaju i oni to, priznavali to ili ne.“ Botkin mi s ljubavlju povlači kraj pletenice.
„Ali zadržimo psovke na minimumu, u redu? Barem dok su tvoji roditelji u blizini.“
Čuje se pištaljka, glasna i neumoljiva. Kerenski gleda u peron u daljini i u sve veću
masu koja se na njemu okuplja. Pokazuje prema vozu, požuruje nas da se ukrcamo.
Moj brat primećuje očigledno. Aleksej gleda u odeljke i mnoštvo radoznalih lica
koja nam uzvraćaju pogled. „Oče“, pita, „kuda idemo?“
„Kažu, u Englesku.“
„Zašto je tako mnogo vojnika u ovom vozu?“
 DEO DRUGI

Prijatelji i neprijatelji

I, naposletku, šta je laž? Ništa do istina u maskaradi.

Don Žuan, lord Bajron
 9
Ana

HANOVER
1946, 1943.

Vinterštajn, Nemačka
Novembar 1946.

Ana namerava da prereže vojniku grkljan. Samo još korak da napravi i baciće se na
njega. Nazubljeni nož je za sečenje hleba, ali ona misli da će lako savladati meku kožu
vrata. To je boljševik, oficir u Crvenoj armiji, i došao je, kao i mnogi drugi u poslednjim
mesecima, da pljačka zamak. Rat je vojnicima ulio smelost i oni i danju i noću prolaze
na putu prema Berlinu, uzimaju sve što požele i ostavljaju haos za sobom. Povremeno
traže hranu ili odeću, ali je obično njihova glad čulnije prirode. Po načinu na koji zuri u
njene grudi, Ana ne veruje da se u kuhinju ušunjao po doručak. Ana ni pomislila nije da
bi u ovim godinama mogla da se suoči s pretnjom od silovanja. I ni zamišljala nije da će
i dalje bežati i skrivati se.
Postojala su i druga, bezbednija mesta, na kojima je mogla da potraži sklonište, ali
imala je tako malo vremena kad je odlazila iz Hanovera pored svih onih bombi što su
padale, grada u plamenu i tla koje joj je drhtalo pod nogama. Ponela je samo ono što je
mogla da nosi i pojavila se ovde, na pragu saosećajnog poznanika. Bio je to praktičan
izbor, premda rizičan, a naposletku, ispostavilo se, i pogrešan. Uspela je da stigne od
Hanovera do Vinterštajna peške za manje od dana, ali evo je gde sad ponovo gleda u lice
opasnosti.
„Frau!“, kaže vojnik i mrda prstima. Glas mu je lepljiv od požude. „Dođi ovamo!“
U Aninom glasu ne čuje se ni najmanji drhtaj dok mu odgovara. Govori jasno i
samouvereno, ali na nemačkom. Preveliki je rizik da govori ruski, ne pošto Crvena
armija na silu vraća državljane u novoformirani Sovjetski Savez. Ana je čula glasine
kako su prijatelje Romanovih posle revolucije sistematski lovili i ubijali. Ne želi ni da
pomisli šta bi uradili sa ženom koja tvrdi da je velika kneginja Anastasija.
„Ako ti priđem, prići ću ti da ti prospem creva na pragu“, kaže i podiže nož, da bi
video opake šiljke oštrice. „Ili možeš ti da dođeš do mene, pa da to uradimo ovde, na
podu kuhinje.“
 Zapanjeno primećuje da joj ruka ne drhti. Čak i ne podrhtava.
A vojnik želi da ga se plaši. Želi da beži, vrišti, plače i preklinje za milost. A kako
ona ne čini ništa od toga, njegovo držanje se menja. Gleda je u lice, pa u oštricu, čas
jedno, čas drugo, odmerava njenu rešenost, udaljenost, izglede. Vojnik se uspravlja iz
blagog čučnja grabljivice, lice mu preplavljuje nesigurnost. Ne izgleda kao čovek koji
želi da iskrvari u ovo hladno novembarske jutro. Ana vidi kako napokon odlučuje da nije
vredna truda. Vidi mu to na čelu, u načinu na koji su mu se bore zagladile, a šake
opustile.
Obara ramena.
Povlači se za korak.
Pa za još jedan.
Za pet sekundi je nestao, povukao se s vrata kuhinje na travnjak, vidi njegovu
tamnu pogrbljenu priliku naspram srebrnog prekrivača mraza.
Ruka joj sad drhti i nož uz zveket pada na pod. Ana podiže drhtave prste i navlači
rezu, a zatim gleda vojnika kako nestaje u drveću.
Prokleti neka su košmari koji je pohode još od Hanovera. U njima glasno odjekuje
zvižduk bombi, koje joj se rasprskavaju u glavi i gotovo svake noći joj rasteruju san.
Kune sebe što je ustala rano i što je sišla u potrazi za kafom. Što je prešla dvorište da
uzme vrč pavlake iz ostave. Što nije zaključala vrata za sobom. Nije ni pomislila da bi
svetlost mogla da privuče još nešto osim leptirića.
Gasi petrolejku na pultu. Bila je ludost boriti se protiv snova i izaći iz postelje.
Doći ovde. Ana je sigurna, sada više nego ikada, da ne može ostati u Vinterštajnu. Ne
dok traje sovjetska okupacija i neprestana pretnja da će je otkriti i vratiti u zemlju.
Vreme je da ide dalje.
Ana izlazi iz kuhinje u potrazi za funkcionalnim telefonom u zamku. Vreme je da
pošalje glas princu Fridrihu. On je već nekoliko godina u Altenburgu i, kao i svi ostali,
čeka da rat prođe. Mnogo joj je pomogao i ona ne voli što će ponovo morati da ga
uznemirava, ali mora pronaći mesto gde će zauvek nestati.

TRI GODINE RANIJE

Hanover, Nemačka
8. oktobar 1943.

Ana leži u postelji kad bombe počnu da padaju. Njen stan je na trećem spratu stare
zgrade blizu Marštalske kapije duž obale reke Lajne. Jednosoban stan ima visoke
tavanice, drvene podove i gole zidove od cigle. Mnoštvo prozora. Oskudan i slabo
korišćen nameštaj. U kupatilu se nalaze tapete, a cevi su u čitavom stanu zarđale. Miriše
na limunovo ulje, naftalin, prašinu i kedrovinu. Nekako za nju ova kombinacija znači
dom, pošto je ovde već gotovo pet godina. Ovo je prvi put od internata u Berlinu da živi
sasvim sama, i premda je to u početku za nju bilo neobično i zahtevalo privikavanje,
zavolela je nezavisnost i slobodu. Ana voli tišinu.
Ne, nije tiho. Sad nije. Jedan je sat ujutro i vazduh je ispunjen grmljavinom i
haosom. Ludnicom koja kida bubne opne.
Dok Ana teturavo ustaje iz postelje, sobu osvetljava zaslepljujuća bela svetlost. Kao
reflektor. Kao vizija. Izgleda baš onako kako zamišlja da će biti kada pođe u večnost. I
to joj je prva misao, da je već umrla. Samo je bes eksplozija ubeđuje da je živa.
Zasad.
Divlje trepće i konačno vidi nešto kroz prozor. Visi s ulične svetiljke na uglu,
odmah ispred njene zgrade, šija fosforescentnom belinom. Božična jelka. Ali ne ona
koja se seče i ukrašava za praznike. Ove izbacuju avioni Savezničkih snaga. To je
nadimak koji su dali bakljama za obeležavanje željene mete. A nekoliko blokova dalje
niz ulicu vidi se još jedna. Uvek bacaju po četiri, koje uredno okružuju mete. Ana ne
čeka da vidi gde će druge sleteti.
Mišićno sećanje je neobična stvar. Povezano je s muzikom, sportom i
preživljavanjem. Ana ne mora reći svojim udovima da se pomere, da beže. Čine to sami.
Juri preko sobe i otvara gornju fioku komode i pre nego što je stigla da registruje jednu
suvislu misao.
Ani tanka pamučna spavaćica pada do gležnjeva. Ne nosi ništa ispod nje, ali nema
vremena da se oblači, pa navlači gomilu odeće iz fioke i baca je u kofer. Zatim i sadržaj
fioke istresa u kofer. Foto-album. Ikona. Šah. Nož za otvaranje pisama. Uspomene na
prošli život, koje ne želi da ostavi za sobom, karte koje će možda još morati da odigra.
Čizme. Navlači ih, ali ih ne pertla. Nema čarape na nogama. Nema hulahopke.
Nožni prsti su joj hladni.
Dugačak teški kaput visi na kuki pored vrata. Prebacuje ga preko ramena i uvlači
ruke u njega. Ne vezuje pojas i ne zakopčava dugmad. Nema vremena. Juri kroz stan i
izleče na ulazna vrata.
Ana prelazi preko hodnika i spušta se niz tri niza stepenica, u jednoj ruci drži kofer,
drugom se drži za gelender. Spušta se brzo, stopalima jedva da dodiruje izlizane drvene
stepenice. Srce joj tutnji u grudima. Dah joj zastaje u grudima svaki put kada se začuje
larma na krovu i kada se zidovi zatresu. Još jedan zaslepljujući blesak okrutne bele
svetlosti. Treća božićna jelka.
Beži u podrum. To je jedina misao koju može da oformi dok juri dole niz stepenice.
A zatim predvorjem sa izlomljenim pločicama i teškim vratima. Oštro levo, pa u hodnik.
Tu su i drugi, ali ne zastaje da ih pozdravi. Trči. Svi trče. Deca plaču. Žene plaču.
Muškarci psuju.
Još jedna vrata.
Još jedan niz stepenika koji se spušta u tamu. Ana je prešla dve trećine ovog
stepeništa kad je prvi udar obara s nogu pa leti niz preostalih pet stepenika i dočekuje se
na kolena na tvrdom betonskom podu. Udar šalje trzaj bola kroz čitavo telo. Oseća ga u
zubima, u potiljku. Neko se sapliće o nju. Psuje. Ona puzi prema zidu i sklupčava se u
loptu, drži kofer između kolena, ruke preko ušiju i čvrsto zatvara oči.
 Vazduh oko nje vibrira ispunjen vriskom ljudi i bombi, a zatim nastupa sablasni
trenutak potpune tišine, a ona mučna bela svetlost četvrte baklje prosipa se u podrum.
Jedna jedina sijalica, koja visi s tavanice, prska i na jedan morbidni trenutak osvetljava
užasnuta lica oko nje.
A zatim se vazduh kida.

Ujutro nije ostalo ništa osim rasutih cigala i pocepanog drveta. Nema zgrade. Nema
stana. Stanari koji su nekako uspeli da siđu u podrum izlaze na surovu realnost
armagedona. Savezničke snage ipak nisu gađale njihovu zgradu, već nešto dalje niz
ulicu. Vidi to po krateru dubokom tri metra, jedan blok dalje. Udar eksplozije oborio je i
njenu zgradu, ali zgrade pored kratera potpuno su uništene, pretvorene u prah. Zgrade u
drugom smeru još stoje, ali nemaju ni prozore ni vrata, liče na pocrnele lobanje bez
zuba. Ana ne može da gleda ljude koji ošamućeni lutaju ruševinama. Vazduh je pun čađi,
pepela, jauka žena i vriske udaljenih sirena.
Ono što je ostalo od Hanovera gori. Dim se kovitla nagore, širi se u svim pravcima,
i Ani je potrebno nekoliko minuta da pronađe sunce, da se orijentiše. Probija se kroz
ruševine dva gradska bloka – kroz cigle, stubove, ostatke nameštaja i ljudi – i vidi pred
sobom Marštalsku kapiju. Stoji netaknuta, njen beli kameni luk je sablasno čist, ne
njemu nema ni pukotine ni traga čađi. Ana prolazi kroz kapiju i otkriva da duž reke,
hvala nebesima, nema ruševina.
Zastaje dovoljno dugo da opere ruke i da se umije, da veže pertle na čizmama i
zakopča kaput. Zatim kreće peške na jug, prema Vinterštajnu.
 10
Anastasija

IZGNANSTVO
1917.

Čerepovec, Rusija
1. avgust

„Od Gleba“, kaže doktor Botkin i spušta mali okrugli smotuljak u moju ruku. Sklanjam
ivice bele maramice s monogramom i vidim krušku. „Trebalo bi da sazri za dan-dva.“
„Kako…“
„Naterao me je da obećam da ću ti je predati. I bio je vrlo određen. Ovu krušku,
nijednu drugu. I tek kada odemo.“ Botkin seda pored mene i spušta tešku i toplu ruku na
moje rame. „Rekao je da su ti krasulje omiljene.“
„Jesu.“ Grlo mi stežu osećanja, teška i bolna. Moram pročistiti grlo da bih mogla da
progovorim. „Hvala.“
To je baš ona krasulja koju sam gledala onog dana u bašti, što je Gleb video. Nisam
mu dozvolila da se popne i ubere je za mene, ali se on ipak postarao da je dobijem.
Glupi, tvrdoglavi, mili dečak. Budalast gest. Potpuno nepotreban. Snažno trepćem,
potiskujem suze.
„Zadrži maramicu“, kaže Botkin, a zatim izlazi iz odeljka i zatvara vrata za sobom.
Prinosim Botkinovu maramicu licu i gušim jecaj. Moja majka je plačljivica. I moje
sestre su plačljivice. A ja želim da budem drugačija. Kakva je bila moja prabaka,
engleska kraljica Viktorija. Žena toliko smirena, pribrana i sigurna u sebe da su je iza
leđa šapatom zvali oklopljenom kučkom. Sumnjam da bi ona dozvolila sebi da se
raspadne zbog tako budalastog dara i neočekivane ljubaznosti. A evo me, brišem sline
platnenom maramicom doktora Botkina.
Džimi prislanja hladnu vlažnu njušku na moju ruku i ja podižem pogled i vidim
njegove velike svetle oči kako me radoznalo gledaju. Uši je okrenuo napred i podigao
visoko. Odbijam da poverujem da životinje nisu sposobne za osećanja, da ne mogu da
komuniciraju. Džimi je oduvek posedovao natprirodnu sposobnost da oseti moja
raspoloženja i da me uteši kad je potrebno.
 „Dobro sam“, šapućem i češkam čvrstu kost između njegovih ušiju. Zadovoljan što
je sve u redu, ponovo se spušta pored mojih nogu, s olakšanjem duva i počinje da hrče.
Kada je Aleksej nekoliko minuta kasnije ušao u moj odeljak i seo preko puta mene, oči
su mi suve i smirena sam. Barem spolja. Unutra se osećam neobično neusidreno.
Kada sam bila jako mala, popela sam se na vrbu u našem vrtu i smestila se u rašlje
grana, da pojedem ukradeni slatkiš – kolač s džemom, koji sam ćapila u kuhinji – ali
nisam primetila smolu na deblu. Naslonila sam se na njega, i kada sam polizala mrve s
prstiju, debeli pramen kose zalepio mi se za drvo. Suviše gorda da pozovem u pomoć, na
silu sam se oslobodila i iščupala pramen. Tako se osećam sad dok voz putuje na istok, a
ja palcem milujem čvrstu koru kruške. Osećam se očupano.

Čitav dan putujemo na istok, stajemo samo na sporednim kolosecima u malim

gradovima i raštrkanim selima, ali nikada nam ne dozvoljavaju da izađemo iz voza. Otac
sa svakim pređenim kilometrom postaje sve sumorniji. Svaki sat koji provedemo
putujući na istok, prema suncu, umesto od njega, znači da su nam izgledi da odemo u
Englesku sve manji. Otac korača gore-dole uskim prolazom našeg vagona i viri kroz
male četvrtaste prozore na oba kraja. S nama putuje trista pedeset vojnika. Uglavnom
seljaci i bivši kmetovi, koji su regrutovani još na početku rata. Nisu ni politički zagriženi
ni opasni, prosto slušaju naređenja i čekaju da odu kući. Nagurani su u vagone u tolikom
broju da gotovo ispadaju kroz prozore. U našem vagonu se, na svu sreću, nalazimo samo
mi, i Lesnik, Semjon i dečak Foma, koji nas svi pažljivo posmatraju svaki put kad voz
uspori.
Kada otac ne korača prolazom, sedi s majkom u njihovom kupeu i melodično prati
svaku stanicu kroz koju prođemo, pokušava da odgonetne naše odredište, kao da je to
neka zagonetka koju mora da reši. Jednom prilikom čujem kako razgovaraju o ruti
kojom se krećemo.
„Tihvin, Čerepovec, Šavra.“ Otac udara mapu olovkom. „I dalje idemo na istok.“
„Ja se ovih mesta čak i ne sećam“, kaže majka.
„Zato što nikada nisi ni bila ovde.“
„Je li to suština? Da nas vuku po čitavoj Rusiji i ponize?“
„Ne, Aliks“, šapuće on. „Mislim da imaju nešto drugo na umu.“ Ne ostajem da
čujem šta je to nešto drugo, već tražim Botkina da odigramo partiju domina. Samo je
maloj sviti slugu dozvoljeno da putuje s nama. Doktor Botkin. Dova. Kuvar. I Aleksej
Trup, očev sobar koga prosto zovemo Trup jer majka tvrdi da ima previše Alekseja u
našem domaćinstvu. Svi ostali su poslati kućama, u relativnu bezbednost. Ovo četvoro
odbijaju da nas napuste i ja ih zbog toga svakog dana sve više volim. Naš učitelj Pjer
Žilijar pridružiće nam se kad stignemo na konačno odredište.
Provodim popodne u beskrajnim partijama domina i vista. Botkin me, kao pravi
gospodin, pušta da pobedim četiri puta.
Večera dolazi i prolazi, poslužuje nam je u našem odeljku jermenski kuvar kog je
unajmila železnica. Kuvaru je zabranjeno da napušta naš vagon i da pomaže u kuhinji,
pa jede kiselog lica i sve vreme se žali da je meso suviše suvo. Ali meni ovaj jednostavni
obrok od pečene piletine i povrća ima sasvim prijatan ukus. Poslužen je uz vruć hleb i
predivno začinjen. Nisam ni svesna koliko sam gladna dok ne shvatim da mi je tanjir
prazan. Želim još, ali nisam sigurna da li je dozvoljeno da tražim još, tako da puštam da
odnesu tanjir i ne progovaram ni reč.
Sunce zalazi kada Lesnik konačno naređuje da voz stane, da bismo protegli noge.
Podiže dugačko krakato telo s mesta pored vrata i vodi nas napolje. Nema stanice, nema
ni sporednog koloseka. Samo talasava zelena polja posuta drvećem i žbunjem.
Džoj, Džimi i Ortimo, željni da obave nuždu, izleću napolje, provlače nam se
između nogu i pre nego što smo mi stigli da siđemo niz stepenice. Moji roditelji se
udaljavaju da bi šapatom razgovarali, a Aleksej i sestre beru borovnice u niskoj
neurednoj živici.
„Imate petnaest minuta“, kaže Semjon. Ortimo beži uplašeno na zvuk njegovog
glasa, a ja vidim kako Foma zateže čelo ispod oboda šapke. Ne govori ništa, samo se
udaljava malo i posmatra nas strpljivo. Semjon, međutim, repetira pušku i stavlja je na
rame, spreman, pretpostavljam, u slučaju da neko od nas reši da beži. „Ostanite blizu
voza!“, viče.
Prislanjam se petama na šine i vadim Glebovu krušku iz džepa. Zalazeće sunce
kupa oblake nežnom ružičastom bojom, koja se slaže s korom krasulje i ja to smatram
znakom da je vreme da zagrizem slatku srž. Botkin se prevario, što se ne dešava često.
Kruška je savršeno zrela i ja je jedem celu, sa sve semenkama, peteljkom i srcem, dok
sunce nestaje ispod horizonta.
Čuje se pisak i svi se vraćamo u voz. Semjon stoji pored vrata našeg vagona i čeka,
izgleda, da šutne Ortima u prolazu. Ali Tatjana ga podiže u naručje i ulazi u voz visoko
podignute glave. Džimi ostaje pored mene, pažljiv i zaštitnički nastrojen dok hodam
pored oca. Naslanjam glavu na njegovu ruku. „Šta misliš, kuda nas vode?“
Privlači me bliže i ljubi u teme. Glas mu se steže dok govori: „U Sibir.“

PET DANA KASNIJE

Tjumenj, Rusija
6. avgust

Kaznene kolonije osnovane su početkom XIX veka kao način kažnjavanja kriminalaca,
disidenata i svakoga ko bi se usudio da razbaruši osetljivo perje mojih predaka. Znam to,
naravno da to znam. Pjer Žilijar je i to pokrio, zajedno sa svim drugim veličanstvenim i
važnim trenucima ruske istorije. Ali, koliko ja znam – a sad moram priznati da je moje
znanje vrlo oskudno – mi smo prva carska porodica u ruskoj istoriji osuđena na ovo
legendarno izgnanstvo.
 Nastavljamo prema istoku kroz Katen, Čajkovski, Perm, Kamiševo, Poklevsku i
Jekaterinburg. Ukočena sam, sve me boli, umorna sam. Svaki kilometar u onom
kloparavom starom vozu oteže se u večnost. Ne mogu da se namestim udobno. Ne mogu
da se usredsredim na svoje misli, a ni na knjigu koja mi leži otvorena u krilu. Grmljavina
šina dobuje mi u ušima konstantno, izaziva mi nervozu. Psi cvile. Niko se nije okupao, a
jedva da smo i spavali otkako smo otišli iz Carskog Sela. I zato, kad je voz stao u
Tjumenju blizu ponoći, razumljivo je, iako glupo, što mislimo da se naše putovanje
završilo. Sve dok ne čujemo kako Lesnik naređuje da se naše stvari natovare na
parobrod, čiji kotao sopće poput tuberkuloznog starca.
Otac mu, iscrpljen i ratoboran, prilazi odlučno stegnutih pesnica. „Šta ovo znači?
Zašto moramo da izađemo iz voza?“
Lesnik vadi cigaretu iz usta i duva dim ocu u lice. „Šine ovde prestaju.“ Dok otac
kašlje, on dodaje: „Smatraj se srećnim. Brodovi ovde plove svega nekoliko meseci
tokom leta. Da je zima, putovali biste na zaprežnim kolima.“
Potrebno je nekoliko sati da umorni i ogorčeni vojnici, iduću u koloni po jedan i
noseći kutije, kofere i nameštaj, natovare naše stvari na brod. Tek u zoru veliki teški
parobrod Rus odvojio se od doka i zašao u blatnjavu struju.
Smeđa voda. Smeđa obala. Smeđa polja. Smeđe kolibe. Poneki seljak u smeđoj
odeći. To je sve što vidimo dok sledećeg dana nismo zašli najpre u reku Tobol, a zatim,
kasnije, u Irtiš i močvare istočnog Sibira.
Nema soba na parobrodu Rus, samo ležajevi, oštra ćebad i veliki šuplji tovarni
prostor. Nema privatnosti, zajedno smo s vojnicima, a održavanje higijene i vršenje
nužde jedva su mogući. Tovarni prostor zaudara na poljski klozet i neoprana muška tela,
pa ostajem s ocem na palubi dok nisam primorana da legnem u postelju druge noći.
Držimo se ugla koji su nam odredili, spavamo na uskim ležajevima, tri naslagana na
sprat jedan na drugi. A Botkin, Trup i kuvar smenjuju se na straži. Ne dopada im se
način na koji nas Semjon pohotno posmatra iz tame, njegov besramni pogled. Dva puta
me budi Džimijevo tiho rezanje dok Semjon prolazi pored Olginog ležaja. Osećam
grmljavinu njegovog režanja u nogama i vidim Džimijeve oštre bele zube kako bleskaju
u tami. Konačno uspevam da zaspim, ali san mi je nemiran. Džimi leži sklupčan pored
mene, glavu oslanja na šape, a bledoplave oči sijaju mu u tami.
Budim se pre zore i pridružujem se ocu na palubi. Kao i uvek, Džimi me sledi u
stopu. Povetarac je neznatan, ali je vazduh čist, otac puši lulu naslonjen na ogradu i priča
mi priče o svom detinjstvu i putovanjima. Ne obraćam pažnju na pojedinosti, slušam ton
njegovog glasa, teši me njegova ruka na mojoj glavi, oko mojih ramena, kao i slatki i
bogati miris duvana iz njegove lule.
Stiže doručak, ali ja nisam gladna pa hladna jaja i kuvani krompir dajem Džimiju.
Otac svoju porciju jede bez pritužbe i brzo. Divim se njegovoj sposobnosti da žvaće i
guta a da ne oseća ukus i ne pravi grimase. Kod kuće je bio vrlo probirljiv i stalno je
prigovarao kuvaru, ali iznenada se čini kao da je ostao bez čula ukusa.
 „Ono je dom Grigorija Raspućina“, kaže otac sat kasnije i pokazuje belu kamenu
kuću visoko na obali nakon što smo prošli Pokrovsko. Nije baš ispljunuo ove reči, ali u
njegovom glasu nema topline.
„Da pozovem majku?“
„Ne. To će je samo uznemiriti.“
Stojimo u tišini, posmatramo kako se kuća gubi u daljini. Raspućin je došao iz
ruskog bespuća i stekao majčinu naklonost, a zatim i moć. Usadio se u naše živote.
Njegova kćerka Marija jedno vreme mi je čak bila drugarica. Igrale smo se kao deca. A
onda se sve završilo. Raspućinov kraj bio je jeziv, a evo nas sad kako prolazimo pored
njegovog početka. Sudbina ume da zarije nož na neočekivane načine.
Na svu sreću, naše putovanje se završava kasno tog popodneva. Dok Rus brekćući
pristaje uz dok, u Tobolsku nas dočekuju glasna zvonjava crkvenog zvona i komarci
veličine bumbara. U jednom uvu čujem zvonjavu, u drugom zujanje.
„Doveli su nas u pakao“, kaže otac i udara se po vratu, a zatim briše krv o
pantalone. „I još proslavljaju to.“
 11
Atina

AFERA ŠANCKOVSKA
1938, 1932, 1931.

Hanover, Nemačka
9. jul 1938.

„Vidim oženio si se“, kaže Ana i gleda zlatnu burmu na prstenjaku leve ruke Gleba
Botkina. Kako je to američki. Rusi burme nose na desnoj ruci. Prodana duša. Ova
činjenica je razočarava gotovo koliko i sam brak.
„Nameravao sam da ti kažem.“ Gleb defanzivno gura ruku u džep. „Dobra je
devojka. Fina.“
„Nisam ni rekla da nije.“
„Slušaj, nisam te video godinama. Sedam godina.“
„Nisi dužan da mi se pravdaš.“
„Ona je Amerikanka.“
„To sam i pretpostavila.“
„To znači da mogu ostati u Americi. Znaš koliko je to važno. Za tvoj slučaj.“ Kaže
ovo kao da je u pitanju još jedna žrtva s njegove strane, a sve zbog nje.
Ana je iscrpljena, a Glebovo mucanje još više je iscrpljuje. Nije da je među njima
postojao bilo kakav dogovor. Nije ga videla od Njujorka. Od onog poslednjeg fijaska u
koji ju je uvalio. Dođavola, nije čak ni znao da su je zatvorili u duševnu bolnicu na
godinu dana, saznao je tek godinu dana nakon što su je vratili u Nemačku. Ana nema
prava na njega. A ipak je ovo boli. Stid ju je što je do te spoznaje došla tek u četrdesetim.
Gleb je željan da joj objasni, da se izvini, pa Ana zamalo da pita za ime ove
neočekivane supruge. Zamalo. Ali Edvard Falouz ulazi na vrata pre nego što je stigla da
se preda sažaljenju.
Njen advokat je mnogo ostario otkako ga je poslednji put videla. Redovno
komuniciraju pismima i telefonom, ali nisu bili u istoj prostoriji od Njujorka. Kosa mu je
posedela na slepoočnicama. Leđa mu se pogrbila. I nosi naočare, debele, izgleda baš kao
pravi Englez. Edvard Falouz nikada nije bio blagosloven lepim usnama, a sada su
stegnute i tanke, poput sasušene narandžine kore.
 „Jesi li spremna?“, pita.
„Nisam. Ali nemam izbora, zar ne?“
Odazvala se na poziv samo zato što je i Gleb prisutan. Ana nije verovala da će doći
čak iz Amerike. Ali, pošto je došao, ne može više to da izbegava. Ispitivanje je naložio
Adolf Hitler. Njegovo interesovanje za Anin slučaj poraslo je nakon što joj je prišao u
Berlinu.
„Hajdemo onda“, kaže Gleb i nudi joj ruku.
Možda bi je i prihvatila da to nije bila njegova leva ruka. Ali zuri u zlatnu burmu i
sama ustaje s kauča.

Centrala Hanoverske policije nalazi se nekoliko kilometara od Aninog stana. Voze u

tišini. Nema smisla raspravljati o strategiji. Niko ne odbija Firera. Ne ako voli da diše.
Ana je dovoljno često imala susrete sa smrću da zna da nije spremna da se trajno nastani
u njenom hladnom i lepljivom zagrljaju.
Policijska centrala nalazi se u kitnjastoj zgradi, koja je nekada bila biblioteka. Na
biblioteke se ovih dana gleda s nipodaštavanjem, ali zgrada je zadržala šarm i nada se da
duhovi priča i dalje pohode hodnike. Nada se da noću u snu muče naciste.
Na vrhu pet širokih stepenika dočekuje ih SS oficir koji gordo na ruci nosi crvenu
oznaku i namrgođen izraz. „Ovuda“, kaže, udara petama i vodi ih kroz dvokrilna vrata, a
zatim i duboko u zgradu.
Hodnici. Ćoškovi. Stepenice. Ana ne može da zapamti kojim putem idu. Ali nema
mnogo razloga da veruje kako će je izvesti napolje istim putem. Pretpostavlja da će je
ovaj vojnik, ili neko sličan njemu, izvesti na stražnji ulaz, vezanu lisicama.
Ana je za ovu priliku obukla najbolje vuneno odelo. Bledosivo, meko kao jagnjeće
uvo. Šešir zvonastog oblika iste boje. Svilene čarape. Nove crne kožne salonke, satenske
rukavice i nisku bisera. Baš bi mogla i da izgleda otmeno ako će je već odvući u zatvor.
Ma kako da se ovaj sastanak završi, vreme je da se afera Šanckovska završi.
Vojnik uvodi Anu, Gleba i Falouza u veliku sobu za ispitivanje. U njoj četvoro ljudi
sedi za dugačkim drvenim stolom. Iza njih se na zidu nalazi ogromno ogledalo, bez
sumnje dvostrano. Pretpostavlja da če onaj ko se nalazi s druge strane ostati anoniman.
Ako je Firer i potegao čak iz Berlina samo da prati ovaj sastanak, onda nije blagoizvoleo
da se pojavi.
U svakom slučaju, Ana smatra da su i vidljivi ljudi dovoljan razlog za brigu: sve
četvoro braće i sestara Šanckovske. Valerijan, Feliks, Gertruda i Marija-Julijana.
Poredani po godinama, bili su veoma privlačni na svoj prizemni ruralni način. Očigledno
su siromašni – obe žene nose jednostavne jednolične crne haljine iz kućne radinosti, a
nijedan muškarac ne nosi kravatu ili tregere, ali izgledaju snažno i žilavo, kao ljudi koji
naporno zarađuju za život. Bistrih očiju i preplanuli od sunca, oprali su se što su bolje
umeli, ali Ana vidi tragove rada ispod noktiju. Odvukli su ih nenadano s njihovih polja i
naložili im da prisustvuju ovom sastanku, pa su nemirni i na oprezu. Ne može im to
zameriti.
 Ana seda, a pored nje, sa svake strane, sedaju Gleb i Falouz. Oficir seda na čelo
stola dok Ana zuri u stariju Gertrudu, i smesta zna šta svi za stolom vide: zapanjujuću
sličnost između njih. Ana dovoljno dugo poznaje Gleba Botkina da vidi kad je nervozan.
A sad ga odaje tapkanje cipelama. Gertruda Šanckovska ima iste visoke jagodice kao i
Ana, tamnu kosu i zapanjujuće plave oči. Imaju i sličan nos i usta, a slične su i građe i
visine. Bore oko Gertrudinih očiju su dublje, i u njenoj kosi ima više srebra, ali čak i
nezainteresovani posmatrač mogao bi zaključiti da bi mogle biti sestre.
Vojnik nešto zapisuje u svoj dosije.
„Možemo li da završimo s ovim, molim vas?“, pita Ana na nemačkom.
Braća i sestre dogovaraju se na poljskom, i gledaju u nju, a zatim skreću pogled.
Posmatraju njenu finu odeću i besprekoran izgled. Pažljivu distancu koju drži s druge
strane stola. Odmeravaju njenu sliku sa sećanjem na ženu za koju je optužuju da jeste.
Njihovu davno izgubljenu sestru. Duševno poremećenu devojku koja je nestala 1920.
Što je optužba koju su protiv Ane, pre jedne decenije, izneli rođaci carske porodice.
Datumi se poklapaju, poklapa se i izgled, i lako je razumeti zašto ne može da se oslobodi
ove optužbe još od one zasede u Vaserburgu.
Zna da i Gleb sad o tome razmišlja dok netremice gleda svedoke iz Poljske. Samo
da je nije onog dana odveo u krčmu. Da nisu upali u zamku koju im je tako uredno
postavio privatni detektiv.
Ana odmahuje glavom. Bistri glavu. Usredsređuje se na sadašnjost.
Vojnik gura parče papira preko stola i stavlja ga pred Valerijana Šanckovskog.
„Ovo je izjava u kojoj stoji da je ova žena vaša sestra Franciska. Ako je prepoznate
danas, svi ćete morati da se potpišete pre nego što odete.“
Ono što im vojnik ne govori jeste da će, ako potpišu izjavu, Ana biti optužena za
prevaru i, u najmanju ruku, zatvorena. Nije joj jasno da li su Šanckovski toga svesni.
Valerijan gleda u Anu. Oči su mu smeđe, nežne i okrugle, kao američki peniji.
Gleda njene bisere – ogrlicu, minđuše, prsten na desnom kažiprstu – i polako odmahuje
glavom. „Ova žena izgleda drugačije. Suviše je otmena. Moja sestra je jednostavna
žena.“
„Vidite, nisam žena koju tražite“, kaže Ana vojniku.
Ali tada joj se Valerijan obraća direktno. „Imate li dece?“, pita je.
„Naravno da nema dece. Kakvo je to pitanje?“, pita Gleb.
„Neka sama odgovori!“, kaže oficir.
Ana oseća kako joj vena pulsira u grlu, na nežnom luku gde se sreću brada i vrat.
Samo trenutak okleva pre nego što odgovori: „Ne“, a zatim, nakon što je razmislila
jedan trenutak, pita: „Zašto?“
„Jer je Franciska poslednji put kad sam je video bila trudna.“
„O, molim vas, ubeležite to u dokumentaciju“, kaže Edvard Falouz oficiru.
On čak i ne diže pogled, ni najmanje ga ne uznemirava ovaj podatak. „Koliko je
godina prošlo otkako ste poslednji put videli sestru?“, pita oficir.
„Devetnaest.“
 „To je baš mnogo vremena. Dovoljno dugo da se ostari i promeni spoljašnji
izgled.“ Gleda u Anu. „Štaviše, da se potpuno promeni.“
Valerijan je netremice posmatra. Susreće njegov pogled. Skuplja oči. Drži leđa
pravo, usne je stegla. Prkosna je. Očajna.
Nemoj to da radiš. Molim te. Kada bi mogla, vrišteći bi mu ovo rekla.
„Niko se ne promeni toliko. Ova žena nije moja sestra“, kaže naposletku i gura
izjavu prema bratu koji sedi pored njega.
Feliks gleda u papir. Njegove oči su plave, kao i Gertrudine. Kao i Anine. Čita
izjavu polako, tiho.
Oficir neurednim rukopisom ravnodušno beleži Valerijanovu izjavu. „A vi ostali?
Da li se slažete?“
Ana je Feliksa Šanckovskog videla dva puta u poslednje dve decenije. Jednom u
Vaserburgu, i jednom, nekoliko godina ranije, na sastanku koji je, koliko ona zna, ostao
do danas nezabeležen. Ne može sad da ga potegne i iskoristi protiv nje. Ali to ne briše
drhtaj straha koji joj udara u rebra. Od sve braće i sestara, izraz na njegovom licu je
najnedokučiviji. Nema ni nagoveštaja misli koje mu proleću kroz glavu, a ni nagoveštaja
kakva će njegova izjava biti.
„Ova žena ne liči na Francisku“, kaže Feliks nakon što je neko vreme zurio u Anu.
„Ne liči čak ni na ženu koju sam video u Vaserburgu pre jedanaest godina. Možemo li
sada da idemo kući?“
Marija-Julijana se slaže. Ona je najmlađa, i jasno je da obožava svoju braću. Neće
im protivrečiti. Ne želi da bude ovde. Vene pod prodornim pogledom oficira. I ne trudi
se da pročita pisanu izjavu pre nego što je prosledi dalje sestri Gertrudi. Nokti Marije-
Julijane izgrickani su do korena, ali je to ne sprečava da ih i dalje obrađuje zubima.
„Nikada u životu nisam videla ovu ženu“, kaže kratko.
Izgleda da je oficiru nelagodno. Već tri odrična odgovora. Nije očekivao ovakav
ishod.
Ana sedi na ivici stolice, spremna već da mirno napusti ovu vlažnu sobu, kad
Gertruda skače na noge. „Šta nije u redu sa vama?“, vrišti – zaista vrišti – na braću i
sestru. „Ovo je naša sestra!“
Gleb i Falouz se uplašeno priljubljuju uz naslon stolica.
Gertruda se okreće prema Ani. „Znam da si ti Franciska! I sigurna sam da me
prepoznaješ! Molim te! Pogledaj nas! Kako bilo ko to može da porekne?“
Oficir se usredsređuje na nju, pobedonosno, kao da je uhvatio Anu u prevari.
„Dakle“, pita. „Šta imate da kažete?“
Jedan otkucaj srca. Četiri. Devet. Ana ih broji polako, dozvoljava da joj se puls
smiri, silom potiskuje svaki drhtaj iz glasa. „Šta da kažem?“ Još jedan dugački otkucaj
pre nego što je naglasila. „Ona laže.“
Gertruda počinje da jeca.
Oficir gleda Anu kao lešinar. „Koliko braće i sestara imate?“
„Četvoro“, odgovara Ana iskreno.
„I ovde su“, tvrdi Gertruda i briše nos nadlanicom, „četvoro…“
 „Zovu se Olga, Tatjana, Marija i Aleksej“, kaže Ana. „Moje sestre i brat su mrtvi,
svi do jednog.“
Gertruda se u očaju naslanja na sto. „Ovo je sumanuto! Ona je luda! Reci im
istinu!“
Oficir pažljivo posmatra Anu. Ne zapisuje više ništa i ne iznosi nemarne primedbe.
„Gde ste rođeni?“
„U Rusiji.“ Ana pljuje reč i sklapa ruke preko grudi da sakrije da drhte.
Feliksov glas je tih, gotovo nečujan, dok pruža ruku niz sto i pokriva njome
Gertrudinu. „Zar ne vidiš? To nije ona. Franki je rođena u Poljskoj, kao i mi.“
„Priznaj!“ Gertruda izvlači ruku i strelja pogledom Anu. „Priznaj!“
„Je li neko od vas voljan da to potpiše?“, pita oficir pokazujući glavom pisanu
izjavu. Gleda ih sve ponaosob.
„Ne“, odgovaraju uglas Valerijan, Feliks i Marija-Julijana.
Gertruda okleva, razdvojenih usana, ruke podignute nekoliko centimetara od tela.
Ana koristi priliku. „Dosta je bilo. Završila sam.“
Glatko ustaje od stola i gleda u dvostrano ogledalo. U njemu vidi smirenu i
samouverenu ženu. Ženu koja je sigurna u to ko je. A zatim se okreće prema vratima i
izlazi bez ijedne reči. Gleb i Falouz trenutak kasnije izlaze za njom.
Kada su se našli na pločniku, žurno vode Anu do automobila.
„Ni Gertruda nije želela da potpiše. Suviše se plaši braće i sestre, rekao bih“, kaže
Gleb pobedonosno. „Nemačka vlada neće preduzeti više ništa što se tiče ovog slučaja.“
Ana je suviše iscrpljena, oseća suviše snažno olakšanje da bi slavila. Prosto je
omlitavela na stražnjem sedištu, svukla šešir s glave i prešla rukom preko znojavog čela.
Možda vuna u julu i nije bila naročito dobra ideja.
„To je bilo tesno. Suviše tesno“, kaže.
Edvard Falouz joj se smeši u retrovizoru. „Nije više važno. Gotovo je. A imam i
druge vesti.“
Ana je naučila da se plaši tih njegovih reči. „Kakve vesti?“
„Kao što znaš, Romanovi su pokušali da sastave zvaničnu listu svih carevih
preživelih krvnih srodnika, da bi njegov posed mogao da se razdeli među njima. Ali ja
sam podneo zahtev da to osporim, tvrdeći da si ti njegov jedini preživeli naslednik. I
upravo sam primio vest da je sud pristao da vidi naše dokaze. Kod Fridriha su u Berlinu.
Izjave svedoka. Fotografije. Sve što je mogao da pronađe.“ Ushićenje, gotovo razdragan.
„Samo je pitanje vremena kada ćemo isposlovati i zakonito priznanje da si ti
Anastasija Romanov.“

ČETIRI MESECA RANIJE

Berlin, Nemačka
April 1938.
Adolf Hitler uopšte nije visok, kao što je Ana mislila. Novinski izveštaji predstavljaju ga
kao džina, onostrano biće koje sedi na prestolu i nadvija se nad svojim podanicima, a on
u stvarnosti nije viši od nje. Dovoljno je da Ana podigne bradu pa da sretne njegov
radoznali pogled. Pruženu ruku teže je prihvatiti, ali šta može? Mora uložiti napor da ne
obriše ruku o suknju posle toga.
Ana je u Berlin došla samo na jedan dan, da da jedno od beskrajnih zvaničnih
izjava koje Edvard Falouz traži od nje. Pre dvadeset minuta izašla je iz hotela, s
namerom da ode na rani ručak, kad je velika crna limuzina stala uz ivičnjak, a put joj
preprečila dvojica naoružanih esesovaca.
„Morate poći s nama, frojlajn“, rekli su. „Firer zahteva da mu se pridružite.“ Bile su
to reči koje čovek čuje samo u košmarima. Ali san je jedino mesto gde čovek bez
posledica može da odbije ovo naređenje.
Oficiri joj nisu objasnili ništa za vreme kratke vožnje do Kajzerhofa i evo je sada s
vođom Nacističke partije, s čovekom koji svet okreće naglavce.
„Molim vas“, kaže, „sedite.“
Ana se spušta na ivicu drvene stolice preko puta stola. Pazi da se suviše ne opusti.
„Morate mi oprostiti“, kaže Ana, „ali ja ne razumem zašto sam ovde. Došla sam u Berlin
poslom, i spremala sam se da odem već sutra ujutro. Nisam stvarala nevolje.“
Firer sedi na ivici svog stola, velikog komada drveta koji izgleda kao da je isečen
od nekog drevnog stabla. Ima plave oči, smeđu kosu i čuvene brkove potkresane na
dužinu od tačno tri centimetra. Ana ne može da ne zuri u njih, onako smeštene iznad
gornje usne – podsećaju je na istrošenu četkicu za zube.
„Ne plašite se“, kaže, „samo sam želeo da vam kažem kako sam naložio svojim
oficirima da temeljno istraže vaše tvrdnje.“
Glas joj je viši nego što bi želela. „Moje tvrdnje?“
„Da ste velika kneginja Anastasija.“
Pročišćava grlo. Steže ručku tašne. „Zašto?“
„Jer je to važno.“ Na licu mu je utešan i prijateljski izraz, ali u očima mu se ne vidi
ništa. Ama baš ništa. Izgledaju poput praznog staklenog okna, i Ani se javlja
uznemirujući osećaj da njegova prava osećanja u vezi s ovim nikad neće ni izbiti na
površinu. „Kao što znate, svet je u ovom trenutku nesigurno mesto i vaše tvrdnje bi, ako
su istinite, mogle da promene tok istorije.“
„Ako… su istinite? Znači li to da mi ne verujete?“
Smeh, zubat, ali i on mu se lepi samo na lice i ne zahvata oči. Ovaj izraz je toliko
neprimeren, toliko neprirodan da joj se čini kao da ga vidi na podu ili na zidu.
„Upravo suprotno“, kaže. „Došli smo do neoborivog zaključka da vi jeste
Anastasija.“
Ovo je dobro. Ovo bi trebalo da je dobro. A ipak joj se u grudima širi strah,
ispunjava je užasom. „Drago mi je što mi verujete. Malo je takvih.“
„I ne samo da vam verujem. Podržavam vas. A moja iskrena želja je da i vi podržite
mene.“
Dakle, konačno prelazi na stvar. „Kako?“
 Firer ustaje s ivice stola i seda na stolicu. „Moji agenti zaključili su da je vašu
porodicu za vreme revolucije 1917. godine izdala britanska vlada. Izdaja mi se gadi.
Engleska će platiti za ono što vam je uradila.“
Sami su u kancelariji, ali mahnita hipnotička nota izbija mu u glasu kao da se
obraća masi. Čuje je dovoljno često na radiju. Sad je nabijena elektricitetom i Ana mora
terati sebe da sedi mirno i sluša, a želi samo da se okrene i beži. Vazduh gotovo pucketa
od njegovog žara i ona se plaši da će svaki njen pokret izazvati statičko pražnjenje.
Nastavlja. „A kada završim s Britanijom, preći ću na Sovjetski Savez. Uništiću
ljude koji su ubili vašu porodicu.“
Nema reči. Ostala je bez reči. Samo tupo zeva u njega.
„Tad vi nastupate“, kaže.
„Ja?“
„Naravno. Vi ste zakoniti naslednik ruske carske krune. Vaša podrška mom režimu
je od suštinskog značaja.“
„Razumem…“
Ma šta da Firer krije iza neprobojnog zida očiju, iz njih izbija, i Ana po prvi put to
vidi, nagoveštaj lukavstva, kao i u rečima koje izgovara: „Naravno, ukoliko bih otkrio da
su vaše tvrdnje lažne, ukoliko bi se pokazalo da su podaci koje imam pogrešni, onda bi
zatvor bio samo početak vaših nevolja. Zapravo, smrt bi bila suviše blaga kazna za takvu
prevaru. Slažete li se?“

ŠEST GODINA RANIJE

Psihijatrijski dom Banja Ilten, Hanover, Nemačka

Januar 1932.

„Zdravo“, kaže i pruža joj ruku. „Ja sam Ernest Fridrih, vojvoda od Saksen Altenburga.“
„Vojvoda?“
„Pa, zapravo princ, ali to zvuči previše nadmeno, zar ne? Molim vas, zovite me
Fridrih.“
Stoji pred njom trapavo i ona shvata da mu nije rekla da sedne. Pripadnici
kraljevskih porodica i njihovi maniri. Tako je lako zaboraviti ih. „Oprostite“, kaže Ana.
„Sedite. Nisam očekivala posetu danas.“
Njena koliba skrivena je u zakutku Iltena, skrivena u malom šumarku srebrnih jela.
Vedra je, otvorena i iznenađujuće udobna. Ali nemoguće je zaboraviti da se nalazi u
ustanovi za duševno obolele, ograđenoj visokim zidom. Ako princu Fridrihu nije
prijatno, ničim to ne pokazuje.
„Mogu li vam ponuditi čaj?“, pita Ana.
„Ne, hvala. Sasvim mi je sve po volji.“
 Uvek je neprijatno ovo neobavezno ćaskanje, ali Ana mu dozvoljava da nastavi.
Ona sama ne zna odakle da krene.
„Znate li zašto sam ovde?“, pita naposletku. Prekršta ruke u krilu i gleda je sa
mešavinom nade i umora.
„Plašim se da ne čitam misli. Moraćete da me uputite na starinski način.“
„Moja sestra Šarlota udala se za vašeg rođaka Sigizmunda, Ireninog sina. Ja sam
došao u njegovo ime.“
„Ah, razumem. Moj rođak vas je poslao.“ Naravno da je on još jedan prikriveni
klevetnik koga su poslali Romanovi. Ana potiskuje uzdah, prekršta noge, ispravlja leđa.
„Kako mogu da vam pomognem?“
„Poslednji put sastali ste se s mojim zetom pre Velikog rata, je li to tačno?“
Ana skuplja oči. „Moguće je. Datuma sigurno ne mogu da se setim.“
„Datum nije važan. Samo pojedinosti.“
„Pojedinosti?“
„Tog sastanka. Vidite, sastavio je spisak od osamnaest pitanja. Odgovore na ta
pitanja može da zna samo Anastasija Romanova. Poslao me je da ih postavim u nadi da
ćete pomoći da se ova stvar razreši.“ Fridrih se naginje prema njoj i naslanja
podlakticama na kolena. „Svestan sam da je ovo ispit i izvinjavam se zbog toga jer sam
siguran da vam je muka od provera i testova. Ali, ako ga položite, imaćete punu
Sigizmundovu podršku. I moju.“
„A podršku njegove majke, princeze Irene?“
„Verujem i njenu.“
Ana ima razloga da u ovo sumnja. Poslednji put kada je potražila pomoć od starije
sestre carice Aleksandre, završila je na dnu berlinskog kanala Landver.
„Svesni ste da je ovo smešno?“, kaže.
Ovo je za Fridriha šok. „Žao mi je, carevna, nisam želeo da vas uvredim. Prosto ne
znam nijedan drugi način da Sigizmundu odnesem dokaz koji traži.“
„Ne mislim na test, vi smešni čoveče. Već na situaciju.“
„Izvinite… smešno? Plašim se da ne razumem šta želite da kažete.“
„Sedim u psihijatrijskoj ustanovi. Šta god da kažem u odgovor na ta pitanja, Irena
će sve pripisati ludilu.“
Fridrih vadi iz džepa nalivpero i lupka se njime po nosu. „O, razumem vašu brigu. I
uveravam vas da sam potpuno upoznat s vašom situacijom.“
„Mojom situacijom? Hoćete da kažete da znate da sam pacijent?“
„Hoću da kažem da je ovo“, pokazuje rukom kolibu, „prilično nesrećan
nesporazum. Znam da vas je vaša prethodna domaćica gospođica Dženings prilično
naglo otpremila. Znam da vas je lekar, koga je ona unajmila u Njujorku, smestio u
sanatorijum bez prethodne psihijatrijske procene. I znam da su vas po dolasku u
Nemačku proglasili savršeno razumnom. I to su učinila tri različita lekara, precizan da
budem.“
Ana želi nešto da razjasni, ali on nastavlja.
 „Takođe znam da vam je gospođica Dženings, pošto niste imali kuda da odete,
platila šestomesečni boravak u ovoj instituciji, ali ne na odeljenju, već u ovoj kolibi.
Nije idealno, ali niko ne može da vas optuži da ste pacijent u psihijatrijskoj ustanovi.“
Ovaj čovek svakog trenutka postaje sve zanimljiviji i zanimljiviji. „Vidim da ste
uradili domaći zadatak.“
„Ja sam veoma temeljan.“ Smeši se i skida sa sebe sloj formalnosti. „Jesam li u
pravu da se vaš šestomesečni boravak ovde završava naredne nedelje?“
„Jeste.“
„I nemate kuda da idete nakon toga?“
„Uvek se ja snađem, prince…“
„Fridrih. Molim vas, zamolio sam vas da me zovete Fridrih.“ Iz džepa fino tkanog
teget kaputa vadi list hartije presavijen po dužini. „Verujem da vam mogu biti od velike
pomoći što se tiče preseljenja ukoliko biste bili ljubazni da udovoljite mom zetu i
odgovorite na ova pitanja.“
„Zar?“
„Jeste, tako je. Imam dobre prijatelje koji su ponudili da vas prime u stan ovde u
Hanoveru blizu Marštalske kapije – divan je to deo grada. Imali biste svoj dom koliko
god dugo da vam bude potreban.“
„I treba samo da odgovorim na nekoliko pitanja?“
Princ Ernest Fridrih od Saksen-Altenburga pruža joj papir i nalivpero. „Zaista je
toliko prosto.“
 12
Anastasija

GUVERNERSKA KUĆA
1917.

Tobolsk, Rusija
7. avgust

Novi dom zatičemo u stanju nepodesnom za život. Zaključujemo, naposletku, da je

Kerenski odabrao staru guvernerovu kuću jer je ona jedini stambeni objekat u čitavom
Tobolsku do koga se dolazi drvenom stazom s doka. Što je bilo pravo malo milosrđe s
obzirom na blatnjave kanale koji su ovde, u sibirskoj zabiti, služili kao ulice i sokaci. Od
doka idemo pod oružanom pratnjom duž uske drvene staze i prolazimo pored zapanjenih
meštana, dok ne stignemo do dvospratne zgrade s fasadom od drvenih letvica.
„Ne razumem“, kaže majka zureći, užasnuta, u prozore zatvorene letvama i smeće
na tremu. „Kakvo je ovo mesto?“
Lesnik vadi crvenu maramicu iz džepa i briše znoj s čela. Glavom pokazuje
napuštenu zgradu. „Guvernerska kuća. Vaš novi dom.“
„Kerenski je rekao da ćemo biti u palati.“
„Pretpostavljam da ti čuješ samo ono što želiš da čuješ, Aleksandra. Nema ni jedne
jedine palate u Tobolsku.“
Guvernerska kuća je velika, ali daleko od toga da je otmena. I nije uredna, čista i
pogodna za život. Ne nakon što je nekoliko godina služila kao vojna baraka. Stojim i
zurimo u otvorena ulazna vrata i vlažne sobe iza njih. Nakon nekoliko minuta iz kuće
izlazi mačka lutalica, gleda u Džimija – čučeći i nakostrešena – pa juri uz najbliže drvo i
razjareno sikće. Bacam se prema Džimiju i hvatam ga za ogrlicu da ne pojuri za njom,
teturam se za njim nekoliko koraka jer je već uhvatio zalet.
Unutrašnjost kuće nije ništa bolja od njene spoljašnjosti. Blato je – neizbežna
realnost Tobolska – naneto čizmama na svaki centimetar poda. Sigurna sam da moj
porub i cipele više nikada neće biti isti. Na prozorima nema zavesa, ali su okna
netaknuta. Toliko su prljava da mogu noktom sastrugati sloj prljavštine s njih.
„Ne možete očekivati da živimo ovde“, kaže majka prinoseći namirisanu maramicu
nosu. „Užasno je.“
 Lesnik stoji pored vrata i drži ruke na leđima. „Ovo je vaš novi dom. Mislite šta
god hoćete.“
Nastavljamo obilazak prljavih soba, zaprepašćeni i demoralizovani. Vazduh je
težak i vlažan, zaudara na mačju mokraću i neispravan odvod. Okrećem slavinu u
kupatilu u prizemlju, a iz nje na okrnjen keramički umivaonik prska tanki mlaz smeđe
vode.
Iza nas se u beskrajnoj koloni vuku vojnici s našim koferima i škrinjama i spuštaju
ih na pod bez ikakvog reda.
„Šta da radimo?“ ječi majka, okreće se ukrug i posmatra zidove s kojih se drobi
malter i paučinu koja se, čini se, nalazi svuda.
Dova je bila sobarica i nikada za sve godine u Aleksandrovskom dvorcu nije uzela
u ruke metlu i krpu za prašinu. Ali je to ne sprečava da drhtavo udahne i preuzme
kontrolu. „Očistićemo je“, kaže jednostavno i počinje da pravi red u haosu. Doktor
Botkin i kuvar dobili su zadatak da odu u grad po sredstva za čišćenje, a Dova tera
najbližu grupu vojnika da joj pomognu oko prozora.
„Otvorite ih“, naređuje i gura svakom pod nos punački prst. „Pokrenite vazduh.“
Momci su mladi – jedva nešto stariji od mene – rumenih obraza, isuviše zastrašeni
da bi se raspravljali. Najpre su, uz škripu, silom otvorili prozore nabrekle od vlage, a
zatim su pokidali daske prikucane sa spoljne strane. Nakon što je svetlost prodrla unutra,
vidimo šta je tačno potrebno uraditi.
Dova, bog je blagoslovio, ne dozvoljava da nas ova spoznaja porazi. „Jednu sobu“,
kaže stegnutih pesnica i krutim glasom. „Očistićemo sad jednu sobu, dovoljno da u njoj
noćas može da se prespava. Zapravo, ova će poslužiti.“
Osvrćemo sa i posmatramo prostoriju koja je nekada, sva je verovatnoća, bila radna
soba, i slabašno klimamo glavom. Dova hvata Fomu koji se zatekao u prolazu. Upravo
je spustio škrinju uza zid i krenuo napolje da uzme drugu s jednih od brojnih kola
poređanih ispred kuće. „Ti“, kaže, „kako se zoveš?“
„Foma.“
„Koliko ti je godina?“
„Sedamnaest.“
Tako mlad, suviše mlad da bi uzeo pušku i pošao u vojnike.
Dova je od onih ljudi koji u trenutku i neopozivo odlučuju da li im se neko dopada
ili ne. Nešto kod ovog mladića mora da joj se dopalo jer kaže: „Tvoj zadatak je da mi
pomogneš da pronađem sve što nam je potrebno. Jesi li me razumeo?“
Foma nas sve zaprepašćuje osmehom. Osim onih jamica, ima i visoke jagodice i
lepe zube. Ne mogu da mu vidim boju očiju ispod oboda šapke, ali shvatam da sam
iznenada postala radoznala da saznam kakve su.
„Rado“, kaže.
„Onda pretpostavljam da ćeš nam rado pomoći i da oribamo kuću.“
„Imam sedmoro braće“, kaže Foma. „Ribao sam ja i gore.“
Te noći spavamo na poljskim krevetima. Prozori su otvoreni, komarci nemilosrdni, ali
barem nam svež vazduh pomaže i ublažava zadah muškaraca i mačaka, a i onoga što se
gadimo da imenujemo. Ali spavamo. A ujutro smo sposobniji da se suočimo sa
zadatkom pretvaranja ove kuće u dom.
Odmah se bacamo na posao. Pošto je mojoj porodici zabranjeno da izlaze s poseda,
Dova i Botkin odlaze na smenu, u Fominoj pratnji, da kupe sve od umivaonika do
zavesa i sveća. I iznenada sam počela izuzetno da cenim pralje. Kada smo oribali sve
podove, zidove i prozore u prizemlju, ruke su nam ispucale i krvave, a odeća sva prljava.
Pomisao da uronim ruke u još jednu kofu s vodom – pa makar i da operem i sopstveno
rublje – bila je dovoljna da se odreknem svake nade.
Uprkos ozbiljnosti situacije u kojoj smo se našli, otkrivamo da Tobolsk poseduje
izvesnu lepotu. Reka Irtiš je široka i blatnjava, ali pri zalasku sunca izgleda kao vijugava
zlatna vrpca oivičena blistavom močvarnom čipkom. Sedimo na balkonu na drugom
spratu nakon večere, slušamo oca kako čita naglas. Vazduh je prijatan, a cvrčci nam
pevaju iz trave. Dok nas otac časti avanturama Šerloka Holmsa, zurim u beli kamen
kremlja visoko na brdu i sabornu crkvu u centru grada. Tako lepe i kitnjaste zgrade u
tako udaljenoj i sumornoj ispostavi.
Osim ova dva impresivna spomenika, jedino još zanimljivo u Tobolsku bio je
muzej u kome su, kaže Foma, izložene raznovrsne sprave za mučenje.
„Groteskno je“, objašnjava tog popodneva dok diskretno hrani Džimija komadićem
korice u dvorištu. Izdajica od mog psa razvio je zabrinjavajuću privrženost prema
mladiću i teško mi je da ga obuzdam da ga u stopu ne prati. „Imaju gvožđe za žigosanje
i okove i nešto… ne znam kako se zove… što čupa kost u nosu i lobanje.“
„Već si bio ovde?“
„Ovde sam rođen.“
Smeje se mom zapanjenom izrazu i kaže. „Svi odnekud dolaze, Anastasija.“ Foma
pokazuje muzej. „Moj najstariji brat me je odvukao tamo za kaznu, zato što sam rekao
našoj majci da je poljubio devojku na daščanoj stazi. Mislim da je želeo da me nauči da
čuvam tajnu.“
„I je li upalilo?“
„Toliko sam se uplašio da sam imao košmare čitav mesec.“
„Mislim, jesi li naučio da čuvaš tajne?“
„Radije bih da mi iz nosa izvade kost nego da ikada više otkrijem neku tajnu“,
rekao mi je uz osmeh i ja sam videla, tada, da su mu oči svetle i lepe plave boje.

ŠEST NEDELJA KASNIJE

Tobolsk, Rusija
27. septembar
Prve noći kada je u Tobolsku počeo da pada sneg, pozvani smo u očevu radnu sobu.
Vazduh je ranije u toku dana bio prijatniji, ali iznenada je, posle doručka, udario oštar
vetar sa severa. Do ručka je počela da pada kiša, a do večere je sneg već pokrio tlo.
Roditelje zatičemo kako sede pored kamina, a Aleksej već spava na kauču. Lampe
gore, zavese su navučene, a nasred poda stoji velika drvena škrinja.
„Uđite“, kaže otac. „Hajde da čitamo.“ Gura komadić slame u vatru i pali njime
lulu. Nakon što je žurno dva puta povukao vazduh kroz lulu, pokazuje nam da
zaključamo vrata. Olga navlači rezu, a otac liže palac, okreće stranicu i počinje da čita iz
knjige Ritual porodice Masgrejv, malo glasnije nego što je potrebno. „U oči mi je često
upadala čudnovata nepodudarnost u karakteru mog prijatelja Šerloka Holmsa, naime,
njegovom umu nije bilo ravnog u uređenosti i metodičnosti misli, i način odevanja mu se
odlikovao izvesnom neupadljivom urednošću, a ipak je u svojim ličnim navikama bio
retko neuredan čovek, čime je bio kadar da svakog sustanara dovede u stanje
rastrojstva.“
Postoji razlika između glumljenja priče i čitanja priče, i premda je ona suptilna,
otac je njome prelepo vladao. Postoji izvesna raskoš glasa i veština vladanja jezikom
koju svaki dobar čitač koristi. Kadencu koju je teško naučiti. Postoji ritam i tok i izvesna
odsečnost tvrdih suglasnika, usklađena s mekoćom kratkih samoglasnika. Sve je u tonu
glasa i loš čitač će vas za tren uspavati, a dobar držati u stanju ushićenja i navoditi da
poželi da čujete još, pa makar topli krevet niste videli četrnaest dana. Toliko me je
odmah opčinio zvuk njegovog glasa da nisam shvatila da su nas ovamo pozvali iz
sasvim dugog razloga.
Majka prinosi prst usnama i pokazuje nam da sednemo na tepih. Slušamo i
zbunjeno gledamo kako nam u krilo stavlja pribor za šivenje.
„Gledajte mene“, šapuće, „i radite što i ja.“
Pored njene stolice je korpa s korsetima koje sam primetila pre nedelju dana u
palati, i ona nam ih daje bez ikakvog objašnjenja. Majka otvara škrinju koja se nalazi u
sredini prostorije, sklanja komad plavog baršuna i otkriva mali deo nakita koji sam
videla za svoj rođendan. Instinktivno podižem ruku do ušne resice i osećam minđuše
koje sam tad za sebe odabrala.
Majka podiže dijamantsku narukvicu iz škrinje i vraća se na mesto. Spušta korset u
krilo i stavlja narukvicu u šav koji je pažljivo otvorila. Gleda zatim u svaku od nas
nemo, uvlači konac u iglu i spušta vrh igle na šav. Sporim i promišljenim pokretima
počinje da ušiva narukvicu u korset sitnim i preciznim šavovima.
„Tako mi je milo“, kaže, „što ste savladale šivenje. Čeka nas mnogo krpljenja.“
Jasno nam je šta želi da kaže, pa uzimamo igle i počinjemo da radimo. Svako ko
prisluškuje pored vrata čuće oca kako čita i majku kako hvali naše šivenje. Niko neće
shvatiti da sedimo ispred tople vatre i ušivamo nakit u korsete dok sneg počinje ozbiljno
da pada iza zidova našeg malog zatvora.
 13
Ana

KOPENHAŠKI ISKAZ
1931, 1930.

Sanatorijum Četiri vetra, Okrug Vestčester, Njujork

Jul 1931.

Kada Ana, decenijama kasnije, pomisli na onu godinu i po koju je provela u penthausu
Eni Ber Dženings na Menhetnu, imaće utisak da gleda svoj život s velike visine, kao
orao koji kruži nad njim i prodorno gleda predmete koji su udaljeni stotine metara. Svaki
od ovih predmeta – gubitak jednog papagaja i smrt drugog, noć u Metropolitanskoj
operi, odlazak na kupanje bez odeće na Sajaskonsetskoj plaži, boca šampanjca, koja je
pala, a zatim se i razbila na trotoaru, ručak u Ric-Karltonu, i budalasta ideja Edvarda
Falouza o osnivanju Korporacije Grandanor – vidi se odvojeno od celine, isečeni trenuci
koji su smešteni u mnogo većem vremenskom rasponu, poput srebrne folije na crnom
baršunu.
Te trenutke, međutim, pomračuje način na koji se njen boravak završava. Sedi u
prijemnoj kancelariji Sanatorijuma Četiri vetra i čeka da je otpuste nakon jedne duge
godine boravka u njemu.
Problem je, misli Ana, što je veoma lako u ustanovu zatvoriti čoveka kad počne da
vam stvara neprilike. A ako vas nazovu neuračunljivim ili duševno nestabilnim, ili ne daj
bože ludim, onda mogu da bace ključ bez i najmanjeg osećaja krivice. Eni Ber Dženings
je to uradila sa zabrinjavajućom lakoćom prošlog jula, a Ana podozreva da je ni sada ne
bi pustili da novi doktor – nije se potrudila čak ni ime da mu sazna – nije ovog meseca
preuzeo upravljanje institucijom i naložio procenu svakog pacijenta. Svoju slobodu
svakako duguje njemu.
„Ova žena nije ništa neuračunljivija od mene“, kaže doktor i spušta karton na sto.
„Očigledno je da je uznemirena i neporecivo paranoična, ali nije joj mesto u duševnoj
bolnici. Morate za nju da pronađete drugo rešenje.“ Doktor ne gleda nju, već njenu
nekadašnju domaćicu Eni Ber Dženings, ili Naslednicu, kako je Ana zove u mislima
otkako su se upoznale.
 „Ova žena ima dugu istoriju psihotičnog ponašanja. Ja to najbolje znam; živela je
sa mnom osamnaest meseci i često je gubila svest, bacala stvari i zaključavala se u sobu.
I ako to nije dovoljno, čak je smislila i plan s namerom da prevarom izvuče novac od
mojih prijatelja. Najmanje troje je naselo na njega pre nego što sam saznala šta se
dešava“, kaže Naslednica, koja takođe izbegava Anin pogled. „Već je sve dogovoreno.
Gospođica Anderson će se za dva dana vratiti u Nemačku brodom Dojčland. Karta za
nju je već kupljena.“
Znači do ovoga je došlo, misli Ana. Gospođica Anderson. Izgubila je tron. Ne tako
davno, Naslednica ju je zvala Anastazija, a u trenucima velikodušnosti čak i vaše
veličanstvo.
„Ne želim da se vratim u Nemačku“, kaže Ana. „Želim da razgovaram s Glebom
Botkinom.“
Na ovu njenu izjavu Naslednica se konačno okreće prema njoj. Ana ostaje zatečena
kada je videla da njen nekada prijateljski pogleda sada hladan, gotovo okrutan. „Zar nisi
razgovarala sa njim dok si boravila ovde?“
„Ne. Nije me ni zvao niti je dolazio, a meni, to sigurno znaš, nije bilo dozvoljeno ni
sa kim da kontaktiram.“
„Hmmm. Šteta. Mislim da je sasvim logično zaključiti da gospodin Botkin nije
stupio s tobom u kontakt zato što to nije želeo.“ Ponovo se okreće doktoru. „Razočarana
sam što čujem da se ne slažete s dijagnozom mog porodičnog lekara. On veruje da je
ova žena sasvim neuračunljiva.“
„A mene zabrinjava što ne postoji njegov izveštaj o proceni – bilo njenog fizičkog
stanja, bilo psihološkog – u njenom kartonu.“
„Mislim da je pregled obavljen u njegovoj privatnoj ordinaciji. Moraćete da stupite
u kontakt s njim da biste došli do neophodne dokumentacije.“
Doktor se naslanja na naslon stolice i gleda čas jednu, čas drugu ženu. „Razumem.
Pa, kad je gospođica Anderson stigla do nas, bila je sasvim smirena. I ostala je takva
čitavog svog boravka ovde.“
„Boravka koji sam ja plaćala“, kaže Naslednica, „i koji me je mnogo koštao.“
„Mi nismo jeftina ustanova. Nismo pod državnom upravom. Pretpostavljam da ste
zato i odabrali da prijateljicu smestite u našu ustanovu.“
„Odlučila sam se za vas zbog vaše reputacije i diskrecije.“ Poslednju reč naglasila
je tako da Ana počinje da strahuje da je otpuštaju pod izvesnim uslovima. Glas
Naslednice je smiren i odmeren – gotovo prijatan – dok nastavlja: „Kao što ćete videti u
vašoj evidenciji, platila sam preko dvadeset pet hiljada dolara za brigu o gospođici
Anderson. Na moj zahtev, smeštena je u najbolju sobu – četvorosobni apartman zapravo
– i imala je ličnog lekara. Nisam štedela na nezi i lečenju. Slažete li se?“
Skuplja oči. „Da.“
„I hoćete li se složiti da je takva investicija u duševno zdravlje žene, nekoga ko mi
nije krvni srodnik, za vreme ekstremne finansijske krize, kroz koju naša zemlja sada
prolazi, znak mog izvanrednog milosrđa i dobrote?“
„Veoma ste velikodušni“, kaže suvo.
 „I tako ponizna“, dodaje Ana, ali nijedno od njih ne obraća pažnju na njenu
upadicu.
Naslednica se naginje prema njemu i pokazuje dlan izborane ruke, okićene dragim
kamenjem. „Onda ćete razumeti da želim da mi se smesta preda sva njena medicinska
dokumentacija.“
„Žao mi je, madam, ne mogu…“
„To, naravno, podrazumeva sve pojedinosti lečenja, spisak posetilaca i, najvažnije,
sve beleške i dokumenta koja ste dobili od mog ličnog lekara.“
„To što tražite je protivzakonito.“
Ruka joj ne drhti. „Rado ću i zakon uplesti u ovo ako to želite. Ali, pre nego što
pređemo na drastične mere, možda ćete želeti da naložite računovođi da pregleda knjige.
Mislim da ćete videti kako sam više novca dala ovoj instituciji od bilo koga drugog ove
godine“, kaže kao da je pitanje duševnog zdravlja prosto poslovna transakcija.
Naslednica pušta da mu njene reči dopru do svesti pre nego što iznese poslednju i
najmoćniju pretnju. „I možda ćete želeti da pogledate pažljivije ploču pored ulaznih
vrata u vašu instituciju. Videćete ime mog oca urezano na samom vrhu. On je bio član
vašeg upravnog odbora, i bio je najveći dobrotvor koga je Sanatorijum Četiri vetra ikada
imao. Poverenički fond, koji je on osnovao, još uvek omogućava ovoj ustanovi da radi.“
Doktor gleda Anu, a zatim dva i po centimetra debeo karton na stolu. „Šta će se
desiti s ovom mladom ženom nakon što se vrati u Nemačku?“
„To se vas ne tiče, doktore.“ Ponovo pruža ruku. „Karton, molim vas.“
I tek tako, svaki dokaz koji je Ana mogla imati, nešto što bi mogla da iskoristi
kasnije u svoju odbranu, predato je u ruke Eni Ber Dženings, a ona će to, bez ikakve
sumnje, uništiti.

GODINU DANA RANIJE

Privatna lekarska ordinacija, Menhetn

25. jul 1930.

Lud čovek poznaje se po ponašanju. I premda bi neki smatrali da je sasvim poremećeno

u naručju ljuljati mrtvog papagaja, Ani ovaj čin ima savršenog smisla. Kako će se
drugačije sećati svog para Janusa? Prvog papagaja izgubila je pre nekog vremena, a
drugi je otad obogaljen. Nije mogao da leti. Bilo mu je suđeno da provede ostatak života
skakućući po nameštaju i jureći po podu. Nije ni čudo što je stala na njega. Kada se
sirotan upleo u nabore njenog teškog ogrtača, Ana ga nije ni videla ni osetila dok mu
bosom nogom nije slomila mali vrat.
Sićušno krckanje, ne glasnije od krckanja grančice. Poslednji gnevni krik, a zatim
tišina. Ana je podigla pticu, ali glava joj je pala u stranu pod neprirodnim uglom.
 „Ne! Ne! Ne!“, tresla je pticu, ali ona je samo slabašno klimala glavom, potvrđujući
da je zaista mrtva.
Ovo se desilo pre mnogo sati i ona sve otad žalosno ječi. Odbija hranu i društvo,
ignoriše uporne udarce o vrata spavaće sobe. U tihom i racionalnom delu uma, Ana zna
da mora da se pribere. Zna da je Janus samo ptica – ili, preciznija da bude, par ptica. Zna
da je poslednjih nekoliko godina uzelo danak, i priznaje – barem sebi – da se suviše
često okretala boci da umiri nerve i tugu.
Ali ova smrt, ova mala smrt, bila je jedna previše. I ona podmukla tama, s kojom se
bori više od jedne decenije, ponovo počinje da je guši. Dolazi, kao i uvek, sa
zamagljenim ivicama vidnog polja. S pritiskom u grudima. S plitkim udasima, teškim
udovima i snažnim neželjenim sećanjima, koje napadaju njen um, doleću joj nepozvane i
neočekivane. S trncima u rukama i nogama. S vrtoglavicom. A zatim panika i strah,
toliko jaki da počinje da vrišti i čupa kosu.
U penthausu vlada haos, a zatim se čuje cepanje drveta vrata njene sobe. Potreban
joj je trenutak da shvati zašto čuje destruktivne udare dve požarne sekire. Teški
severnoamerički orah nije dorastao bolničarima i rukama debelim poput debla,
nepokolebljivoj upornosti. Osam udaraca, možda deset – teško je brojati s grmljavinom
u ušima – i vrata pucaju. Ana ponovo urla i povlači se preko poda dok se ne nađe leđima
naslonjena na nogu kreveta, sve vreme držeći Janusa u prevoju ruke.
Bolničari još nešto utešno govore dok joj se približavaju, a poslednje čega se seća
pre nego što je utonula u potpunu tamu jeste bela košulja koji visi u jednoj velikoj
koščatoj ruci. Ima komično dugačke rukave i zabrinjavajući broj pojaseva i kopči.

„Gde sam?“, pita Ana nakon što se probudila. Govori teško i nerazgovetno. Jezik joj je
otekao, poput komada kože za sedla, i ne može pravilno da izgovara samoglasnike.
Zvuči kao da je pijana. Ne, zvuči kao da je na lekovima. Čak i u ovom delimično
komiranom stanju seća se tog osećaja. Ana svu snagu volje ulaže da izgovori dve
razgovetne reči. „Gde? Sam?“
Negde iznad nje čuje smiren muški glas: „U Vestčesteru.“
Ana pročišćava grlo. Pokušava da otvori oči, ali vidi samo mutnu ljubičastu
svetlost. Prolazi nekoliko minuta zbunjenosti i sve snažnije panike pre nego što je
shvatila da preko lica ima masku, i još trideset sekundi dok ne shvati da je vezana.
Vezana je za tapaciranu oborenu fotelju, s nekoliko kaiševa. Vezani su joj gležnjevi.
Kolena. Struk. Podlaktice. Grudi. Ramena. Brada. I čelo. Ana ne može da mrdne ničim
osim prstom.
Kako se sedativ polako povlači iz njenog krvotoka, ona se bori protiv želje da se
prepusti histeriji. Tera sebe da diše polako na nos, udah, izdah, dok se ne uveri da može
da postavi sledeće pitanje a da ne zaplače.
„Gde sam tačno?“
Ponovo onaj isti rezervisani i ravnodušni glas. Ovog puta čuje i grebanje nalivpera
po hartiji. „U mojoj kancelariji.“
 „Zašto?“
„Predati ste meni na staranje. Nakon što prikupim podatke, prebaciću vas u
Sanatorijum Četiri vetra.“
Želi da pita ovog žustrog nevidljivog čoveka zašto je zatvaraju u sanatorijum, na
kakvoj medicinskoj osnovi temelji ovu odluku. Ali letargična grupa mišića njenog jezika
ne uspeva da se izbori ni sa jednom od ovih reči i njihovim teškim samoglasnicima.
Uspeva samo da pita: „Zašto?“
„Utvrđeno je da patite od rastrojenih živaca.“
Ana ne može da se seti da je bila kod lekara, i ne može da se seti da ju je lekar
pregledao u skorije vreme, i pokušava to i da kaže ovom čoveku, ali njene reči i njoj
samoj zvuče iskrivljeno i besmisleno dok joj nespretno i nerazgovetno padaju sa usana.
„Smirite se, gospođice Anderson.“ Topla ruka na obrazu. „Daćemo vam terapiju, da
se nervi malo smire. Eksperimentalna je, razumete li, ali očekujemo da će u narednoj
deceniji postati vodeći lek za depresivne poremećaje kao što je vaš.“
Ana ječi i pokušava da odmahne glavom. Želi da popije vode i legne u postelju, želi
hladnu mračnu sobu, ne želi da na njoj testiraju lekove kao na zamorcu.
Ignoriše njeno negodovanje. „Kako je ova terapija nova i još uvek u fazi
ispitivanja, biće nam potreban vaš pristanak da vam je damo.“
„Ne!“ Ovu reč izgovara savršeno jasno, cedi je kroz stegnute zube.
Kaiš kojim su joj vezane podlaktice blago popušta i stavljaju joj nalivpero između
palca i kažiprsta desne ruke. Muška ruka hvata njenu ruku i upravlja penkalom preko
hartije, koju ne može da vidi. Može samo da čuje kako grebe, grebe, grebe dok on
falsifikuje njen potpis.
„Eto“, kaže s prvim nagoveštajem intonacije u glasu. „Sada možemo da nastavimo.
Zahvalan sam vam na saradnji i uveravam vas da vaše poverenje nije neosnovano.
Dozvolite da vam objasnim postupak koji ću izvesti.“
Ana pokušava da mahne rukama, ali kaiš je ponovo čvrsto vezan i ona glasno
uvlači vazduh kada joj se koža kaiša usekla u golu kuću podlaktica.
„Sedite na spravi koja je poznata kao bergonična stolica“, kaže. „Kao što mora da
ste svesni, vezani ste, ali to je zarad vaše bezbednosti. Otkrili smo da neki pacijenti ne
reaguju dobro na električnu struju i trzaju se, naročito kada se voltaža poveća.“
Ma koliko Ana malopre bila rešena da potisne paniku, ta rešenost načisto se topi
nakon ove izjave. Teško joj je da vrišti, a kaiševi joj onemogućavaju da se bacaka, pa
počinje da ječi.
U njegovom glasu čuje se gotovo vesela nota dok nastavlja. „U istraživanju na
vojnicima iz Velikog rata otkrio sam da je da elektroterapija veoma efikasna za
psihološke poremećaje. Verujem da će se vaša priroda u mnogome popraviti.“
„Ne!“
„O, nemojte da ste tako negativni. Mislim da ćete vi – i gospođica Dženings – biti
veoma srećne s rezultatima!
 Oseća blago cimanje kaiševa dok proverava da li su dovoljno čvrsti. A zatim se
saginje do njenog uva i kaže: „A sada, ovo ne bi trebalo mnogo da boli. Barem ne u
početku. Počećemo s niskom voltažom.“
I ovo je, kao i mnogo toga drugog što su joj lekari rekli tokom godina, bila laž.

ŠEST MESECI RANIJE

Menhetn
14. januar 1930.

Nama, najbližim rođacima carske porodice, veoma je teško i bolno da se

pomirimo s činjenicom da ni jedan jedini član porodice više nije živ. Kako
bismo samo rado želeli da verujemo da je barem jedan od njih preživeo
ubistveno razaranje 1918. godine. Obasuli bismo preživelog ljubavlju. Ali u
slučaju ove konkretne dame osećaj dužnosti primorava nas da izjavimo da
je njena priča puka bajka. Ukaljali bismo sećanje na naše pokojne kada
bismo dozvolili da se ova izmišljena priča raširi i postane prihvaćena kao
istinita.

Ova izjava napisana je pre gotovo dve godine, ni dvadeset četiri sata nakon smrti carice
udove, ali tog dana ju je Ivning post ponovo objavio, zajedno s jednim nimalo laskavim
člankom o Ani i njenim tvrdnjama. Novine joj na srebrnom poslužavniku, zajedno s
doručkom, donosi Nasledničin batler. S vremenom će ova objava postati poznata kao
Kopenhaški iskaz, ali tog dana joj se ona čini kao samo još jedan šamar u lice. A do
večeri joj se, nakon što je Ana popila čitavu bocu šampanjca, činila kao objava rata.
Ana odbija da izađe iz svoje sobe čitavo popodne, uprkos ponovljenim
Nasledničinim pozivima. U toku su pripreme za intimni večernji koktel u penthausu i
ona želi da čuje Anino mišljenje o cvetnim aranžmanima. Ili su barem tako govorili
svaki put kad zalupaju na vrata.
Ana zna da oni zapravo samo pokušavaju da je izvuku iz hronične melanholije. Da
pokušavaju da je navedu da zaboravi taj izluđujući iskaz. Ana vest nije ništa bolje
prihvatila ni kada joj ju je Gleb prvi put pokazao, a nema nameru ni sad da je primi
krotko. Umesto da im otvori, ona pojačava gramofon i otvara prozor. Sredina je januara i
vazduh oštro reže, ali ona nosi bundu do gležnjeva – premda ispod nje nema ništa – a
šampanjac joj daje iluziju topline. Uskoro oseća kako joj se mrzne vrh nosa i obrazi
rumene, ali ona ostaje da stoji i uporno šalje oblačke smrznutog daha kroz prozor.
Ptice krešte u kavezu iza nje, udaraju svetlozelenim krilima o metalne rešetke. Ana
spušta praznu bocu šampanjca na sims i okreće se prema njima.
„Žao mi je, ljubimci, zar vas danas nisam nahranila? Ne mogu da se setim.“
 Papagaji obično jedu mešavinu semenja koje kupuje u egzotičnoj prodavnici za
kućne ljubimce malo dalje niz ulicu, ali vole i voće – naročito jabuke. U ovom trenutku
ona u sobi nema ništa osim sasušenog okrajka bageta, koji su joj doneli za ručak, pa će
to morati da posluži.
Ana ne ume da objasni zašto otvara kavez pre nego što je zatvorila prozor. Možda
joj je šampanjac pomutio um. Ili je to možda zbog toga što je ponovo videla izdaju
Romanovih. Ali nema nazad, i pre nego što je stigla da reaguje, oba papagaja izleću iz
kaveza i poput strela jure prema otvorenom prozoru.
„Ne!“, vrišti Ana. Čuje kako je u drugoj prostoriji nešto veliko palo i razbilo se.
Čuje psovke.
Mahnite udare krila dok oba papagaja lete, nagore, prema prozoru. Udaljeni su
jedan od drugog svega petnaest centimetara.
Neko lupa na vrata njene sobe. Jedan papagaj udara o okno. Drugi glatko proleće
kroz prozor u ledeno nebo Menhetna. Ana se, udaljena od ptica samo jedan dah, baca
prema otvorenom prozoru, pruža ruku da uhvati papagaja i obara praznu bocu
šampanjca sa simsa.
Ona pada, čitavu večnost, samo da bi se rasula na trotoaru pod njom, šest metara od
najbližeg pešaka, u oblaku stakla. Ponovo diže pogled i vidi da je prva ptica – njen Janus
– samo zelena mrlja na horizontu, a da druga leži omamljeno pod nogama i da joj je
jedno krilo savijeno pod neprirodnim uglom.

Na krovu je ledeno. Ana ne zna kako je ostala bez kaputa, a i ne mari. Janus je negde
napolju, na hladnoći, probija preko horizonta u tamnoj ledenoj noći, pa zašto bi onda
Ani bilo toplo? Zašto da ona bude srećnica?
Vriskom doziva pticu i naginje se preko ivice, golu kožu prislanja na cigle i glas joj
je svakog trenutka sve promukliji. Odjek imena Janus odbija se od okolnih zgrada. Ptica
se ne vraća, ali susedi viču na nju da umukne više. Ana se ne pokorava. Pokornost joj
nije u prirodi.
Još jedna boca šampanjca – poslednja iz njene sobe – stoji poluprazna pored nje, i
ona poteže gutljaj iz dugačkog vitkog grlića. Mehurići ne uspevaju da je zagreju, ali joj
pomažu da zaboravi da joj je hladno.
Sada brblja nepovezano. Van sebe je.
Jedino po čemu Ana zna da je neko došao po nju jeste kaput oko ramena, koji je
zaklanja od vetra.
Ruke nalik na škripac.
Struže petama o beton dok je vuku preko krova prema vratima.
Čuje psovke i mrmljanje kraj uva.
Nasledničin razjareni krik odnekud sa strane.
Ana pruža ruku prema boci, ali ruka joj je teška hiljadu kilograma i ne želi da
sarađuje.
Stepenište.
Udar udova o stepenice dok je usmeravaju dole.
Toplina.
Penthaus.
Njena postelja.
Užasna larma dok neko zakucava prozor.
Tresak vrata spavaće sobe.
Tama.
 14
Anastasija

ZATVORENICI U ULICI SLOBODE

1917.

Tobolsk, Rusija
10. oktobar

Prodoran pogled tera me da se trgnem. Ali ne mogu da se pobunim niti promenim mesto,
jer je Pjer Žilijar u jednom od svojih raspoloženja. Vidim mu to u nabranom čelu i
zamućenim očima. Trza dugačkim udovima, brzo i grčevito. Prstima bez prestanka
dobuje po svom stolu, a zatim i po tabli. Naš učitelj je postao strašno nemiran otkako je
stigao u Tobolsk, i premda je tek u kasnim tridesetim, usplahiren je poput starca.
Tatjana tvrdi da je mrzovoljan od brige za nas, i da mu ova stroga i nepokolebljiva
diktatura u učionici pruža osećaj kontrole nad našim sve lošijim uslovima. Olga veruje
da je prosto lišen osećaja za humor i da ne zna kako da bude bilo šta drugo do
džangrizalo. Obe su ponosne na svoje zaključke i raspravljaju o njima dok ležimo noću
u postelji. Kako li samo sebe smatraju pronicljivima. Mudrim i upućenim u prirodu
muškaraca. Ja mislim da se njima samo dopada zvuk sopstvenog glasa i želim da ućute i
utonu u san.
„Sedi s mirom“, kaže Marija i bode me laktom u rebra, „ili ćeš nas sve uvaliti u
nevolju.“
Marija ne vidi Gleba Botkina na kamenom zidu na kraju dvorišta. I ne vidi kako u
ruci drži krhotinu stakla kojom hvata odsjaj sunčevih zraka i zaslepljuje me. I onda
mene zovu Švibzik! On je đavolak. Prokleti mali nevaljalac.
Gleb i njegova sestra Tanja su stigli u Tobolsk sredinom septembra nakon što ih je
otac pozvao da dođu. Previranja u Petrogradu kod njega su izazvala nelagodu pa ih želi
pored sebe. Oni borave s doktorom Botkinom u iznajmljenim sobama nekoliko blokova
dalje. I premda im nije dozvoljeno da nas posećuju, često dolaze u guvernerovu kuću,
ručaju na zidu ili čekaju da neko od naše porodice izađe. Ponekad, kada nas vide u
dvorištu, mašu ili igraju da nam privuku pažnju. Često vidim Gleba kako gleda prozore,
traži me, mislim, onako kako on to ume, nedužno i naivno. Obično mi je ovakva
zanimacija dobrodošla, čak sam na njoj i zahvalna. Ne mogu mu zameriti na odanosti i
poletnosti. Ali Gleb je danas odabrao loš način da mi privuče pažnju. Otvorila bih prozor
i izgrdila ga da se ne plašim da bi Žilijar mogao da me udari preko ruke za kaznu.
Gleb ne odustaje već pola sata, a mene oči peku. Pa ih zatvaram. Ali čak i sa čvrsto
zatvorenim kapcima, osećam jarke male bleskove svetlosti, kao da neko uključuje i
isključuje baterijsku lampu, iznova i iznova, centimetar od mog lica. Ipak, nema
ozlojeđenosti na licu Pjera Žilijara, pa ostajem zatečena kada mi priđe i snažno spusti
lenjir preko zglavaka moje desne ruke.
Jaučem i trzam ruku. „Zašto ste to uradili?“
„Nema spavanja na času, Anastasija.“ Stiska usne u čvrstu tanku liniju. „Nisam
spavala!“
„Ne laži me, dete. Video sam te.“
„Pokušavala sam da odmorim oči!“ Mrzim što mi se glas podiže kad sam ljuta,
mrzim to jer zvučim histerično.
Žilijar se smeje, ali nema ničeg prijatnog ili veselog u njegovom tonu. „Od čega si
to tačno odmarala oči?“, pita.
„Od njega!“ pokazujem na mesto gde bi Gleb trebalo da bude, na mesto na kom je
bio pre svega nekoliko trenutaka. „Gleb me je zaslepljivao ogledalcetom.“
Zid je, naravno, prazan, a malog zelenookog đavola nema nigde. Zadaviću ga golim
rukama kada ga sledeći put vidim.
Pjer Žilijar sklapa ruke iza leđa i naginje se preko stola. „Ne priliči carevni da
izmišlja priče da bi izbegla da uči latinski.“
Stiskam zube. „Ne lažem.“
„Nikog nema na zidu, Anastasija. Niko ti nije odvlačio pažnju. Dremala si na času
jer si lenja.“
„Ne lažem! I nisam lenja!“ Nije pošteno da me optužuje za ovo. Mislim da i on to
barem malo zna jer se trza.
Problem s prekom naravi je u tome što se moje telo često pomera brže od mog uma.
Daleko je lakše delovati nego promisliti. Shvatam da sam u gnevu udarila pesnicom o
sto tek kada sam osetila kako mi se bol širi šakom. Ne mogu da potisnem glupe
izdajničke suze pa privijam ruku na grudi i mrštim se na Žilijara.
Marija sedi s moje leve strane i osećam kako se koči kada se on nadvio nad mene.
„Prestani!“ sikće. „Samo pogoršavaš!“
Žilijarov glas je smiren i tih, i trebalo bi da zbog toga osećam veći strah. Gura ruku
u džep, izvlači parče krede i pažljivo ga spušta na sto ispred mene.
„Izađi pred tablu“, kaže. „Ablativ ima tri široke upotrebe. Napisaćeš mi primer
svake upotrebe, najlepšim rukopisom, uz prateću definiciju i vrstu reči kojom se taj
primer izražava. Dokaži da nisi dremala, Anastasija.“
Odgurujem stolicu, polako ustajem i prstima uzimam kredu. U učionici vlada tišina
dok me Aleksej i moje sestre gledaju zabrinuto. Lomim kredu nadvoje i bacam je na zid.
„Mrzim latinski!“
Žilijar, sada sve mirniji, izvlači novo parče krede iz džepa i spušta ga ispred mene.
„Onda je tvoja mržnja usmerena na pogrešnu metu, carevna. Nisam ti ja neprijatelj. I
ako ne želiš da se pod mojim mentorstvom učiš odmerenosti, plašim se da ćeš se tome
naučiti na drugi, mnogo teži način. Ali tvoja kazna ostaje nepromenjena. Tri upotrebe
ablativa. Napiši ih na tabli. Sada.“
„A šta će mi se desiti ako ih ne napišem?“ sikćem. „Šta ćete uraditi ako odbijem?“

„Trebalo je da uradiš ono što je Žilijar od tebe tražio“, kaže Marija i spušta kofu jednom
rukom, a drugom zatvara nos. Stoji na vratima kuhinje i ne želi da pređe prag i izađe u
zaleđeno dvorište. „Obe si nas uvalila u nevolju.“
„Nemoj mene da kriviš. Nisam te ja terala da se umešaš.“ Pomeram se u stranu dok
Džimi izleće kroz vrata u dvorište. Kokoške beže i uplašeno kokodaču, ali ga ne
zaustavljam. Džimi neće povrediti glupe životinje, a i zaslužile su da se dobro
isprepadaju.
„Uh!“ Marjja udara nogom o pod. „Umeš da budeš prava nezahvalna napast. Budi
srećna što otac nije pristao na prvobitni Žilijarov predlog, ili bi sada čistila sobe vojnika
na spratu.“
„Žilijara bi trebalo kazniti. Udario me je preko ruke bez razloga!“ gunđam,
podižem kofu i gledam kako gadni sadržaj šalje bele vrpce pare u vazduh. „Možda sad
radi za privremenu vladu.“
„Pst! Nemoj tako govoriti“, sikće Marija. „Ovde je, zar ne? I veoma je odan ocu.
Dovoljno da pođe za vama kad su mnogi klisnuli. Samo pokušava da obavi svoj posao.
A ti si mu to otežavala izmišljanjem priča i ostalim.“
„Nije to bila priča!“ Spuštam kofu s kuhinjskim pomijama pored nogu. Teža je
nego što izgleda, ručka mi se useca u bolnu ruku. Ne znam kako čuje odneti do jame za
đubre na drugoj strani dvorišta. „Gleb je bio tamo i ponašao se kao prava mala napast.
Za sve je on kriv.“
Marija se vrača u kuhinju i odmahuje glavom. „Moraš prestati da tražiš nevolju,
Švibzik. Imamo je dovoljno.“
Zatvara vrata nogom i ostavlja me da sama obavim mučni zadatak. Ne mogu da
gledam u sadržaj kofe a da mi se u grlo ne podigne sadržaj želuca, pa je podižem obema
rukama i počinjem da se gegam preko dvorišta, do mesta na kom kokoške kljucaju i
grebu sadržaj jame za otpad.
Nije mi bilo potrebno dugo, nakon što smo stigli u Tobolsk, da shvatim da su
kokoške zapravo najodvratnije životinje koje je bog stvorio. Bučne su i pakosne. Da ne
spominjem da su užasno glupe a ipak smešno gorde – krešte kao harpije svaki put kada
snesu jaje. Sipaju perje. Vrše nuždu na sve strane, a njihov izmet je kao katran,
nemoguće ga je sastrugati s cipela i kože, i smrdi toliko da vam tera suze na oči. I
njihovo parenje je toliko užasno, bučno i nasilno da sam zapanjena što su kao vrsta
uopšte preživele. Imala sam veliku nesreću da jednog dana, kada sam izvukla kraću
slamku (niko nije želeo dobrovoljno da se javi) i otišla po jaja za kuvara, svojim očima
vidim taj čin. Pevac je sirotu kokošku prikucao za zemlju, bespomoćno je mahala
krilima dok je on kidao perje sa njenog vrata i udarao po njoj toliko da nije posle mogla
da hoda. Kasnije sam zažarenih obraza pitala oca da li je kokoška bila silovana. On me
je uverio da nije, da je to prosto način na koji kokoške to rade. Ja sam smatrala da to nije
nimalo pošteno prema kokoški i pevca sam nazvala Đavo. No nisu kokoške bile njegove
jedine žrtve. To zlobno malo čudovište crvenog perja napada i nas dok sakupljamo jaja,
pa živimo u strahu od njegovog opasnog kljuna.
Zato u širokom luku obilazim kokošinjac dok se borim s kofom i gunđam zbog
kazne koja mi je određena. Svakih nekoliko minuta moram da stanem i sklonim suknju
da se ne sapletem o porub i ne polijem kuhinjskim otpadom.
„Je li ti potrebna pomoć?“
Foma stoji iza mene ruku uvučenih duboko u džepove kaputa, i trudi se da mi se ne
smeje. Kosa mu je suviše duga, a vojna šapka prevelika, ali i dalje izgleda šarmantno,
čak i lepo. Osećam kako mi obraze obliva nepoznata vrelina pa spuštam kofu i skrećem
pogled.
„Da, hvala. Veoma je teška.“
Foma gleda u kofu i zgađeno podiže usnu. „Utroba?“
„Odvratno, zar ne?“
Naginje se i gleda pažljivije. „I perje. Dakle…“
„Kuvar peče pile za večeru. Ovo je višak. Prilično sam sigurna da je to sivo i
grudvasto želudac.“ Drhtim. „Šteta što nije spremio Đavola. Ne bih imala ništa protiv da
njegov želudac vidim u kofi.“
„Đavola?“
„Pevca.“
Ugao Fominih usana izvija se u osmeh. „Toliko je loš?“
„On je satanin okot…“ podižem prst dok Foma podiže kofu i kreće prema
udaljenom kraju dvorišta, „pritom je i kanibal. Samo gledaj kada ovo istresemo.
Dotrčaće odmah. Malo čudovište najviše voli da ždere svoje prijatelje.“
„Sve kokoške su kanibali“, kaže Foma. „Poješće sve. Gore su od svinja.“
Stražnji deo dvorišta blago se spušta pa hodamo u tišini dok Foma pažljivo nosi
kofu u jednoj ruci i pazi da se odvratni sadržaj ne prelije preko ivice na njegove čizme.
„Kako si dobila ovaj zadatak?“, pita kada smo stigli na odredište.
„Zar nisi čuo? Ja sam ratoborna, svadljiva i nepopravljiva.“
„Onda mi je milo što smo se upoznali. Jedio se s takvima družim“, kaže Foma.
„Možda ćeš želeti da skreneš pogled sad.“
Ne raspravljam se. Udaljavam se nekoliko koraka i okrećem leđa dok Foma prazni
kofu i baca sadržaj u jamu. Čujem vlažno pljuskanje i osećam kako mi se kiselina podiže
uprkos rešenosti da to ne dozvolim.
Snažno sklapam oči i nekoliko puta duboko udišem ledeni vazduh kroz nos, da
povratim kontrolu nad uskomešanim želucem. Preka narav i gadljivost. Spisak mojih
mana je svakog dana sve duži.
Džimi je ostavio kokoške i sad se zanima nečim pored zida. Divlje grebe brežuljak
zaleđene zemlje. Repom šiba levo-desno i stenje, očajnički pokušavajući da se domogne
plena u zemlji. Bez sumnje krtice. Ili nekog drugog sitnog glodara.
 „Koga si naljutila?“, pita Foma. Praznu kofu nosi u drugoj ruci, onoj koja nije
pored mene i vodi me nazad prema kući.
„Žilijara.“
„Učitelja?“
Klimam glavom. „Rekao je da sam lažov. Nisam to dobro prihvatila.“
Foma me gleda iskosa i mislim da se smeši. „Teško da mogu zamisliti da bi mogla
to dobro da prihvatiš.“
Spuštam se u kniks i smešim se zajedljivo. „Vidim da me je moja reputacija
pretekla.“
„Nipošto.“
Upitno ga gledam.
„To je samo moje opažanje“, kaže. „Drugačija si od svojih sestara. Energičnija.“
„Što je učtiv način da se kaže da sam nevaspitana.“
„Ja volim da mislim da si zanimljiva.“
„Dobar odgovor.“ Upućujem mu vedar osmeh i on mene nagrađuje jednim. „Ali to
ne znači da ti verujem.“
Dozivam Džimija, a on dotrčava, ali ne meni. Dotrčava pravo do Fome i on ga
nagrađujem češkanjem iza ušiju. Streljam pogledom Fomu, ali se on smeje dok
tabanamo nazad u kuću. Neobično je sklopiti prijateljstvo s mladićem kome je zadatak
da me drži pod ključem. A ipak, njega ne smatram tamničarem. On nije oficir. Nikada
nam nije izdavao naređenja kao Semjon ili Lesnik. On je prosto tu, stalno u pozadini.
Patrolira dvorištem ili igra karte sa ostalima na spratu. Često pomaže kuvaru u kuhinji –
nije glup. Kuvar mu zato često dozvoljava da jelo degustira – ili šeta Džoj kada je
Aleksej suviše slab da izađe napolje. Dosada nas muči, ali pogađa i stražare, i kako
vreme prolazi, granica između nas se zamagljuje. Ovih dana jedva da i primećujemo
njihove uniforme.
Marija, izgleda, uopšte ne primećuje uniforme jer je, kada sam otvorila vrata
kuhinje u Fominoj pratnji, zatičem u hodniku između kuhinje i ostave delimično
skrivenu u send, kako šapuće s jednim stražarom.
U sekundama pre nego što joj hladni nalet vazduha polije obraze i ona primeti naše
prisustvo, primećujem način na koji ga gleda. Ne samo koketno već s obožavanjem.
Naginje se prema njoj, jednom se podlakticom naslonio na zid iznad njene glave, lice
mu je svega nekoliko centimetara udaljeno od njenog. Žurno se razdvajaju, glatko, i da
nisam videla kako su joj usne bile razdvojene i koliko su joj oči okrugle, možda bih i
poverovala u njene reči. „Ne, mogu i sama, hvala.“
Marija se okreće i odlazi podignute glave i krutih ramena, kao da je uvređena, a ne
zanesena. I stražar je nestao, popeo se stepenicama pre nego što sam stigla bilo šta da
mu kažem. Foma stoji iza mene s kofom u ruci i ja po izrazu njegovog lica vidim da ne
grešim. Na njegovom lepo izvajanom licu je izraz koji govori da je upravo nešto
spoznao, kao da nije znao da je tako nešto moguće. Vojnik i carevna.
„Kako se zove?“, pitam. Toliko je stražara, a ja svega nekolicini znam imena.
„Ivan Skorohodov“, kaže.
 „Moram li da brinem za svoju sestru?“
Foma tada polako podiže ruku i duboko uvlači dah, kao da priziva hrabrost, pa
prevlači prstom preko moje brade. „Ne više nego za sebe.“

DVE NEDELJE KASNIJE

Tobolsk, Rusija
25. oktobar

„Zar ne smatraš da je ironično što živimo u Ulici slobode, a u kućnom smo pritvoru?“,
pita Marija.
Stojimo u uglu dvorišta i gledamo izgrebanu tablu s nazivom ulice. „Sloboda mi je
sad nepoznata reč“, kažem.
„Nemoj da te Žilijar čuje! Nateraće te da čitavo prepodne pišeš latinske reči.“
„Žilijar me“, ječim, „mrzi.“
„Ne mrzi te“, kaže Marija. „Samo pokušava da te civilizuje.“
„Jutros na času mi je rekao da umuknem.“
„Pravedni da budemo, pričaš previše. I bila si prilično užasna.“
„Pa, i ti bi bila užasna da je napisao one beleške na tvom radu.“ Nastavljamo
polako prema dvorištu. Vetar nam brije nos i uši, ali ne žurimo. Kada se vratimo,
nastavićemo da sa Žilijarom učimo zatupljujuću istorijsku lekciju o zapadnosibirskim
Samojedima. „Rekao je da sam lenja na časovima i da sam nepristojna.“
„Ali jesi“, smeši se Marija i pokazuje da u njenom zadirkivanju nema pakosti.
„Ne. Dosadno mi je.“
„Svima nam je dosadno, Švibzik. Ali to nije opravdanje da se u učionici ponašaš
kao napast.
S dosadom se svi nosimo na različite načine. Igramo beskrajne partije domina i
vista. Pročitali smo sve knjige koje smo poneli iz Carskog Sela, a zatim smo ih pročitali
ponovo. Upravo sam po treći put čitala Ajvanha, i mislim da ću poludeti ako budem
morala još jedan dan da provedem u srednjovekovnoj Engleskoj. Pišemo dnevnike.
Pišemo pisma. Pišemo užasne pesme i kratke priče. Aleksej je prošle nedelje izjavio da
će napisati roman, ali nije napisao više od strane-dve bučno razmetljivog piratskog
avanturističkog romana, a već je zastao da ilustruje jednu od stranica. A zatim je načisto
odustao.
Olga i Tatjana povlače se u svoje knjige i vez. Majka plete i para, i ponovo lete. Tli
radi na korsetima. Otac ne može da obuzda svoju potrebu za fizičkom aktivnošću pa je
počeo svakog dana da provodi sate cepajući drva u dvorištu. Toliko je opsednut ovim
poslom da je Lesnik naložio da donesu brdo brezovine iz lokalne pilane, da bi uvek imao
šta da čepa. Marija je pronašla daleko problematičniji način da rastera dosadu. Ona
koketira.
 Završavamo poslednji krug, vraćamo se prema kući i ja vidim da se ona smeši
Ivanu Skorohodovu.
„Jesi li se zato ponudila da mi praviš društvo u ovoj prisilnoj fizičkoj vežbi? Mislila
sam da si htela da mi učiniš ljubaznost.“
„Ne znam o čemu pričaš.“
„Znaš ti, znaš. Vidim kako ga gledaš. Kako se zove? I ne pretvaraj se da ne znaš.“
Želim da mi prizna. Želim da je čujem kako to izgovara naglas.
„O, ti ćeš da mi soliš pamet. Vidim te kako koketiraš s Fomom.“
„Ja ne koketiram s Fomom. On mi je prijatelj.“
„Znači, ti možeš da imaš stražara za prijatelja, a ja ne mogu?“
Sada mi je hladno, propisno mi je hladno i počinjem da trljam ruke dok žurimo
stepenicama u kuću. „Nemoj da si smešna“, šapućem. „Svi smo prijatelji s stražarima.“
Ali odbijam da priznam da mi je Foma najmiliji. Skidamo kape, rukavice i dugačke
kapute i vraćamo se u učionicu u kojoj bi trebalo da provedemo nekoliko mučnih sati
učeći. Pjer Žilijar je tu, a tu je i ostatak naše porodice i posluge.“
„O, ne!“, ječim. „Hoću li sad biti i javno kažnjena? Već sam se izvinila Žilijaru. I
prošetala sam. Zaista nisam…“
„Švibzik“, kaže otac. „Sedi. Imamo vesti iz Petrograda.“
Marija me hvata za ruku dok se spuštamo na mesta. „Kakve vesti?“ pitam.
„Boljševici su preuzeli kontrolu nad vladom.“
„Šta to znači?“
„To je nova revolucija“, kaže majka.
„I dalje ne znam šta to znači!“
„Za početak, to znači da više nema Aleksandra Kerenskog da nas štiti“, kaže otac.
Ne bi se začula glasnija pobuna ni da je rekao da je Satana naš dobrotvor, a pakao
naš dom. Počinjemo da nabrajamo čime se sve ogrešio o nas. Otac na trenutak strpljivo
sluša, a zatim podiže ruku.
„Čovek nam nije prijatelj“, kaže. „Ali možda bismo svi već bili mrtvi da nije bilo
njega.“ Činjenica da je otac smekšao u svom mišljenju o Kerenskom u meni izaziva
samo još veći gnev.
Aleksej nikada neće oprostiti Kerenskom ono što je uradio slonu, i nipošto ga neće
smatrati junakom. „Ubio je Šamija!“, buni se.
„Jeste“, otac se spušta na kolena ispred njega i uzima njegove male, krhke ruke u
svoje velike žuljevite šake. „Milost je ponekad surova.“
„Nemoj da braniš to čudovište!“, kaže majka.
„Ne branim ga. Samo pokušavam da objasnim da sad razumem zašto je ovo uradio.
Zašto nas je poslao ovamo.“
Mrzela sam Aleksandra Kerenskog od trena kada sam ga ugledala. Mrzela sam
kako se ponašao prema nama. Što nam je uzeo sve što smo voleli. Kako je uživao da nas
demoralise. Osećam se izdano dok slušam oca kako ga brani.
„A da li je i ovo milost?“, pitam. „Ovaj blatnjavi pakao u koji smo proterani?“
„Ne psuj, Švibzik. Ne priliči ti.“
 „Ne psujem. Pakao je mesto. Imenica“, kažem i gledam Žilijara, zadovoljna što
vidim da se trudi se ne nasmeši.
Otac odlučuje da ne vodi ovu bitku. „Ne zaboravi, dete, da postoji velika razlika
između milosti i dobrote. Ali ukazao nam je milost kad nas nije izbacio kroz kapije
palate u ruke svetini. I jeste nam ukazao milost kada nas je terao da radimo u bašti
mesecima…“
„Kako…“
„Jer u Petrogradu odavno vlada strašna glad. Predvideo je i to. Terao nas je da
uzgajamo hranu da ne bismo gladovali. I da, na neki način ukazao nam je milost što nas
je poslao u močvaru na kraju sveta. U julu je znao da boljševički lešinari kruže oko
Petrograda, i shvatio je da će oni rado sprovesti svoju krvavu pravdu nad nama ako nas
ne evakuiše. I evo nas ovde, u gradu koji je odsečen od sveta osam meseci godišnje.
Reka se ledi i blato se prevara u komade leda pod našim nogama. Sklonjeni smo od
civilizovanog sveta, ali i od opasnosti koja nam preti. Barem zasad. Kerenski nam je
pomogao, na svoj grubi način, i pomogao nam je na jedini način na koji je mogao.“
„Mogao je da nas pošalje u Englesku“, kažem.
Otac se tužno smeši. „A da li bismo do tamo stigli živi, Švibzik?“
Nije važno. Ništa od ovoga mi nije važno. „Neću mu oprostiti. Ni ti ne bi trebalo.“
Otac i dalje kleči ispred mog brata pa ne može da ustane dovoljno brzo da me
spreči da izađem iz sobe. „Švibzik!“
„Pusti je“, kaže majka. „S pravom je uzrujana.“
Uzrujana nije prava reč za ono što osećam dok tabanam kroz naše odaje, pa na
sprat, gde se nalaze vojnici, pa napolje na balkon. Potpuno sam slomljena. Van sebe.
Čuti oca kako govori da nam je Kerenski zaštitnik dovodi me do ludila. Ali čuti da više
uopšte nemamo zaštitnika načisto me užasava.
Jedan je od onih tmurnih oblačnih dana, kada sve izgleda turobno i umrtvljeno.
Trebalo je da uzmem kaput. Još mi je hladno od šetnje. Ili možda nije uopšte trebalo da
dođem ovamo, ali odbijam da se vratim unutra dok ne nestane svaki trag suza s mog
lica. Ako ću postati plačljivica, onda sam rešena da to niko ne vidi.
„Anastasija?“
Foma. Naravno.
„Šta je?“ Brišem lice rukavom pre nego što ga pogledam.
„Igrao sam karte kada sam te video kako marširaš kroz sobu…“
„Nisam mar…“
„Jesi. Devojke uvek marširaju kada su besne. Došao sam da proverim jesi li dobro.“
„Plašiš se da bih mogla da skočim s krova?“
Prilazi mi za korak, pa za još jedan. A kada se uverio da ne želim da naškodim ni
sebi ni njemu, seda pored mene. „Ne znam. Možda.“
„Misliš da sam toliko glupa?“
„Mislim da si tužna. Mislim da to niko ne vidi jer se silno trudiš da izgledaš hrabro.
Ali mora da je jako teško biti zatvorenik. Ja bih verovatno poželeo da se bacim s krova.“
„Ne želim da se ubijem, Fomo.“
 „O, dobro!“ Baca ruku preko čela glumeći olakšanje. „Jer bi verovatno naterali
mene da čistim nered, a ne podnosim krv.“
Moj smeh je više nalik na frktanje. „Ali utroba je sasvim u redu?“
Sleže ramenima. „Povlačim liniju kod krvi i bljuvotine.“
Marija me je zadirkivala u vezi s prijateljstvom s Fomom, ali s njim je lako
razgovarati, zasmejava me. Nikada se ne osećam glupo, ružno ili nevidljivo kada sam s
njim. Foma me ne vidi kao takvu. A i Džimiju se svakog dana sve više dopada. Oduvek
sam verovala da psi umeju odlično da procene karakter ljudi.
Foma pruža noge ispred sebe. „Zašto si, onda, ovde? Pošto nisi došla da se baciš
preko ograde?“
Ne znam šta me je nateralo da mu kažem istinu. Možda sam emocionalno
iscrpljena. Možda sam očajna. Možda mi se dopada. Ume naklonost prema mladiću da
pomuti pamet. „Razmišljam“, šapućem.
„O čemu?“
„O begu.“
Čim sam izgovorila ovu reč, shvatam kakvu sam strašnu grešku počinila. Foma mi
nije prijatelj. Ne može mi nikada biti prijatelj. Njegov posao je da se poštara da ne
pobegnemo.
Mora da je video izraz užasa na mom licu, jer žuri da me pita. „Je li to tajna?“
Klimam glavom kao imbecil.
Povlači dugačku ravnu kost svog nosa. „Dobro je što znaš šta ja mislim o čuvanju
tajni.“
 15
Ana

KORPORACIJA GRANDANOR
1929,1928.

Metropolitanska opera, Njujork

Novembar 1929.

Pozorišni program kaže da je večeras na repertoaru Toska, čuvena italijanska opera

Đakoma Pučinija. Sede u Nasledničinoj privatnoj loži desno od pozornice, a sedišta pod
njima se žurno popunjavaju posetiocima u najlepšoj večernjoj odeći. Ispod njih je more
leptir-mašni, perjanih boa, bundi, dugmadi za manžetne i upaljenih cigara. Žamor
razgovora u oštrom je kontrastu s povremenim silovitim izlivom štimovanja orkestra.
Šačica posetilaca primetila ih je u loži i sada zevaju, pokazuju i podižu bradu
pokušavajući da podele ovu vest s prijateljima.
Ana je pogled prikovala za praznu pozornicu. Hladno joj je, ali se ne usuđuje da
ponovo preko ramena prebaci šal. Naslednica joj je prigovorila što ga je uopšte ponela,
toliko ju je zadivila haljina Madlen Vione, koju je Ana odabrala za večeras. Haljina je
remek-delo. Perlama izvezena krem svila – blago odstupanje od njene standardne bele
boje. Ima tanke bretele i otvorena leđa, a njoj su se ruke naježile od hladnoće. Krojena
po dijagonali, haljina ima magičnu sposobnost da Anu prikaže neizmerno
glamuroznijom i petnaest centimetara višom – što je nešto što neizmerno ceni otkad je
zašla u tridesete i počela da primećuje uticaj vremena.
„Drago mi je što vidim“, šapuće joj Naslednica na uvo, „da nedavni finansijski
debakl nije proredio masu. Bila bi to prava šteta za početak sezone.“
Naslednica je već dve nedelje opsednuta padom berze i vestima koje je okružuju.
Svi taj dan nazivaju Crnim utorkom, a novine svakog dana izveštavaju o nekoj novoj
tragediji: izgubljenim životima, uništenim institucijama, bankrotima porodica. Njena
domaćica prati vesti s religioznim žarom, na isti način na koji na društvenim stranicama
traži vesti i insistira da sočne pojedinosti deli s njom za doručkom. Ana je ostala u svojoj
sobi jutros baš da bi to izbegla, pozvala se na iscrpljenost, ali zapravo nije više imala
želudac za svaku neukusnu pojedinost. Gubitak je gubitak, a smrt je smrt, i svi u ovom
gradu silno su iznenađeni što i jedno i drugo postoje.
 Naslednica je, međutim, propustila svoju dnevnu dozu tračeva i ne dozvoljava da je
sad bilo šta omete. „Sećaš li se Džona Hamonda?“, pita.
Ana zna da ne bi trebalo da odgovori, ali bilo bi to nepristojno. Odlučuje se za laž,
a ne za komplikovanu istinu. „Ne, ne mogu da se setim.“
„On je bio onaj zgodni bankar koji nam se pridružio na jahti letos.“
„Oh! Taj?“, kaže Ana. „Šarmantan gospodin.“ Obara pogled u krilo, što ne promiče
Naslednici.
„Kažu mi da je Crnog utorka skočio s dvanaestog sprata Banke SAD. Sve je
izgubio, kažu. Uništila ga je naročito loša investicija. Kakva šteta. Bio je divan mladić.
Pred njim je bila blistava budućnost.“ Ana gleda pravo preda se, ne pomera se, nije
voljna da oda svoja osećanja niti da uzvrati na značajan Nasledničin pogled. Džon
Hamond je oduzeo sebi život zbog loše investicije. Odbija da plače ili da se prepusti
snažnom osećanju krivice, koji joj zvoni u glavi nakon Nasledničinih sledećih reči.
„Mislim da si mu se dopadala.“
Svetla se zamračuju, a kakofonija iz jame za orkestar postaje žustrija i
promišljenija. Žamor glasova utišava se u šapat dok se crvena zavesa od baršuna mreška
od pokreta. Čuje se tihi smeh u loži pored njih. Šuškanje papira dok Naslednica pregleda
program i traži imena poznatih operskih pevača. O bože, molim te ne dozvoli da me
posle opere odvuče iza scene, misli Ana. Ne mogu noćas da podnesem da paradira sa
mnom, ne sad. Ana čuje kako joj krv šumi u ušima sa svakim otkucajem srca. Njene
ruke ostaju gde ih je i položila, sklopljene u krilu. Divlje trepće i pokušava da potisne
neželjena osećanja.
Tek se na pauzi opustila dovoljno da aplaudira s ostatkom posetilaca, ali ne izlazi u
predvorje s Naslednicom, kaže da se večeras ne oseća dobro zbog ženskih problema.
Čak ni Eni Ber Dženings – koja je svoje plodne godine za sobom ostavila pre nekoliko
decenija – ne može s tim da se raspravlja. Čim je ostala sama, Ana prebacuje šal preko
ramena i povlači se u sebe, sklapa oči i očajnički pokušava da ponovo ovlada svojim
osećanjima. Pokušava da uveri sebe da smrt Džona Hamonda nije njena krivica.
A zatim se Naslednica vraća, zavesa se ponovo sklanja u stranu i pozornica se puni
operskim pevačima koji izvode Pučinijevu klasičnu sagu o patnji, ubistvu i samoubistvu,
i sve to spakovano u rezonantni zvuk čuvenih melodičnih arija.
Samoubistvo.
Samoubistvo.
Samoubistvo.
Čini se da je to tema koju ne može da izbegne, ni u životu ni u pozorištu. Ana je
preživela svoj pokušaj samoubistva, ali izgleda da nisu svi njene sreće. Pojavljuje se
sećanje. Džon Hamond, nag, na svetlosti zvezda.
Tama se navlači na Anin periferni vid, vesnik njenog starog neprijatelja, one
podmukle očajne panike, čiji je stisak popustio tek u poslednjih nekoliko godina. Ali,
kad naiđe, ne može da je zadrži. Može samo da bira hoće li joj se predati u samoći ili u
društvu.
 „Ako bi me izvinila“, kaže Ana, ustaje i steže šal snažnije oko ramena. „Mislim da
će mi pozliti.“

ČETIRI MESECA RANIJE

Sajaskonsetska plaža, ostrvo Nantaket

Jul 1929.

Ponoć je i nebo je vedro, a jedino svetlost zvezda obasjava sjajnu prostranu jahtu, jer se
mesec smanjio na puki iverak. Naslednica je otišla u postelju, u kabinu ispod palube, a u
postelju je otišlo i nekoliko ostalih gostiju, pa je brod miran i tih na vodi, usidren
nekoliko stotina metara od obale.
Ana je sama na palubi s jednim gospodinom, bankarom s Menhetna, a popila je
dovoljno šampanjca da mu zaboravi prezime. Džon nešto. Nije popila dovoljno da
posrče, ali taman dovoljno da nestane njenog uobičajenog zakopčanog držanja. A kada
smo već kod kopčanja, neki delovi odeće već su joj poprilično raskopčani. Propisno.
Zanimljivo je što nema pojma kako se to desilo.
„O, nemoj da mi se sada stidiš“, kaže Bankar kad je počela da zakopčava sedefnu
dugmad. „Samo se zabavljamo. Nema tu nikakve štete. Voda je topla. Trebalo bi da
odemo na plivanje.“
On nakon ove izjave izuva cipele i čarape, poteže gutljaj šampanjca iz boce i
raskopčava košulju. Muškarac ima razloga da bude samouveren, Ana se trudi da ne zuri
u njega.
„Na tebe je red“, kaže i pruža joj bocu s agresivno šarmantnim osmehom.
„Izazivam te.“
„Mislim da…“
„Časna reč, ne grizem“ kaže i pokazuje lepe bele zube, „ukoliko to ne budeš
želela.“
Ana ne može da se seti kada je poslednji put imala taj osećaj u stomaku, kada ju je
poslednji put neki muškarac gledao ovako, ne kao pretnju, ili kao posed, već kao izazov.
Poziv. Osećaj je dobar i Ana prinosi bocu usnama. Uzima veliki gutljaj hrabrosti, pušta
da joj se penušava tečnost umiri u ustima, a zatim guta. Pa uzima još jedan. Ana je
pronašla svoj narkotik, a on stiže u boci s plutanim čepom i hiljadu sićušnih mehurića
koji je golicaju po nosu. Šampanjac. Nektar bogova. Ponovo naginje bocu. Najlepše je,
zaključuje ispijajući poslednji gutljaj, što ga i ne oseća kako je udara. Nikada nije pila
mnogo i užasava se većine žestokih pića – ne može da podnese grubu vatru u grlu,
osećaj miliona sunaca na jeziku. Ali ovo je drugačije. Posebno. Slatko. Čak i bolje od
kruškovog vina. I tako joj lako popravlja raspoloženje i uklanja njene kočnice. I pre
nego što je shvatila šta se dešava, ostaje bez bele svilene bluze, samo u tankoj potkošulji,
bez brusthaltera – Naslednica ju je uverila da je takva moda, i ona sada stoji i ne zna šta
dalje.
Bankar zadovoljno hukće i spušta pantalone na palubu. Ovaj budalasti čovek zna da
ga vredi pogledati jer je sve vreme gleda u oči dok se oslobađa jedinog preostalog
odevnog predmeta na sebi. A zatim prilazi ogradi palube, dugačak i srebrnast na svetlosti
zvezda, i skače preko ivice. Stigla je do ograde dovoljno brzo da je voda zapljusne u
lice. Brod se nežno njiše od njihovih pokreta i ona oseća da stomak počinje da joj se
komeša. Kada je Naslednica ranije te večeri predložila da pođu na plovidbu, Ana je bila
uverena da će čitavo putovanje provesti u potpalublju s kofom u krilu. Na svu sreću,
ideja njene domaćice o plovidbi podrazumevala je spuštanje sidra nekoliko stotina
metara od obale i žurku na palubi. S tim još i može da živi ako ne razmišlja previše o
tome.
„Uskači!“, viče Bankar i prska je vodom. Ovaj neznanac, ovaj muškarac koga
poznaje manje od dvanaest sati, doziva je mišićavom rukom. Ana razmišlja o svojim
ožiljcima, šta će pomisliti kada ih vidi. Ali mračno je, šampanjac joj udara u glavu i ona
po prvi put ne mari.
„Nemoj da te čekam, lepa damo“, viče odnekud s desne strane. Sigurno je već
dovoljno daleko. Sigurno na prigušenoj svetlosti neće moći da vidi njen unakaženo telo.
„Skreni pogled!“, naređuje mu Ana.
„Mislim da nisi shvatila svrhu ove vežbe, madam.“ Smeje se dugo i zavodljivo, a
Ana sasvim nesvesno diže rub kombinezona. „Ali, ako insistiraš, okrenuću se.“
Ostatak njene odeće pridružuje se gomili na palubi. Nije sigurna da li je ovo
hrabrost ili glupost, ali ipak skače preko ograde, na noge i uz nimalo otmen pljusak. Ana
nije sigurna šta je njegova definicija tople vode, ali za nju ovo nikako nije toplo.
Dovoljno je hladna da je šok sasvim otrezni, i ona pliva malo brže nego što je potrebno
da bi se zagrejala.
Bankar je pored nje za nekoliko trenutaka i oni zure jedno u drugi, a gola ramena
poskakuju im iznad vode.
„Nije bilo tako strašno, zar ne?“, pita je.
„Mislim da ću preživeti.“
A zatim oseća toplu ruku na hladnoj koži struka dok je privlači bliže. Pritisak punih
i samouverenih usana na njenim. Njegov glas je tek šapat: „Život je suviše kratak,
madam, za takav stav. Ko još želi samo da preživljava. Zar ne bi radije živela?.“
Neki od nas nemaju taj luksuz, misli Ana, ali se zatim gubi u drugim hitnijim
pitanjima, koje joj Bankar postavlja rukama.

ŠEST MESECI RANIJE

Advokatska kancelarija Edvarda Falouza, Long Ajland, Njujork

Januar 1929.
„Šta želiš da uradim?“ pita Ana potpuno zbunjena dok joj Edvard Falouz gura papire
preko stola da ih potpiše.
„Da osnuješ korporaciju“, odgovara kao da je to jednostavno kao ispeći hleb.
„Zašto?“
„Da sakupiš novac za svoju stvar, naravno. Podozrevamo da će se Romanovi
uskoro obratiti sudovima i biće ti potrebna sredstva da se braniš.“ Edvard Falouz
poigrava se nalivperom na stolu. „Kao što znaš, ja i dalje radim bez naknade, ali tu su i
drugi troškovi. Istraživanja. Putovanja. Žalbe. Sve to zahteva sredstva, a Korporacija
Grandanor omogućiće nam da ih sakupimo.“
„Grandanor?“
„Gleb i ja smislili smo ime. To je akronim od engleskog Grand Duchess Anastasia
of Russia, odnosno ruska velika kneginja Anastasija. Obradovaćeš se kada čuješ da smo
poslali pisma svim prijateljima gospođice Dženings i pozvali ih da ulože novac.“
To je zapanjujući čin oholosti i u glas joj se uvlači drhtaj gneva. „Kako ste mogli to
da uradite a da najpre ne razgovarate sa mnom?“
Falouz i Gleb se gledaju, a Gleb podiže ruku prema njemu u znak upozorenja. Pusti
mene da ovo rešim, kaže njegov pokret. Okreće se Ani. „Draga moja, zato služi
punomoćje. Ono mu omogućava da dela u tvoje ime u pravnim situacijama. Potpisala si
ga pre nekoliko meseci, sećaš li se?“
„Naravno da se sećam! Nisam idiot!“
„Onda mi pomozi da razumem zašto si ljuta.“
„Jer me niste pitali! Samo ste uradili ovo a da mi ni reč niste rekli.“
„A kako očekuješ da dođeš do sredstava za život?“
„Gospođica Dženings mi je sponzor. Uverila me je da će se ona za sve postarati.“
Gleb joj se smeši kao detetu koje veruje da može sve da dobije samo ako lepo
zamoli. „Da. Ona vrlo velikodušno pokriva sve tvoje životne troškove i još ponešto.“
Gleb se usuđuje da pogleda raskošni zlatni sat na njenom levom ručnom zglobu. „Ali
pravni troškovi su isključivo tvoji.“
„Nemoj to da radiš“, kaže Ana.
„Šta?“
„Da se prema meni ponašaš kao da sam odojče. Nisam glupa, znaš. Mogu da te
pratim. Ali ti uvek srljaš i radiš ovakve stvari bez pitanja. Smišljaš planove koji sve
samo pogoršaju.“
„Pokušavam tebi da pomognem! Samo to oduvek i radim!“
„Onda mi pomozi tako što ćeš mi objasniti šta je ova Korporacija Grandanor. A
onda mi daj pravo da imam mišljenje, pa makar ti se ono i ne dopalo.“
Gleb duboko udiše i ona vidi da se trudi da obuzda gnev. Istina je da je neumorno
radio u njenu korist. Ali je istina i da je njegova preterana želja više nego jednom sve
samo iskomplikovala. „Naravno“, kaže naposletku. „Gospodin Falouz objasniće plan. I
ja mislim da ćeš zaključiti da je genijalan.“
Zamisao je ambiciozna, premda pravno upitna, i Ana ne može da se ne divi njenoj
jednostavnosti. Odabrana grupa investitora, pažljivo probrana iz društvenog kruga Eni
Ber Dženings, pozvana je da se priključi Korporaciji Grandanor. U zamenu za njihovu
investiciju, primiče pet puta veću sumu od prvobitno uplaćene kada Anastasija dobije
svoje nasledstvo. Gospodin Falouz će, razume se, primiti jednu četvrtinu ukupnog
priliva, a ostatak će ići Anastasiji. Gleb nije tražio ništa.
„Ovo nikada neće zaživeti“, ječi Ana. „Napravili ste budalu od mene.“
Falouz odmahuje glavom. „Ali pokrenulo se. I to veoma dobro. Troje prijatelja
gospođe Dženings već se prijavilo. Ispisali su čekove i novac sada zarađuje kamatu na
računu Banke SAD. Ovo je primamljivo mlađim krugovima. Oni umeju da cene dobru
priliku, naročito otkako je finansijsko tržište nestabilno. Prvi se priključio izvesni Džon
Hamond, bankar s Vol strita.“ Falouz joj gura papire bliže i spušta penkalo na njih. „Da
bi to ozvaničila, treba samo da potpišeš.“
I ona to, protivno svakom zdravom razumu, i čini.

MESEC DANA RANIJE

Ric-Karlton
Decembar 1928.

„Ti si, mila moja, društveni pronalazak prvog reda.“ Naslednica spušta hladnu ruku na
Aninu. Prepuna je prstenja i meka od skupocenog losiona.
Eni Ber Dženings je starija, možda čak i na izmaku sedamdesetih, premda ne
izgleda ni dana starije od šezdeset i srećno je neudata. Zvali bi je usedelicom da živi bilo
gde drugde a ne u svetlucavom središtu Menhetna, gde se bogatstvo i obilje obožavaju
više nego ženska plodnost i bračno stanje. Sede u sredini trpezarije Hotela Ric-Karlton,
za stolom koji je nekada pripadao ocu gospođice Dženings, upravniku prvobitne
kompanije Standard oil. Ona je njegov jedini naslednik. Osmeh koji upućuje Ani je
podmukao i gladan. Ana sklanja ruku čim je pomislila da je bezbedno da to uradi a da je
ne uvredi.
Restoran se nalazi na petnaestom spratu, s predivnim pogledom na grad u svim
pravcima. Prostorija je okružena prozorima, ali povremeno se vidi i potez zida
prekrivenog bogato ukrašeno oplatom, što ostavlja utisak i prozračnosti i raskoši.
Trpezarije je ukrašena za Božić, i zelene grane i crvene trake lepo se ističu naspram čisto
belih stolnjaka, uglancanog srebra i sjajnog kristala. Konobari su u smokinzima i preko
ruke nose prebačen ispeglani ubrus. A one sede baš u sredini, Ana u jednostavnoj beloj
haljini, a Naslednica u raskošnoj toaleti.
Ana ne može da se povuče dovoljno daleko od ženinog izgladnelog pogleda, pa
spušta obe ruke u krilo i prepliće prstima da ne bi ponovo stegla šake u pesnice.
„Izvinite“, kaže naposletku. „Ne razumem šta hoćete da kažete.“
„Zaboga, uplašila sam te!“ Naslednica se čudi kao da joj tako nešto nikada nije palo
na pamet. „Ne grizem, draga devojko. Nemaš razloga za brigu. Samo želim da ti
pomognem. Čini mi se da ne razumeš zašto bih nudila svoj dom potpunom strancu.
Prosto sam ti objašnjavala da si ti, prava ruska princeza, ekvivalent društvenom rudniku
zlata.“
„Znači, pozvali ste me u svoj dom da… da se razmećete mnome? Kao da sam
eksponat u zoološkom vrtu? Nameravate li da naplaćujete i ulaz?“
Naslednica se mršti i pročišćava grlo kao da želi da izbriše uvredu. „Znate li ko sam
ja?“, pita.
„Verovatno jednako koliko i vi znate ko sam ja.“
„Eto! Znala sam da govorimo istim jezikom. Recimo da obe imamo plave krvi. I
čovek ne napušta prijatelje – ako smem da upotrebim tu reč? I ja se iskreno nadam da
ćemo postati prijateljice – na ovoj hladnoći. Pa sam, kada sam čula da ste se razišli s
Ksenijom Lids, pomislila da bi jedino ispravno bilo da vas ja pozovem u goste. Moj dom
je vaš dom koliko god budete to želeli.“
Ana je suviše često slušala ovakve ponude i naučila da im ne veruje. Bila je mnogo
mudrija nego što bi se dalo pomisliti kada se uzme u obzir da ima trideset dve godine.
„U zamenu za šta?“
„Vaše društvo. Ništa više. Želela bih da vam budem društveni pratilac.“
„Oh, razumem. Plašim se da ste došli do pogrešnog zaključka“, kaže Ana.
„Pogrešno je ono što ste čuli o meni, ma šta to bilo. Ja ne pristajem na… mislim, nisam
zainteresovana za…“ Ono što želi da kaže ne može da se izrazi na učtiv način, pa ćuti i
žestoko rumeni, nemoćna da razjasni do kraja.
Eni Ber Dženings, naslednica mitskih razmera, smeje se toliko glasno da se čitava
prostorija okreće da ih pogleda. Na svu sreću, odgovor je prošaputala.
„Ne upuštam se u lezbijske strasti, ako se toga plašite. Istini za volju, ne bavim se
ja odavno nikakvim strastima. Da, znam, na meni se godine ne vide, ali to je samo zbog
dobrih gena i skupih noćnih krema. A umem ponekad i da se okupam u krvi devica, da
očuvam svežinu kože.“
Ponovo se smeje kada vidi Anin užasnut izraz. „To je bila aluzija na Eržebet Batori.
O, nije važno, vidim da me ne razumete. Da budemo jasni. Ne zanima me vaša…“ maše
rukom prema Ani, „… persona. Samo želim da me pratite po gradu da bih unela malo
života u ovdašnje krugove. Njujork je postao užasno dosadan u poslednjih nekoliko
godina.“
„To je sve?“
„Plašim se da je tako. Nemam dece, imam prazan penthaus i više novca nego što
mogu da potrošim s ove strane večnosti. Polovina ljudi u ovom gradu bezglavo bi
požurila da prihvati takvu ponudu.“
„Plašim se da nemam mnogo zajedničkog ni sa jednom ni sa drugom polovinom
ovog grada.“
„I upravo sam vas zato pozvala. Osvrnite se oko sebe, mila moja, već ste privukli
pažnju.“ Naslanja se na naslon stolice i prinosi čaj usnama. Smerno uzima gutljaj. „I
osećaj je dobar, zar ne?“
 Anin osmeh privlači poglede s druge strane prostorije. A ona ipak okleva. „Ali nije
li neuglađeno trgovati mojim imenom?“
Ponovo onaj oduševljen smeh. „Nemojte da ste naivni, draga. Svaka žena trguje
nečim. Lepotu je lako pronaći. Kao i šarm. U mom kvartu bogate žene su sasvim
uobičajene. Talenat vas neće istaći. A neće vas istaći ni inteligencija ni upornost ni
nemilosrdna ambicija. Ne u ovom gradu? Ali carsko poreklo? E to je posebno. Morate
sebi da postavite jedno pitanje: ako se nijedna tih drugih žena na plaši da trguje onim što
im je dato, zašto biste vi?“

DVA MESECA RANIJE

Garden Siti (Njujork)

Oktobar 1928.

„Kako je moguće“, pita Gleb dižući levu obrvu u izrazu potpune zbunjenosti, „da ti
iznad glave visi slika tvoje navrbabe a da je ti ne prepoznaš?“ Ana ga ljutito gađa malim
jastukom. Budalasti čovek, uvek pravi problem oko beznačajnih pojedinosti. Budalast
jeste, ali je i odan i preko svake mere mio. Još se u tom pogledu nije promenio. Ali ona u
ovom trenutku ima važnijih briga od sitnih nedostataka Glebovog karaktera, jer je
ponovo postala beskućnik. Njenoj situaciji ne pomaže ni to što ju je porodica Romanov
sad i javno optužila da je varalica. Njihov oštar iskaz štampale su sve velike novine u
svetu, što je za posledicu imalo razilaženje mnogih njenih pratilaca. Gleb joj je pročitao
iskaz za večerom prošle nedelje i njoj je i dalje neverovatno što su rasuti članovi carske
porodice uspeli da je nateraju da zaplače u javnosti i s druge strane Atlantskog okeana.
Ana sada sedi za malim stolom pored prozora svoje sobe i gleda u nimalo
inspirativan prizor. Prometna dvosmerna ulica i supermarket s druge strane ulice nimalo
joj ne popravljaju raspoloženje. Da nije ptica koje cvrkuću u kavezu u uglu, sasvim bi
zapala u očajanje. Nije očekivala da joj Ksenija Lids dozvoli da ih zadrži nakon što je
onako žurno otišla od nje, ali joj je na tome bila zahvalna.
„O, zaboga!“, kaže naposletku. „Da li bi ti prepoznao sliku svoje navrbabe na zidu
u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi?“
„Moja navrbaba nije bila pruska kraljica Luiza.“
Ana pada u iskušenje da baci još nešto na njega, ali odlučuje da se posveti
razvrstavanju pošte. Otkako je otišla iz Kenvuda, svu poštu su joj prosleđivali u ovaj
drugorazredni hotel. „Imao si sreće. Čula sam da je prava kučka.“
Gleb se trza na zvuk pogrdne reči. Kategorično se protivi da ona koristi takav jezik,
ali danas odlučuje da se pozabavi njenim previdom. „Trebalo je da je prepoznaš. To je
vrsta greške koju će svi tvoji protivnici upotrebiti protiv tebe“, kaže. „Oni traže svaku
sitnicu da ospore tvoje tvrdnje.“
„I ti misliš da će me ta slika dokusuriti?“
 „Mislim da moraš biti oprezna.“
Ana podiže nož za otvaranje pisama. Oštrica je srebrna i zašiljena. Drška je od
sedefa i nosi grb carice Aleksandre. Kod Ane je već godinama i to je jedna od
malobrojnih stvari koje nosi sa sobom i u šetnju. „Jesi li ikada video ovaj nož za
otvaranje pisama?“, pita i podiže oštricu.
Gleda ga kao da mu je u lice gurnula ukosnicu, ili štapiće za jelo, ili neku drugu
nevažnu stvar. „Nisam.“
„Molim?“ Ana glasno udiše glumeći zaprepašćenje. „Da si zaista Gleb Botkin, znao
bi da je ovaj nož za otvaranje pisama nekada bio u posedu tvoje sestre. Ali sad je jasno
da si prevarant. Poslaću te Pjeru Žilijaru na isleđivanje.“
„Ponašaš se budalasto.“
„A ti se ponašaš kao magarac.“
„Kakav rečnik! I ti sebe nazivaš princezom!“
„Ja sebe nazivam iscrpljenom i poraženom beskućnicom, i to po treći put u godini.
Mislim da, s obzirom na okolnosti, imam prava na pokoju psovku. Ili misliš da princeze
ne uče da psuju kao i ostatak čovečanstva?“
„Mislim da imaju pameti da to ne čine. Naročito kada ih prate oči sveta.“ Spušta se
stolicu pored postelje i duva. „A i nisi beskućnik. Imam sobu u ovom lepom hotelu
narednih nekoliko nedelja. I na tome možeš da zahvališ Rahmanjinovu.“
„Znači, red je došao da i Kompozitor da svoj doprinos?“ Ana je Sergeja
Rahmanjinova nekoliko puta srela za vreme boravka kod Ksenije Lids, ali nikada nije
saznala zašto on želi da joj pomogne.
„On je lojalista. Smatra da je to najmanje što može da uradi.“
„A kada se njegova velikodušnost iscrpi? Šta onda?“
„Rahmanjinov udešava sastanak s nekom bogatom njujorškom naslednicom. Ona je
trenutno u Parizu, ali on očekuje da se vrati pre Božića.“
„Nemoguće je živeti ovako. Ići neprestano iz kuće u kuću. Osećam se kao da gubim
razum. Kao da sam izmeštena i samo menjam mesta. Zašto ne mogu da živim s tobom?“
Ana se pokajala zbog ovih reči čim ih je izgovorila. Ovo je tema koju svesno
izbegavaju.
Gleb rumeni, a zatim zuri u svoje ruke. „Kada bih makar i na trenutak pomislio da
to zaista želiš, možda bih i razmislio o tome.“ Podiže pogled i smeši se jednom stranom
usana. „Bolje je ovako. Samo nam je potrebno još malo vremena. Edvard Falouz ima
sjajnu ideju, a ja mislim da bi mogla da upali. Samo nam je potrebno…“
„Šta?“
Pročišćava grlo i daje sve od sebe da mu lice ostane smireno dok joj odgovara. „Da
potpišeš punomoćje Edvardu Falouzu.“
„Oh! I to je sve?“
„Ne“, kaže. „Potreban nam je i novac.“
 16
Anastasija

BOŽIĆ U SIBIRU
1917, 1918.

Tobolsk, Rusija
24. decembar 1917.

Veći deo života Sibir zimi zamišljala sam kao pust i jalov krajolik, neba boje pepela i
izbeljene zemlje, gde monotoniju razbija samo poneko vretenasto golo drvo. Ali realnost
je sasvim drugačija. Premda su prve dve nedelje decembra bile žestoko hladne, snega
nema mnogo i brzo ga oduva neumorni vetar, ili ga sabije mnoštvo koraka na ulicama.
Naši dani postali su šare mraza, otapanje, sunčeve svetlosti i tame. Bolno su kratki i
često se završe pre nego što nam se pruži prilika da u njima uživamo, i nikada nam nije
zaista toplo, uprkos slojevima odeće i vatri koja neprestano gori u svim ognjištima u
guvernerskoj kući. Nije neobično da sunce zađe u četiri po podne, pa veći deo života
provodimo u tami i trepćemo jedni na druge na prigušenoj svetlosti pucketavog plamena
petrolejki. Otac nam i dalje uveče čita, ali, kada mu grlo promukne, vadi mape i
proučava putanje vozova s Pjerom Žilijarom. Mi se bavimo šivenjem. Svaki korset,
kaput, steznik, pojas i šešir, sve što ima šav, otvoreno je i popunjeno dragim kamenjem
iz majčinih škrinja. Naš donji veš, nekada lagan i mek, postao je neprijatno težak i krut. I
u svemu tome ja počinjem da se pitam, d^ se nadam, da postoji neki plan bega u
nastajanju. Maštam o spasu, u umu gradim fantazije ravne zapletima iz Ajvanha.
Budalaste su, romantične, nemoguće, i ne delim ih ni sa kim, čak ni s Fomom. A razlog
je, priznajem to sebi, što je on u mnogima od njih.
Toliko smo se navikli na sputanost, na zatvorenost između zidova i dvorišta
guvernerske kuće da niko od nas ne zna šta da kaže kad su nas konačno pustili napolje
na Badnje veče. Zurimo u Lesnika, pitamo se da li je to neka varka, neka nova okrutna
šala. U njegovim neobičnim životinjskim očima nema nagoveštaja obmane.
„Možemo li da odemo?“ pita otac glasom punim neverice.
„Ne“, odmahuje Lesnik glavom, „možete da odete na večernju službu u
Blagoveštensku crkvu u gradu. Bićete pod oružanom stražom, i vratićete se ovamo
odmah posle službe. Dozvoljavam vam izlet, a ne preseljenje.“
 Otac ga, i dalje sumnjičav, pita: „Zašto?“
Lesnik sleže ramenima, ali vidim mu na licu nešto mekše, neki delić ljudskosti koji
se tako silno trudi da sakrije. „Jer je Božić.“
Tako se presvlačimo u ono malo svečane odeće koju smo poneli sa sobom. Bele
čizme od jagnjeće kože, podsuknje i haljine od grube svile ravnog i jednostavnog kroja u
različitim nijansama sive i smeđe. Pre svega godinu dana mogle smo ih nositi u šetnju,
ili za rad u bašti. Mislile bismo da su neugledne i ružne. Dnevne haljine, ali sada mi se,
dok prelazim žuljevitim prstima preko otmene tkanine, čine raskošne i sramotno bogate.
Uplićemo kosu u pletenice, štipamo obraze da se zarumene i pretražujemo fioke dok ne
pronađemo bočicu parfema, koju je Marija prokrijumčarila u svom koferu. Utrljavamo
kapi dekadentnog mirisa iza ušiju, pa se, nakon što smo se doterali najbolje što smo
umeli, okupljamo u radnoj sobi. Mora da, naposletku, ipak izgledamo kao kraljevska
porodica, jer nam se stražari – ponajviše Toma i Ivan – smeše tupavo dok prolazimo
pored njih.
Dok izlazimo iz kuće umotani u krzna, na daščanoj stazi vidimo fini sloj snega.
Pridružuju nam se Gleb i Tanja Botkin, pa nas okružuju stražari – Semjon i Lesnik staju
ispred nas, a petorica iza. Čujem kako Toma i Ivan šapuću o promeni vremena. Ja ne
osećam razliku u hladnoći, ne vidim je u olovnom nebu i ledenom vazduhu, ali oni znaju
da se vreme menja, da će zima postati oštrija. Kada stignemo do širokih kamenih
stepenica crkve, sneg već uveliko pada, a zemlja je pokrivena krupnim debelim
pahuljama.
Majka me je čitavog života vukla u crkvu. Sablasni zvuk hora, glatko drvo i
izlizana tkanina na klupi za molitvu poznati su mi koliko i postelja u kojoj spavam.
Pričešće. Molitva. Liturgija. Sve je to drugi maternji jezik, koji govorim tečno. Ali ništa
od toga ne volim koliko službu za Badnje veče. Sveće, tamjan, zelenilo i crkvene pesme.
Drugačije je, nekako sveto.
Ulazimo u crkvu za stražarima i tražimo prazne klupe. Svetilište je skoro puno, i u
trenutku kada je nalet ledenog vetra prodro u crkvu, kada su svece zatreperile a stranice
crkvenih pesmarica se uskomešale, čitava pastva se okreće da vidi šta ih to prekida.
I odmah znaju.
Ako je plan bio da se izbegne prepoznavanje, strašno smo podbacili. Tiho se
uvlačimo u nekoliko praznih redova klupa pozadi i spuštamo pogled na crkvene
pesmarice. Ali, kako običaj nalaže, ne sedamo. Ova služba, kao i većina drugih u Ruskoj
pravoslavnoj crkvi, sluša se stojeći.
Šaputanje počinje kao romor i ubrzo gotovo sasvim nadglasava hor. Lesnik i
Semjon sede kruto pored nas. Krajičkom oka vidim da se Foma odvažio da zabrinuto
pogleda prema meni. Povlačimo se u senke, obaramo oči, snažno stežemo crkvene
pesmarice. Ne gledamo nikoga u oči. Nikoga ne pozdravljamo. Naposletku se okupljeni
okreću prema prednjem delu crkve. Ali vidim njihova kruta leđa, brade iskrivljene blago
u stranu, kao da bi mogli da nas vide krajičkom oka ako bi samo još malo okrenuli
glavu.
 Služba je ispunjena nezaboravnim melodijama, tamjanom, čitanjem iz Svetog
pisma, svetlošću sveća i pobožnim bogosluženjem. Nakon što sveštenik kaže „Završimo
molitvu gospodnju!“, podiže glavu prema stražnjem delu crkve, baš gde mi stojimo.
Lesnik oštro uvlači vazduh, a Semjon psuje kad sveštenik počinje da poje mnogoleće –
molitvu za dug život carske porodice. Svakom rečju glas mu se podiže, odjekuje od
kamenih zidova i lučne drvene tavanice. Molitva je rečita i lepa, ali i nešto najopasnije
što je mogao da izgovori. Jer taj sveštenik, taj pobožni budalasti čovek, u svojoj molitvi
poje, bolno i mučno, sve carske titule.

Car Nikolaj Drugi, car sve Rusije.

Aleksandra Fjodorovna, carica sve Rusije.
Velika kneginja Olga Nikolajevna.
Velika kneginja Tatjana Nikolajevna.
Velika kneginja Marija Nikolajevna.
Velika kneginja Anastasija Nikolajevna.
Aleksej Nikolajevič, carević sve Rusije.

Svaka reč pada kao udarac čekića u tom smrtno tihom svetilištu. Svaka titula zvuči
apsurdnije i nadmenije od sledeće. Okupljeni već drsko zure u nas, polovina s otvorenim
neprijateljstvom, a druga polovina sa zabrinjavajućim poštovanjem. Sam sveštenik stoji
sklopljenih očiju i podignutih ruku, kao u znak obožavanja. Nas.
Nije potrebno dugo da nas Lesnik i Semjon izvedu iz crkve. Dok se vrata zatvaraju
za nama, ja i dalje čujem kako poslednje reči molitve odjekuju prostorijom.
„Nisam imao ništa s tim“, kaže otac kada se Lesnik okrenuo prema njemu s
gnevnim izrazom.
„Nije važno. Ona budala je pred čitavom zajednicom objavila da si ti njegov vladar.
Kući! Svi! Smesta!“, kaže Lesnik i podiže kragnu da se zaštiti od vetra. Velike debele
pahulje od malopre postale su sićušni projektili koji nam seku obraze i peckaju po nosu.
„Trebalo je da znam da ne smem da vas izvodim u javnost. To se nikada više neće
ponoviti.“
„Nije trebalo ni sad da se desi“, reži Semjon. „Sada si ih pretvorio u predmete
obožavanja.“
„To me ne plaši toliko“, kaže Lesnik. „Više me brine što sam ih pretvorio u mete.“
„To su besmislice!“ kaže otac.
Lesnik prilazi, hvata oca za revere kaputa i trese ga toliko snažno da mu se vilica
grči. „Zar ne razumeš, glupi čoveče? Ograničena privilegovana budalo! Boljševički
karcinom je svakog dana sve bliže! Jutros sam dobio telegram da predamo čitavu tvoju
porodicu, da vas propisno bace u zatvor! Onaj prljavi, truli i mokraćom poškropljeni
zatvor! To treba da te plaši!“ Ponovo trese oca, ovog puta snažnije. I nevoljno se za
korak povlačim na grleni zvuk Lesnikovog glasa i udaram u Fomu. Osećam kako me
rukom hvata za struk da me zaustavi, a zatim povlači ruku, ali ne pre nego što je Gleb –
s neodobravanjem stisnuvši usne – primetio njegov dodir. Odmičem se od Fome.
„Možda ti se ovde ne dopada. Možda me mrziš“, nastavlja Lesnik. „Ali milost koju
ti pružam u ovoj zaleđenoj ispostavi jedino je što stoji između tebe i bede koju ne možeš
ni da zamisliš. Kerenski je to znao. A sad i on spasava živu glavu.“ Zadihan i gnevan,
Lesnik konačno pušta oca i povlači se za korak. Pokazuje stražarima da nas povedu
prema guvernerskoj kući, pa krećemo po sve snažnijoj snežnoj oluji, ne progovarajući ni
reč. Semjon ide iza nas i ja mu, osvrnuvši se prema njemu, u očima vidim ubistveni
gnev. Trebalo bi da se plašim. Trebalo bi da pobegnem. Ali zapravo najviše želim da ga
čizmom tresnem pravo u razmak između prednjih zuba.
Pola sata kasnije prolazimo kroz ulazna vrata, promrzli, nesrećni i potišteni nakon
što smo se oprostili s Botkinom i njegovom decom i poželeli im srećan Božić. Stražari
odlaze na sprat, a moja porodica povlači se u očevu radnu sobu.
„Je li istina? Ono što je Lesnik rekao?“ pitam.
Gledam kako otac loži vatru u kaminu, a Olga pali sveće na jelci koju su Foma i
Ivan posekli u brdima iza kuće prošle nedelje. Čekam njegov odgovor.
Naposletku kaže: „Da, boljševici su oteli vlasti Aleksandru Kerenskom, ali mi smo
bezbedni u ovoj dalekoj bestragiji. Barem do proleća. Tobolsk je odvojen od ostatka
sveta pola godine. Reka leda onemogućava putovanje. A mi ćemo pronaći način da
odemo odavde pre toga.“ Otac me ljubi u teme. „Kasno je. Hajde da večeramo i odemo
u postelju.“
Ali ja nisam voljna da pustim da mi Božić promakne.
Povlačim Alekseja u stranu. Gleda me molećivim i krupnim plavim očima – na
bledom licu – i ja znam da on očajnički želi malo nade i radosti.
Naginjem se prema njemu i iznosim mu ponudu koju nijedan dečak ne može da
odbije. „Da li bi voleo da se igraš vatrom?“ pitam.
Jelka na spratu je, kada je osvetljena, spektakularna. Foma i Ivan doneli su u kuću
guste smolaste jele još pre nedelju dana. Postavili smo jednu u očevu radnu sobu, a
drugu u odajama vojnika. Mirišu na karanfilić, pomorandže i oštru smolu, a ukrašene su
bednim trakama, šišarkama, svećama i perlama.
Jedan po jedan, naši stražari se okupljaju na spratu, a sumoran izraz na licu
smenjuje im divljenje. Osmeh briše mrgodan izraz. Povijena ramena se opuštaju i
nabrano čelo zateže se od radosti. Vidim kako im u očima igraju sećanja. Delovi
njihovih voljenih Božića iz prošlosti sijaju u svetlosti sveća. Vidim Fomu s druge strane
jelke, kako me gleda, i ne mogu a da mu se ne nasmešim. Jedina druga osoba koja me
tako gleda jeste Gleb Botkin, i ja iznenada osećam krivicu iz meni nerazumljivih
razloga. Pobesneo bi kada bi me video da se ovako smešim Fomi.
„Srećan Božić!“, viče Aleksej, a stražari kliču. Foma obilazi jelku i podiže mog
brata na ramena. Trči ukrug oko drveta i peva O Tannenbaum, glasno i bez sluha, ali sa
silnim oduševljenjem.
A zatim na sprat dolaze moji roditelji i sestre ruku punih paketića s obeleživačima
za knjige, pletenim kapama, čarapama, šalovima – malim ručno rađenim poklonima za
ove muškarce. A psi sve vreme trče ukrug oko nas, srećno laju i ližu ruke svih koji se
sagnu da ih pomaže.
Ja sam Fomi poklonila karticu s pevcem rukom oslikanim. Uzima je i smeje se,
mislim da bi me zagrlio da nismo okruženi ostalima. Možda bi uradio i nešto više.
„Hvala“, šapuće, a ja ostajem da stojim potpuno mirno kada mi je palcem ovlaš
prešao preko nadlanice.
„Šta je ovo?“, pita Semjonov grubi i srditi glas s praga. Foma i ja odvajamo se kao
da nas je opekla struja.
Semjon gleda jelku i komadiće rasutog ukrasnog papira.
„Božić je“, kaže otac.
„Napolje! Svi! Zatvorenicima nije dozvoljeno da se penju na sprat!“

ŠEST NEDELJA KASNIJE

Tobolsk, Rusija
14. februar 1918.

Zima nas konačno dočekuje s divljim padom temperature, koji potvrđuje sve što smo
čuli o udaljenoj zaleđenoj tundri. Ova nova hladnoća predstavlja razapinjanje duše, a
sneg koji je pao na Badnje veče i dalje stoji i na Svetog Trifuna, pokriven s dodatnih
šezdeset centimetara. Otac je, nemiran i gnevan, lopatom čistio staze u dvorištu da
bismo mogli da se probijemo do kokošinjca i jame za otpad. Proveo je nebrojene sate
bacajući lopatom sneg na sredinu dvorišta, da bi mogao da ide u svakodnevne šetnje.
Želeo on to ili ne, gomila snega je prerasla u malu planinu, koju je sada Aleksej
prisvojio. Mom bratu nije potrebno dugo da shvati da će, ako se popne na vrh i sedne na
poklopac od kante za smeće, moći zastrašujućom brzinom da sklizne do dna.
I tog 14. februara 1918. godine, dana kada je ruski kalendar preko noći iz
julijanskog prešao u gregorijanski, sedim s Aleksejem na gomili snega i gledam kako
četa crvenih vojnika maršira preko zaleđene reke i približava se kući. Približavaju nam
se kao horda paukova, marširaju dugim nogama odlučno. Hvatam sebe kako se borim za
dah, kao da me neko steže rukom oko vrata. Okrećem se prema Alekseju i vidim da je i
on užasnut, usta su mu otvorena, oči raširene. Spuštamo se sa snežnog brdašca i jurimo
prema kući, ne izgovarajući ni reč.
Otac uleće na vrata kuhinje baš kada samo ušli. „U radnu sobu“, naređuje, „svi!“ A
onda nam žurnim i zadihanim glasom kaže ono što smo Aleksej i ja već videli. Čujemo
povike i topot nogu do ulaznih vrata. Čujemo bat čizama u hodniku.
„Ali kako?“, pitam. „Rekao si da brodovi neće moći da prođu mesecima. Rekao si
da je bezbedno.“
„Pogrešio sam“, kaže žalosno. „Mora da su došli vozom donekle i prešli reku
peške.“
 „Šta sad?“
„Držimo se zajedno! I ne verujmo nikome.“
A zatim se vrata očeve radne sobe širom otvaraju.
Čovek koji se pojavljuje na njima izgleda kao da ga je odeća koju nosi progutala.
Sav je žilav i u tetivama, a oko struka mu je stegnut debeo kožni kaiš. Koža mu je
maslinasta, kosa crna, oči sitne, tamne i duboko usađene. Ulazi u sobu, a ja mislim da
izgleda kao lešinar, kao da bi nas rado iskljucao na komade. Ono što nisam očekivala je
njegov glas, duboka grmljavina ispunjava vazduh i zahteva da mu posvetimo pažnju.
„Zovem se Jakov Jurovski“, kaže. „I došao sam da preuzmem komandu nad ovim
garnizonom.“ Osvrće se po maloj radnoj sobi, gleda police s knjigama, tepih, stolice i
sto za pisanje – sitne udobnosti koje smo poneli iz Carskog Sela. Pruža ruke prema
veseloj pucketavoj vatri, stoji tako nekoliko minuta, čeka da mu se prsti zagreju, a zatim
kaže. „Vreme je da vas privedemo pravdi.“
 17
Ana

KOREN SVEG ZLA

1928.

Posed Kenvud, Zaliv ostriga

Jul 1928.

Ani je potrebno šest meseci da ubedi Kseniju Lids da je ona velika kneginja Anastasija
Romanova.
Njena domaćica je učtiva, ali i prirodno sumnjičava. Umesto da pritiska Anu
pitanjima, Ksenija pasivno strpljivo čeka bilo kakav nagoveštaj prevare. Ne mari za
grandiozne priče koje njene druge zvanice traže od Ane da priča. Sergej Rahmanjinov,
čuveni kompozitor, želi da čuje pustolovine s ruskog dvora i careve podvige. Došao je
nekoliko puta da poseti Anu, uvek velikodušan i ukazujući joj poštovanje koje se graniči
s obožavanjem. Ksenija toleriše ovo ponašanje, ali iz daljine i sa strepnjom. Samo
posmatra. Samo čeka. Testovi koje priređuje Ani suptilni su i teško ih je položiti. Ksenija
proučava kako stavlja ubrus u krilo, kako se penje na konja, kako prekršta gležnjeve i
seče meso u tanjiru. Ksenija sluša ton njenog glasa kad izgovara određene reči,
odmerava Aninu dikciju i naglasak. Njeno ponašanje, njeno držanje i korak kad se kreće
prostorijom, način na koji drži šolju za čaj. Proverava da li zna razliku između punog
kniksa i delimičnog. Za razliku od drugih skeptika koje je Ana srela tokom godina,
Ksenija Lids poznaje sve sitne manire ruskog dvora – ona je, naposletku, rođaka
Romanovih, i sama kneginja. Ana večito oseća na sebi njene tamne plemenite oči, koje
traže istinu, ili laž. Ima dana kada ne može da podnese njihovu težinu, pa se povlači u
svoju sobu i ostavlja Kseniju njenom mužu Vilijamu, mlađoj kćerki Nensi i njihovom
raskošnom okruženju. Vilijam je toliko tipičan Amerikanac da je skoro smešan: kosa
boje peska, svetloplave oči, širok osmeh pun belih zuba i, povrh svega, još je i visok,
preplanuo, lepo građen i toliko naočit da je to prosto uvredljivo. Izgleda kao da je došao
pravo iz Kalifornije, ili je možda Zevsov potomak.
Ana tek što je prešla tridesetu, ali oseća se strašno staro, iscrpljena od tereta
pažljivih pogleda Lidsovih i napora koji ulaže da ne izneveri njihova očekivanja.
 „Zašto ne govoriš ruski?“, pita Ksenija jednog popodneva početkom jula. Ušla je u
Anine odaje u beloj odeći za tenis i gleda radoznalo kako Ana hrani papagaje viljuškom.
Zakrivljenim kljunovima polako kljucaju komade isečene jabuke i krešte srećno
smešteni na njenoj podlaktici.
„Govorim ruski. Upravo si me čula da ga govorim, dok si stajala pored vrata.“
Ksenija rumeni. „Oprosti mi. Nisam želela da budem nametljiva. Samo sam bila
radoznala, to je sve. Mislim na to da ga ne govoriš često. Svega poneku reč i samo
pticama. A i to šapatom.“
Ana drži glavu pognutu nad papagajima. „Oni uopšte ne govore, pa smatram da
nije potrebno da im držim duge monologe.“
„Touché“, kaže Ksenija, ali joj se uglovi lepih usana zatežu. Nije spremna da
odustane. Anino odbijanje da govori ruski jedan je od glavnih argumenata na koje se
oslanjaju njeni kritičari. „Ali ne želiš da razgovaraš na ruskom. Barem ne sa nama.
Zašto?“
Ana je umorna od rasprava na ovu temu. „Ruski je poslednji jezik koji sam čula u
onoj kući“, kaže i želi da se ovo što pre okonča. Ali i pored toga što gleda na drugu
stranu, vidi da se Ksenija trgla.
„U Jekaterinburgu?“
„Da.“
„Žao mi je.“ Kseniji je neprijatno. „Nisam razmišljala… Mislim, nikada ni
pomislila nisam…“
Ana pažljivo vraća ptice u kavez i oprašta domaćici osmehom. „Ljudi su radoznali.
To je razumljivo.“
Ksenija zuri preko Aninog ramena, kroz prozor, u teniski teren. Drži se savršeno
pribrano i smireno, ali odaje je jedna sitnica. Krši ruke. „Hoćeš li danas ostati u svojim
sobama?“, pita. „Ili bi želela da mi se pridružiš na partiji tenisa?“
Igrale su nekoliko puta otkako je stigla u februaru, ali Ana nema Ksenijinu visinu i
godine vežbe. U redu je povremeno izgubiti. Ali demorališuće je gubiti stalno. „Ne,
hvala“, kaže. „Želim kasnije da prošetam plažom.“
Preko Ksenijinog lica preleće sitni treptaj olakšanja, a Ana oseti brujanje
sumnjičavosti u nekom udaljenom kutku uma, nalik na ogoljenu žicu.
„Dođi po mene kada budeš spremna“, kaže Ksenija. „Nedeljama nisam šetala
lukom.“
„Baš će mi prijati društvo“, laže Ana, a zatim gleda kako njena domaćica odlazi, na
isti način na koji bi mačka gledala papagaje u kavezu.
Ksenija je od svih njenih poznanica najviše takmičarski nastrojena. Nemilosrdna je
teniserka. Prava je ajkula u svim igrama kartama. Čudo od deteta u šahu. Izvanredan
konjanik – takmiči se u lokalnim takmičenjima u preskakanju prepona. Odlično i pliva.
Kako je i kneginja evropskog porekla, u svom društvenom krugu je na najvišem
položaju. I još je žena američkog aristokrate. Majka prelepe kćerke. Vlasnica najvećeg
poseda u Zalivu ostriga. Vozi nove automobile. Nosi odeću poznatih dizajnera. Ima malo
prijatelja, ali joj se svi dive. Bogata je. Ima titulu. Pobeđuje u svemu na šta se nameri i
nema razloga da se odrekne te danas planirane lake pobede na teniskom terenu, ili bilo
kog drugog dana, iako zaista ne želi da igra s Anom.
„Zanimljivo“, mrmlja Ana dok prelazi sobu da pogleda teniske terene. Trenutno su
prazni, ali Ana otvara prozor i seda na veliku stolicu pored njega i čeka. Lista poštu,
odlučuje na koja pisma da odgovori, a koja da baci – uvek ih je tako mnogo. Dobila je tri
od Gleba, na jednoj koverti piše: „Hitno! Molim vas, odgovorite odmah!“
„Uvek tako dramatičan“, mrmlja i otvara kovertu nožem za pisma.
Otkako su ga otpustili iz Kenvuda u februaru, Gleb je sebi dao u zadatak da nauči
sve što može o nasledstvu koje je pomenula porodica Romanov u iskazu za Njujork
tajms. Bilo je to prvi put da su potvrdili da carevo bogatstvo, o kom su samo kružile
glasine, zaista postoji. Takvo nasledstvo bi u potpunosti Ani promenilo život. Ne bi više
morala da se oslanja na prijatelje, neznance i rođake. Ne bi je više slali od jednog do
drugog kao sirotinju. Od trena kada je za to saznao, Gleb je odlučio da joj vrati ovo
bogatstvo. A možda i hoće. Ana se osvrće po luksuznom apartmanu u kom živi u milosti
Ksenije Lids – damastne zavese, podovi od trešnjevog drveta, pozlaćena ogledala,
persijski tepisi, krevet s baldahinom – i mašta kako bi bilo lepo da ima svoj dom.
Najdraža Anastazija, počinje Gleb svoje pismo, saznao sam da je pokojni car imao
znatne svote novca u Engleskoj banci…
Dah joj zastaje u grlu i ona počinje da čita brže, zaustavlja pogled na jednoj
zapanjujućoj rečenici, pa na drugoj.
… car je pre Velikog rata 1914. deponovao po pet miliona rubalja u Englesku
banku za svako dete…
… uzeo sam sebi slobodu da unajmim advokata Edvarda Falouza. Vreme je da
unajmiš stručnjaka da štiti tvoje finansijske interese. Gospodin Falouz je pisao da kaže
da postoje pouzdani nagoveštaji da će gorepomenuti novac biti isplaćen carevim
poslednjim poznatim pravnim naslednicima krajem jula, na desetu godišnjicu njegove
smrti, osim ako ti na sudu zvanično ne položiš pravo na taj novac. Molim te, moraš mi se
javiti čim dobiješ ovo pismo. Pokušao sam da te pozovem telefonom, ali Ksenija je
batleru naložila da mi ne dozvoli da razgovaram s tobom. Tvrdi da te to uznemirava, ali
ja podozrevam da ona oteže, da pokušava da nam oduzme vreme…
Nastavlja ovako na naredne tri stranice, iznosi do detalja sve što zna, i svoju
frustraciju što advokati Engleske banke odbijaju da odgovore na njegove upite.
Kažu da se informacije u vezi s tim računima mogu dati samo vlasniku računa,
pišu, i zato je sada važnije nego ikada da dokažeš svoj identitet…
Ana razmišlja o značaju ovih vesti baš kad Ksenija Lids prolazi ispod njenog
prozora. U društvu je nekog muškarca koji nije njen suprug pa se Ana povlači od
prozora da je Ksenija ne vidi ako podigne pogled.
„Ali kako možeš biti tako sigurna?“, pita Kseniju njen pratilac nemarno, na
ruskom. Glas mu jasno odjekuje dvorištem.
Ani je taj glas poznat.
„Živi sa mnom već šest meseci. Imala sam mnogo prilike da je posmatram“,
odgovara Ksenija na ruskom.
 „Mnogo se u javnosti piše o istoriji naše porodice. Svako može da je nauči.“
„Ne. Ne može svako. Ona zna mnoge sitnice. Sitnice i finese koje samo Romanov,
ili neko u užem dvorskom krugu, može da zna.“
Pruža ruku i zamahuje reketom ukrug. „Na primer?“
„Zna šta je otvaranje plovidbe.“
„To ne znači ništa. Mogla je to da pronađe i u nekoj knjizi.“
„Ne ako ne govori i ne čita ruski, kao što tvrde. A i takva pojedinost mnogo znači
jednom Romanovu. Otvaranje plovidbe Nevom važna je tradicija. Zar se ne sećaš?“,
pita.
„Naravno da se sećam.“
„Ne mogu to odbaciti kao nebitnu pojedinost. Svaka careva kćerka morala bi se
sećati da tom prilikom zapovednik Sankt Peterburga donosi čašu vode nakon poslednjeg
otapanja. To je svake godine označavalo i početak trgovine. Dva puta sam kao dete pila
vodu iz te čaše. Znam da si i ti, Dmitriju.“
„To je samo jedna stvarčica, Ksenija. I nije dovoljna da ubedi mene. A neće biti
dovoljna da ubedi ni naše tetke.“
Dmitrij Lojhtenberg. Ne, ne može biti. Ne to pakosno proračunato kopile. Znači,
Ksenija je prekršila obećanje da neće uplitati porodicu. Ana oseća kako gnev u njoj
ključa. Strelja pogledom dve prilike ispod prozora.
„Nije samo to“, nastavlja Ksenija. „Tu je i mnoštvo drugih pojedinosti. Sitnica koje
bi samo Anastasija pamtila. Ali, molim te, to može da čeka. Vilijam mora biti prisutan za
vreme ovog razgovora. On je u radnoj sobi, ali doći će za jedan sat. A sad, hajde da
igramo. Obećao si da ćeš mi dati barem jedan gem prednosti.“
Udaljavaju se, a glasove im guta daljina. Što se više udaljavaju od kuće, to Ksenija
deluje opuštenije, a zatim prolaze kroz kapiju i izbijaju na teniski teren.
Ana ne ustaje čitav sat. Ostaje da sedi, pravih leđa i prekrštenih nogu, s Glebovim
pismom u krilu. Povremeno čuje udar lopte o reket i povremeno joj do uha dopre smeh
ili poneka reč na ruskom, ali razgovor ne uspeva da čuje.
Ksenija i Dmitrij pojavljuju se malo kasnije, rumeni u licu i nasmejani. Ma kakva
napetost da je postojala pre, sad je više nema i Ana po Ksenijinom izrazu lica vidi da je
opet pobedila. Izraz na Dmitrijevom licu govori da je ona pobedu postigla svojom
veštinom, a ne zahvaljujući nekom njegovom kavaljerstvu.
Čim su ponovo prošli ispod njenog prozora, Ana izlazi i kreće u radnu sobu u
prizemlju.

Lako je izgubiti se u kući u Zalivu ostriga. Čak i nakon šest meseci, Ana se gubi po
hodnicima i često brka prostorije. Četiri stepeništa. Najmanje tuce različitih hodnika.
Beskrajna vrata. Pa joj je, premda žuri, potrebno nekoliko trenutaka da pronađe radnu
sobu, ali vrata sobe su se do tada već zatvorila za onima bezbedno ušuškanim u njoj.
„Prokletstvo“, sikće Ana, povlači se nekoliko koraka niz hodnik, staje iza ogromne
paprati u saksiji, koja je visoka gotovo kao i ona. Potreban joj je trenutak da razmisli.
Mora da zna o čemu pričaju. Ako su prozori radne sobe otvoreni, mogla bi da rizikuje da
izađe napolje i sedne ispod njih, ali vrlo je verovatno da će je otkriti. Ako je ne otkrije
sam Vilijam – često ga je viđala kako sedi na simsu i puši lulu – onda će je videti
baštovan koji neguje žbunje pored kuće s pravim verskim zanosom.
Dok žali za propuštenom prilikom, iz suprotnog smera nailazi služavka sa srebrnim
poslužavnikom s limunadom. Ana je viđala tu devojku često. Nije ni lepa ni pametna, ali
je savesna i vredna i nije nametljiva. Ali ruke su joj pune i ne možda otvori vrata radne
sobe. Pa tiho kuca na njih nogom i ona se otvaraju iznutra. Vraća se nekoliko minuta
kasnije i nosi isti poslužavnik pun praznih šolja kafe.
Čak i s udaljenosti Ana vidi preneraženost na devojčinom licu. Kako nije mogla
zbog poslužavnika da zatvori vrata za sobom, privlači ih vrhom stopala i udaljava se
ostavljajući ih odškrinuta desetak centimetara. Sreća!
„Kakvu to igru igraš, Ksenija?“ Vilijamov glas nije ni šapat ni grmljavina, već
jedan sasvim drugačiji preteći zvuk, koji tera Anu da se ukopa u mestu.
Ksenija mu ne odgovara defanzivno, njen ton nagoveštava da joj dosadno. „Tenis,
dragi. Zar to nije očigledno?“
„Nisam na to mislio i ti to znaš.“ Čuje udar nečeg teškog o drvo i pretpostavlja da
je Vilijam Lids završio s limunadom. „Najpre dovedeš tu nepoznatu ženu u naš dom…“
„Kako bih drugačije utvrdila njen pravi identitet?“
„I jesi li?“
„Verujem da jesam.“
„A sad i ovaj čovek!“, završava Vilijam.
Dmitrij progovara ne engleskom s teškim ruskim naglaskom. „Pozvao sam se sam.
I to u nekoliko navrata. Vaša supruga nije bila voljna da me primi.“
Vilijam progovara suvim glasom. „Ne mogu ni da zamislim zašto.“
„Doneo je ponudu“, kaže Ksenija. „Od porodice.“
Vilijam psuje glasno i ne izvinjava se gostu. „Od porodice! Naravno! Trebalo je da
znam! Od svih porodica na svetu s kojima sam mogao da se orodim, ja sam odabrao
Romanove! Trebalo bi me lupiti čarapom po glavi zbog te gluposti.“ Uzdiše. „I šta sad
porodica želi?“
„Da iznesu ponudu vašoj gošći“, odgovara Dmitrij.
„Kakvu?“
„Ponudu koja će nam svima biti po volji.“
„Zašto imam utisak da ta ponuda nju treba da ućutka i drži je podalje od vas?“ pita
Vilijam.
Dmitrij pročišćava grlo i obraća se Kseniji. „Strahujem da si nasamarena, rođako.
Neoprostivo, kada se uzme u obzir koliko toga je na kocki. Motivisana varalica mogla bi
da nauči mnogo toga o našoj porodici.“
„Smatram da nije varalica.“
„A šta je s Jekaterinburgom? Je li rekla išta o tome? Ima li objašnjenje?“
„Ne govori o masakru, i ne mogu to da joj zamerim.“ Dmitrij frkće. „Jesi li je
pritiskala?“
 „Naravno da nisam!“
„Trebalo bi. Bilo bi veoma indikativno“, kaže. „A šta kaže, kako je umakla?“
„Kaže samo da je to bilo dugačko putovanje, i da je veći deo puta bila bez svesti.“
„Zgodno. Tako ne mora da iznese geografske pojedinosti. A nama onemogućava da
pronađemo svedoke.“
„Užasan si cinik.“
„Ta žena predstavlja veliku pretnju po nas. Moja dužnost je da budem ciničan.
Mene čudi što ti nisi prihvatila svoje dužnosti.“
„Bilo bi bolje kad bi se posvetila više svojoj porodici“, kaže Vilijam, „a manje
marila za onu u inostranstvu.“
„Znao si u šta se upuštaš kad si me oženio! Koliko se sećam, tada ti se to
dopadalo!“, breca se Ksenija, a zatim kaže Dmitriju: „Ja prihvatam samo istinu. Ništa
manje.“
Ana želi da im vidi lica, da im protumači govor tela. Reči su važne, ali one pričaju
samo deo priče. Nemoguće je znati njihov pun značaj dok ne vidi kako gledaju jedni
druge, podižu rukave ili kako drže čaše u rukama. Hiljadu istina je ispisano na telu za
vreme svakog razgovora, i često govore više od naglas izgovorenih reči.
„Preteruješ u svojoj velikodušnosti, Ksenija“, kaže Dmitrij. „Ovo je za tebe igra i ti
želiš da pobediš. Premda se ne slažem sa ostalima da ti želiš novac. Čini mi se da ga
imaš dovoljno.“
Ana čuje opasnu notu u Ksenijinom glasu. „Misle da ja želim novac?“
„Ne svi. Samo tetke. Ipak je to pozamašna suma.“
„Nema dokaza da ta sredstva uopšte postoje.“
„Kažu mi da računi nisu na carevo ime, već na imena njegove dece. I samo onaj na
čije ime je račun može da traži prijem. Ili“, zastaje zarad utiska, „to može da učini
priznati potražilac.“
Vilijam Lids sad po prvi put zvuči zainteresovano. Jezik novca on vrlo dobro
razume. „Priznati kao…“
„Sudovi bi moralo zvanično da proglase da je ona Anastasija Romanov pre nego što
bi mogla da traži bilans, a kamoli pristup sredstvima.“
„A porodica…“
„Dobija sve u odsustvu najbližeg krvnog srodnika.“
„Prokleta nemilosrdna kopilad!“ kaže Vilijam s notom divljenja u glasu.
Ana se povlači za korak i naslanja na zid, uvo je naslonila blizu šarki, i dalje sluša,
ali sad razmišlja i o situaciji. Znači, Gleb je bio u pravu. Nije ni čudo što je toliko
mahnito pokušavao da stupi s njom u kontakt.
Dmitrij glasno pije iz čaše. „Znači da vidiš zašto je porodici mrsko da je prizna i
zašto se mora delati samo sa najvećim oprezom i samo u slučaju neoborivih dokaza.
Nezamislivo je takvo bogatstvo predati u ruke varalici.“
„I misle da sam ja naklonjena njoj?“ Ksenija na trenutak zastaje, a zatim progovara
glasom ravnim od neverice: „Došao si da tražiš od mene da je izbacim iz kuće.“
 Dmitrij to ne poriče. „Plaše se da ima snažan uticaj na tebe. Da počinješ da staješ
na njenu stranu. Poslali su me prosto da izrazim njihovu brigu.“
„Poslali su te da je se otarasiš.“
„Ne“, kaže žestoko. „Poslali su me da je ispitam. Da im pomognem da sakupe
dokaze ako ovo završi na sudu.“
„Neću to dozvoliti. Ne u svojoj kući.“ Ksenija odmahuje glavom. „I ne mogu da
verujem da se ovo ponovo poteže. Znam na šta ciljaju. Ali ja sam sigurna da ona nije
poljska seljanka, kao što naše tetke tvrde.“
„Pažljivo s tim tvrdnjom, Ksenija. I zaboga, nemoj dozvoliti da to dospe u novine.
Porodica se sprema da iznese javni iskaz povodom Šanckovske. Moramo da zadržimo
jedinstven front.“
Ana se na ove reči koči. Nadala se da prezime Šanckovska više nikada neće biti
izgovoreno u njenoj blizini. Smatrala je da je ta stvar rešena, ali izgleda da ovo pitanje
nikako ne može da reši. Potomci Romanovih nepokolebljivo su se uhvatili za to ime. I
sada optužbe ponovo izbijaju na površinu. Ali ovog puta neće je uhvatiti nespremnu.
U kući postoji samo jedan telefon. Nalazi se u prizemlju, u predvorju, i pobožno ga
čuva batler Lidsovih – čovek toliko zle volje i kisela lica da bi mogao da postidi svakog
carskog slugu. Ana prolazi pored njega u predvorju i podiže ruku kao da želi da se
odbrani od zlih duhova. Podiže slušalicu ne tražeći dozvolu i okreće Glebov broj
telefona.
Javlja se naposletku, zadihano i kao da se upravo popeo stepenicama. „Kuća
Botkinovih, Gleb ovde!“, dahće.
„Želim da dođeš po mene“, kaže Ana bez pozdrava.
„Hvala bogu! Dobila si moje pismo. Očajnički sam pokušavao da stupim u kontakt
sa…“
„Ksenija je prekršila obećanje“, prekida ga Ana. „Dozvolila je da Dmitrij dođe na
posed da razgovara sa mnom.“
Glasno psuje, a onda kaže: „Mislio sam da smo se njega otarasili.“
„O, ne. Vratio se i već je pomenuo Šanckovsku. Kaže da se porodica sprema za
javni iskaz.“
„Idi da se spakuješ“, kaže Gleb u jednom dahu. „Smesta. Stižem do večeri.“

Nadvikivanje je izvanredno. Gleb i Ksenija se nadvikuju već pola sata. Ana sve vreme
ćuti. Sedi na ivici kauča bezizražajnog lica i ruku sklopljenih u krilu. Vilijam Lids sedi
na simsu iza svoje supruge, spreman da se umeša ako se svađa otrgne kontroli. Gleb i
Ksenija stoje jedno naspram drugog na sredini radne sobe kao dva boksera koja se
spremaju da se sukobe. Sve ovo posmatra treći čovek, kome je, u najboljem slučaju,
nelagodno, a povremeno je i užasnut. Zove se Edvard Falouz i on je, izgleda, Anin novi
advokat. Ali nisu imali prilike ni da se rukuju ni da se pozdrave, jer je dreka počela čim
se Gleb popeo stepenicama do predvorja. Batler je bar imao dovoljno pameti da ih uvede
u radnu sobu i skloni od radoznalih ušiju osoblja. Ako je Dmitrij i dalje na posedu,
odavno se sklonio. To je jedino pametno što je uradio čitavog tog dana.
„Ne mogu da verujem da si doveo advokata na moj posed!“, reži Ksenija kroz
stisnute zube.
„Ne mogu da verujem da si prekršila obećanje! Zaklela si se da joj nećeš praviti
zamke kao što su radili u Vaserburgu!“
„Dmitrij mi je rođak! Imam prava da se viđam s njim ako to želim!“
„Mogla si da se vidiš s njim i negde drugđe!“
Izgleda kao da Vilijam Lids uživa u ovoj raspravi. Smeši se i puši lulu. Pucka je već
pola sata, još od trena kad je njegova žena nazvala Gleba sramotom za sve Ruse.
„Verujem da je ovo naš posed“, kaže Vilijam. „I da imamo prava da primimo na
njega koga god želimo.“
Gleb ga strelja pogledom, ali mu ne odgovara. On je u sukobu sa Ksenijom. „Zašto
je Dmitrij došao? Istinu!“
„Poslala ga je porodica.“
„A zašto?“
„Da razgovara s njom. Što ja“, Ksenija podiže otmeni prst i upire njime u Glebov
nos, „očigledno, nisam dozvolila!“
„Samo zato što je Ana to prva saznala! I šta ti je ponudio?“
„To je mirovna ponuda.“
„Ma je li moguće?“
„Ovo je veoma komplikovano pitanje za moju porodicu“, kaže Ksenija. „Koja je
mnogobrojna. Ali svesni su Anine patnje i ne žele da joj uzrokuju dodatni bol. Nisu
ravnodušni kao što se čini.“
„Aha, samo se prave okrutni?“, ubacuje se Gleb.
„Dozvoli mi da završim, molim te! Uleteo si ovamo i odmah počeo da vičeš!
Barem imaj pristojnosti da me saslušaš!“
Gleb frkće. „Da saslušam tebe? Imam utisak da opet slušam careve sestre!“
„Slušaj nas! Čitavu porodicu! Imamo predlog – kompromis da se tako izrazim.“
„O, sad koristimo i carsko mi? Ovo će biti dobro!“
„I više nego dobro. Velikodušno! Čak milosrdno!“ Ksenija se okreće od Gleba,
prilazi i seda pored Ane na kauč. Uzima je za ruke i utešno ih steže. „Izvini zbog ovoga
danas. Nisam želela da izneverim tvoje poverenje. Ja sam ti prijatelj. Moraš u to da
veruješ.“
Ana ne govori ništa, već pušta Kseniju da oseti punu težinu svoga srama.
„Tvoja ponuda?“, podseća je Gleb.
„Careve sestre spremne su da te finansijski izdržavaju do kraja života.“
„U zamenu za šta?“, pita Ana. To su prve reči koje je uputila Kseniji od podneva.
„Pronaći će ti neko osamljeno mesto u Evropi“, kaže Ksenija izbegavajući da
odgovori na pitanje. „Mesto koje sama odabereš. Možda Krim. Znam koliko ga voliš. Ili
jug Francuske. Toskanu, ako želiš. Bavarsku. Švajcarsku. Možda neku lepu drvenu kuću
u planinama. Imaćeš dovoljno novca da kupiš kuću, da držiš nekoliko slugu. Da živiš
lagodno i u miru do kraja života. Imala bi svoj dom. Znam da to želiš.“
Zvuči suviše dobro da bi bilo istinito. Tu mora da postoji neka zamka, Ana je u to
sigurna. „I šta tačno moram da dam u zamenu za tu idilu?“
Zvuk koji je Ksenija ispustila nije bio ni uzdah ni jecaj već glasan udah. To je zvuk
koji čovek ispusti kada zna da će primiti udarac u lice. To je preventivno priznanje
krivice. Ani na čast služi što dozvoljava da joj Ksenija snažno steže mlitave ruke. Ana se
i ne trza, i ne pokušava da je udari kad je naposletku čula odgovor.
„Porodica zauzvrat samo želi da se odrekneš svakog prava na ime i titulu Anastasije
Romanove.“
„Oooo!“ Gleb vrišti s takvom žestinom da Vilijam Lids konačno zabrinuto prilazi.
„Samo to? Kako su samo, jebote, velikodušni!“
Psovka pada poput staklene činije, razleće se na komade i zasipa prostoriju tišinom.
Ksenija je užasnuta, njenu kraljevsku nežnu prirodu više je uvredila reč koju je čula od
ponižavajuće ponude koju je upravo iznela. Gleb se guši u gnevu i ne može naterati sebe
da kaže ni reč više. Vilijam Lids je sav ustreptao od uzbuđenja, jer mu je ovo zaista
zabavno. Ana gotovo da očekuje da zasuče rukave košulje, zapljeska i poviče kako se
nije ovako zabavljao mesecima. Edvard Falouz, međutim, izgleda kao vuk koji je
namirisao krv. Naginje se u stolici spajajući prste obe ruke i namršten poigrava nogama.
Ana naposletku odgovara suvim i tihom glasom: „Žele da me isplate? Da me
sklone u stranu kao komad nepoželjnog smeća?“
„Ne“, Ksenija odmahuje glavom. „Upravo suprotno. Žele da te zaštite. I žele da
zaštite sebe. To je najlakši način.“
„Najlakši način za njih!“, kaže Gleb konačno povrativši veštinu govora.
„Nemoj opet počinjati!“, sikće Ksenija. „Ti si upleo i advokata u ovo.“
„A oni su izneli priču o nasledstvu u novine! Kako je trebalo da reagujemo? Da
ignorišemo činjenicu da joj je otac ostavio bogatstvo? Da dozvolimo da ga neko drugi
uzme? Nameravali su da joj ukaljaju ime, da dokažu da tvrdi da je Anastasija samo da bi
uzela novac, a sada bi joj oduzmu i titulu!“
„Spremni su da preuzmi finansijsku odgovornost za nju!“ Ksenija sada izvlači adut
i smireno ga baca na sto. Gleda Anu onim svojim živim očima punim nade i uvlači je u
njihove mračne dubine. „Ako prihvatiš, odvešću te u Kopenhagen, da vidiš caricu
udovu.“
Čak i Gleba je ovo iznenadilo. Carica udova sve vreme odbija da se sretne s Anom,
nikada nije odgovorila ni na jedno pismo ni na javnu molbu. Njeno priznanje jedino je
što je Ani potrebno da okonča svoju potragu, ali to je nešto što joj je toliko van domašaja
da može samo da se sanja o tome. Bila bi dovoljna samo jedna reč careve majke da ona
ponovo stekne pravo na svoje ime.
„Tražila je da me vidi?“ Ana se grči na zvuk neskrivene nade u svom glasu,
drhtavom i očajnom.
Dugačka tišina. „Ne, ali…“
„Pristala je da me vidi?“
 „Uverena sam da hoće ako ti…“
Ana izvlači ruku iz Ksenijine. „Ona čak i ne zna za ovo!“
„Mogu da dogovorim susret s njom. Dajem ti reč.“
„Kao što si mi dala reč da nećeš dozvoliti Romanovima da mi se približe? Kao što
si mi dala reč da me nećeš saterati u ćošak?“
Edvard Falouz progovara po prvi put. Glas mu je dubok, raskošan i smiren, nije
glas kakav bi Ana očekivala od čoveka tako krotkog izgleda. „Mrsko mi je što vas
prekidam, s obzirom na to da moje prisustvo nije sasvim dobrodošlo, ali kao Anin pravni
zastupnik obavezan sam da pitam da li je ova ponuda sastavljena napismeno. Postoji li
dokument koji bi moj klijent mogao da prouči i potpiše?“
„Ne još.“ Ksenija se sva ukrutila kad ih je prekinuo. „Dmitrij mi je ponudu izneo
danas. Ali uverena sam da papiri mogu da se sastave odmah.“
„Ponovo od nas tražiš da se oslonimo samo na tvoju reč“, kaže Gleb.
Sada Vilijam Lids spušta krupnu ruku na Galebovo rame. „Slobodno napadajte
njenu porodicu – dođavola, nije tajna da je to sve gomila razmaženih tirana – ali neću
vam dozvoliti da vređate moju suprugu!“
Gleb otresa njegovu ruku. „I vaša supruga je Romanova, gospodine!“
Ksenija Lids se breca na ovu uvredu. „A ti ćeš se tek pokajati što zabadaš nos u
poslove Romanovih!“
„Kajem se samo što sam dozvolio da se pred nosom careve zakonite naslednice
maše nepristojnim ponudama! A za šta? Za milostinju!“
„Nemoj ovo da pretvaraš u pitanje novca! Ovde bi trebalo da se vodi računa o
njenoj dobrobiti!“
Gleb reži: „Lako je to tebi reći! Tebi nikada neće nedostajati novca! Ona, s druge
strane, živi u stalnom strahu da će završiti na ulici!“
„Imaće novac koji joj je potreban ako prihvati ponudu!“
„Ali ni izbliza koliko vaše tetke! Ono što joj nude samo je delić godišnje kamate na
taj novac! Nju će u tišini ukloniti, a zatim napuniti dupke svoje škrinje! I tvoju, bez
sumnje! To je pravi razlog zašto si je držala zatvorenu čitavog leta! Želiš da istekne
obligaciono pravo – deset godina od dana careve smrti, čini mi se! A to ističe ovog
meseca!“ Sledeći reči ispljunuo je kao da su otrov. „Koliko ti samo malo nedostaje da
ukradeš čitavo bogatstvo, Ksenija!“
Samo Gleb može da kaže previše i sve upropasti. Uvek je bio takav. Odan preko
svake mere. Zaštitnički nastrojen. Uvek previše revnostan u odanosti prema Ani. I ona
ga zbog toga voli, zaista ga voli. Čak i kad ovako pretera. Čak i kad sruši čitavu kulu od
karata. Jer nikom drugom nije toliko stalo do nje.
Ksenija gnevno skače na noge, a Vilijam spušta lulu na sto i strelja pogledom Gleba
dok suče rukave košulje. Ana je uverena da će sve ovo skliznuti u ludilo, da će doći i
fizičkog obračuna i preći sve granice ako se ne umeša. Pa ustaje i postavlja pitanje.
U opštoj halabuci ostaje bez odgovora.
 Edvard Falouz, onako pošten, priskače joj u pomoć zaglušujuće zviznuvši. Bio je to
zvižduk kojim se zaustavlja taksi i usred armagedona. „Dama je upravo postavila
pitanje!“, urla kad su svi pogledali u njega.
Tišina se spušta na sobu i Ana pročišćava grlo.
„Šta će se desiti ako ne pristanem na ponudu?“
„Onda se plašim da ću morati da te zamolim da napustiš Zaliv ostriga u roku od
dvadeset četiri časa. Rečeno mi je, vrlo jasno, da ne smeš ostati duže u mojoj kući ako
ne želim da izgubim naklonost porodice.“
Ani je bilo lepo u Kenvudu. Uživala je u šetnjama šumom i skupljanju pečuraka i
šišarki. U vremenu koje je provodila na plaži gazeći bistru hladnu vodu. Čuva u tegli
glatko kamenje koje je pronašla na obali, ružičasto, sivo i krem. Izgledaju kao bademi
koje je jela kao dete. Ana uživa i jahanju, samoći i svom malom apartmanu. Ovo mesto
bilo joj je lep dom. Ali neće dovesti sebe na prosjački štap da bi ga zadržala.
„Žao mi je što to čujem“, kaže Ana naposletku i ustaje. Otmeno klima glavom
najpre Kseniji, a zatim i njenom mužu. „A sada ću, ako me izvinite, otići da se
spakujem.“
 18
Anastasija

PROMENA STRAŽE
1918.

Tobolsk, Rusija
Februar 1918.

Prva odluka Jakova Jurovskog nakon preuzimanja zapovedništva u guvernerovoj kući

bila je da odmah raspusti većinu naših stražara i zameni ih crvenogardejcima – zbrda-
zdola sastavljenom boljševičkom vojskom. Naposletku je dvesta od trista pedeset
vojnika koji su došli s nama iz Carskog Sela poslato na front, u nepoznatu budućnost.
Gledamo kako svakog dana odlazi sve više njih i ispraćamo ih sa sve snažnijim
osećanjem nelagode.
Svakog dana čekam da vidim kako Foma odlazi s vojnicima otpremljenim iz
guvernerove kuće i pitam se hoće li mu dozvoliti da se oprosti od nas ili će prosto samo
nestati iz mog života. Jakov je izdao naređenje da se zamene naši stražari, ali od Lesnika
se očekuje da to naređenje sprovede. On provodi prvih nekoliko dana u vojnim
barakama u blizini i, jednom po jednom, daje vojnicima otpust i vraća se u kuću svake
noći mirišući na duvanski dim i krivicu, kao da je počinio zlodelo nad nedužnima.
Foma se distancirao čim je Jakov stigao. Ne obraća mi se više i ne primećuje me
kada se mimoiđemo u hodniku i dvorištu. Nema više flerta. Nema više letimičnih dodira
i toplih opaski. Ponekad ga hvatam kako zuri u mene kada misli da to Jakov neće
primetiti, ali skreće pogled ili napušta prostoriju čim ja pokušam da mu uzvratim pogled.
Nekada je Fomino prisustvo bilo zagarantovano čim bih kročila u dvorište, ali sada me
stranci prate dok izvršavam svoja zaduženja, i reže na mene da se ne približavam previše
zidu i da radim brže. Ponekad hvatam Fomu kako me gleda s prozora na spratu, ali se ne
usuđujem da mu mahnem ili mu se nasmešim. Izgleda tužno, kao da je izgubio nešto
važno, a ja se uvek žurno okrećem da strogi novi stražari ne primete moj pogled.
Druga njegova odluka je da poveća broj vojnika u kući. Pre njegovog dolaska na
spratu je živelo dvadeset vojnika. Oni su nas čuvali i štitili, ali nikad se nisu mešali u naš
svakodnevni život. Jakov je dodao još trideset vojnika tom broju i mi smo odmah osetili
pritisak. Kuća postaje tesna i bučna i stalno nas neko drži na oku. Naš svet se ponovo
skupio, poput pojasa koji se zateže. Još možemo da dišemo, ali naše kretanje je vrlo
ograničeno i nelagodno.
Zabrinjavajuće je koliko je Semjon brzo uspeo da se dodvori Jakovu. Unapređen je,
ponovo, i postavljen za zapovednika guvernerske kuće. Stalno je u našoj blizini i koristi
svaku priliku da nas kritikuje i ponizi. Šutira pse i pljuje po kući. Naša jedina odbrana je
da ga ignorišemo, da se izdignemo iznad njegovih gnusnih uvreda.
Na kraju prve nedelje Lesnik nas poziva u očevu radnu sobu. Udara se po butini
ivicom presavijenog telegrama dok čeka da sednemo. Tamna kosa raščupana mu je kao
da ju je čitav dan čupao.
„Vladimir Lenjin“, kaže bez uvoda, „nije više voljan da plaća za vaše troškove
života…“
„To nije prihvatljivo!“ otac skače na noge. „Ne možete nas odvesti u izgnanstvo, a
zatim nas ostaviti da umremo od gladi!“
„Nije više voljan“, ponavlja Lesnik polako, „da plaća za vaše troškove života više
od šeststo rubalja mesečno po osobi. Ali to se odnosi samo na vašu porodicu.“
„A naše osoblje? Ne možemo ih izdržavati sa…“, majka sabira ukupnu sumu,
„jedva četiri hiljade rubalja mesečno!“
„Jakov je predložio da se sve vaše osoblje strelja. Ali sam ga nekako ubedio da je
bolje da ih pusti žive.“
„Ne bi valjda“, šapuće majka zaprepašćeno.
Zamišljam Botkina, Dovu, Žilijara, Trupa i Kuvara kako leže mrtvi u dvorištu i
počinjem da shvatam realnost naše situacije. Želim da povratim. Želim da zaplačem i
pobegnem iz sobe. Ali primoravam se da se usredsredim na ono što Lesnik govori.
„Bi on. On to želi. Možda ste primetili da više nemam mnogo vlasti nad vojskom
otkako je on došao. Ali nekako sam ga ubedio da bi pet ubijenih slugu bio problem koji
nije spreman da reši. Iskoristite priliku dok vam se pruža. Snađite se s novcem koji vam
je na raspolaganju.“
Majčin glas podrhtava. „Ne možemo to nikako da izvedemo! To je okrutno!“
„Nije okrutnije od streljačkog voda! Morate se snaći. Zbog njih.“

***

„Plašim se da ste napravili ozbiljan dug kod mnogih trgovaca u Tobolsku“, kaže Pjer
Žilijar kasnije te večeri. Širi račune po stolu i pokazuje jednu pa drugu sumu. „Moraju
biti isplaćeni. I to što pre, da ne biste stekli još više neprijatelja.“
„Kako?“ Majci su osećanja stegla grlo. Zastaje da ga pročisti. „Nemamo odakle.“
„Morate smisliti kako. Odvojte novac od onoga što ste ostavili sa strane. Ne smete
dozvoliti sebi da steknete još neprijatelja u gradu. Možda će vam uskoro biti potrebna
njihova pomoć.“
 Siroti Žilijar. Užasno sam ga potcenila. Njegovu posvećenost pomešala sam s
okrutnošću. Želim da mu kažem da mi je žao, da me je stid, ali on je svu pažnju posvetio
majci.
Naposletku, ona čini kako joj je predložio i šalje ga sa kesom punom novca, da
plati naše zaostale račune. Činjenica da dvanaest ljudi ostaje u kući, a samo sedmoro
prima izdržavanje, problem je koji se očekuje da rešimo bez pritužbi. Ma šta da moji
roditelji podozrevaju da nam se sprema u budućnosti, oni to s nama ne dele. Ali
primećujem da otac i Žilijar noću nastavljaju da proučavaju mape. I nastavljaju da se
došaptavaju.

„Ovo je bon za sledovanje“, kaže Jakov Jurovski sledećeg jutra. Baca ga ocu u krilo.
Trzam se uplašeno, kao i uvek, na grmljavinu njegovog glasa. „Kao i svi drugi građani u
ovoj zemlji, imaš pravo na osnovne namirnice.“
Lesnik stoji pored vrata radne sobe, lice mu je bezizražajno, a ruke sklopljene
ispred tela. Ona crvena maramica visi mu iz džepa poput zastavice upozorenja. Ovaj
položaj zauzima svaki put kad je Jakov u blizini. Ravnodušnost. Isto se ovako drže i
Foma i Ivan u Jakovljevoj blizini, i ja se nadam da je to samo fasada, način da glume
ravnodušnost, da bi nas zaštitili.
Otac podiže iz krila mali pravougaoni komad kartona. Osornim glasom čita ono što
je na njemu odštampano. „Nikolas Romanov, bivši car iz Ulice slobode“, mršti se na
ovaj opis, ali nastavlja. „Šest članova porodice. Broj bona za namirnice 54, može da se
koristi za brašno, maslac i šećer.“
Majka gleda u bon. „A kafa? Nestalo je kafe prošle nedelje.“
„To je“, kaže Jakov, „luksuz koji ni ostali građani nemaju.“
Majka trlja slepoočnice. Njoj, otkako pamtim, kafa pruža utehu i pomaže joj da
sačuva zdrav razum onako kako ocu fizička aktivnost pomaže da ga sačuva. U danima
nakon što su se smanjile, a zatim i nestale, zalihe kafe, nju glava ne prestaje da boli.
Majka tvrdi da je glavobolja sasvim koncentrisana na desnu slepoočnicu, pa joj to oko
suzi već čitava tri dana.
„Preživeću“, šapuće i briše jagodicom palca vlažne trepavice.
Po prvi put osećam sažaljenje prema majci, prvi put je vidim kao ljudsko biće.
Ženu koju može da slomi nešto jednostavno kao što je glavobolja. Obeshrabrujuća je ta
spoznaja i ja se pitam šta će biti sa mnom ako je moguće slomiti i nju, u njenim
godinama i s njenim iskustvom.

TRI NEDELJE KASNIJE

Tobolsk, Rusija
15. mart 1918.
Gleb i Tanja Botkin otišli su nakon prvog otapanja. Stoje na daščanoj stazi ispred naše
kuće s koferima u rukama i zure u učionicu kao da gledaju pogrebnu povorku. Dajemo
sve od sebe da ih razveselimo, mašemo i smešimo se, ali oni se utučeno okreću.
„Ovo je sada već drugi put da ih Botkin šalje odavde“, kaže Marija preko mog
ramena. „Glebu se ne dopada što ga tretira kao da je dete.“
„Ali on jeste dete.“
Udara me laktom u rebra i ja ispuštam jauk. „Slični se prepoznaju.“
Spremam se da joj se usprotivim, ali me ona prekida.
„Jesi li dobila menstruaciju?“ Marija pravilno tumači moje ćutanje. Smeši se
pobedonosno. „Kao što sam rekla! Dete!“
„Ne moraš da budeš takvo govedo“, sikćem.
„Kaže se krava. Ako ćeš me već vređati, onda to uradi propisno.“
„Možda i ne krvarim svaki mesec kao zaklana svinja, ali barem moje dupe nije
veliko kao u krave!“
Izlećem na vrata pre nego što je stigla da smisli odgovor, ali primećujem kako
prelazi rukom preko suknje. To je nesvestan pokret, znak nesigurnosti, dokazuje mi da ju
je uvreda pogodila. Znam da je to okrutno, i znam da bi trebalo da se izvinim, ali nemam
vremena da danas gladim sujetu svoje sestre. Doktor Botkin će svakog časa poći da
isprati Gleba i Tanju na brod, koji čeka na doku, a ja moram nešto da pronađem pre nego
što odu.
Album s fotografijama nalazi se u dnu male drvene škrinje, u podnožju mog
poljskog kreveta. Mali je i četvrtast, sa smeđim kožnim koricama, ali prepoznaće njegov
značaj. Ovaj mali album pun je fotografija moje porodice, naših putovanja i slika
svakodnevnog života u Aleksandrovskom dvorcu. A na stranicama se nalaze i fotografija
naših prijatelja i posluge, i Gleb i Tanja su na njima. Ponela sam ga iz kaprica i nisam ga
otvorila otkako smo stigli ovamo. Ali znam da će se mojim prijateljima, tako setnim i
razočaranim, ova uspomena dopasti.
Hvatam Botkina na putu do vrata. „Čekajte me!“, vičem.
„Ne možeš poći sa mnom, Švibzik.“
„Znam. Samo… Želim da se oprostim.“
Semjon i Foma stoje pored vrata, a Botkin ih gleda tražeći odobrenje. „Neka ide do
kapije. Nema u tome nikakve štete.“
„Šta je to?“, pita Semjon gledajući u moje ruke.
„Album s fotografijama.“ Otvaram ga da mu pokažem da unutra nije ništa skriveno.
„Oproštajni poklon.“
Zuri u njega na trenutak, razmišlja, a zatim odmahuje glavom. „Ne. Spoljašnji
kontakt je zabranjen.“
„Nije pošteno…“
„Budeš li se raspravljala sa mnom, oduzeću ti ga.“
Botkin me hvata za ramena ogromnom toplom rukom i steže me dovoljno snažno
da shvatim njegovo upozorenje. Spušta se na kolena ispred mene i uzima album. „Ništa
od ovoga nije pošteno, Švibzik. Ništa. Ali daću ovo mojoj deci u tvoje ime i oni će ga
zauvek čuvati.“
Za sedam meseci, koliko su bili u Tobolsku, samo jednom mi je bilo dozvoljeno da
posetim Gleba i Tanju – za vreme odlaska u crkvu na Badnje veče. Ali me njihov
odlazak pogađa snažnije nego što sam očekivala. Čini mi se to kao proizvoljna
okrutnost.
„Recite im da mi je žao što nisam mogla da ih viđam češće. Želela sam.“
„Znaju. I učinili bi sve za tebe, Anastasija. Gleb naročito. Plašim se da je moj sin
opčinjen tobom.“
Botkin mi prstom briše suzu s obraza, a ja podižem pogled taman na vreme da
primetim kako Fominim licem preleće neobičan izraz. Saosećanje? Ljubomora? Možda
gnev. Ne mogu da ga identifikujem. Ostaje da stoji mirno, ne progovara i ne pokazuje
osećanja.
„Recite im zbogom“, kažem i gutam knedlu u grlu. „Recite im da me ne zaborave.“
Privlači me snažno na grudi. „Ne boj se, Švibzik, nisi ti devojka koju neko može da
zaboravi.“

NEDELJU DANA KASNIJE

Tobolsk, Rusija
21. mart 1918.

Iznenađuje nas rano proleće. Zima odlazi sa istom iznenadnom naglošću s kojom je i
stigla. Za tri dana se u gradu istopio sav sneg, osim na Aleksejevoj planini u dvorištu,
koja je sada žalosna prljava gomila bljuzgavice. Ovaj gubitak shvata kao ličnu uvredu.
Jednog popodneva zatičem ga kako pokušava da se popne na brdo s poklopcem kante za
smeće, koji koristi kao sanke, samo da bi do kolena propao u otopljeni sneg, natopljenih
cipela i pantalona i gadnog raspoloženja.
„Kuda ćeš?“, vičem za njim dok se okreće i vuče prema kući stežući sanke kao da
se sprema da krene s njima u boj.
Moj brat je oduvek bio krotak i tih dečak, pa me plaši izraz čistog gneva i
odlučnosti na njegovom licu.
„Idem da se sankam!“ viče i prolazi kroz stražnja vrata na kući. „Ne mogu mi sve
uzeti! Ne mogu!“
„Niko ti ništa nije uzeo, Alekseju! Sneg se otopio!“ vičem, podižem ivicu suknje i
vučem noge kroz blato žureći za njim.
Ali on ulazi na vrata kuhinje kao da me nije čuo. Radoznala, i pomalo uplašena,
ulazim u kuću za njim i stižem taman na vreme da čujem majku kako viče. „Nemoj to da
radiš, Alekseju! Ne! Smesta da si prestao!“
 A zatim se čuje gromoglasna larma i struganje metala o drvo, a ja skrećem za ugao
taman na vreme da vidim kako moj brat juri niz stepenice. Na jedan trenutak na licu mu
je izraz duboke radosti. Takav izraz imao je kada smo ga kao malog vukli u kolicima. Ili
kada je jahao na slonu u Aleksandrovskom dvorcu. To je izraz divlje radosti, dečaštva i
avanture. Euforičan je. Ali u tren oka njegova radost pretvara se u užas, jer ivica
njegovog glupog i smešnog poklopca za smeće smrtonosno zapinje za stepenik i toliko
se brzo premeće da izleće s njega divlje mašući i rukama i nogama.
Ovo se dešava onako kako se sve užasne nezgode dešavaju – usporeno. Vreme kao
da je stalo. Telo je sleđeno. Um divlje juri. Aleksej pada nogu raširenih pod neprirodnim
uglom, blizu podnožja, a zatim klizi niz preostalih nekoliko stepenika i zaustavlja se
majci ispred nogu. Vidim kako mu se u grudima nadima vrisak dok nemo guta vazduh,
hvata dah. A zatim se zvuk oslobađa iz njegovih grudi, razbija vazduh na komade.
Iznenađenje, i bol, i strah. Aleksej se, koliko mi je potrebno da pređem poslednjih
nekoliko koraka do mesta na kom leži, bacaka na podu i vrišti, hvata se za prepone kao
da je presečen napola.
Majka je sleđena, užasnuta, nema. Stižem prva do njega, podižem ga i spuštam se
na donji stepenik. Stavljam ga u krilo i osećam kako drhti. U ušima mi odjekuju njegovi
jauci. Migolji mi se u naručju, ali gaja snažno privijam uza se, znajući da moram da ga
smirim. Osećam toplinu njegove krvi u krilu. Osećam je, ali odbijam da pogledam.
Neću da gledam.
Ne smem da gledam.
Jer kod Alekseja krvarenje, kada jednom krene, više ne staje.
 19
Ana

ZALIV OSTRIGA
1928.

Pristanište u Istočnoj trinaestoj ulici, Njujork

9. februar

Gleb dozvoljava vozaču da stane samo na jedno mestu dok odlaze s Menhetna: na
kiosku na uglu Devetnaeste ulice i Osme avenije. Brzo kupuje po jedan primerak svih
novina, a zatim se žurno vraća u automobil.
„Pogledaj!“ Podiže primerak Herald tribjuna i pokazuje naslov. „Izgubljena careva
kćerka krije se na brodu u Zalivu.“
Drugi naslov kaže „Legendarna kneginja pristala na kopno.“
Njujork tajms, Njujork post, Njujork vorld, Vol strit žurnal, Njujork herald tribjun,
Gotam gazet i pola tuceta drugih novina daje istu priču, a svaki časopis bavi se drugim
uglom njenog dolaska i identiteta. Gleb je sav ustreptao.
„Zar ne vidiš, Ana? Pobeđujemo!“
„Nisam znala da se takmičimo.“
„Naravno da se takmičimo! Zaboga, ženo, zar si tek sad stigla ovamo?“ smeje se
svojoj šali jer je ona zaista stigla tek pre nekoliko sati.
„Ništa te ne razumem. S kim se takmičimo?“
„S porodicom. Rođacima Romanovih. I s one tvoje dve zle tetke.“
Nije uspela da poveže današnje naslove s postojećim sukobom s caricom udovom i
dve careve sestre. Besne tu i druge bitke, tinjaju male vatre koje se razbuktavaju širom
Evrope svaki put kada neki dalji rođak čuje njene tvrdnje, ali nijedan požar nije toliko
snažan kao onaj koji pothranjuje najuži porodični krug.
Ana odmahuje glavom. „Ja tu ne vidim pobedu. Vidim samo haos.“
„Ne! Ne! U pitanju je javno mnjenje! Sada se sve svodi na to! Ljudi zaista počinju
da veruju da si Anastasija“, kaže, podiže primerak Herald tribjuna i naglas čita deo
uvoda: „Stiže kao i podvizi pukovnika T. E. Lorensa – okružena snažnim oreolom
potpune uzdržanosti…“ Prelazi prstom preko stranice dok ne pronađe ono što traži. „Da!
Evo, slušaj! Zatvorila se u kabinu i ne daje intervjue, zadržavajući nepristupačnost koja
se koleba između kraljevske oholosti i potpune ravnodušnosti, čak ide i do otvorenog
skepticizma.“
„Taj članak prikazuje me kao nepodnošljivu.“
„Ne, prikazuje te kao nedodirljivu pripadnicu carske porodice.“ Smeši se. „Što je
dobro.“
Ani je bilo potrebno nedelju dana da bi iz Zeonskog zamka stigla u Njujork. Njen
putovanje platili su Ksenija Lids, careva nećaka drugog ili trećeg kolena, i Sergej
Rahmanjinov, čuveni ruski kompozitor. Ne zna kako se on upleo u to, ali mu je ipak
zahvalna što joj je omogućio da pobegne. Ana nije odugovlačila s odlaskom iz Nemačke
i ceremonijalno je otresla prah sa svojih nogu. Ukrcala se na palubu parobroda
Berengarija s pasošem pod lažnim prezimenom Anderson – što je bilo nužno jer služba
za izdavanje pasoša nije želela da joj izda pasoš na ime Anastasija Romanova. Tako da
je sad Ana Anderson. Biće joj potrebno neko vreme da se navikne na to ime.
Sedam dana na moru otkrilo joj je da nema želudac za brodove. Ana je veći deo
vremena provela u brodskoj kabini uvežbavajući engleski ili na kolenima klečeći pred
keramičkim prestolom u svom privatnom toaletu.
„Ich habe Angst, ich habe Angst!“, ponavljala je u najgorim trenucima, ležeći
sklupčana na podu i držeći se za stomak kao dete.
„Plašim se, plašim se!“ Plašila se da će je morska bolest ubiti i ponekad je, u
kandžama divljih napada mučnina, želela da se to i desi. Plašila se da će se pokazati da
je uzalud krenula na ovo putovanje.
Ali preživela je put, i kada je konačno stigla do Njujorške luke, nisu mogli da
pristanu i bili su primorani da čekaju u zalivu dok se ne podigne teška magla nalik na
supu. A zatim ih je jutros dočekao čitavbataljon novinara, koji su celu noć proveli na
doku. Dovikivali su pitanja, gurali joj kamere u lice i tiskali se oko nje dok ju je Gleb
vodio do automobila.
„Pokažite nam lice!“, vikali su.
„Ko ste vi zapravo!“ pitali su.
„Da li vam je namera da se upustite u filmsku industriju?“
„Jeste li došli da sklopite ugovoreni brak?“
„Hoćete li ostati u Americi?“
„Hoćete li živeti na Menhetnu?“
„Reci im“, šapnula je Ana Glebu na uvo dok ju je gurao na stražnje sedište
automobila koji ih je čekao. „Reci da neću davati intervjue. Ni danas. Ni sutra. Nikada!“
Gleb ju je, savestan kao i uvek, poslušao i njeno srce je konačno pre’ stalo mahnito
da bije dok su izlazili s Menhetna i kretali u sledeću veliku avanturu.

Zaliv ostriga je carstvo letnjikovaca i bele odeće za tenis. Negovanih travnjaka i

baštenskih prijema. Jahti i kantri klubova. Što se više bliže domu Ksenije Lids, to se Ana
više povlači u sedište.
„Šta ti je?“
 „Šta ako ne pristane da me primi? Šta ako je sve ovo gubljenje vremena?“
„Pa pozvala te je, ona želi da budeš ovde.“
„Ona je jedna od njih.“
„Ona ti je u ovom trenutku jedina opcija.“
Vožnja od Menhetna do Zaliva ostriga traje sat i po i Ana se, uprkos nervozi,
opušta. Long Ajland se vidi većim delom puta i ona gleda nemirnu vodu boje čelika i
plovila: feribote, jahte, remorkere i velike dugačke barže, koji vuku mreže natovarene
smećem ili čelične grede. Prolaze preko mostova i prolaze stazama obraslim drvećem.
Uskoro je izgubila interesovanje za zaliv i počela da posmatra prostrane kuće od cigle
pored puta. Nije joj potrebno dugo da shvati kako je kuća velelepnija što je poštanski
sandučić ispred nje složenije izrade. Nakon nekog vremena posedi su smešteni toliko
daleko od puta da vidi samo kamene zidove, žive ograde i kapije od kovanog gvožđa.
Onda usporavaju da bi savladali krivinu, nakon čega se pred njima pojavljuje
dugačka bela ograda sa stubovima od cigle. Ali, za razliku od drugih ograda koje je
usput viđala, ova se pruža gotovo četiristo metara. A zatim usporavaju još više i skreću
na prilazni put posut drobljenim šljunkom. Ana mora da izvije vrat da bi videla vrh
kapije dok prolaze kroz nju.
„To je to?“, pita zapanjeno.
„Nisi to očekivala?“
„Nisam mislila da će biti ovoliko… velika.“
Gleb se smeje. „Najvažnija stvar koju moraš da znaš o Vilijamu Lidsu jeste da on
ne radi ništa na sitno. On je sin i naslednik aluminijumskog magnata. Kažu da bog
možda poseduje stoku koja pase na hiljadu livada, ali da mora da iznajmljuje te pašnjake
od Vilijama Lidsa. Pomisli samo…“ spušta prozor da bi osetila oštar i čist miris sveže
izgrabuljanih borovih iglica. „… čovek je za ženu uzeo pravu rusku kneginju.“
Kada su stali na kružnom prilazu, videli su da im je priređen i odbor za doček. Bili
su tu i Vilijam i Ksenija Lids, zajedno s većim delom posluge. Bio je to prijem dostojan
člana carske porodice, sa sve kniksom, naklonom i buketom svetlih i mirisnih zimskih
jasmina.
Gleb pomaže Ani da izađe iz automobila, pa se predstavljaju porodici.
Ako na svetu postoji lepša i otmenija žena, Ana je nije upoznala. I ona se iznenada
kaje zbog nezrele odluke da u Parizu kupi odeću isključivo bele boje dan pre nego što su
se otplovili, jer joj je Ksenija Lids pokazala, za manje od trideset sekundi, kako golubije
siva može da izgleda neuporedivo uzvišenije u mrtvilu zime.
„Tako mi je milo što ste pristali da dođete“, kaže Ksenija na engleskom, ali sa
snažnim ruskim akcentom. „Milo mi je što vas ponovo vidim.“
Ana saginje glavi, dovoljno da pozdravi sebi ravnog, ali ne toliko da pokaže
podređenost. „Zadovoljstvo je moje. Hvala vam što ste me primili.“
„Molim vas“, kaže Ksenija, „da upoznate mog supruga Vilijama.“ Trebalo bi da
bude kažnjivo da ljudi izgledaju tako privlačno kao ovo dvoje. Anu pomalo uznemirava
činjenica da je Vilijam Lids maltene lepši od supruge. Ana se iznenada oseća smešno i
otrcano. Obara pogled i navlači rukave jednostavne vunene haljine.
 „Zovite me Bili“, kaže. „Vilijam je tako dosadno ime.“
„Koje ja i dalje koristim, uprkos njegovom protivljenju“, kaže Ksenija s blagim
nagoveštajem neodobravanja. Vidi se to u mreškanju njenog nosa, pokretu nalik na
šmrkanje.
Ana podozreva da se Kseniji dosadno ime dopada, pa kaže: „Onda ću i ja tako da
vas zovem.“ Pokazuje Glebu da istupi i tek tada primećuje da Ksenija tvrdoglavo odbija
da ga primeti. Vilijam, međutim, gleda Gleba sa sažaljenjem. „A vi ste, naravno, Gleb
Botkin.“
„Naravno, ali plašim se da on nije dobrodošao u Kenvud. Ni danas ni bilo kog
drugog dana.“ Kaže ovo najsuvljim i najravnodušnijim glasom, kao da je Ana predložila
da prime u kuću mačku lutalicu.
Gleb stoji i otvara i zatvara usta kao riba na suvom dok pokušava da pronađe
prihvatljiv odgovor.
Ana progovara umesto njega. „Nisam znala…“
Ksenija gleda Gleba tamnim očima nalik na opsidijan. „Dogovorili smo se da neće
biti štampe.“ Pokazuje glavom prema batleru, koji poslušno otvara primerak Njujork
tajmsa s naslovom ispisanim masnim slovima, koji objavljuje Anin dolazak.
„Da… ali bilo nam je potrebno…“
„Plašim se da ste ovim meni mnogo otežali.“
„Nisam želeo nikome da naškodim. Samo sam želeo da…“
Ksenija uzdiše i u tom uzdahu se čuje uzdah svih gnevnih monarha loze stare trista
godina. „S obzirom na to da će na mom pragu uskoro izbiti pravi cirkus, nije važno šta
ste vi želeli.“
„Ne“, kaže on. „Štampi sam rekao da idemo na sasvim drugo mesto. Nijedan
novinar neće se pojaviti ovde.“
„Ne brine mene štampa“, kaže Ksenija.
Ana je nakon ushićenja osetila onaj osećaj koji prethodi izdaji. Nije svesna da je
počela da se povlači dok nije udarila u automobil.
„Molim te“, kaže Ksenija, „vama ništa ne zameramo. Naš poziv i dalje stoji.
Spremili smo vam sobu. I oduševljeni smo što ćete biti naša gošća, ali, ako on želi da
ostane u Zalivu ostriga, mora pronaći drugi smeštaj. Ne želimo ga ovde, ne više.“
„Ne razumem zašto vas toliko uznemiravaju vesti o njenom dolasku.“ Ksenija
uzima novine iz batlerovih ruku u rukavicama i pruža ih Glebu. Pokazuje pasus ispod
prevoja novina. „Jer to nije vest o dolasku; to je optužba!“
Čita nekoliko sekundi, a oči mu se sa svakom rečju sve više i više šire. „Ali ja
nisam dao ovu izjavu. Ne znam ništa o tome.“
„Naravno da nisi. Nju je Tajmsu telegramom poslao portparol Romanovih, moj
rođak Dmitrij.“
„Dmitrij Lojhtenberg?“, pita Ana.
Ksenija se mršti. „Da, ali kako…“
„Boravila sam kod njegove porodice pre nego što sam otišla iz Nemačke. Šta“, pita
Ana očajnički pokušavajući da potisne gnev iz glasa, „piše u članku?“
 Gleb jednim prstom udara po novinama. „Ovaj članak nas optužuje da smo kovali
zaveru da bismo carevim sestrama preoteli kontrolu nad sredstvima koje pokušavaju da
prisvoje.“
Ana je svakog sekunda sve gnevnija. „Kakva sad sredstva?“
Gleb je gleda gotovo pokajnički. „Sredstva tvog oca. Nestalo bogatstvo cara
Nikolaja II, o kom godinama kruže glasine. Nezamislivi milioni koji su pohranjeni na
računima u Engleskoj banci, a koje je on tu deponovao za svoje naslednike.“ Okreće se
Kseniji. „Znači, istina je! Novac postoji. A vaša porodica to poriče već godinama.“
„Moja porodica je… komplikovana. I zato svojim prisustvom ne smete dalje da
otežavate situaciju. Čuće za to i svaki napredak koji ste postigli biće uzaludan.“
Ana otima novine Glebu iz ruku i sama čita članak. „Zašto mi nisi ništa rekao o
ovome u automobilu? A kupio si sve novine.“
Na obrazima mu se pojavljuju dva rumena kruga. „Priznajem da sam samo prešao
pogledom preko članaka. Većinu nisam čitao dalje od podnaslova.“
Tresnula bi ga novinama po glavi da misli da bi od toga bilo koristi. Ali Gleb
podiže uglove usana i oči mu se skupljaju u proreze. To je izraz koji mu se na licu javlja
kada mahnito razmišlja, i ona zna da on sada smišlja novi plan, nešto što će im pomoći
da se prilagode novom razvoju događaja. „Razumem vašu brigu“, kaže on naposletku
Kseniji. „I slažem se sa vama.“
„Drago mi je što to čujem“, kaže ona.
„Ostaviću je kod vas i neću se mešati u njenu posetu. Samo tražim da mi dozvolite
da povremeno stupim s njom u kontakt.“
Ksenija kruto klima glavom. „Nemam ništa protiv toga.“
Okreće se Ani. „Bićete ovde bezbedni. A ja ću redovno zvati.“ Poverenje koje Ana
ima u Gleba slično je poverenju koje ima u stolicu. Veruje da će je podupreti jer je tu
toliko dugo i tako dugo već čini isto. Ako su joj noge i klimave, ona se trudi da o tome
ne misli mnogo jer je to jedina stolica koju ima.
Ana je uzela u obzir mogućnost da Gleb neće biti u Zalivu ostriga da joj pomogne
da izbegne teška pitanja. Ne mogu da o ovoj situaciji razgovaraju otvoreno na prilaznom
putu, pred Lidsovima i čitavim osobljem. Razmišlja, žurno, očajnički, dok pokušava da
rastumači sve neizgovorene poruke koje Glebu preleću preko lica. Na toliko načina sve
ovo može poći naopako.
Naposletku pita: „Smem li da vas nešto zamolim?“
Ksenija se nije pomerila sa donjeg stepenika. A ruke je, otkako ne drži više novine,
smerno sklopila ispred sebe. „Naravno.“
„Možete li mi dati svoju reč da ovamo neće dolaziti nijedan član porodice
Romanov da razgovara sa mnom ukoliko ja to ne odobrim? Možete li da mi obećate da
me u vašem domu neće saletati i saterivati u ćošak?“
Nastupa pauza dok Ksenija pokušava da dokuči šta se krije iza ovih reči, a zatim
kaže: „Da. Naravno. Dajem reč.“
„Onda ću rado ostati.“ Krajičkom oka vidi da se Gleb opušta.
 Izgleda da se Vilijam Lids zadovoljava da prati razgovor bez mešanja, ali Ana ni na
trenutak ne veruje da je ravnodušan. Na licu mu je izraz – u očima i lenjom osmehu –
zbog koga izgleda kao špekulant, čovek koji je spreman da se kladi na konjske trke ili
borbu petlova u ogromne sume. Ana je uverena da sve beleži, da pokušava da proceni ko
u ovom društvu može najviše da izgubi. Vilijam Lids joj se čini kao čovek koji je
navikao da bude na strani koja pobeđuje.
Gleb ne razvlači oproštaj. Žurno grli Anu, ljubi je u obraz i još jednom joj govori da
će biti bezbedna i da će se o njoj lepo starati u Kenvudu. Kada su izvadili njen kofer iz
automobila, on joj klima glavom, a zatim seda na stražnje sedište.
„Morate mi oprostiti“, kaže Ksenija kad je otišao. „Svaka reč koju izgovorim u
vašu odbranu mene vodi u dublji sukob s porodicom. Prosto pokušavam da uradim
pravu stvar za sve uključene strane. Molim vas, nemojte misliti da sam okrutna što sam
ga oterala.“
Ana se smeši ljubazno, ali ne odgovara jer ona uopšte ne poznaje Kseniju Lids,
tako da ne može o njoj ništa ni da misli.

Kenvud je prostrana dvospratna kuća na posedu od pedeset šest jutara u Zalivu ostriga.
Svaki prozor nudi panoramski pogled koji bi mogao da inspiriše čak i najhladnijeg
slikara pejzaža. Kuća je obojene bele cigle sa zelenim kapcima i prozorima s olovnim
letvicama. Kuća ima bazen, garažu za šest automobila, pristanište, ergelu i svoju
privatnu plažu. Anu su smestili na poslednji sprat, u sobe koje gledaju na teniske terene
iza kuće.
Dok ju je Ksenija provela u obilazak kuće, osoblje je već raspakovalo njene stvari i
stavilo ih u orman od kedrovine. Vatre već gore veselo u kaminima – po jedan u
spavaćoj sobi, kupatilu i salonu – a ručak je postavljen u maloj trpezariji.
„Mislila sam da ćete danas želeti da obedujete sami. Mislim da ste iscrpljeni od
dugog putovanja.“
Obično bi Ani bilo teško da ignoriše miris pečene junetine, krompira, svežeg hleba
i snažne kafe. Ali njoj je pažnju privuklo nešto drugo na sredini prostorije.
„Oh! To je za vas. Poklon. Kupila sam ih za vas na putovanju po Karibima prošlog
meseca. Slobodno im nadenite imena. Ja još nisam stigla. Obe su ženke.“
Na okruglom stolu na sredini sobe u kavezu sede dva prelepa zelena papagaja.
Ksenija se smeje zapanjenom izrazu na Aninom licu. „Plašim se da ne govore. Ali
sećam se koliko volite životinje, pa sam pomislila da biste možda želeli da imate društvo
i u ovom delu kuće.“
„Hvala“ kaže Ana pomalo savladana osećanjima. „Divni su.“ Nežno podiže polugu
koja zatvara vrata kaveza i zavlači ruku u kavez. Ana miluje meko perje na glavi jedne
ptice, a zatim i druge. Iste su veličine i boje. Možda su i blizanci. Ili barem sestre.
Naposletku, Ana gleda u svoju domaćicu sa izrazom nadahnuća na licu. „Deliće ime.
Obe ću ih zvati Janus.“
 20
Anastasija

RAZDVOJENI
1918.

Tobolsk, Rusija
23. april

Poslednja ulazim u očevu radnu sobu. U vazduhu se oseća elektricitet, gotovo opipljiv
električni naboj dok moji roditelji sedaju, napeti i gnevni, pred Jakova. On korača
sobom, prste je prepleo na leđima, gleda svakog ponaosob. Moje sestre su na ivici suza.
I Lesnik je prisutan. One njegove neobične divlje oči malo su skupljene. Možda od
gneva. Ili brige. Ne mogu da procenim šta tačno oseća, pa sedam u ugao sobe na tvrdu
drvenu klupu ispod prozora i čekam da nam Jakov saopšti loše vesti koje nas čekaju.
Pitam se koliko je zapravo mršav ispod te njegove vrećaste uniforme. Dok gledam
kako mu sako visi s ramena i leprša oko butina, zamišljam da su mu ruke kao šine, a
noge kao štapovi. Pitam se da li sam dovoljno snažna da ga ugušim u snu. Verovatno
nisam, zaključujem; sitni ljudi su brzi i nemilosrdni i često se bore prljavo. Tako otac
kaže. Bore se kao plaćenici. Jakov bi mi verovatno zario nož u oko pre nego što bih
stigla da mu stavim jastuk preko lica. Kakve misli! Pre svega godinu dana sadila sam
kupus, a sada planiram ubistvo.
Jakov konačno staje ispred oca. Smeši se uzbuđeno, a oči mu zaklanja ono njegovo
naglašeno teško čelo. „Građanine Romanove“, kaže, „naloženo mi je da te prebacim iz
Tobolska.“
Otac trepće kao da pokušava da razume šta je čuo. „Kako to misliš?“
„Mislim da će ti biti suđeno i da ja treba da te odvedem na drugu lokaciju, kako bi
moglo da se počne s pripremama.“
Otac sledeće pitanje cedi kroz stegnute zube. „Koju lokaciju?“
„Plašim se da to ne mogu da ti otkrijem.“
„Ne“, kaže. „Neću da ostavim svoju porodicu.“
„Nikada nisam ni rekao da ćeš ostaviti svoju porodicu. I oni će poći s tobom.“
 Sada prilazi i Lesnik, pored čije impresivne visine Jakov izgleda još sitnije, a
njegovo ravnodušno lice se konačno pretvara u granit. „Aleksej je suviše bolestan da bi
putovao. On neće moći da putuje još nekoliko nedelja.“
Pad niz stepenice umalo je ubio mog brata. Botkin nije mogao da uradi ništa da
zaustavi krvarenje. Na smenu smo sedeli pored njegove postelje, preplašeni da bi svakog
trenutka mogao da umre. Premda je najgore prošlo, Aleksej je i dalje vezan za postelju,
modar i ne može jede, ne može čak ni da se okrene bez tuđe pomoći.
Dok Jakov razmatra situaciju, oči su mu se zatežu i opuštaju nekoliko puta dok
odmerava dobre i loše strane mrtvog dvanaestogodišnjeg naslednika. „Nemamo
nedelje“, kaže naposletku. „Nikolaj i Aleksandra otići će ujutro. Povešće jednu kćerku i
polovinu slugu. Ostali mogu da ostanu da se staraju o dečaku dok se ne oporavi.“

Moji roditelji proveli su ostatak dana s Aleksejem, grlili ga, ljubili i opraštali se od
njega. Moj brat je veći deo prespavao, jer je bio isuviše slab da se podigne ili govori. U
međuvremenu su nama prepustili odluku ko će poći s njima. Dok oni plaču u drugoj
sobi, mi sedimo na našim krevetima i rešavamo problem onako kako smo rešavale sve
druge probleme otkako smo bile deca. Izvlačimo slamke. Marija se buni, uzalud, što je
moja slamka kraća od njene, što bi ja trebalo da idem, a ona da ostane. Ali Olga nam
naređuje da ih spustimo na pod jednu pored druge i postaje jasno da ću ja ostati u
Tobolsku. Volela bih da mislim kako je do suza dovodi njena odanost Alekseju, ali
podozrevam da ona zapravo ne želi da ostavi Ivana.
Moji roditelji žurno su spakovali osnovne stvari u kofere dok Kuvar žuri da im
spremi boršč i kokoške punjene pirinčem i lešnicima, za poslednji obrok. Želim,
morbidno, da im je ispekao Đavola, ali ne govorim to naglas. Moji roditelji večeras nisu
raspoloženi za šalu. Večeramo u tišini, bez razgovora. Niko zapravo nije gladan.
„Šta ćemo kad vi odete?“ pitam naposletku, ne mogavši više da podnesem tišinu
oko stola.
„Isto što i sada, Švibzik“, kaže otac. „Učićeš, voditi kuću i brinuti o bratu.“
„Ali…“
„Aleksej će se uskoro oporaviti“, prekida me majka. „Onda ćete nam se pridružiti.“
Čujem notu tvrdoglave uverenosti u njenom glasu i ne raspravljam se. Nema svrhe
da je dodatno uznemiravam. U strahu sam još od Jakovljeve objave, ali sada sam još i
ljuta, jer želim da me majka uteši, a ona to ne čini. Davi se u svom strahu i ne može da
ublaži moj. Ovo, pretpostavljam, znači biti odrasla osoba. Dodajem ovaj osećaj spisku
stvari koje mrzim.
Dan uskoro isparava i onda više ne ostaje ništa drugo do da prošapućemo laku noć i
odemo na spavanje. Moje sestre i ja bacakamo se i prevrćemo u posteljama čitave noći i
slušamo jedna drugu kako besnimo dok nam psi hrču pod nogama.
Jakov ujutro dolazi po naše roditelje, Mariju, Dovu i Trupa, ali nam ne dozvoljava
da ih pratimo na dok. Kao i u svim drugim situacijama, primorani smo da se oprostimo u
kući. Opraštamo se žurno, stoički, bez suza. Stojimo potišteno u krugu dok naše roditelje
umotavaju u kapute od jagnjećeg krzna i odvoze bez ikakvih komentara. Iza njih
kloparaju dvoja kola puna kovčega, koja nose poslednje majčino skriveno blago, sve
velike komade nakita koji su bili suviše masivni da bismo ih ušili u odeću.

Barem je Jakov otišao, ali je zapovedništvo prepustio Semjonu. Čim je parobrod Rus
isplovio iz Tobolska, Semjon je otpustio Lesnika iz službe.
„Odano sam služio!“, raspravlja se Lesnik dok stoje u hodniku između očeve radne
sobe i učionice.
Semjon sleže ramenima. Ne može fizički da dominira nad Lesnikom, pa se poziva
na čin. „Tvoje usluge nisu nam više potrebne. Ti i tvoji ljudi možete da se spakujete i
smesta javite na dužnost zapovedniku Petrogradskog garnizona.“
Lesnik se ne usuđuje da pogleda prema meni, odmah iza vrata u učionici, zna da
prisluškujem. „Ne možeš nas sve poslati. Nećeš imati dovoljno ljudi.“
„I neću vas sve poslati. Ostavićeš dvadeset ljudi u kući. I podsetićeš ih da će svaki
oblik neposlušnosti za posledicu imati streljački vod.“
„Šteta“, kaže Lesnik glasa punog prezira, „što se boljševička diplomatija svodi na
to da jednom čoveku da pušku, a drugom povez za oči.“
Semjon mu se smeje. „Znaš li zašto je Lenjin uspeo da preotme kontrolu od
privremene vlade? Jer je svestan da je revolucija beskorisna bez streljačkog voda.“
„Znači, sad si i boljševik? Šteta je što pre nisam znao kome si odan.“
Semjon se ponovo smeje, a ja se trzam na zvuk njegovog smeha. „Da si obraćao
pažnju, znao bi da ja nikome nisam odan.“

Semjona vidimo ponovo tek posle večere, kada uleće u radnu sobu – sad prilično
ogoljenu nakon što je odnet deo nameštaja i očeve lične stvari.
Dok nam se obraća, pogled mu počiva na Olgi. Lice joj gori i ona zuri u svoje krilo
dok on govori. „Pod mojom komandom biće drugačije! Vreme je da vas tri naučite da
poštujete autoritet! Prijavljivaćete sve troškove domaćinstva direktno meni na
odobrenje! Vaš učitelj moraće da mi preda planove lekcija svake nedelje da bih mogao
da procenim je li vaše obrazovanje subverzivno!“
Tako je teško ne izgubiti kontrolu, ne zavrištati i ne baciti nešto na to okrutno
arogantno kopile. Ali to je ono što on želi. Traži izgovor da nas kazni. Traži način da
nam još više zagorca život, da ga još više skuči, da uništi i poslednji tračak radosti – a ja
mu neću pružiti to zadovoljstvo.
Olga ostaje smirena i sasvim ga izbegava, ali Tatjani ruke drhte dok drži iglu i
konac u stegnutim pobelelim prstima. Na svu sreću, odavno smo ušile sve drago
kamenje u korsete. Noćas prosto krpimo suknje i bluze koje su se pohabale od nošenja i
pranja.
„Dakle?“, pita željan rasprave.
Gordost nam je jedino oružje i mi ga koristimo i odbijamo da potvrdimo njegovu
objavu. Tatjana i ja posmatramo ga sa svom ravnodušnošću koju uspevamo da
prizovemo. Postoje načini da se čovek kao što je Semjon natera da se oseti malim.
Gledamo ga sa sažaljenjem – to je daleko efikasnije od prezira. Poštujemo njegove
zahteve, ali na takav način da on oseti da to činimo samo zato što je slabić, pa mu je
potrebno udovoljavati. Cilj je da ga nateramo da mrzi sebe zato što je čovek koji ne
zaslužuje poštovanje. Naučile smo ove tehnike u godinama na carskom dvoru, a sada ih
koristimo na Semjonu dok stoji pred nama u radnoj sobi.
Ali on ne prihvata to dobro.
Ostalo osoblje ima posla – Botkin je s Aleksejem, Žilijar u svojim iznajmljenim
sobama, Kuvar u kuhinji – pa samo mi čujemo Semjonovu poslednju pretnju.
„I neće vam više biti dozvoljeno da noću zaključavate vrata spavaće sobe.“ Hvata
kvaku i lascivno je miluje. Palaca jezikom kroz razmak između zuba. „Brave su već
uklonjene. Po mom naređenju.“

Budim se usred noći na zvuk dubokog Džimijevog rezanja. Kao i obično, spava u
podnožju mog kreveta, i ja osećam grmljavinu u nogama nalik na ubrzavanje voza.
Trepćem teško i virim u tamu. Potreban mi je trenutak da vidim senku boje uglja
naspram tame u sobi. Srce počinje da mi kuca brže jer vidim da se senka pomera i dah
mi zastaje kada je prilika zakoračila prema Olginom krevetu.
Polako, tiho, zavlačim ruku pod jastuk i osećam hladan metal noža za pisma, koji
sam prokrijumčarila iz očeve radne sobe u Aleksandrovskom dvorcu. Držim ga pod
ispod jastuka svake noći otkako je Jakov stigao.
U tami vidim Semjonov profil naspram prozora. Vidim kako se nadvija nad Olgu i
povlači prednju stranu pantalona. Čujem njegov dah, težak i pun požude.
„Ne možeš biti ovde!“, kažem i stežem dršku noža čvršće. Džimi skače na pod uz
tup udar i reži dublje i strašnije. „Odlazi! Ili ću ga pustiti!“
Semjon se udaljava od Olginog kreveta ruku podignutih u znak predaje. „Ako me
taj pas ikada dotakne, ubiću ga!“ Oteže i zapliće jezikom, ali mislim da mu u glasu
čujem i notu straha jer nastavlja da se povlači prema vratima.
Ležim i osećam miris gnevnog psa i pijanog vojnika dugo nakon što je Semjon
otišao.
 21
Ana

KLOPKA
1927, 1926, 1925.

Vaserburg na Inu, Nemačka

11. maj 1927.

Grad Vaserburg sedi na kvrgi polukružnog meandra reke In. To je poluostrvo u obliku
suze, okruženo prirodnim šancem i povezano sa slikovitim krajolikom uskim iverkom
zemlje. Kao i mnogi gradovi u Bavarskoj, pun je živopisnih zgrada, šarma starog sveta i
istorijskog osećaja, koji ne može da se oseti u većim i modernijim gradovima. Bicikli
stoje naslonjeni na zidove, a male korpe na upravljačima pune su vekni hleba i buketa
cveća. S vremena na vreme, na ulicama prekrivenim kaldrmom čuje se kloparanje
zaprežnih kola. Prozori su puni saksija s cvećem, a konopci za sušenje veša protežu se
preko uličica. Iza svakog ćoška nalaze se statue, lučni prolazi i fontane. Ana misli da je
to najlepše i najdivnije mesto koje je ikada videla.
Vaserburg na Inu izgleda kao razglednica Bavarske s omalterisanim fasadama,
tamnim drvenim detaljima, crvenim krovovima i puzavicama. Ulice mirišu na kvasac,
hleb i pivo. Gotovo da očekuje da vidi muškarce u lederhoznama dok ona i Gleb prolaze
kroz teška dvokrilna vrata. Ali tu zatiču uznemiravajući prizor.
Dmitrija Lojhtenberga, najstarijeg sina njenog trenutnog pokrovitelja, rođaka
Romanovih i čoveka koji joj je u poslednjih godinu dana trn u peti.
Ana staje i okreće se prema Glebu. „Zašto je bn ovde? On bi trebalo da je u
Kopenhagenu.“
„Ne znam“, mrmlja Gleb i gleda još dvojicu koji sede za okruglim stolom. Jednog
od njih Ana je već srela, a drugog nije.
„Dozvoli da pogodim“, reži ona, „ono je tvoj privatni detektiv?“
Njegovo ćutanje shvata kao potvrdu. Gleb ju je nagovorio na ovaj sastanak, rekavši
joj da je sreo detektiva koji može da im pomogne da sakupe neoborive dokaze da je ona
Anastasija. Gleb se dopisivao s čovekom mesecima, razmenjivao s njim pisma,
raspravljao o njihovim namerama da jednom zauvek završe ovu stvar. Jasno je, po
načinu na koji ovaj čovek ćaska i smeje s Dmitrijem, da ih je sve vreme varao. Ana zna
ovo jer poznaje trećeg koji sedi s njima. Zna dobro zašto je ušao u duševnu bolnicu blizu
Berlina pre sedam godina.
„Trebalo bi da odemo“, kaže Gleb i spušta ruku u dno njenih leđa. To je zaštitnički
gest, intiman. Počeo je da je dodiruje na ovaj način otkako je stigao u Nemačku,
pokušava da joj jasno stavi do znanja svoje namere. Ana ne zna kako da se prepusti
njegovoj pažnji. I nije sigurna da to želi. Ali prekasno je da se sada okrenu i odu iz
krčme. Već su ih primetili.
Glebov privatni detektiv prilazi im dok stoje na vratima. Pruža ruku Ani. „Martin
Knopf“, kaže. Ona ne prihvata njegovu ruku, a on im pokazuje da priđu stolu. „Molim
vas. Moramo o mnogo čemu da porazgovaramo.“
Mogli bi i da pobegnu. Da odbiju. Ili da naprave scenu. Ali to bi samo
zakomplikovalo situaciju. Ana dozvoljava da je povedu za lakat prema stolu. Martin
Knopf pridržava joj stolicu. Gleb seda na stolicu pored nje i tiho psuje.
Privatni detektiv klima glavom svakom ponaosob. „Milo mi je što vas ponovo
vidim, gospodine Botkine. Pretpostavljam da ste već shvatili moju malu prevaru, i hteo
bih da vam se izvinim…“
„Bilo bi uzalud“, kaže.
„Ne mogu da vam zamerim na neprijateljstvu. Zato ću odmah preći na stvar.“
privatni detektiv se smeši, ne pobedonosno, već jer je on, neobično, čovek besprekornih
manira. Okreće se Ani. „Pretpostavljam da poznajete ovu gospodu? Dmitrija
Lojhtenberga i Feliksa Šanckovskog.“
Ispred svakog od njih na stolu stoje delimično prazne zamagljene krigle. Ana strepi
da je došla na proslavu. „Dobro poznajem Dmitrija“, kaže. „Ali ne poznajem ovog
drugog.“
Feliks se sprema da progovori, ali ga Ana strelja pogledom. On skreće pogled na
privatnog detektiva.
„Čini mi se da postoji izvesna razlika u mišljenju u tom pogledu“, kaže privatni
detektiv. „Gospodin Šanckovski me je uverio, veoma podrobno, da on vas poznaje. Da
vas, zapravo, poznaje već dugo.“
„Onda gospodin Šanckovski laže.“
Privatni detektiv nastavlja nimalo uznemiren: „Osećam da trčimo pred rudu. Molim
vas, dozvolite da objasnim svoje prisustvo ovde…“
Ana frkće. „Verujem da se to zove zamka. Ili vam možda taj izraz nije poznat?“
„Činite li vi krivično delo?“ Glas mu je iznenada čvrst. Oštar. „Jer ako ga ne činite,
rekao bih da je to pogrešna reč. Ja više volim da o svom zadatku ovde razmišljam kao o
raskrinkavanju.“
„Ja ne nosim krinku.“
„Što je, plašim se, još jedna sporna tačka.“
„Govorite otvoreno, gospodine Knopfe. Gubim strpljenje.“
„Dobro. Pre nego što sam sreo vašeg prijatelja gospodina Botkina, mene je unajmio
Dmitrij, u ime svoje porodice, i nekih drugih ogranaka porodice Romanov, da utvrdim
vaš pravi identitet.“
 „Ja sam svoj identitet jasno objavila.“
„Porodica Romanov veruje…“
„Moja porodica je mrtva…“
„Vaša porodica nema nikakve veze s Romanovima. Što je nešto što gospodin
Šanckovski može da posvedoči.“ Gleda značajno Feliksa. „Priznata i zakonita preživela
porodica cara Nikolaja Drugog veruje da ste vi varalica.“
Ana gleda u Gleba pa u privatnog detektiva. „I oni su vas unajmili.“
„Tačno.“
„I tu činjenicu sakrili ste od Gleba?“
„Da.“
Gleb žalosno ječi i doziva konobaricu. Poručuje kriglu crnog piva i steže koren
nosa. „Sranje! Kako sam mogao biti tako glup?“ a zatim kaže: „Ana, šta bi želela?“
„Mrzim pivo.“ I zaista ga mrzi. Za sve godine otkako pije, ova činjenica se nije
promenila. Pivo ima ukus konjske pišaće marinirane u očaju.
„Onda kruškovo vino? Znam da voliš kruške.“
„Naravno“, kaže suvo.
Privatni detektiv učtivo čeka da im stigne piće pre nego što nastavi. Glebovo pivo,
koje stiže nekoliko minuta kasnije, toliko je gusto i tamno da izgleda gotovo crno. Ani
liči na katran. Oprezno uzima gutljaj kruškovog vina. Iznenađujuće je slatko i
osvežavajuće, pa poteže još jedan dobar gutljaj iz zamagljene čaše i prikuplja malo
hrabrosti za ono što sledi.
„Gospodin Botkin verovao je da radim za njega“, kaže privatni detektiv. „Ovo
lukavstvo, premda nesrećno, bilo je neophodno da bih došao do istine.“
„Jer ste znali da ću u suprotnom odbiti da prisustvujem ovom sastanku? Naročito
kada se u obzir uzme da nemam ni zaštitu pravnog zastupnika.“
Sleže ramenima. „Plašim se da je to vaš problem, a ne moj.“
„Baš prostački.“
Dmitrij Lojhtenberg spušta se laktovima na sto i naginje se prema Ani. „Možda ste
ubedili mog oca, ali ne i mene! A ni moju majku. Niti bilo koga drugog u porodici. Čim
sam vas ugledao, znao sam da niste ona za koju se izdajete, a sada to mogu i da
dokažem!“
Dmitrij je bio poput kamenčića u cipeli otkad je stigao u Zeonski zamak. Žuljao je i
stalno joj išao na nerve. Nadmen i svadljiv. Bunio se za svaku marku koju su potrošili na
nju. Zamera ocu odanost, a osoblju naklonost. Dmitrijeva majka gaji isti prezir prema
njoj kao i on, i sve ove zamerke i uvrede neguju u prepisci i telefonskim razgovorima s
porodicom u svakoj mogućoj prilici. Ona je mislila da će Dmitrij i njegova majka ove
nedelje biti u Kopenhagenu i da će o njenom slučaju raspravljati pred samom caricom
udovom.
Dmitrij se naslanja na naslon i daje znak Feliksu da govori. „Reci im ko si.“
„Feliks Šanckovski.“
„A ko je ova žena?“
 Okleva samo trenutak, a zatim se okreće prema Ani, gleda je tamnim i molećivim
očima. Očajno. „Ova žena je moja sestra. Franciska, Poljakinja, fabrička radnica, nestala
je pre sedam godina.“
„Lažeš!“, kaže Gleb i udara kriglom o sto. Otresa pivo sa prsta, a Ana se sklanja da
je ne isprska.
„Valjda poznajem svoju sestru.“
„Onda se varaš! Ili te je Dmitrij potplatio, a?“
„To je neopravdana optužba!“, viče Dmitrij udarajući kriglom o sto.
„Kakve ti koristi imaš od toga?“, pita Gleb. „Da li ti je carica udova obećala titulu?
Ili poverenički fond? Zašto si se toliko navrzao na Anu?“
„Jer sećanje na moju rođaku ne bi trebalo da obeščasti jedna šarlatanka!“ Ana mrzi
divljačku prirodu muškaraca. Način na koji čeznu za borbom i puštanjem krvi. Način na
koji svoje reči moraju da dokažu sirovom silom. Pa i ona ustaje kada su Gleb i Dmitrij
odgurnuli stolice.
„Dosta!“ kaže Ana. „Sita sam svih!“
Ne oprašta se od njih, ne nudi pozdrav ni učtiva opravdanja. Prosto izlazi iz krčme i
ostavlja ih da misle šta žele. Ovo će, bez sumnje, biti upotrebljeno protiv nje u nekom
trenutku, biće to još jedan posredni dokaz da nije dovoljno uglađena da bude velika
kneginja.
Ana je već na pola puta niz ulicu kada je Gleb sustiže.
„Otići ćemo u Ameriku“, izjavljuje. „Dokazaćemo tvoj slučaj tamo.“
„Ti nikada ne odustaješ, zar ne?“
Hvata je za ruke i naglo je zaustavlja ispred cvećare. Preko puta se nalazi mala
antikvarnica u kojoj je juče bila s Tanjom. „Da li to želiš?“, pita je Gleb i popušta stisak.
„Želiš da odustanem? Kao i svi ostali?“
„Ne.“
„Onda mi dozvoli da ti pomognem. Popravimo ovaj prokleti fijasko. Dozvoli da
pronađem druge simpatizere. Drugi način izdržavanja. Moraš da odeš iz Evrope na neko
vreme. Moraš da pronađeš svežu publiku. Ruski lojalisti su ovde suviše otupeli. Suviše
su opsednuti politikom.“
„Ne poznajem nikoga u Americi.“
„Poznaješ mene.“
Ani se malo vrti u glavi. Suviše toga se desilo za suviše kratko vreme. Popila je
kruškovo vino na prazan stomak i sada su joj oči teške, kao da bi svakog časa mogle da
joj se skotrljaju iz glave. Potreban joj je san. Ili hrana. Ili i jedno i drugo. Nešto, bilo šta,
samo ne ovo večito spletkarenje.
„Ništa od toga neće biti, Glebe“, kaže ona i oslobađa se njegovog dodira.
„Ali šta ako bude? Ako uspem da ti pronađem podršku, hoćeš li doći?“ Moli je,
očajnički želi da popravi svoju grešku. „Molim te!“
„Ako uspeš da ugovoriš sve, doći ću u Ameriku.“
 DAN RANIJE

Vaserburg na Inu, Nemačka

10. maj 1927.

„Evo“, kaže Tanja Botkina i povlači Anu prema maloj prodavnici na čijem znaku prosto
piše Antikvarnica. „O ovoj sam ti radnji pričala.“
Spolja jedva da izgleda kao robna kuća za trgovinu ruskom robom s crnog tržišta.
Ne izgleda tako ni iznutra. Dok ulaze, malo zvono iznad vrata najavljuje njihov dolazak,
a zrnca prašine komešaju se na lokvi sunčeve svetlosti na drvenom podu. Prodavnica je
uska i dugačka, s visokom tavanicom, zbog čega Ana ima osećaj da je upravo ušla u
tunel. Radnja je puna starih tepiha i teškog nameštaja; zidovi su prekriveni pozlaćenim
ogledalima, a na polovini vodoravnih površina nalaze se Tifanijeve lampe u osnovnim
bojama.
„Mogu li da vam pomognem?“, pita lepa mlada prodavačica. Ana bi rekla da nema
ni dana više od dvadeset godina. Suviše je mlada da bi prodavala prašnjave antikvitete i
skupe dekoracije za kuću.
„Je li Albert tu?“, pita Tanja. Glebova sestra je lepa, ali samo kada se smeši, pa
sada šarmira mladu prodavačicu i pokazuje joj red pravih belih zuba.
Devojka prelazi rukom preko konjskog repa pa provlači dugačke vitke prste kroz
njega. „Možda. Smem li da mu kažem ko ga traži?“
Tanja devojci daje posetnicu presavijenu napola, s njenim inicijalima utisnutim sa
spoljne strane. Devojka se otmeno okreće, porub suknje i kosa vijore se za njom, pa bez
reči prolazi kroz vrata u stražnjem delu prodavnice.
Plesačica, misli Ana. Sigurno je plesačica. Najverovatnije bivša balerina. Normalna
žena ne može tako da se kreće. Devojka se vraća nekoliko minuta kasnije i pokazuje im
da je slede. Prolaze kroz teška drvena vrata, idu niz hodnik, skreću za ugao i ulaze u
nešto što podseća na orman za metle.
Ana staje u mestu, zbunjeno, ali devojka povlači svećnjak na zidu, na šta se drvena
ploča pomera u stranu.
„Pazite“, kaže prodavačica, „stepenice su veoma strme.“
I nestabilne.
I loše osvetljene.
Spuštaju se, u koloni po jedan, i pridržavaju se za zid da ne izgube ravnotežu. Ana
ima urođeni strah od podruma. Okrenula bi se i pobegla nazad na dnevnu svetlost da joj
Tanja ne preprečava put.
„Hajde“, šapuće njena prijateljica. „Dajem ti reč da si bezbedna.“
„Nije trebalo da dođemo ovamo bez Gleba.“
„On se sastaje s privatnim detektivom. Ne brini. Bićemo dobro.“
„Mrzim kada mi ljudi to kažu. To nikada ne ispadne istina.“
 A zatim se spuštaju u luksuzan i dobro osvetljen podrum. Prostorija je puna lampi i
ormarića. Ima mnogo mesta za sedenje – kaučevi, stolice i divani, svi tapacirani
raskošnim brokatom. Ana nikada nije videla toliko sitnica, slika i komoda. Najmanje
tuce mačeva stoji na zidovima, kutija za nakit, police i police knjiga, čitava vitrina sa
noževima. Jedno Faberžeovo jaje na mermernom postolju u sredini prostorije. I
nebrojeno mnogo drvenih kutija, korpi i kanti.
„Dobro došle!“, kaže na ruskom glas težak od godina i uzvišenosti.
Ana podozreva da je čovek koji im se kruto i zvanično klanja stariji od svega u ovoj
prostoriji. Mršav je kao nogar stola i žilav kao jarac. Ima dugačku belu bradu, a nema
nijednu vlas kose na glavi. Zube je zadržao – i svi su pravi – ali mu je jedno oko
mlečnobele boje. Ili barem tako misli, jer je drugo prekriveno vezenim povezom. I jasno
je da ima smisla za humor, jer je na povezu izvezeno urokljivo oko.
„Alberte.“ Tanja prilazi da mu stegne ruku. „Hvala vam mnogo što ste pristali da
nas primite. Čula sam da je ovo mesto zapanjujuće, ali glasine ga ne opisuju u punoj
raskoši.“
Nemo prima ovaj kompliment. Čeka trenutak pa kaže. „Tatjana Botkina, kćeri
Jevgenija Botkina, lekara ruske carske porodice, kako Albert može da ti pomogne?“,
pita je neobično, u trećem licu.
Tanja laktom udara Anu u rebra i blago trese glavom, dajući joj do znanja da je
bolje da ne pita. „Želela bih da upoznate moju prijateljicu… Anastasiju“, kaže.
Albert dugo gleda Anu onim svojim jednim okom. Čini joj se da će se koža s nje
oljuštiti od tog ispitivanja. A zatim se, iznenada, spušta u krut naklon. „Carevna“,
šapuće. „Stojim vam na usluzi.“
Ona ništa ne razume, ali Tanja staje između njih da kaže Albertu razlog njihove
posete. „Kažu mi da vi trgujete izvesnim… predmetima. Sitnicama od sentimentalnog
značaja za one koji su odani starom režimu. Moja prijateljica želela bi da ponese sa
sobom uspomenu. Nešto da je podseća na srećnije dane.“
„Ono što si čula je istina. Ali ne trgujem samo sitnicama. Mogu da nabavim gotovo
sve, i malo i veliko, ako vreme i sredstva nisu ograničeni.“
Ana se smeje, a Tanja pročišćava grlo. Pojašnjava: „Nažalost, mi smo ovde svega
dva dana, a sredstva su nam… ah… ograničena.“
Albert klima glavom, nimalo uznemiren zbog ove neprilike. „To nije problem.
Imam ovde mnogo stvari koje bi vas mogle zanimati.“ Nudi Ani ruku, kao da joj pomaže
da uđe u kočiju. „Smem li?“
Tanja mu klima glavom, a Ana spušta ruku na finu svilu njegovog rukava. Vodi je,
kao vojna pratnja, kroz podrum nalik na pećinu. Albert ne govori ništa, ne ističe nijedan
predmet. Prosto prati izraz Aninog lica, da vidi hoće li se za nešto zainteresovati, a kada
ona uspori ili se zagleda u nešto na duže od sekundu-dve, on joj objašnjava poreklo
predmeta, a u nekim slučajevima čak i sam predmet.
Ana podiže raskošno izrezbarenog pešaka iz pribora za šah, a Albert uzdiše. „Da.
Imate dobar ukus. Igrate li?“
„Nisam igrala godinama.“
 „Ovo je izrezbareno od kljova afričkog slona. Ta životinja nekada je bila ljubimac
carevića Alekseja. Slon je ubijen na početku revolucije po naređenju Aleksandra
Kerenskog. Izdajnik je uzeo kljove za sebe i naložio da mu se napravi ovaj šah.“
Ana drži pešaka u ruci i s ljubavlju prelazi prstom preko ivica i krivina. U njenom
glasu ne čuju se osećanja. „Zverski čin.“
„Rat je uvek zverski čin, carevna. Ali ne brinite, šah je konfiskovan iz kancelarije
Kerenskog kada su boljševici došli na vlast.“
„Boljševici su još gori.“
„Istina. Ali Kerenski svejedno nije mogao da zadrži svoj plen.“
„A kako ste vi došli do njega?“
Nastavlja dalje i vodi je sa sobom. „Albert nikada ne otkriva kako je došao do
svojih blaga.“
Polako obilaze prostoriju, Tanja ih u stopu prati, sve do krcate police u stražnjem
delu. Puna je manjih pohabanih predmeta. Crtež mastilom otkinut iz sveske. Slomljeno
nalivpero. Okrnjeno ručno ogledalce. Ana podiže staru izlizanu ikonu sa police. Prinosi
je usnama i duva da očisti tanak sloj prašine s nje.
„Sveta Ana Kašinska“, kaže Albert. „Zaštitnica žena. Ikona je pripadala Viktoru
Zborovskom, kapetanu carske vojske, i sadrži poruku koju je za vreme revolucije
napisala carica Aleksandra, kojom preklinje britansku monarhiju za pomoć. Međutim,
Zborovski je zaustavljen na putu za Petrograd ubrzo pošto je otišao iz palate. Ikona mu
je oduzeta, a poruka uništena. Kao što znate, carskoj porodici pomoć nikada nije stigla.“
„Da“, kaže Ana šapatom. „Znam.“
Albert je tapše po ruci i ponovo kreće dalje, ali Ana ga zaustavlja.
„Koliko tražite za šah i ikonu?“
Gleda je zamućenim i vodnjikavim okom. „Za vas, carevna, ništa.“

DAN RANIJE

Zeonski zamak, Nemačka

9. maj 1927.

Zeonski zamak nekada je bio benediktinski manastir, ali je sad prostrani zamak na obali
jezera, u kom živi porodica koja ne može da odluči da li je Ana njihov prijatelj ili
neprijatelj. Otac porodice je podržava, a majka i sin koriste svaku priliku da je osujete.
Kuća je podeljena. Ana se trudi sve da ih izbegne kad god je to moguće. Što je sasvim
lako, s obzirom na veličinu poseda, i na to da najveći deo vremena provodi čitajući u
sobi.
Zeonski zamak, izgrađen pre hiljadu godina, bio je najpre lekovita banja, u koji su
dolazili boemi, pa onda vojna baraka za smeštaj ruskih vojski za vreme mnogih ratova.
Video je nebrojene živote i bio svedok nebrojenim pričama. Špijunirao je neporočne
monahe i razvratne umetnike. Zidine su bile podizane i paljene, pa ponovo podizane i
paljene nebrojeno puta. Među njima su boravili Hajdn i Mocart. Sveštenici i vojnici.
Učenjaci i ludaci. U ovom trenutku je vlasništvo vojvoda od Lojhtenberga i njegove
ogorčene porodice.
Ana voli da luta prostranim prostorijama unutar drevnih zidova, da posećuje kriptu
i kapelicu, crkvu i balske dvorane. Biblioteku i sad praznu ambulantu. Ali kule bakarnim
krovovima u obliku glavice luka su joj najmilije, pa se penje na njih da gleda jezero kad
je dan vedar. Povremeno luta grobljem i broji nadgrobne spomenike davno umrlih opata
koji posvetili život Bogu, a sad njihova tela hrane cvetno žbunje uz zidine zamka. Zidovi
su beli, krov crven, a jezero pruža odraz ove slike u savršenoj obrnutoj simetriji. Da nije
stanara, zamak bi bio magičan. Nalazi se na ostrvu u sredini jezera Zeon, koje je
povezano s kopnom uskim nasipom. Voda je duboka i plava, posuta lokvanjima i
rogozom duž obale. Pored kućice za čamce nalazi se mali dok, i ponekad, kad je toplije,
Ana sedi na ivici i kvasi noge.
Kad je Ana tek stigla u Zeonski zamak, imala je mnogo posetilaca: ili skeptične
aristokrate, koji su želeli da zauzmi položaj za neku buduću korist, ili članove šire
porodice Romanovih, koji su došli da je sumnjičavo gledaju i traže razlog da je odbace.
Ovih dana prima samo ljude koji su joj prijatelji. Ponajviše Gleba i Tatjanu Botkin.
Danas sedi s Tanjom u urednoj kuhinjskoj bašti, na izrezbarenoj kamenoj klupi
između mirisnog žbunja ruzmarina i lavande. Ana ne kuva – ne može da se seti kada je
poslednji put stajala ispred šporeta – ali uživa u kuhinji. Voli da gleda bilje kako raste.
Voli da gricka sveže začine.
Tanja bere grančicu ruzmarina i valja je između palca i kažiprsta. Udiše miris pa
baca grančicu. „Je li s Dmitrijem išta bolje?“
Ana izvija vrat da pogleda terasu dva sprata iznad njih. Soba Dmitrija Lojhtenberga
gleda na vrt i ona ponekad, kada zna da je on kod kuće, sedi ovde samo da bi ga mučila.
„A šta misliš?“
Tanja se smeje. „I dalje je odvratni kreten, zar ne?“
„I stalno regrutuje ljude za svoju stranu.“
„Što znači?“
„Da je otišao za Kopenhagen pre dve nedelje.“
Tanja ječi. „Pakosno kopile!“
„Sa svojom majkom“, dodaje Ana.
„Da lično pred caricu iznesu svoje mišljenje? Čime si to takvu vatru potpalila u
njemu? Da nisi štampi iznela njegove seksualne sklonosti?“ Kada se Tanja smeši, njeno
lice se iz običnog preobražava u lepotu koja tera muškarce da se sapliću u hodu. Zna
ovo, pa je razvila opak smisao za humor, koji joj pruža mnoštvo prilika za smeh. Šteta je
što nema bratove jagodice, misli Ana; savršeno bi se slagale s tim osmehom.
„Ne znam ništa o tim sklonostima“, kaže Ana, „i ne želim da saznam.“
„Pa, sigurno si nešto uradila. Obično mu sasvim odgovara da besni u samoći.“
„Sukobili smo se dan pre nego što je otišao.“
„Oko čega?“
 „Oko otvaranja plovidbe.“
Tanja zbunjeno odmahuje glavom. „Sad je još niže pao. Zašto bi, zaboga, želeo da
se raspravlja oko otvaranja plovidbe?“
„Jer sam znala šta je to i šta je to tačno značilo. Jer sam sve tačno objasnila, a on se
razbesni svaki put kada nešto znam. Ne voli da se dokaže da nije bio u pravu. Mrzi me
zato što mi njegov otac veruje, pa je rešen da dokaže da sam varalica.“
„Šteta što je takav hemoroid, đavolski je zgodan.“
„Pa, đavo neka ga nosi, što se mene tiče!“
Kapija se otvara i Gleb zastaje na pošljunčanu stazu. „Đavo da nosi koga?“, pita.
„Dmitrija.“
„Pošteno. Ali želeo bih najpre da ga ja dohvatim pesnicama.“
„Onda ćeš morati da ideš u Kopenhagen“, kaže Ana. „Trenutno ocrnjuje moj
karakter hiljadu kilometara dalje odavde.“
„Odlično! Neće moći da nam se meša u planove.“
Tanja sumnjičavo gleda brata. Gotovo puca od entuzijazma. „Rano si došao“, kaže.
„Rešio sam da steknemo prednost.“ Okreće se Ani. „Jesi li spremna?“
„Moram li da idem?“
Radi ono s usnom što je Ani veoma šarmantno, gricka zubima donji levi ugao usne
i trapavo se smeši jednom stranom. „Rekla si da hoćeš.“
Ona stenje nimalo damski. „Podseti me zašto sam pristala?“
„Jer si to želela?“
„Malo verovatno.“
„Jer sam te zamolio?“
„Ucenio.“
„Da se nađemo na tome da sam te nagovorio. Zapravo, ako ćemo iskreno, samo
sam te malo podstakao. A i“, osmehuje se široko, „ovo će pomoći našoj stvari. To je
svega nekoliko dana u Vaserburgu. Ovaj čovek može da nam pomogne da potvrdimo
tvoj identitet. Uz malo sreće, sve ćemo srediti pre nego što se Dmitrij vrati.“
„Kako se zove’“, pita Ana. „Taj s kim ćeš me upoznati? Veoma si tajanstven u vezi
s njim.“
„Martin Knopf.“
„A čime se bavi?“
„Privatni detektiv. I on će nam, uveren sam, pomoći da dokažemo i potvrdimo tvoj
identitet jednom zauvek.“
„A kako si ga upoznao?“
„Dopisujemo se već neko vreme. Na moj zahtev, pozabavio se tvojim tvrdnjama?“
„I ti mu veruješ?“
„Zašto mu ne bih verovao?“

ŠESNAEST MESECI RANIJE

Momzenova klinika, Berlin
Januar 1926.

Gleb spušta presavijene novine na stočić pored Aninog kreveta. U klinici je već
mesecima, ne može sasvim da se oporavi od tuberkulozne infekcije pluća. Ali čak i s
groznicom i paklenom zvonjavom u ušima, čuje ga kako uzdiše. Taj zvuk je dobro
upoznala tokom poslednjih nekoliko godina: dobio je vesti koje ne želi da podeli s njom.
„Šta je bilo?“, pita ga promuklim glasom, jer joj je grlo otečeno i iskidano od
kašlja.
Prstima joj lako sklanja kosu sa čela. „Nisam želeo da te probudim. Izvini.“
„Nisi me probudio. A sad mi reci, šta to čitaš?“
„Nationaltidende.“
„Te novine mi nisu poznate.“
„Kopenhaške.“
„Ah! Grad lažova!“
„Zar ne misliš tornjeva?“, pita Gleb.
Izvija usnu u odgovor. „Ne, ne mislim.“ Ana ponovo spušta telo na jastuke. Nakon
nedelja groznice, kašlja i pluća teških od tečnosti, i najmanja sitnica, kao što je sedenje,
načisto je iscrpe. „I kakve mi loše vesti donosiš?“
„Careva najstarija sestra citirana je u članku.“
„I šta kaže?“
„Ništa lepo.“
Ana uzima ružičasti svileni šal i provlači tkaninu kroz prste. „To nema smisla.
Poslala mi je ovo za Božić. Pre mesec dana.“
„Recimo samo da ne verujem da ćeš dobiti još neki poklon od nje.“
Ana ravnodušno posmatra šal. Prelazi palcem preko sićušnih šavova. Ručne izrade.
Skupocen, luksuzan. Pre četiri nedelje smatrala je to za znak da je careva sestra donela
jasnu odluku o njenom identitetu. „Čitaj!“, kaže.
„Mislim da ne bi…“
„Onda pročitaj najgori deo. To je ionako jedino važno.“
Gleb pročišćava grlo i počinje da čita. „Frau Anderson ostavlja utisak siromašnog
živčanog invalida koji iskreno veruje u svoju priču, a ljudi koji je okružuju dodatno
učvršćuju te njene priče. Nadamo se da će se ove fiks-ideje osloboditi na klinici u
Berlinu, na kojoj je trenutno na lečenju.“
„Kako su znali da sam ovde?“
„Verujem da ih je o tome obavestio Pjer Žilijar.“
„A kako on zna da sam ja ovde?“
„Ne sećaš se?“
Ana ponovo kašlje i oseća krv u ustima. Grč traje gotovo čitav minut i posle toga je
sasvim bez daha. „Čega“, drhtavo uvlači vazduh, „tačno?“
„Da je dolazio u oktobru da te ispituje.“
 Ana zuri u tavanicu. Neko nejasno sećanje pritiska joj um. Muškarac u tamnoj
odeći. Beskrajna pitanja. Oštra i nepodnošljiva glavobolja. Ali ništa konkretno.
Odmahuje glavom. „Ne.“
„Naravno da se ne sećaš. Bila si vezana za postelju i imala si groznicu. Zapravo,
bila si u delirijumu. Ali on nije mario za to. Doneo je sud o tebi u takvom stanju i sad ne
želi da odstupi od njega. Mogao bih ubiti osoblje što mu je dozvolilo da te tad
uznemirava.“
„I šta, kaže da sam varalica?“
„O, kaže on i gore od toga.“ Gleb protresa novine, a zatim ih bode prstom. „Kaže
da si vulgarna avanturistkinja i prvoklasna glumica. Pjer Žilijar postao je glavni svedok
protiv tebe.“

TRI MESECA RANIJE

Momzenova klinika, Berlin

Oktobar 1925.

Ani se čini da joj neko stoji na grudima, kao da se mora boriti za svaki udah. Čuje
močvaru iz pluća, vazduh kako se kreće i penuša u vlažnim bronhijama. Ana ne može da
podigne glavu s jastuka ni ruke s kreveta. U slepoočnicama joj pulsira, a oči joj suze.
Želi da spava, ali neko nešto glasno govori pored njene postelje.
„Znaš li ko sam?“, pita je glas.
Ana okreće glavu. Pokušava da se usredsredi. Vidi njegovu glavu. Tamnu kosu.
Bledu kožu. Glas joj je poznat, ali ne vidi crte njegovog lica. Pokušava da mu to kaže,
ali ne može da oformi reči pa on njeno odmahivanje glavom shvata kao odričan
odgovor.
Ana se smrzava uprkos tome što su preko nje prebacili tri debela ćebeta. Talasi jeze
preplavljuju joj telo, teraju njenu kožu da se ježi, a mišiće da se grče. Želi da se sklupča
u loptu i spava. Želi da ovaj čovek ode. Ali on je i dalje isleđuje, postavlja joj pitanja u
beskrajnom nizu.
„Tobolsk?“ kaže. „Reci mi čega se sećaš iz Tobolska.“
„Prepričaj mi naš poslednji razgovor.“
„Sećaš li se zašto si tog dana bila kažnjena u učionici?“
„Reci mi čega se sećaš iz latinskog.“
„Anastasija koju sam ja poznavao tečno je govorila francuski. Reci mi nešto na
francuskom.“
„Šta je poslednje što sam ti rekao na peronu u Jekaterinburgu?“
Unedogled niže pitanja, a teške note svakog sloga odgovaraju nepopustljivom
pulsiranju u njenoj glavi.
„Zašto si ovde?“, šapuće Ana.
 Naginje joj se do uva i ona oseća toplinu njegovog daha na koži. „Želim dokaz.“
„Pogledaj… me.“ Ana jedva izbacuje reč po reč iz stegnutih grudi. „To… je…
sav… dokaz… koji… imam.“
Vidi kako okreće glavu dok posmatra njeno sitno mršavo telo. Njene izbačene
jagodice. Tanke ruke. Upale obraze. Mnogo je smršala poslednjih nedelja jer nije mogla
da jede i nije mogla da spava.
„Anastasija koju sam ja poznavao bila je zaobljena i lepa. Vi ste nešto sasvim
drugo.“
Čuje se nalet vazduha i tresak dok se vrata sobe otvaraju i zatvaraju, a u sledećem
trenutku pored njene postelje stoji sestra. „Morate sad da idete, gospodine Žilijare!
Vreme vam je isteklo!“
 22
Anastasija

PRTLJAG
1918.

Tobolsk, Rusija
3. maj

„Vaši roditelji nisu odvedeni u Moskvu“, kaže Pjer Žilijar čim smo ušle u učionicu.
„Jakov ih drži zatvorene u Jekaterinburgu, oko petsto šezdeset kilometara južno
odavde.“
Tatjana odmahuje glavom. „Ne. To ne može biti istina. Jekaterinburg se nalazi u
srcu…“
„Kaznenih kolonija“, završava Žilijar umesto nje. „Znam. I mene to brine.“
„Znači, javio vam se?“, pita Tatjana, a oči joj sijaju od nade i očaja.
Žilijar vadi pismo iz džepa kaputa. Zuri u njega na trenutak, ali ga ne otvara,
odlučuje, mislim, da nam ispriča najvažnije. Izgleda kao čovek koji pokušava nešto da
sakrije, da ublaži. „Stigli su bezbedno pre četiri dana. Pročulo se odmah, razume se, pa
ih je na stanici dočekala gnevna horda protestanata i zahtevala da budu obešeni na licu
mesta. Jakovu na čast služi što je odbio da ih preda. Nakon tročasovne pat-pozicije,
odveli su ih u kuću izvesnog Ipatijeva, u pratnji dosta vojske.“
Nisam ni svesna da zadržavam dah dok mi nije izleteo iz pluća uz glasno šištanje.
„Znači, bezbedni su?“
„Da. Ali su im sve kofere temeljno pretresli po dolasku“, kaže Žilijar oprezno i
odmerava našu reakciju.
Znači to je. Drago kamenje. Usuđujem se da pogledam Olgu, ali njeno lice je
prebledelo, sasvim ostalo bez boje. „A šta je sa… sadržajem kofera?“, pitam.
Žilijar tačno zna na šta mislim. „Konfiskovan je“, kaže.
„Zajedno s mapama, značajnom količinom gotovine i šifrovanim pismima koje je
tvoj otac skrivao u rezervnom paru čizama. Čini mi se da su nameravali da pobegnu. Ma
kakav da je bio plan, trebalo je da bude sproveden u delo u Tobolsku, a Jakov je to
presekao.“
 Skuplja usne dok ovo govori i ja znam da Žilijar pati zbog ove vesti. Proveo je
mnoge sate pregledajući te iste mape s ocem i podozrevam da je on i smislio plan.
„Ko je planirao beg?“
Niko nije primetio da je Aleksej ušao u učionicu. Bosonog je i ne nosi ništa osim
iskrzane tunike i zbunjenog izraza na licu. Stoji pred nama krupnih radoznalih očiju i
razbarušene kose. Glas, koji nije koristio nedeljama, sad je dubok i promukao, sasvim
nepoznat. To je glas nekog ko se probudio iz dubokog sna.
Ali on je budan! I stoji bez tuđe pomoći! Stižem do njega prva pa nam se i druge
dve sestre ubrzo pridružuju. Čudo je što ga nismo zdrobile u našem oduševljenju. No,
kao i sve radosti ovih dana, i ova ima žaoku. Aleksej se oseća dovoljno dobro da stoji,
što znači da će se uskoro osećati dovoljno dobro da putuje. A to znači da ćemo i mi
uskoro krenuti u kaznene kolonije u Jekaterinburgu.

TRI NEDELJE KASNIJE

Železnička stanica u Tjumenju

23. maj 1918.

Ponovo parobrodom Rus putujemo od Tobolska do Tjumenja. Još tri dana na vlažnom
smrdljivom brodu, zaključani u potpalublju, pod budnim okom Semjona i njegovih
vojnika. Juče je stiglo trideset crvenogardejaca poslatih ih Jekaterinburga, a jedini
zadatak bio im je da nas isprate do roditelja na crvenom planinskom masivu Urala. Ovi
vojnici su drugačiji čak i od onih koje je Jakov doveo iz Moskve. To su uglavnom bivši
litvanski radnici i mađarski ratni zarobljenici koji su regrutovani u boljševike. Bili su
gnevni na svoj usud i još gnevniji na nas što predstavljamo posao koji ne žele da rade.
Strašno izgledaju, s pohotnim pogledima i iscepanim uniformama. Zaudaraju na znoj i
rudnike uglja, a izgledaju kao da bi nas pre zaklali nego što bi nam se obratili.
Najveće dragocenosti iz Tobolska nosimo u malom koferu. Korsete, steznike,
pojaseve i kape koje smo tako pažljivo punili dragim kamenjem i ponovo uživali.
Držimo kofer pored sebe sve vreme, ne usuđujemo se da ga ispustimo iz vida ni na
trenutak.
Čitav kontingent crvenogardejaca ukrcava se na parobrod Rus, zajedno s
dvadesetoricom vojnika iz kuće. Tovarni prostor potpalublja jednako je klaustrofobičan
kao i pre godinu dana. Vrelina je nepodnošljiva, a u glavi nam tutnji od žamora stražara.
Semjon nam govori da ovog puta nećemo moći da lutamo brodom, nećemo moći da se
zadržavamo na palubi niti da ćaskamo s posadom. Moramo da ostanemo u potpalublju,
skriveni, i čekamo da se putovanje završi na način koji njemu neće zadavati nevolje.
Naša mala svita ponovo zauzima udaljeni ugao tovarnog prostora. Biram donji krevet i
smejem se jer Džimi skače pored mene i počinje da mi liže lice. Pored mene je stalno,
spreman da zareži i iskezi zube ako se neki stražar približi.
 Ali Džimi ne pušta ni glasa dok jedan stražar zalazi u prolaz i zauzima krevet tačno
preko puta mog. Ovakva nametljivost bila je dovoljna da nakostreši dlaku duž kičme.
Ali on ostaje da leži sklupčan pored mene, glave položene na šape, samo posmatra
vojnika i srećno udara repom o moju nogu.
Foma!
Ležem nazad na jastuke, ruke prekrštam iza glave i zurim u donji deo Tatjanine
postelje. Noge joj vise preko ivice i ja vidim da je izlizala rupu u đonu jedne čizme.
„Čudi me da te Jakov nije oterao“, kažem jedva dovoljno glasno da me čuje.
„Pretpostavlja da vas svi mrzimo koliko i on.“ Foma sedi na ivicu kreveta brade
naslonjene na ruke i izgleda kao vojnik kome je dosadno i koji se sprema na dugačko
putovanje.
„A da li nas mrziš?“
„Mislim da znaš da nije tako. Ili se barem nadam da znaš.“
Tovarni prostor osvetljen je samo golim sijalicama uvrnutim u plafonjere
raspoređene na svaka četiri i po metra. Nema prozora niti bilo kakvog drugog načina da
unutra prodre prirodna svetlost. Mračno je i sumorno, ali Foma me ipak vidi kako se
smešim. A osmeh kojim mi odgovara dovoljan je da mi natera stomak da poskoči.
Njegovo prisustvo čini mi podnošljivim putovanje do Tjumenja. A kada tri dana
kasnije izađem na svež ranovečernji vazduh, on je stalno negde u vidokrugu.
Voz nas čeka, ali Semjon odbija da nam dozvoli da se ukrcamo dok se naše stvari
ne natovare u jedan od teretnih vagona. Kada nam je konačno dozvolio da pođemo za
njim do vagona treće klase pri kaju kompozicije, napolju je već pao mrak, a mi gladni.
Žilijar, Botkin i Kuvar kreću da se penju za nama, ali ih Semjon zaustavlja.
„Ne“, kaže i preprečava im put. „Vi ste pozadi, u vagonu s namirnicama.“
Žilijar istupa. U glasu mu se čuje strašna uvređenost. „Ne možete da nas odvojite
od dece! To nije primereno!“
Kao i obično, Semjonov vulgarni pogled pada na Olgu. Mislim da je odmerava od
glave do pete namerno, da bi razbesneo Žilijara. „O, teško da su to deca! Ali ti se tu ništa
ne pitaš! Možeš da zauzmeš svoje mesto u stražnjem delu kompozicije ili možeš da
ostaneš ovde. Mene baš briga šta ćeš.“ Žilijar se odmiče od voza ruku blago podignutih
u znak poraza.
Semjon se okreće Fomi i kaže: „Idi u kancelariju i reci šefu stanice da pošalje
telegram u Jekaterinburg. Reci mu da kaže da je prtljag natovaren i da će biti isporučen
sutra.“
Na putu do Tobolska dodeljen nam je čitav vagon, a sada smo ograničeni na jedan
jedini kupe. U ostalima se nalaze Semjon i šačica stražara. Ostali crvenogardejci ukrcali
su se u preostale vagone.
U našem odeljku nalaze se dva kreveta na sprat i ja odmah primećujem da je
mehanizam za zaključavanje vrata slomljen. Nestalo je svakog traga dnevne svetlosti, a
niko ne pominje večeru pa se Aleksej penje na gornji krevet i pruža ruke da podigne
Džoj. Pružam mu malog španijela, nakon čega su se za svega nekoliko minuta sklupčali
i zaspali ispod istanjenog ćebeta.
 Meni i sestrama potrebno je mnogo duže da se smestimo. Skoro je ponoć kada se
oglašava pištaljka voza i kada zarđali stari točkovi zakloparaju šinama. Kretanje je u
početku drmusavo, potpuno različito od kretanja parnog broda, i ja se njišem napred-
nazad u postelji i pokušavam da se prilagodim. Znam da su moje sestre budne, ali ne
progovaramo. Legle su na ležajeve preko puta mene, Tatjana je s Ortimom legla na donji
krevet, a Olga na gornji. Jedva da mogu da vidim sestre u tami preko Džimijevog
ogromnog usnulog tela.
Nakon jednog sata počinjemo da tonemo u san, ali nas bude naleti grubog smeha iz
drugih kupea.
„Misliš li da piju?“, pita Tatjana naposletku.
„Da“, kažem.
„Misliš li da su opasni?“
„Da“, ponavljam.
Primoravamo sebe da ponovo utonemo u san, ali se budim kad Džimijevo hrkanje
preraste u opasnu grmljavinu. Za nekoliko sekundi pridružuju mu se Ortimo i Džoj. Oči
su mi širom otvorene, ali mi je telo i dalje teško kao cigla dok gledam kako vrata našeg
kupea klize u stranu. Svetlost iz hodnika obasjava siluete trojice muškaraca.
„Mislili smo da biste bile raspoložene za malo zabave“, čuje Semjonov duboki
pakosni glas.
Ne progovaramo ni reč, samo režanje naših pasa postaje agresivnije. Povlačim se
do zida i pokušavam da se što je moguće više udaljim. Čujem kako Aleksej u krevetu
iznad mog počinje da ječi, piskavo i užasnuto. Ćuti, molim ga nemo snagom volje.
Ortimo, srce moje hrabro, skače s Tatjaninog kreveta na pod i počinje da laje divlje
čim je Semjon kročio u kupe. Na sledeći njegov korak, Ortimo se povlači, ponovo ga se
plaši. Ali Semjon je pijan i ohrabren, hvata Tatjaninog malog buldoga za ogrlicu pre
nego što je on stigao da ga ugrize. Podiže Ortima jednom rukom i protresa ga.
„Trebalo je da te ubijem pre nekoliko meseci!“, sikće Semjon i trese ga još
snažnije, a Ortimo cvili i mlatara nogama pokušavajući da se oslobodi. „Ipak i nisi tako
opasan pas čuvar, a?“
„Pusti ga, molim te!“, preklinje očajno Tatjana i puzi do ivice kreveta. Osećam
mučninu. Ne volim da slušam kako moja sestra tog čoveka preklinje za bilo šta.
Semjonov osmeh je zao. Tatjana se povlači. „Rado“, kaže i prilazi prozoru. Otvara
ga slobodnom rukom i, bez i jedne reči, baca Ortima u tamu. Vetar zavija na otvorenom
prozoru, ali nedovoljno da uguši užasnuti jauk malog psa.
Nisam znala da moja sestra ume da proizvede takav zvuk, ali ona se baca na
Semjona, grebe ga, udara i vrišti. Ali ništa ne vredi, kao da udara u zid. Sklanja lako
njene ruke, pa ih steže snažno i pritiska zglobove jedan o drugi. Tatjana jauče od bola i
povija kolena.
„Nosi je“, kaže Semjon jednom od vojnika iza sebe. I tek tako je, kao daje
zaboravljeni prtljag, predaje dalje i ja gledam kako moju sestru vuku niz hodnik u neki
kupe meni van vidnog polja. Otima se i vrišti, ali ne vredi. Nekoliko sekundi kasnije
otvaraju se vrata i muškarci koje ne mogu da vidim glasno kliču na njen dolazak.
 Semjon se okreće drugom stražaru, kome je lice i dalje pod okriljem tame, i
pokazuje na mene. „Možeš da uzmeš ovu. Ja želim sestru.“
Oduvek je želeo Olgu. To je bilo jasno od dana kada je naslikao grafit na zidu vrta
u Aleksandrovskom dvorcu. Želeo ju je dugo i čekao priliku. Mučio ju je. Podsmevao joj
se. Semjon ju je stotinu puta zlostavljao pogledom, a njegove oči sada gore vatrom dok
prilazi njenom krevetu. Bio je strpljiv, bio je lukav. Zato se dodvoravao Jakovu i zato je
oterao Lesnika. Konačno je uspeo da napravi priliku da svoju fantaziju sprovede u delo.
Mrzim sebe što ostajem sleđena i užasnuta dok pruža ruke i povlači Olgu s kreveta.
Mrzim koliko tanko i krhko njene ruke izgledaju dok ga udara. Koliko su savršeno
beskorisne. Mrzim sebe što nisam uzela nož za otvaranje pisama i rasekla mu nadmeno,
okrutno i odvratno lice. Mrzim njene krike jer ne mogu da ih sprečim. Oni su odjek
Tatjaninih krika niže niz hodnik, koji svakog časa postaju sve glasniji i mahnitiji. Ali
ponajviše mrzim Semjona. Mrzim ga kao što nikada nikoga nisam mrzela. Kada nije
uspeo da uhvati Olgu za ruku, on je hvata rukom za grudi, jednom šakom steže joj dojku
i izvlači je tako iz kupea dok se ona otima, koprca i vrišti.
U haosu sam zaboravila na Džimija. Zaboravila na zaštitnički bedem u vidu
razjarenog psa, koji stoji između mene i vrata. Ne laje. Ne mora. Čitavo telo mu
podrhtava od razdraženosti dok onaj poslednji stražar oprezno kreće prema meni, korak
po korak.
 DEO TREĆI

I ovo će proći

Veliki neprijatelj istine često nije laž – proračunata, promišljena

i nečasna – već mit – uporan, ubedljiv i nerealan.
Džon F. Kenedi
 23
Ana

KONAČNO PRIJATELJI
1925, 1922.

Kafe Romaniš, Berlin

Januar 1925.

„Mnogo ti hvala što si me izvela iz one kuće“, kaže Ana. „Nisam mogla više da
podnesem ni tren tamo.“
„Ne znam ni kako si do sada izdržala. Tri godine s Marijom fon Klajst svakoga bi
dovelo do ludila. Ta žena je…“ Tanja vrti rukom i traži pravu reč, „… podmukla.“
„O, pazi kako si samo učtiva jutros. Htela sam da kažem da je harpija.“ Marija je
supruga barona Fon Klajsta i zajedno su bili njeni dobrotvori, kao ruski emigranti
duboko odani starom režimu. Velikodušni, ali i nametljivi. Ana im je zahvalna što joj
pružaju dom, ali ponekad joj je to malo previše.
„Znaš, Harpije su mitska bića koja nikada nisam u potpunosti razumela.“ Tanja
skida krznom postavljenu kapu i otresa pahulje iz kose. „Polužene-poluptice. Kreštave.
Smrdljive. Golih grudi. Očigledno ih je izmislio neki impotentni muškarac, koji je bio
čvrsto rešen da potčini svoju ženu.“
Eto zašto je Ana zavolela Tatjanu Botkin. Uvek ima mišljenje. I iznosi ga naglas.
Često. I ne samo to već je i duhovita i sigurna u sebe i pokazuje krajnji nemar šta će
neko o njoj misliti. Pravo je osveženje. Na Tanju može da se osloni da je spase iz zatvora
baronovog salona i spletki njegove izveštačene žene.
U Berlinu pada sneg, ali svi znaju da je to samo uvod u divlju mećavu. Uskoro će
se čitav grad zaključati u kuće. Ali zasad pahulje padaju kao kuglice od vate, guste i
pufnaste. Lepe se za ulicu, stubove svetiljki i automobile parkirane ispred kafea. Sneg je
jedini razlog što su uspele da pronađu sto. Kafe Romaniš poznat je po ekscentričnoj
klijenteli. Umetnicima, muzičarima i političkim disidentima koji se okupljaju na kafu
ujutro, pivo po podne i šnaps noću. Upravo je to mesto kakvo se Tanji dopada, i ono je,
uz pokoji izuzetak, uvek dupke puno. Izgleda da umetnici ne vole ledeno vreme. Tanja
im je bez mnogo muke obezbedila mesto pored prozora, za koje se svi otimaju.
 „Da sam na tvom mestu, ne bih previše brinula za Mariju fon Klajst“, kaže Tanja.
Uzima gutljaj piva, pa liže penu s donje usne. „Ona mnogo laje, ali ne ujeda.“
„U tome i jeste problem. Ne laje. Nikada. Ona posmatra i sluša, a zatim šapuće
mužu na uvo. Osećam se kao da od mene kriju neku veliku tajnu. To mi izaziva
nervozu.“
Tanja odmahuje rukom nemarno na ovu njenu primedbu, a zatim skida teški vuneni
kaput. „Marija sebe smatra vrhunskim manipulatorom u braku. Da je pametnija, shvatila
bi dosad da baron uvek radi ono što on želi. A i nećeš još dugo biti s njima. Gleb je
pronašao nekoga ko podržava tvoj slučaj. Uskoro ćeš se preseliti u Bavarsku.“
„Bavarsku?“
„Tačnije, u Zeonski zamak. Prelep je. Dopašće ti se.“ Tanja rumeni, iznenada je
nervozna. Duboko udiše, vadi dva mala paketa iz unutrašnjeg džepa kaputa i spušta ih na
sto. „Imam nešto za tebe.“
„Šta je to?“, paketići su umotani u smeđi papir i vezani kanapom.
Tanja ih gura preko stola „Hajde, otvori. Nemoj da se stidiš.“
„Kojim povodom?“
„Zar mi je potreban povod da prijateljici dam poklon?“
„Ja nemam ništa za tebe.“
„Oh, zaboga! Pa nije Božić. A i ovo je ionako tvoje. Mislim da je vreme da ti ih
vratim.“
Sada je Ana zaista radoznala. „Koji da otvorim prvi?“
„Nije važno.“
Veći paket je tanak, veličine dvadesetak kvadratnih centimetara. Povlači jedan kraj
kanapa i on se lako razvezuje. U papir je upakovan album s fotografijama s napuklim
kožnim koricama. Ne gleda Tanju dok ga otvara. Unutra se nalazi trideset krutih
kartonskih stranica, a svaka je s obe strane prekrivena crnobelim fotografijama. Ana
nežno spušta prst na prvu fotografiju. Pet malih lica uzvraća joj pogled. Četiri su
tamnokose devojčice svetlih očiju i jedan dečačić bucmastih obraza. Ana polako i
pažljivo okreće stranice i počinje da shvata. Svaka stranica ispunjena je isečcima iz
privatnog života carske porodice. Amaterskim fotografijama koje su napravili porodica
Romanov i njihovi prijatelji. Stranice pružaju tihi uvid u blisku porodicu punu ljubavi i
krug najbližih prijatelja. I Gleb i Tanja rasuti su na stranicama, obično u naručju svog
oca. Ispod svake fotografije sitnim i preciznim rukopisom napisana su imena, datumi i
kratak opis.
Ana pokušava da progovori, ali grlo joj se steže.
„Čuvam ga otkad si ga dala mom ocu u Tobolsku. Gleb i ja gledali smo ga kada
smo mislili na vas“, pročišćava grlo, „nakon što se ono desilo. Želela sam da ti ga
vratim. Znam da te boli pogled na njihova lica, ali mislim da bi bolelo još više da ih
zaboraviš.“
„Ne znam šta da kažem.“
 „Nemoj ništa reći. Samo ga uzmi. Molim te. Dala si mi ga jednom i doneo mi je
veliku utehu. Nadam se da će je sad doneti i tebi.“ Tanja gura dugački tanki paketić
prema Ani. „Otvori i ovaj.“
Poslušno ga otvara jer ne zna šta bi drugo. Jednostavan čin povlačenja kanapa i
raspakivanja papira drži je ukotvljenom u trenutku, pa može da zauzda druga silovita
osećanja, koja prete da je preplave. Tanja ne zna, ne može da zna značaj onoga što joj je
upravo dala.
Nož za otvaranje pisama težak je i kitnjast. Ima srebrno sečivo i dršku od sedefa.
Ana prelazi rukom preko utisnutog simbola carice Aleksandre. Ponovo gleda u Tanju,
zanemela.
„Žilijar mi ga je dao… posle“, kaže. „Rekao mi je kako se strašno kajao što ga je
uzeo od tebe na železničkoj stanici. Rekao je da je ležao noću budan i pitao se da li ti je
oduzeo jedino sredstvo kojim si mogla da se zaštitiš. Premda nož za otvaranje papira i
nije neka sila protiv vojnika.“ Tanja podiže pogled pokajnički – to nije nešto o čemu
otvoreno razgovaraju – oči su joj vlažne. Sleže ramenima. „Rekao je da mu je žao. Zbog
svega. Što je bio grub prema tebi u učionici. I što nije insistirao da mu dozvole da pođe s
vama u Jekaterinburg. Nikada nije oprostio sebi.“

TRI GODINE RANIJE

Netelbekštrase, Berlin
6. jun 1922.

Čuje se nežno kucanje na vrata, a Ana krije ručno ogledalce ispod pokrivača. Sedi u
masivnom krevetu i na smenu gricka zemičku i proverava novu frizuru. Klajstovi
insistiraju da joj njihova služavka služi doručak u krevet svakog jutra. U početku joj je
ovo bilo čudno i nepotrebno, ali zavolela je ovaj ritual u ovih nedelju dana kako živi s
njima. On joj omogućava nekoliko trenutaka samoće pre napornog dana s
dobročiniteljima. Oni veoma vole da pričaju i odlaze u kupovinu i obilaske. Anu to
iscrpljuje, ali podozreva da oni sve to rade jer ne znaju šta bi drugo s njom. Ali zato je
upoznala Netelbekštrase i okolinu. I sad zna i sama kuda da ide, ako bude morala.
Ako. Zanimljivo je kako je, za svega sedam dana, sa mora u mislima prešla na ako.
Ana nije glupa. Zna da je ovaj novopronađeni komfor oslabio njenu rešenost. A zašto i
ne bi? Raspravlja se sa sobom. Dugo nije uživala ni u kakvom komforu. Zašto da ne
uživa u toploj postelji i doručku u krevetu i narednog jutra? Ali nova frizura joj je
neobična. Ana nikada nije imala kratku kosu, ne može da se seti kose kraće od sredine
leđa. Ali baronova žena juče je uletela u njenu sobu i rekla da je uspela da zakaže kod
mesje Antoana i da bi Ana trebalo da obuče najlepšu haljinu i požuri. I tako je počela
nestvarna peseta poljskom frizeru koji se predstavljao kao Francuz, a koji je u Nemačkoj
boravio svega tri dana pre nego što se vratio u Ameriku. Ana nije bila sigurna kako je
Marija fon Klajst uspela da dobije jedan od njegova tri slobodna termina, a nije znala ni
da šišanje kod njega košta petsto maraka – na ovom saznanju imala je da zahvali
novootkrivenoj sklonosti da prisluškuje. Marija se nije toliko žalila suprugu kad je
pomenula cenu, ali je trošak uredno dodala na Anin sve duži račun.
Nakon jednog sata u stolici mesje Antoana, njena obično tanka tamna kosa počivala
je u gustim talasima do brade. Objasnio joj je da frizuru može da nosi ravnu ili
ukovrdžanu, ali je predložio da je nosi ukovrdžanu s obzirom na to da joj se kosa
prirodno talasa. Frizura joj je neobična i smeta joj, ali ne može poreći da sad izgleda
starije i prefinjenije. Ne može prestati da gleda u promenu i da istražuje svoje lice i ugao
vilice u svakom ogledalu i prozoru pored koga prođe.
Ponovo se čuje kucanje na vratima, ovog puta glasnije i žurnije. Ana shvata da je
prošao gotovo minut a da nije odgovorila.
„Komm herein!“
Služavka otvara vrata i spušta glavu u znak poštovanja. „Imate posetioca, carevna.“
Gleda na sat. „Mislila sam da je partija madžonga tek kasnije.“ Baronova žena je,
sasvim neobično, opsednuta kineskom igrom koja se igra tako što se uklanjaju pločice s
table. Insistirala je da se Ana pridruži njoj i njenim prijateljima u igri već dva puta ove
nedelje. Za danas po podne zakazana je nova runda. Ana ne može, ni za živu glavu, da
pronađe učtiv način da se izvuče.
„Ovi gosti nisu došli da posete frau Fon Klajst. Došli su da posete vas lično.“
Spušta glas i šapuće. „Ruski emigranti.“
Sobarica prilazi ormanu i otvara ga. Vadi krem haljinu izvezenu perlama i širi je
preko podnožja kreveta zajedno s nežno ružičastim zvonastim šeširom i satenskim
cipelama s visokim potpeticama. Toliko je precizna u izboru da Ana podozreva da joj je
Marija fon Klajst naredila šta tačno da odabere. Što je dobro. Ani se dopada kako
izgleda u belom.
„Smem li da vam pomognem da se obučete?“
Sobarica je pita ovo svakog dana, a Ana svaki put odbija. „Ne, hvala. Sama ću.“
Dovoljno je loše kad devojka zuri u ožiljke duž slepoočnice i ključne kosti; ne može da
podnese pomisao da vidi i ostale. „Uskoro ću doći.“
Čim je sobarica izašla, Ana žuri da dovrši doručak i da se obuče. Ako ništa drugo,
baronova žena ima ukusa; u ovoj odevnoj kombinaciji izgleda otmeno. Ovaj novi stil
odevanja laska visokim ženama dečačke građe, ali Ani sasvim lepo pristaje, premda je
niska i ima bujne grudi. Nešto čak ni bogati pokrovitelj ne može da promeni.
Sledi sobaricu do salona, gde je čekaju muškarac i žena. Jasno je da su brat i sestra,
veoma bliski po godinama, ako ne i pravi blizanci, a nisu mnogo mlađi od Ane. Uglas
udišu kada je ušla u sobu. I ustaju, savijaju se u struku i spuštaju u kniks. Ana zabrinuto
gleda u Fon Klajstove, Baron je rumen od radosti, a njegova žena sasvim zapanjena.
Zapravo je zabezeknuta i sedi na kanabeu otvorenih usta zbog reakcije koju je Ana
izazvala kod gostiju.
Ani se dlačice na rukama ježe zbog načina na koji se mladić pobožno klanja i
šapuće pozdrav. „Carevna.“
 A zatim njegova sestra progovara: „Anastasija.“
„Konačno smo te pronašli“, kaže na ruskom.
A zatim sledi bujica reči, čavrljanje i radost. Ana podiže ruku i prostoriju obavija
tišina. „Na nemačkom, molim“, kaže stegnutim glasom. „Ruski je za mene mrtav.“
Čuje kako pročišćavaju grlo. Vidi kako im obrazi rumene. Čuje izvinjenja.
„Naravno“, kaže mladić. „Razumemo. Oprosti nam.“
Ana je sleđena u mestu dok joj prilaze. Pruža ruku – delom da ih zaustavi, a delom
iz želje da izgleda srdačno – i mladić je uzima lako i okreće u svojoj ruci da bi mogao da
je poljubi u nadlanicu. Pušta je žurno i povlači se ponizno.
Svi gledaju u nju, ali ona ne zna šta da radi, pa Marija pokazuje nameštaj. „Molim
vas, sedite.“
Gosti sedaju na svoja mesta, a Ana bira fotelju najbližu otvorenom prozoru. Marija
fon Klajst ponovo puši, turske cigarete helmar na muštiklu od slonovače. Ana prezire
duvanski dim. Podseća je na barut, vatru i smrt. Ana odbija da puši, uprkos silnom
nagovaranju. To je postala jedna od onih stvari koje žene iz visokog društva rade u
pokušaju da izgledaju otmeno i da produže isprazne razgovore. Pita se da li su svi saloni
u Berlinu ispunjeni zagušljivim oblacima dima.
Baron ne može da se obuzda. Skače pobedonosno s kauča. „I vi to vidite? Ovo je
Anastasija! Pronašli smo je! Živa je!“
„Samo bi je budala pomešala s nekim drugim“, kaže muškarac.
„Ne može biti niko drugi“, kaže devojka. Kosa joj je iste smeđe boje kao i bratova.
Oči iste zelene boje. Ali njeno lice nije lepo oblikovano kao njegovo. Lepa je na prijatan
način, ali ju je lako zaboraviti. Ana se ne seća. Sve dok se ne nasmeši i njen lik se
preobrazi. „Naravno, ne prepoznaješ nas. Prošlo je mnogo vremena. Ja sam Tanja
Botkina, a ovo je moj brat Gleb.“
Gleb Botkin je od onih naočitih momaka u koje žene otvoreno zure. I Ana upravo
to radi, posmatra njegovu savršenu četvrtastu vilicu, prav nos i dugačke crne trepavice.
Želela bi da osmotri i njegove usne, ali shvata da još nije odgovorila Tanji.
„Naravno“, Ana pročišćava grlo. „Naravno da vas se sećam.“

NEDELJU DANA RANIJE

Netelbekštrase, Berlin
30. maj 1922.

Ana ne spava, ali Klajstovi to ne znaju. Baron i njegova žene sede tiho na prednjem
sedištu dok njihov automobil grmi berlinskim ulicama, ali Ani nelagodu izazva njihovo
dvoje dece, dve devojčice s bademastim očima i darom za beskrajnu priču. Devojčice
nisu bliznakinje, ali bi mogle biti, s obzirom na to koliko su bliske po godinama i koliko
liče. Tamna kosa, smeđe oči, bleda koža, pegice. Male jamice u malim bradicama. Lepe
su i čudne i žele da razgovaraju s Anom, da je miluju po rukama i uzbuđeno joj se
smeše. Žele da joj udovolje. Ana želi da se povuče od njihovih malih hladnih prstiju i
želje da je impresioniraju. Ali ne može. Sve tri nagurane su na stražnjem sedištu
baronovog automobila, pa je Ana počela da se pretvara da spava.
„Zašto spava, mama?“, pita jedna od devojčica.
„Umorna je, dušo.“
„Ali dan je.“
„Umorna je u duši. Mnogo je toga preživela.“
„Ali želim da se probudi“, ubacuje se druga devojčica. „Mogu li da je bockam?“
„Ne!“ A zatim nežnije. „Ne. Probudiće se uskoro. Pustite je da se odmori.“
Situacija nije idealna, naravno. Ana bi volela da zna gde je – i kuda je vode. Ali
mora da se pribere i odluči koliko dugo mora da trpi njihovo društvo pre nego što
umakne. Nedelju dana? Možda nekoliko dana? Sve manje od toga bilo bi sumnjivo. Ne
želi da je ponovo traže. Ali Ana nema sredstava za život. Ima samo odeću koju nosi i
malu torbu sa spavaćicom i osnovnim sredstvima za ličnu higijenu. Nema novca. Nema
dokumenta. Nema ni mapu, a kamoli određen smer. Kad napusti Klajstove, mora to da
uradi na pravi način.
Anin obraz naslonjen je na prozor i kosa joj visi preko lica kao zavesa. Ali ona se i
dalje pretvara. Kroz skupljene oči posmatra delove grada kako klize pored nje. Dugačke
negovane živice. Trotoare. Vile. A zatim ulica postaje uža i kaldrmisana; automobili s
kojima se mimoilaze su sve češći i skuplji na arteriji koja vodi u srce grada. Prolaze
pored riblje pijace. Zgrade se pružaju sve više uvis. Više je cigle, manje kamena. Ulične
svetiljke, znakovi, krcati ćoškovi sa stolovima, bistroi i lepe žene u prolećnim haljinama.
Dečaci koji prodaju novine stoje na sanducima od mleka i uzvikuju dnevne naslove.
Kloparanje prepunog omnibusa. Devojčice klize na nju kada je automobil oštro skrenuo
udesno u Netelbekštrase – bogati berlinski kvart pun ruskih emigranata, nižeg plemstva i
bogatih trgovaca. Ovde je tiše. I dalje je živo, ali na način bogatih i uzdržanih.
„Možemo li biti sigurni da je ova žena zaista Anastasija Romanova?“ glas Marije
fon Klajst je tek nešto glasniji od šapata i Ana mora da uloži napor da bi čula odgovor.
„Ne. Ne možemo“, kaže baron.
„Znači, nema načina da proverimo koga smo pozvali u svoj dom?“
„Plašim se da nema.“
„Mi smo budale!“, sikče. „Smejaće nam se čitav grad!“
Baron uzdiše. „Slušaj, ovo je rizik koji vredi preduzeti. Ako je ova žena zaista
velika vojvotkinja, steći ćemo veliku prednost kada se stari poredak ponovo uspostavi.“
„Ako se uspostavi.“
„Hoće. Nema druge mogućnosti. Sumnjam da će Lenjin još dugo ostati na vlasti.
Pojaviće se i drugi Romanovi.“ Baron ima jedan od onih mirnih i umirujućih glasova.
Toliko je smiren i iskren da se pored njega svi osećaju kao da je sve u najboljem redu.
„Ne znamo čak ni da li je ostatak careve porodice među živima. Niko nije video
nikoga od njih već četiri godine. Glasine o onome što se desilo u Jekaterinburgu su
jezive.“
 „To su samo glasine.“
Nežno kuckanje dugačkog nokta o prozor ispunjava tišinu. Marija fon Klajst
razmišlja. Ana zadržava dah i ostaje sasvim mirna, plaši se da je ne uhvate da
prisluškuje.
Naposletku pita: „A ako to nije Anastasija? Ako smo prevareni?“
Ana ga zamišlja kako nemarno sleže ramenima dok vozi. „Onda ćemo joj se
zahvaliti na društvu i lepo ispratiti. Na kraju neće ni biti važno. Smatraće nas za junake i
patriote ma kako da se to završi, jer smo pokušali da pomognemo.“
„Ili za budale.“
„Možda si u pravu. Možda su svi mrtvi. Tragično je to, sigurno, ali čak i to nam ide
u korist. Vidi, ako je ova mlada žena poslednja preživela Romanova, to znači da smo
upravo spasti caricu.“
A zatim lukavo: „I biće naš dužnik.“
„Upravo tako.“
Konačno Ana razume na šta ciljaju. Ne brinu nju njihove intrige koliko je
fasciniraju. Politički manevri nisu joj strani. Potezi i kontrapotezi. Ako Klajstovi
nameravaju da je iskoriste, Ana će im rado uzvratiti istom merom.
Nekoliko minuta kasnije staju uz ivičnjak pored visoke kitnjaste zgrade sa
saksijama za cveće od kovanog gvožđa ispod svakog prozora. Vrata automobila otvaraju
se toliko naglo da Ana umalo ne ispadne na ulicu.
Jedva je stigla da se povuče da ne padne na stopala vrataru, a zatim se proteže i
zeva, da ubedi Klajstove da se upravo probudila.
„Frojlajn“, kaže i pruža ruku da joj pomogne da izađe. Ana okleva samo trenutak, a
zatim prihvata njegovu ruku. Devojčice klize preko sedišta i kikoću se dok ih vratar
hvata oko malog struka i nežno spušta na trotoar, a zatim odlazi da pomogne Mariji fon
Klajst. Baron fon Klajst izvlači dugačko telo iz automobila, a vratar iz prtljažnika vadi
njen kofer.
„Dobro došla u naš dom!“, kaže baron i pokazuje rukom ogromnu veličanstvenu
fasadu.
Zgrada ima osam spratova i zauzima gotovo polovinu bloka.
Ana zeva. „Ovo je vaš dom?“
„Da.“
„Sve ovo.“
Smeje se, iskreno i dobroćudno. „Naravno da nije.“
„Samo poslednji sprat“, dodaje njegova supruga.
U liftu jedva da ima dovoljno mesta za Anu, Klajstove i vratara. Ona se povlači u
ugao i trudi se da ne paniči dok se rešetka zatvara, a kavez, uz zveket i škripu, kreće
prema osmom spratu. Izdiše kada se trideset sekundi kasnije zaustavio. Izlaze u otmeno
predvorje s parketom i zidnim svetiljkama, koje stoje pored ogledala u pozlaćenom ramu
iznad stočića s vazom svežeg prolećnog cveća.
Stan Klajstovih ima visoke tavanice, uglačane podove i lučne prozore s olovnim
letvicama. Stan ima tri spavaće sobe i tri kupatila, a sve su sobe okupane svetlošću i
presvučene skupocenim tkaninama. Tu je i trpezarija, salon i dnevna soba, radna soba za
barona i kuhinja negde pozadi, koju Ana ne vidi. Ali gostinska soba gotovo da uspeva da
joj izmami suze na oči.
„Ovde ćete boraviti“, kaže joj Marija fon Klajst i otvara vrata svetle i lepe
prostorije, s krevetom s baldahinom, toaletnim stočićem i ormanom. Ima svoj balkon i
kupatilo s kadom s nogama u obliku lavljih šapa. „Osvežite se. Raskomotite se.
Odmorite se. Znam da je sve ovo bilo suviše naporno za vas.“
„Hvala.“ Ana dodiruje suve obraze i ispucale usne. Provlači prste kroz zamršenu
kosu. Osvrće se i traži torbu. „Naložiću da se vaše stvari operu. Ali one vam više neće
biti potrebne.“ Marija otvara vrata ormana prepunog nove odeće – još s etiketama. Na
dnu su uredno složeni i papuče i donji veš. Izgleda postiđeno. „Pretpostavila sam koju bi
veličinu mogli da nosite. Možemo da zamenimo sve što vam ne bude odgovaralo.“
„Ne…“
„To je najmanje što možemo da učinimo. Tako ste dugo bili na onom užasnom
mestu. Da smo znali, došli bismo ranije.“
„Ali ne mogu…“
„Dozvolite nam da vam pomognemo. Molim vas. Ništa nam ne dugujete.“ Njene
reči su tople, ali joj je telo kruto i napeto. „Samo polako.“
A zatim se velika vrata od mahagonija zatvaraju i Ana ostaje sama – istinski i zaista
sama po prvi put od one noći na Bendlerovom mostu.
Čuje porodicu Klajst kako ćaska na nemačkom s nekim nepoznatim članom
domaćinstva – ženom dubokog glasa – ali su zvukovi prigušeni i udaljeni. Ana skida
čizme i spušta ih pored zida. Čarape su joj pocepane na prstima pa ih svlači i stavlja u
čizmu. Nisu dovoljno lepe ni da ih stavi u orman s onim novim stvarima. Možda ih čak
ne vredi ni zadržati sad kad ima nove stvari.
Ana od svoje sedamnaeste godine nije posedovala ništa što je kupljeno u
prodavnici: sve što otad nosi ručni je rad. Prelazi rukama preko finih šavova i tananog
materijala nove odeće. Udiše duboki zemljani miris svile i pamuka, koji je podseća na
korijandar. Ana miluje jastuke na postelji i zavese na prozorima. Prelazi bosonoga preko
orijentalnog tepiha. Ana svlači odeću na putu do kupatila, onako kako zmija skida kožu
u proleće: ostavlja za sobom na podu krtu ljušturu. Ne primećuje prljavštinu ispod
nokata na nožnim prstima i na gležnjevima dok se ne nađe naga na sjajnom belom
mermeru. Vazduh je hladan i miriše na peškire sušene na suncu. Ana ne mari što su
zavese razmaknute ni što bi svako u stanu preko puta mogao da je vidi ako samo
pogleda kroz besprekorne prozore. Ona ne vidi ništa, ne mari ni za šta i ne primećuje
ništa osim dubokih i zaobljenih linija kade.
Na raspolaganju su joj skupoceni sapun i meki jastuci. Prostirka ispred kade je
meka, a na kukici na vratima vidi teški ogrtač. Na etiketi na ogrtaču piše Le Pavilion
dela Reine. Omiljeni hotel u Parizu, nema sumnje. Mora da su to kupili na jednom od
brojnih porodičnih odmora. Ogrtač verovatno košta više nego što prosečna radnica u
fabrici u Berlinu zaradi za čitav mesec, ali Ana ne može naterati sebe da im sudi za
neumerenost dok ga obavija oko uskih ramena. Težak je kao skupoceno ćebe i mek kao
mačje uvo. Pada sve do poda i nabira joj se oko stopala. Ana glasno udiše i odvrće
slavinu.
Prelazi prstom preko bledih nabranih linija, koje se spuštaju vertikalno do pupka.
Toliko je vremena prošlo da su gotovo nevidljive. Spušta ruku. Duboko udiše. Odbija da
krene tom stazom sećanja.
Ana svlači ogrtač i spušta se u penušavu vodu ispod prozora. Ispod nje se čuju
zvuci gradskog života, metež rane večeri, pred kraj radnog dana. Automobili, sirene i
vozila za dostavu. Bogate žene ćaskaju na francuskom, nemačkom i ruskom dok odlaze
iz prodavnica ispod njenog prozora, male bogate klike emigranata pognutih pod teretom
kesa za kupovinu. Smeh se podiže iz kafea i meša se neobično s plačem deteta u
dvorištu preko puta ulice. Voda u ovoj kadi je još topla, a ona je čista. Ovo je čudo. Ana
se konačno opušta, besmisleno srećna po prvi put u poslednjih nekoliko godina.
 24
Anastasija

KUĆA POSEBNE NAMENE

1918.

Transsibirska železnica, napola puta do Jekaterinburga

24. maj

Nekada samo, pre revolucije, moje sestre, brat i ja proučavali drevni Rim. Žilijar je
vodio ekspediciju, počev od osvajanja Sabinjana u VIII veku pre nove ere do požara koji
je spalio Rim do temelja 64. godine nove ere. Tu priliku iskoristio je da nam nametne
latinski, tvrdeći da je on temelj književnosti i da ćemo bez njega biti nepismeni. Možda
bi mi se jezik i dopao da nije bilo jedne jedine reči koju sam naučila rano u našem
proučavanju Sabinjana: raptio.
Silovanje.
Silovanje Sabinjanki. Jedinstven trenutak u istoriji koji su slavili renesansni slikari i
vajari: Romulove mase otimaju žene iz sela oko Rima. Sirote Sabinjanke namamljene su
na festival koji su priredili Rimljani, a kada su stigle, oni su ih oteli i primorali da se
udaju za svoje otmičare. Pljačka ljudi. Pored latinskog i istorije, proučavali smo i slike.
Žilijar je tvrdio – pozivajući se na pisanja brojnih učenih ljudi, među njima i Livija – da
bi ono što se desilo u Rimu moglo bolje prevesti kao osvajanje umesto kao silovanje. A
da bi nam to i dokazao, odveo nas je na izlet.
Bilo nam je potrebno nekoliko dana da stignemo u Pariz carskim vozom, ali Žilijar
po dolasku u Pariz nije traćio vreme i odveo nas pravo u Luvr, gde je udesio privatno
posmatranje Otmice Sabinjanki Nikole Pusena. Umetnik je bio toliko opsednut ovom
temom da je ju je slikao čak dva puta. I Pusenu na čast služi što je žene prikazao
potpuno odevene, što sam morala da mu uvažim. Pjetro da Kortona, Žak Stela, Johan
Hajnrih Šenfeld i Peter Paul Rubens svi su prikazali žene u različitim stadijumima bujne
nagosti. I gotovo svi su svoje slike nazvali Silovanje Sabinjanki.
Raptio.
Silovanje.
Napastvovanje.
Obljuba.
 Primoravanje.
Prisila.
Kakvo mnoštvo užasavajućih reči sličnog značenja. Užasnih, vulgarnih i nasilnih
reči. Zverskih i surovih. Mrzim ih sve i mrzim jezik naroda koji je s njima počeo.
Latinski i zaslužuje da bude mrtav jezik i ja za njim ne žalim.
Sada, dok voz klopara prema Jekaterinburgu, razmišljam kako je šteta što Nikola
Pusen i njegovi savremenici nisu polje svog umetničkog izraza otvorili za žene. Sigurna
sam da bi slikarke istrebile temu muževne hrabrosti s tih haotičnih slika. One bi
prikazale, kao što naposletku i legenda govori, da su baš te Sabinjanke, a ne vojnici,
spasle Rim.
Voz je sada tih, noćne užase smenila je jeza koja sada teško pritiska voz. Pored
mene se pomera tanko jastuče i vojnik koji leži tu klizi s njega. Pretvarajući se da
spavam slušam kako tiho izlazi iz našeg kupea. Tek kada je otišao, okrećem se i gledam
kroz prozor. Nebo je hladno, boje olova, i vidim samo njegove krhotine dok prolazimo
kroz visoke šume. Iznad mene Aleksej i Džoj hrču u tihoj šištavoj harmoniji. Moj brat je
u toku noći zaspao, suviše iscrpljen i potresen da bi ostao budan. Iskrena da budem, to je
bilo olakšanje. Nije mogao da nas zaštiti, a ja ionako nisam želela da se on ovoga seća.
Ležim budna i čujem kako Semjon gura vrata u stranu i Olgu u kupe. Ona se trza na
zvuk zatvaranja vrata. Olga izgleda kao duh dok stoji onako u tami i krši ruke. Kada me
je konačno pogledala, vidim da su joj oči staklaste, bezdane.
„Jesi li dobro?“, šapućem znajući da nije. Želim da je zagrlim. Želim da plačem. Ali
izgleda tako krhko u izgužvanoj odeći, tako samrtno, da se plašim da će se rasuti i na
najmanji dodir.
„Nisam“, kaže Olga i zavlači se u postelju preko puta moje. Navlači tanko ćebe
preko ramena, privlači kolena do grudi i sklapa oči. San je jedino pribežište i ona mu juri
u zagrljaj. Za nekoliko sekundi njene grudi počinju ravnomerno da se podižu i spuštaju.
„Molim te, Bože!“, šapućem. „Ne dozvoli da sanja!“
Nekoliko minuta kasnije, Tatjana ulazi sama, spotičući se. Prilazi prozoru, lice joj
je obliveno suzama, usne otečene. Namešta odeću, proverava dugmad na bluzi pa gladi
suknju. Provlači ruke kroz zamršenu kosu, češlja je prstima, a zatim ih širi na bluzi i
pokušava da zagladi izgužvanu tkaninu. Naposletku, kada je počela da jeca toliko
snažno da ne može da dođe do daha, naslanja se čelom na staklo. Plašim se da bi mogla
da se baci kroz prozor.
„Strašno mi je žao zbog Ortima“, kažem. Glas mi je hrapav od plakanja, ali moram
nešto da kažem, a sve drugo mi se čini suviše strašnim da pomenem.
„Volela bih da sam ja izvukla kraću slamku“, kaže Tatjana glasom lišenim svih
osećanja. „Volela bih da sam ja otišla s majkom i ocem.“
I sama sam ovo poželela sto puta u toku noći i ne mogu da umaknem osećanju
krivice što sam to pomislila. Jedina uteha koju mogu da pružim Tatjani jeste da joj to
iskreno priznam. „I ja.“
Naposletku se okreće od prozora, izgleda potpuno šuplje. Dok su Olgine oči bile
pune tuge, njene su sasvim prazne. Moja sestra stoji preda mnom, ali nekako nije tu, kao
da je pobegla iz svog tela. Podižem ćebe i ona se zavlači pored mene, kruta i prava, kao
da se plaši ljudskog dodira. Ležimo tako, naslonjene leđa o leđa, ne progovaramo, dok je
ritam voza polako uspavljuje.
Razmišljam o Sabinjankama dok i sama tonem u san. Svrha umetnosti je, rekao je
Žilijar dok smo stajali na sjajnom mermeru Luvra, da kaže istinu. Mahnuo je rukom
prema platnu pokazujući odvažno naslikana tela isprepletanih ljudi naguranih na rimski
trg. Da nije bilo tih žena, ne bi bilo Rima, rekao je. Najveće carstvo na svetu nikada ne
bi postojalo. Taj veliki grad bio bi prepušten truleži za jednu generaciju. A ipak sada
znam da su i Žilijar i Nikola Pusen grešili u pogledu suštinskog aspekta ove priče: nema
umetnosti u silovanju. Kada uzima ženu na silu, muškarac nije ništa bolji od onog pevca
u Tobolsku. To ga prosto čini životinjom.

U Jekaterinburg stižemo u ponoć. Vojnici odmah izlaze iz voza i staju na peron da bi čuli
dalja naređenja. Za nekoliko trenutaka mutne električne sijalice pale se treperavo i
vidimo ih kako prilaze teretnim vagonima i počinju da istovaruju naše stvari. Gledamo,
lica prislonjenih na prozor, kako uzimaju kutije, škrinje i malo nameštaja i bacaju ih na
droške – otvorene kočije s četiri točka, koja vuku ogromni konji. Za sat vremena počinje
da pada kiša i temperatura se uskoro spušta. Dva puta sam videla Fomu i Ivana kako
drhte na hladnoći i usnama oblikuju psovke koje ja ne smem da izgovorim naglas.
U nekom trenutku ponovo smo svi zaspali, šćućureni zajedno da bismo se zagrejali
najednom od donjih kreveta. S vremena na vreme budi nas topot čizama i psovanje
vojnika. Trzamo se svaki put kada se vrata našeg vagona zalupe. Snažnije grlimo jedni
druge svaki put kada čujemo korake u hodniku. Ali vojnici nas ne diraju te noći, kada je
nekoliko sati kasnije svanulo, po prvi put vidimo naš novi dom.
Sneg još pokriva tlo u Jekaterinburgu, premda je stigao maj. Nagomilan je visoko
uza zidove zgrada i lopatama nabacan u prljave gomile u kanalima. Ulice su prekrivene
blatom, a trotoari puni posmatrača. Iza železničke stanice nalazi se prostrani grad
četvrtastih kamenih zgrada, s malim prozorima i strmim krovovima. Grad nije sazdan po
Hipodamovom sistemu, kao što bi se moglo očekivati, već od krivudavih ulica i uskih
ćorsokaka, koji me podsećaju na jelenske staze kraj Carskog Sela. Reka Iset protiče kroz
samo središte grada i tvori poštovanja vredno jezero na najširoj tački, a zatim se ponovo
sužava i skreće na jug. Najbogatije kuće sagrađene su oko jezera. Ali vidimo tek
nagoveštaj široke srebrne vode s mesta na kom stojimo na peronu.
Aleksej se drži za Olgu i Tatjanu, a ja mislim kako njih troje izgledaju kao sićušno
utučeno ostrvo usred mnoštva aktivnosti. Glavu su pognuli jedno prema drugom. Pogled
oborili. Ramena povili. Iscrpljeni. Plačljivi. Gladni. Demoralisani. Moje sestre i brat su
slomljeni, ijedno što može da im pomogne jeste da se nađu bezbedni u rukama naših
roditelja.
Žilijar staje pored mene i ja se okrećem da ga pitam koliko ćemo još morati da
čekamo, ali on gleda moja stopala i mršti se, zbog čega mu spektakularni brkovi vise
oboreni. Trepće tri puta, a zatim se saginje do mog uva i pita: „Šta je to? Molim te, za
ime boga, reci mi da to nije nož.“
Pertle su mi se razvezale, pa je očev nož za otvaranje pisama ispao iz svog
skrovišta, i sada se sedefna drška jasno ističe naspram crne kožne čizme. „Ne“, kažem i
polako odmahujem glavom da ne privučem pažnju stražara koji se vrtlože oko nas. „To
je samo nož za pisma.“
„Nož za pisma? Zar si poludela? Misliš li da će ovi ulaziti u fine razlike između
noža za papir i običnog noža? Oni će videti oružje! I kazniće te što ga imaš!“
„Nije me briga.“
„Trebalo bi. Tvoj život vredi više nego što misliš. I nije mudro ljutiti ove ludake
samo da bi nešto dokazala.“
„Precenjujete moj život. Mislim da ovi uopšte ne dele vaše mišljenje.“
„Onda je to samo razlog više da se žešće boriš da ga sačuvaš.“
„Sada želite da budem borbena. Volela bih da mi se ta sloboda omogući i u
učionici.“
„Plašim se da je tvom obrazovanju došao kraj, carevna. Sada je vreme da ga
primeniš u praksi.“
Glavom pokazujem čizmu. „Šteta što mačevanje nije bilo deo nastavnog plana.“
„Teško da bih to nazvao mačem. A i“, pušta moju ruku i snažno me prstom tapka po
slepoočnici, „ovo je oružje koje očekujem da koristiš nadalje.“
Dobar je on čovek. Stabilan i odan, a ja mu nisam ukazala zasluženo poštovanje.
Izgleda toliko ozbiljno da osećam nalet naklonosti prema njemu. „Moj um jeste izoštren,
zahvaljujući vama.“
Smeši se tada, ponosno, ali skreće pogled kad moje oči počinju da se magle. „Imaš
izuzetnu narav, Anastasija. Je li ti to iko ikada rekao?“
„O, često se ona pominjala. U beskraj.“
Frkće, ali izgleda da više neće pokušavati da me zabavi svojim humorom, jer se
vraća svom uobičajenom stoičkom držanju. „Želim da staneš veoma mirno“, kaže.
„Zašto?“
„Zato što ću ti zavezati pertlu na čizmi. A ti ćeš mi to dozvoliti.“
Želim da kažem da mi je potreban nož za hartiju, da su mi ta oštrica i vrh uteha
noću, kad su sva vrata otključana, a zli ljudi lutaju hodnicima. Ali bi on zatim postavio
pitanja na koja nisam spremna da mu odgovorim. Pa klimam, a Žilijar se spušta na
kolena ispred mene. Pokret rukom toliko je brz da gotovo nisam ni osetila kad je tanku
oštricu uvukao u rukav košulje.
„Šta nije u redu s njenom čizmom?“
Žilijar ignoriše pitanje i veštim prstima zateže pertle i vezuje ih. Čekam da završi,
pa podižem čizmu i pokazujem Semjonu rupu na prstima. Gleda u pokidanu kožu i prst
u čarapi koji proviruje kroz nju.
„Mnogo toga“, kažem, a u svakoj reči se čuje gnev. „Biće mi potrebne nove
čizme.“
 Semjon zna da slugama nismo rekle šta se desilo u vozu. Zna, sigurna sam, zato što
još ima sve zube. Inače ih ne bi imao. Ne sumnjam da Semjon to smatra pobedom, da
misli da smo postiđene. Pa se smeši, hladno i okrutno. „Verujem da će ti te koje imaš
služiti do kraja života.“

Po nas dolazi jedna kočija. Zurimo u šest praznih meta i ne shvatamo odmah šta to
znači. Mislim da je Žilijar sve vreme znao.
„Ti ne ideš dalje“, kaže Semjon kada je naš učitelj krenuo prema kočiji. „Odavde
idu sami.“
Kao žene učili su nas da hrabrost i junaštvo postoje samo u velikim delima.
Verujemo da je slabost dobra, a da je bahatost isto što i odvažnost. Ali to nije istina.
Ponekad uzdržanost bolje pokazuje kakvog je kova čovekovo srce. Žilijar se ne
raspravlja i ne maše pesnicama. Mogao bi izvući nož iz rukava i zariti ga Semjonu u
grlo. Neću lagati, to bi mi bilo po volji. Ali on bira plemenitiji put. Povlači se i tim
činom ne samo da štiti nas već spasava i sebe.
„Mudar čovek“, sikće Semjon šištavo, cedeći ove reči kroza zube. „A sada odlazi
dok još možeš.“
Žilijar se obazrivo oprašta od nas. Poljubac u obraz, zvanični naklon, bez obzira na
posledice. I jednu jedinu reč šapuće nam na uvo. „Carevna“, kaže lica pretvorenog u
kamen i svih osećanja ugušenih.
Gledamo kako se ukrcava u voz i nestaje u kupeu, a zatim sedamo u kočiju. Kada
smo pre mnogo meseci otišli iz Aleksandrovskog dvorca, sa nama je pošlo samo
malobrojno osoblje. Sada smo u kočiji samo nas četvoro, Kuvar i Botkin, a prati nas
nekoliko desetina Semjonovih stražara. Trče iza kočije dok ona klopara ulicama. Aleksej
drži Džoj čvrsto u krilu, ali Džimi odbija da se popne s nama u kočiju. Trči pored nje,
izbegava lokve na ulici i drži se podalje od točkova. Povremeno podiže pogled prema
meni, tražeći ohrabrenje, ali ne zaostaje. Jednom se osvrćem preko ramena i u grupi
vojnika iza nas vidim Fomu. Ne gleda me. Pogled mu zaštitnički lebdi iznad Džimija. I
ja ga zbog toga volim.
Uznemiravajuća je to pomisao u tom trenutku.
Volim ga.
To je zapanjujuća, predivna, sasvim ljudska spoznaja u najgorem mogućem
trenutku. Idem u zatvor, a zaljubljena sam u stražara. Potrebno mi je dobrih pet minuta
da se saberem da bih mogla da posmatram okruženje.
I tada me realnost ponovo surovo pogađa. Rasklimana kočija, prepuna ulica, topot
vojničkih čizama iza mene.
Dok je Tobolsk bio sasvim ravan i gotovo bez drveća, Jekaterinburg može da se
pohvali ustalasanim brdima i brojnim parkovima. Što dalje zalazimo u grad, to on
postaje lepši. I to više pažnje privlačimo. Mora da je neobično videti našu kočiju kako
klopara ulicama u pratnji naoružanih vojnika. Ljudi stoje na ulicama i pokazuju prema
nama. Zure s otvorenih vrata i prozora. Došaptavaju se ili se žurno sklanjaju s puta dok
im se približavamo.
Primećujem naše odredište s podnožja brda. Džinovska drvena ograda podignuta je
preko prednjeg dela kuće, skrivajući ga sasvim od pogleda. Ograda je visoka dva sprata i
napravljena od grubo tesanog drveta. Daske su toliko nove da sijaju zlatno na jutarnjoj
svetlosti. Kada smo stali pored nje, osećamo snažan miris borovine i ja vidim potočiće
smole kako se slivaju niz daske i skupljaju se u čvorovima.
Semjon udara nogom kapiju i ona se trenutak kasnije otvara i otkriva jednospratnu
kamenu zgradu. Boje je čorbe od račića, savršenog pravougaonog oblika. Krov je
ukrašen konzolama, a u dvorištu se nalazi fontana. Ali na prozorima su rešetke, a na
ulaznim vratima naoružani stražari.
„Dobro došli“, kaže Semjon, „u Kuću posebne namene!“
 25
Ana

DVE GODINE U DALDORFU

1922, 1921.

Duševna bolnica Daldorf, Berlin, Nemačka

30. maj 1922.

Ana je jednom preživela noć toliko dugu i bolnu da je mislila da će trajati čitavu
večnost. Svaki minut se, činilo se, otezao poput karamele omekšale na suncu, i razvlačio
u najtanje i najnežnije niti. Verovala je da će, ako bude imala sreće da preživi tu noć,
čitav život proživeti u usporenom pokretu. To iskustvo pretvorilo se u vrata u njenom
umu koja su, ako bi se suviše nasilno otvorila, vodila ludilo. U godinama posle te noći,
kada su njene epizode postale rede, Ana i dalje ne veruje vremenu. Podozreva da se
udružilo s neprijateljem i užasnim sećanjima utisnutim u njen um. Strahuje da će za nju
vreme zauvek teći sporije, da će svaku nepravdu, muku i patnju morati da proživi
usporeno. Pa se iznenadila koliko brzo klize dani u Daldorfu. Najpre šačica. Zatim po
desetak dana a da i ne primeti. Pa nedelje. Mesec. Godina, a zatim i dve. A svaki dan
prati predvidivi ritam.

Malo je iznenađenja bilo u godinama koje je Ana provela unutar ovih zidina. Budi se,
oblači i ide da jede u maloj zajedničkoj prostoriji sa ostalim pacijentima njenog
odeljenja. Često joj dozvoljavaju da radi u parku ili u sobi za šivenje. Osoblje pazi da joj
ne da makaze ili nešto što bi moglo da se iskoristi kao oružje. Anu nervira što mora da
sedi i čeka da joj iseku platno, ili da joj zamene iglu u mašini. Ali uživa u poslu. Ima
nekog terapeutskog ritma u pomeranju papučice stopalima i prija joj vatra u listovima
nakon rada na mašini nekoliko sati. Voli da uzima restlove i otpatke i pretvara ih u nešto
korisno, bilo da je to nadstolnjak ili rukav košulje. Ana nije glupa. Zna da osoblje u
Daldorfu najbolje komade prodaje. Zna da profitiraju od njenog rada. Takođe zna da bi
joj rekli, kada bi se pobunila, da niko ne finansira njen boravak u bolnici i da ovako
zarađuje za izdržavanje. Još gore, zna da će je, ako bude pravila nevolje, prebaciti na
drugo odeljenje, na kom nema toliko slobode. U tihim i mirnim noćima Ana čuje krike s
druge strane dvorišta. Zna šta se dešava u drugim defovima bolnice. Ako je odricanje od
makaza cena za ovu relativnu slobodnu, onda neka tako i bude.
Ana podozreva da će od tankih defova tkanine danas praviti ženski donji veš.
Najverovatnije gaćice. Materijal je sirova siva svila i gužva se pod iglom ako suviše
brzo pokreće pedalu. Pa je pognuta nad mašinom i veoma pažljivo održava ritam i gura
tkaninu prema igli centimetar po centimetar. Ne vidi sestru, onu koju je nazvala Patkom,
kako ulazi u radionicu i staje iza nje. Ana je toliko usredsređena na klepet mašine da ne
čuje kada ju je prvi put pozvala po imenu.
„Frojlajn Nepoznata!“
Ana se trza iznenađeno i tkanina joj odvlači prst pod iglu. Kada se igla sekundu
kasnije podigla, na svili se vidi mrlja od krvi, a niz palac joj curi jarkocrvena kapljica.
Ana stavlja palac u usta sisa ga pokušavajući da ublaži bol.
„Zašto si vikala na mene?“, pita.
„Nisi mi odgovorila.“
„Nisam te čula.“
„Pođi sa mnom. Imaš posetioce. Ponovo.“
Prošla je nedelja od baronove posete i jarka nit nade koja se tad javila već je počela
da bledi. Sada je ponovo buknula u život, plamti užareno u njenoj krvi. Ali neće
dozvoliti da Patka to vidi, neće joj dati prednost.
Ana obavija manžetnu košulje oko povređenog palca i pažljivo spušta ruke u krilo.
Laže. „Ne želim više da primam posetioce.“
Patka joj se naglašeno klanja i rukom pokazuje vrata. „E pa moraš.“
Ana zna da joj se podsmeva, ali u sestrinom glasu čuje se i nota nesigurnosti. Ništa
nije proizašlo iz događaja od prethodne nedelje osim opšteg osećanja nelagode koje je
prostrujalo odeljenjem. Osoblje je sada strelja pogledom. A streljaju je pogledom i
pacijenti. Ana ne veruje da joj Patka i doktor Šupak veruju, ali neće je zlostavljati sad.
Ne otkad su ruski emigranti počeli da njuškaju okolo.
Ana polako posprema radno mesto, primorava Patku da čeka, uživa u tihim
zvucima nestrpljenja. Naposletku joj dozvoljava da je izvede iz radionice i kroz lavirint
uskih hodnika uvede u urednu prijemnu sobu.
Baron fon Klajst i doktor Šupak ih čekaju. Baron puca od euforije. Doktor Šupak
izgleda kao da ga je neko upravo davio. Baron se blago klanja i kaže: „Carevna.“
Dvojica muškaraca nastavljaju žustru raspravu koju je njen dolazak prekinuo i Ani
je potreban trenutak da shvati da se raspravlja o njenom otpustu.
„Pripremićete papire smesta!“, kaže baron. „Neću otići odavde bez Anastasije.“
„Plašim se da to nije tako jednostavno…“
„Naravno da jeste. Sami ste rekli da nije ni kriminalac, i da nije ni luda…“
„Plašim se da u tom pogledu postoje izvesna neslaganja…“
„I da je jedino što je potrebno da bi smesta bila otpuštena iz bolnice izjava o
njenom identitetu i pisana izjava da sam voljan da brinem o njoj nakon što bude
otpuštena iz bolnice…“
„Da, ali…“
 „Videćete da sam vam obe izjave već doneo, potpisane“, baron vadi dva lista papira
iz unutrašnjeg džepa sakoa, „i overene kod lokalnog sudije!“
Na licu doktora Šupka sukobljavaju se gnev i strah. Gleda u Anu i pokušava da
proceni njenu reakciju, očajnički čeka da vidi hoće li i ona zvanično potvrditi ovu izjavu.
Užasnut je sve većom mogućnošću da će ona to i uraditi.
Ana se smeši lekaru, lice joj se razvedrava sa svakim zrnom osvete koju oseća.
Prilazi za korak baronu, a njemu je to jedina potvrda koja mu je potrebna.
„Spakujte vaše stvari“, kaže. „Idete smesta sa mnom.“

NEDELJU DANA RANIJE

Duševna bolnica Daldorf, Berlin, Nemačka.

21. maj 1922.

Neka žena došla joj je u posetu, ali nije sama. Prati je muškarac toliko bogat i naočit da
Ana ne može da se obuzda a da ne zuri u njega. Žena je lepa, kao i sve bogate žene –
zbog nege i brige o sitnicama. Obavija je miris skupocenog parfema, ali muškarac miriše
na kedrovinu, kožu i svež vazduh. Stariji je od žene u prostoriji. Najverovatnije u
kasnim četrdesetima, i od samog pogleda na Anu na licu mu se javlja pobedonosan izraz.
„Vidiš! Rekao sam ti! Sličnost je nepogrešiva! Baš kao što je Klara rekla.“ Ana ne
govori ništa, i to kao da ga uznemirava.
Blago se savija u struku – gotovo se klanja – i kaže: „Izvinjavam se. Naravno da
nas ne prepoznajete. Mnogo je vremena prošlo.“ Pruža ruku koju Ana prihvata oprezno.
„Baron Artur fon Klajst.“ Naginje glavu u stranu. „A ovo je moja supruga Marija. Došli
smo čim smo čuli.“
Ova neobična negovana žena strelja barona pogledom Ne pruža Ani ruku. Ne nudi
nikakav pozdrav, iz nje isijava nesigurnost. Ako se Patka i zanimala za Anine posetioce
pre, sad je ostala sasvim zabezeknuta.
„Drago mi je što vas ponovo vidim“, kaže Ana i s velikim zadovoljstvom gleda
kako Patka visoko podiže obrvu.
Baron fon Klajst tako joj se vedro osmehuje da Ana ne može a da mu ne uzvrati
osmehom.
„Ne“, kaže Marija iznenada glasno. „To ne može to biti ona. Ne verujem.“
„Ali tako je očigledno! Pa samo je pogledaj!“
„Pa gledam je“, Marija odmahuje glavom. „Suviše je niska da bi bila Tatjana.“
Žena uzima tašnu i izlazi bez ijedne reči više. Baron, zbunjen, kreće za njom.
„Čekajte!“, kaže Ana i kreće prema njemu. On zaustavlja svoju suprugu. „Otkud
poznajete Klaru Pojthert?“
„Ona je kćerka jednog prijatelja“, kaže baron. „I ona mi kaže da ste vi careva kći.“
„Da li joj verujete?“
 „Sad joj verujem“, kaže, a zatim dva posetioca odlaze.

Bile su same manje od minuta i glavna sestra Daldorfa je zapanjena. „Ko si ti“, pita je
Patka, „kada si naterala onakvog plemića da onako odreaguje?“ A zatim je žurno pitala:
„Jesam li u pravu kada pretpostavljam da ti ljudi veruju da si ti Tatjana…“, pročišćava
grlo, „… Tatjana Romanova?“„Očigledno nisam. Čula si ih.“
„Čula sam nju. Baron ima drugačije mišljenje.“ Patka je ljuta, u čistom gnevu
ustaje sa stolice i u tri pažljiva koraka približava se Ani. Reči su joj oprezne i odmerene.
Sledeće pitanje postavlja oprezno i odmereno, ali gnevno: „Zašto bi im Klara Pojthert
rekla da si ti Tatjana? Zašto?“
„Nisam rekla da sam Tatjana. Nijednom. Ni Klari ni njima.“
„Ko si onda? Kako se zoveš? To…“, pokazuje na vrata, „… ne sme da se ponovi.
Razumeš li?“
Ana se toliko dugo držala. Krila je istinu o svom identitetu i pored svih
propitivanja, molbi i pretnji. Bila je to jedina stvar koju joj niko nije mogao uzeti. Ali,
dok sedi pored prozora, obasjana savršenim pravougaonikom svetlosti, opčinjena je
samo jednim imenom. Imenom koje može da je oslobodi iz ovog zatvora. I sve to zbog
agresivnog poštovanja lude Klare. Zahvaljujući Klari i baronu, sad postoji mogućnost
slobode. Samo mora da progovori. Pa to i čini.
„Zovem se“, kaže, „Anastasija Nikolajevna Romanova.“

NEDELJU DANA RANIJE

Duševna bolnica Daldorf

14. maj 1922.

„Nemoj da si luda“, kaže Ana. Želi da pretrese Klaru, da joj zubi snažno zacvokoću, ali
to ne čini. Fizički kontakt između pacijenata je zabranjen, a ova grdnja nije vredna da
zbog nje provede dan u maloj vlažnoj sobi u podrumu, koja se koristi za kažnjavanje
onih koji krše pravila „Ti si jedina osoba na ovom prokletom mestu koja ne želi da ode.“
„Ali ti si ovde.“
„O, zaboga. Ne opet…“
„Potrebna sam ti.“
„Ne. Nisi. Mnogo godina sasvim lepo sam se snalazila i bez tebe. Idi kući, Klaro.
Nedostaješ porodici.“
Klarine oči su krupne i sjajne kada joj je dan dobar, kada je srećna, ali u ovom
trenutku su ogromna siva jezerca koja prete da se preliju. Ana ne može da podnese kad
Klara cmizdri. Ni sama ne razume zašto. Sirota devojka ne može da se obuzda. Krhka je
i emotivna, ali Ana vidi samo slabosti. Njome je lako manipulisati. Klara je žena koja ne
zna kako da misli, samo šta da misli.
„A šta je s tvojom porodicom?“, šapuće Klara.
Ana skreće pogled i šapatom kaže: „Moje porodice više nema.“
A zatim joj Klara plače na ramenu i ne mari za pravila, politiku bolnice, kazne i
pretnje. Dozvoljeno im je da na nekoliko divnih minuta izađu u dvorište, i Ana ne želi da
joj to vreme skrati Klarina histerija. Ranije tog jutra padala je kiša, ali nebo je sad vedro
i vazduh miriše na toplu travu i vlažnu zemlju. Ana je baš uživala pre nego što je Klara
sela pored nje na klupu i počela da se žali kako će je otpustiti. Ana se oslobađa njenog
zagrljaja, plašeći se da će osoblje videti njen ispad i nju okriviti za to.
„Tiše! Dosta! Uvalićeš me u nevolju!“
„Ne!“ Klara odmahuje glavom odlučno. „Reći ću im ko si! To će sve rešiti!“
Ana se sad smeje. „Pa govoriš im to već mesecima.“
„Ne ovima.“ Pokazuje na Patku i dva bolničara koji stražare u dvorištu. „Važnim
ljudima. Tamo napolju.“
Ana uzdiše. Izgledi da Klara poznaje nekog važnog su jednaki izgledima da se Ana
ujutro probudi sa smeđim očima. Ali ne može škoditi da pokuša. „To bi bilo sjajno.
Veoma korisno.“
Steže Ani ruku i stišava glas. „Obećavam. Videćeš. Izbaviću te odavde.“ Glupava i
budalasta devojka se smeje, kao da su poverile jedna drugoj neku tajnu. Tapše Anu po
ramenu. „U redu je. Ne moraš više da se pretvaraš. Zbogom, carevna.“

SEDAM MESECI RANIJE

Duševna bolnica Daldorf, Berlin

3. oktobar 1921.

Jednog dana Anu gutaju tišina i dosada, a već sledećeg Patka je dva puta vodi na proveru
neznancima. Otad posetioci dolaze u izobilju, po jedan-dva dnevno. Ponekad i tri.
Muškarci i žene koji su izgubili voljenu osobu i videli Aninu sliku u novinama. Nadaju
se, uzalud, da je pronađena njihova kćerka, sestra, supruga, majka. Svakog dana Ani
naređuju da se obuče i sedne u malu čekaonicu. Svakog dana viđa očajne i slomljene
porodice, pune nade, i svakog dana ona ih još malo dodatno slomi. Ovo joj najteže pada,
što je nevoljni učesnik u njihovim ličnim tragedijama.
Čekaonica je varljivo topla, opremljena mekim kaučevima i uokvirena velikim
prozorima koji gledaju na negovani travnjak ispred ulaza u zgradu. Deluje prijatno i
smireno, ni nalik goloj i hladnoj realnosti unutar samog odeljenja. Ova soba opušta
porodice kada dođu u posetu voljenima, ali Anu, kao i sve u Daldorfu, ljuti.
Većina posetilaca okreće se čim je ugleda. Odmahuju glavom, brišu oči i odlaze,
mrmljajući izvinjenja Patki. Samo je jedan dosad pokušao da položi pravo na nju, ali
svima je bilo jasno da je taj bio luđi od svih pacijenata u ludnici. Bolničari su ga odvukli
iz sobe nakon što se bacio na Anu i pokušao da joj pocepa bluzu. „Moja supruga!“
vrištao je dok su ga udaljavali. „Želim svoju suprugu nazad!“
Patka je barem imala pristojnosti da se posle ovoga izvini. „Rekli su da je delovao
prilično normalno na kapiji“, rekla je posle.
„Šteta što nisi ti bila na kapiji“, rekla je Ana. „Jer ti tako dobro umeš da proceniš
čoveka na osnovu izgleda.“
Ipak, i posle toga su dolazili razni ljudi samo da bi ostali slomljeni kad bi otkrili da
Ana nije kćerka koja se iskrala kroz otvoren prozor da se nađe s ljubavnikom i posle se
nikada nije vratila. Ili odbegla rasipnica, ili neverna žena, ili slaboumna rođaka. Dan za
danom, niko ne uspeva da je prisvoji.
Gospođicu Nepoznatu.
Seda, ponovo, u fotelju presvučenu cicom pored prozora i čeka današnjeg
posetioca. Magla se spustila, zaklonila travnjak i dugački prilaz, pa ne vidi crni kamionet
dok ne stane ispred zgrade. Muškarac koji iz njega izlazi čak i izdaleka izgleda odlučno.
Ali, kada podigne glavu da pogleda ogromne razmere kvadratne zgrade od cigle, ona
pod obodom njegovog šešira vidi nešto sasvim drugo. Čvrstu vilicu. Nestrpljivi korak
dok treska vratima kamioneta i nestaje ispod tende. Nije prošlo dugo pre nego što je
saznala da je došao da traži sestru, neku ženu koja je odlutala iz pansiona u Berlinu.
Patka kaže da je ovaj čovek video njenu sliku u novinama i da je pročitao da je skočila s
mosta. Ovo je prvi put da Ana čuje da su novine to objavile. To je sve što su joj rekli. Ali
dovoljno je da postane napeta, a Patka primećuje da počinje nervozno da se poigrava
rubom haljine dok čeka.
„Moramo li ovo da radimo?“ pita Ana.
„Je li ti palo na pamet da ne uživam što moram da ti glumim dadilju? Da svaki put
kada se neko pojavi na kapiji i želi s tobom da razgovara ja moram da prekinem posao?
Da se od mene traži da beležim pojedinosti susreta? Ako želiš da ovo prestane,
jednostavno nam reci ko si, da nađemo tvoju porodicu. Ali pošto nećeš, onda ćuti i
nemoj da se žališ.“
Patka nikada nije bila ovako gruba prema njoj, Ana je zatečena. „Žao mi je što sam
toliki teret.“ Sarkazam natapa svaki glas.
„Onda prestani da se tako ponašaš.“
Ali očigledno joj nije dovoljno žao jer se ponaša drsko i odbija da sarađuje kad su
stražari u čekaonicu uveli muškarca malo starijeg od Ane. Mnogo je viši od nje, ali
sličnost među njima postoji – tamna kosa i plave oči. Patka ispravlja leđa da ovo
zabeleži.
„Feliks Šanckovski“, predstavlja ga stražar.
Njegov bezizražajni izraz jednako je dobar koliko i Anin. Gleda je glave nagnute u
stranu i ne odaje ničim o čemu razmišlja. Ana ne prekida kontakt očima, ali počinje da
kida zanoktice – sitni izraz nervoze ne može da sakrije.
„Zašto se ne predstaviš ovom mladiću?“, kaže Patka. To je test i Ana neće nasesti.
 Posmatra Feliksa i vidi da mu se lice rastužilo. Za razliku od ostalih, on joj ne
postavlja pitanja, niti pokušava da je dotakne. Prosto je gleda. Njenu odeću. Njeno lice.
Njene ruke, prste i iskidane zanoktice. I dugo gleda nepravilni ožiljak na desnoj
slepoočnici. Mora da tumači njeno raspoloženje. Njene misli. Temperaturu u prostoriji.
Ona mu uzvraća pogled, prkosno i tiho, snagom volje tera ga da ode.
Ova razmena je toliko drugačija od ostalih da Patka gleda u njih – jedno pa drugo –
i zapisuje beleške ne spuštajući pogled.
Naposletku on izvija usnu. A zatim steže vilicu. Uzdiše. „Ne prepoznajem ovu
ženu.“
I nestaje u trenu oka. Ana se oseća i pobedonosno i neobično ucveljeno. Ne pripada
nikome. „Možemo li sada prestati s ovom igrom? Molim te?“, pita.
Patka zatvara fasciklu i stavlja olovku u džep košulje. „Poslednji put kada sam
proverila frojlajn Nepoznatu, ti si bila jedina koja je zaigrala igru.“
 26
Anastasija

POZAJMLJENO VREME
1918.

Kuća Ipatijevih, Jekaterinburg, Rusija

25. maj

„Kako ste putovale?“ pita otac. „Brinuli smo za vas.“

Sedimo u maloj sobi pored kuhinje u prizemlju i jedemo uobičajenu večeru,
piletinu, pečeni krompir i svež hleb sa stola pokrivenog platnom i obasjanog svetlošću
sveca. Čak i ovde, u ovoj bednoj ispostavi, održavamo iluziju veličanstvenosti.
Otac prevlači parčetom hleba po tanjiru, upija masnoću od pečenja i gleda me sa
iščekivanjem. Gledam ga kako stavlja hleb u usta i polako žvaće dok se borim da
pronađem primeren odgovor.
„Jezivo“, kažem naposletku i vidim kako se Olga, koja sedi pored mene, sasvim
umirila. Viljuška joj je stala na pola puta između tanjira i usta. Ruka počinje da joj drhti,
a parče piletine poskakuje na zupcima i pada na pod, gde ga Džoj gramzivo usisava.
Majka sumnjičavo gleda Olgu. Vidim da se moja sestra povlači u sebe i sklapa oči, pa
sležem ramenima. Pokušavam da delujem nezainteresovano. „Bilo je hladno i putovanje
je dugo trajalo, a vi ste nam mnogo nedostajali.“
Svi se opuštaju nakon ovih mojih reči. Otac saosećajno klima glavom, a obe moje
sestre uzimaju novi zalogaj. Ali majka me prodorno gleda, ne jede. Osećam onu njenu
sumnjičavu intuiciju. Posmatra me. Odmerava svaku moju reč da bi stigla do istine.
Uvek zna kad lažem. To je neki njen urođeni osećaj, koji ne razumem, ali sam rano
naučila da ga se plašim.
„A vojnici“, pita majka. „Jesu li se ponašali kako dolikuje?“
Olga i Tatjana igraju se hranom na tanjiru, ne dižu pogled, jedva dišu. Marija,
blaženo nesvesna šta se dešava, odvaja komad piletine od kosti i jede ga s finim
manirima princeze. Moj brat gleda masno mesto na podu gde Džoj liže hrskavicu s
drvenih dasaka. Ali moji roditelji posmatraju mene, i ja znam da će moje sledeće reči u
velikoj meri odrediti ono što će se zatim dogoditi. Pa kolutam očima i odmahujem
glavom.
 „Naravno da nisu. Bili su odvratni. Kao i uvek. Ne znam zašto moraju da budu
toliko vulgarni i necivilizovani. Tako okrutni. Ponekad mislim da za njih nema veće
zabave nego da nas plaše. Nisu nam dozvolili čak ni da zaključamo vrata kupea, a onda
su stajali u hodniku cele noći, pili, psovali i zbijali one užasne skaredne šale, ali trudile
smo se svim silama da ih ignorišemo.“ Znam da brbljam nervozno, pa klimam glavom
kao da ću ih time ubediti u istinitost moje priče. To je gest koji je trebalo da prenese našu
odvažnost i pribranost. Otkidam parče tople hrskave zemičke pored tanjira, stavljam ga
u usta i pretvaram se da nemam nijednu brigu na svetu. Polako žvačem hleb, spremam
se da im kažem ono što žele da čuju. „Nije nam bilo prijatno da se presvlačimo pred
spavanje, pa smo spavale u odeći. Ne mogu dočekati da se okupam i naspavam.“
Nisam shvatila koliko su napeta očeva ramena bila dok ih nije opustio od olakšanja.
„Žao mi je što je putovanje bilo užasno“, kaže. „Ali mi je milo što smo ponovo
zajedno.“
Majka uzima gutljaj kisele vode i smeši mi se. Nešto u načinu na koji s mukom
podiže krajeve usana govori mi da ne veruje ni reč od onoga što sam joj upravo rekla.
„Gde je Ortimo?“, pita.
Tatjana počinje da se trese na ovo pitanje, grči se i savija. Usne joj drhte. Oči joj se
pune suzama. A zatim počinje da se bori za vazduh jer je kidaju jecaji.
Pa im kažem kako je Semjon pijan uleteo u kupe i izbacio Ortima kroz prozor. Ali
im ne govorim više ništa. Ne mogu. Olga me hvata za ruku ispod stola i steže je
zahvalno. Otac je razjaren, ali ova vest kao da je nekako umirila majku. Sedi i pažljivo
posmatra naša lica, želi da veruje da nas niko nije povredio tokom putovanja.
„Žao mi je“, kaže majka i privlači Tatjanu u zagrljaj. „Strašno mi je žao zbog
Ortima. Razgovaraćemo sa Semjonom. Ne može on tako.“
„Ne!“, kaže Tatjana, a zatim tiše dodaje. „Ne. To neće ništa promeniti. Samo ga
držite podalje od nas. Držite ih sve podalje od nas.“
„Neće ti više prići“, reži otac.
Tada mi nešto pada na pamet. „Gde je Jakov? Nisam ga videla otkako smo stigli.“
„Otišao je u Moskvu“, kaže otac. „Radi to povremeno.“
„Zašto?“
„Ne kaže.“
„Jesi li ga pitao?“
Otac spušta viljušku na ivicu tanjira. Gnevno krivi usne. „Jakov Jurovski ne polaže
mi račune.“
Ne liči na oca da izbegava odgovor, ali ne vidim svrhu da ga dalje pritiskam usred
večere. Otac puni svoju čašu iz kristalne boce na stolu i ispija vodu u četiri dugačka
gutljaja. Rastužuje me sećanje da se nekada u toj boci nalazilo vino. Ona je deo
kompleta za posluženje koji smo koristili svaki dan, a sada je jedna od retkih otmenih
stvari koje još imamo.
Kada smo pre nekoliko sati stigle u Jekaterinburg, otkrile smo da je naš životni
prostor u velikoj meri smanjen čak i u odnosu na ono na šta smo bili navikli u Tobolsku.
Prostorija u kojoj večeramo, koja je prethodnim vlasnicima služila kao trpezarija za
prijeme, trebalo je da posluži i kao salon, i kao trpezarija i kao radna soba. Sto sa
stolicama zbijen je u jedan ugao, a dva kauča postavljena su duž spoljnog zida u lakat.
Neke očeve knjige složene su u hrpama uza zidove. Ostale se u sobi sa sanducima, koje
nije otvorio otkako je pre mesec dana stigao. Tokom dana trpezarijski sto koristi kao
radni. Dova je pokušala, bezuspešno, da sobu ukrasi tepisima i zavesama, ali ona i pored
toga izgleda neuredno i otrcano.
Osim te prostorije, dozvoljeno nam je još i da koristimo kuhinju, jedno kupatilo i tri
spavaće sobe, koje delimo s ono malo preostale posluge. Moji roditelji i Aleksej su u
jednoj sobi. Botkin, Trup, Kuvar i Dova u drugoj. A moje sestre i ja u poslednjoj.
Naša spavaća soba, ispostavilo se, nije bila pripremljena za naš dolazak. Pa se
snalazimo, gomilamo jastuke, ogrtače i rezervnu ćebad na sredinu prostorije. Skidamo
odeću i bacamo je u ugao, uživamo u čistim spavaćicama i četkanju kose. Kupanje će
morati da sačeka. Suviše smo iscrpljene.
Foma i Ivan su negde na posedu – nije mi promakao izraz sreće na Marijinom licu
kada je ugledala Ivana. Ali me je iznenadio gorki nalet ljubomore. Marija ništa ne zna.
Ne zna šta se desilo u vozu. Srećno izvlačenje slamke spasio ju je naše sudbine i sada se
između nas otvorio jaz koji ne umem da premostim. Sumnjam da će Olga i Tatjana čak i
pokušati.
U nepoznatom smo gradu, u nečijem uzurpiranom domu, okružene nebrojenim
vojnicima. Ali naši roditelji su ovde. Bezbedne smo koliko je to moguće. Istina je da
opet nema brava na našim vratima, ali Semjon se neće usuditi da nas dotakne u blizini
naših zaštitnika. On je kukavica u srcu, gramzivi i odvratni oportunista. A mi smo
načisto istrošene. Pa moje sestre i ja ležerno na improvizovani krevet na sredini sobe i
predajemo se predivnom blaženom daru sna.
Marija prva počinje da hrče, a ja osećam nečiju ruku na obrazu. I čujem Tatjanin
glas. „Hvala, Švibzik“, kaže. „Ne bih mogla podneti da saznaju.“

DVA DANA KASNIJE

Jekaterinburg, Rusija
27. maj

U ostavi pronalazimo svoje stvari u haosu. Sadržaj kutija leži rasut po podu. Sanduci su
prevrnuti. Nameštaj izlomljen. Odeća razbacana, a knjige leže otvorene, izlomljenih
hrbata i iskidanih stranica. Srebro, kristal i fini porcelan su ukradeni. Prodati, bez
sumnje, nekoj prodavnici polovne robe u gradu. Kofer s korsetima odneli smo u našu
sobu odmah po dolasku; inače bi i njega opljačkali.
Doktor Botkin i ja došli smo po naše poljske krevete da ne bismo morali ponovo da
spavamo na podu. Mnoge stvari koje su dopremljene kada su naši roditelji došli, i
gotovo sve što smo doneli iz Tobolska, smeštene su u veliku praznu sobu u stražnjem
delu kuće. Kada o tome razmislimo, očigledno je da vojnici imaju nesmetan pristup ovoj
prostoriji, ali mi nismo mogli znati da su razneli naše stvari.
Jedno je kada vam neko pregleda stvari i razbaca ih. A sasvim drugo kada vidite
svoje stvari izgažene i pocepane na komade. Opljačkane. Napastvovane. Izmrcvarene.
Nikada nisam umela da obuzdam gnev, a na pogled na ovaj haos gubim svaki privid
kontrole.
„Anastasija!“, upozorava me Botkin. „Nemoj!“
Ali prekasno je. Već sam podigla suknje i potrčala.
Jer istina je da moj gnev nema nikakve veze s našim stvarima, to je prosto gnev
koji sam skrivala, potiskivala i gomilala u sebi još od one noći u vozu.
Semjona pronalazim napolju, pored ograde, okruženog grupom vojnika. Glavu su
zabacili i smeju se onim grubim smehom od koga mi se kiselina diže iz želuca. Znam o
čemu razgovaraju, zašto se smeju i gnev me goni napred. Preko Semjonovog lica na
trenutak preleće nesigurnost kada me vidi kako jurim preko trave, mašući rukama i
crvena u licu. Na sekundu mi izraz na njegovom licu liči na strah. Ali on ga brzo
prikriva, sakriva svoja osećanja i dočekuje me svojim večitim podsmehom.
„Ti!“ kažem zadihano, a Botkin trči iza mene.
Semjon podiže jednu nogu na ogradu i prekršta ruke na grudima. „Da?“
„Dozvolio si svojim ljudima da preturaju po našim stvarima. Dozvolio si im da
pokradu naše stvari.“
„Nisam im ja ništa dozvolio“, kaže. „Naredio sam im da to urade.“
Vojnici dolaze sa svih strana, radoznali da vide kakav je to metež. Krajičkom oka
vidim Fomu i Ivana kako se pomeraju sa svojih mesta pored vrata, s puškama na leđima,
i prilaze bliže da čuju šta se dešava.
„Nemaš prava!“
Botkin mi teško spušta ruku na rame. Budalasto je, čak glupo, izazvati ovako
Semjona. Uverila sam se koliko nemilosrdan ume da bude. Ali brana je pukla i sada se iz
mene izliva sav nagomilani gnev.
„Imam sva prava! Niste više carska porodica! Niste više čak ni građani! Vi ste
zatvorenici i vaše stvari su vlasništvo države. Budite srećni što smo vam nešto ostavili!
Jakov mi je naredio da prodam dragocenosti! Mogao sam i da spalim ostalo!“ Semjon se
odmiče od zida i gleda me radoznalo, kao da je tek sad primetio moje postojanje.
Odmerava me pogledom polako, onako kako gleda Olgu, a ja ne dozvoljavam sebi da se
povučem kada je pružio ruku i dotakao kragnu moje bluze. „Mogao sam da prodam i
tvoju odeću, znaš. Mogao sam te ostaviti golu.“
Moja pljuvačka kaplje mu s trepavica i pre nego što sam shvatila šta sam uradila.
Ruka, koja se pre nekoliko trenutaka poigravala mojom kragnom, sad me snažnije steže.
Povlači me k sebi, tik do svog lica, dok drugom rukom briše pljuvačku. Dobrano je viši
od mene, ali ja se podižem na prste, ne želeći da se povučem. Osećam kako mi se
Botkinovi dugački prsti zarivaju u rame dok pokušava da me povuče nazad. A ja
krajičkom oka vidim kako Foma svlači pušku s ramena. Drži je nemarno ispred sebe, ali
spreman da je digne.
 Semjon me protresa jednom, dovoljno snažno da mi glava poleti unazad i da mi bol
sevne u potiljku.
„Trebalo bi bolje da čuvaš stvari koje su ti dragocene. Ili će ti biti oduzete.“ Prelazi
mi rukom preko obraza i sklanja mi kosu iza uva. A zatim vadi dijamantsku minđušu iz
mog uva i podiže je prema svetlosti. Izgleda ogromno u njegovim prstima, kao dugme.
Semjon je stavlja u džep svoje košulje i vadi mi minđušu iz drugog uva. „I nemoj mi
više dosađivati, glupačo! Nemaš ti nikakvih prava!“
Botkin me hvata čim me je Semjon gurnuo nazad. Ne mogu da uradim ništa drugo
nego da se povučem, i mrzim sebe zbog toga. Jedina uteha mi je izraz čiste mržnje na
Fominom licu dok gleda Semjona. Dok prolazim kroz vrata, on je već na svom mestu
pored njih, ali nije odložio pušku. Još je labavo drži u ruci, a prst mu lebdi iznad
obarača. Foma susreće moj pogled, a ja odmahujem glavom. Nadam se da razume šta
mu poručujem. Nemoj to da radiš. Bar ne još.

NEDELJU DANA KASNIJE

Jekaterinburg, Rusija
5. jun

Niko ne govori da se vreme zaustavlja u zarobljeništvu, da svaki dan postaje godina, a

svaka nedelja duga kao vek. Da ćete proživeti desetak sporih života u samo jednom
mesecu. Mislila sam da je život težak kada su nas stavili u kućni pritvor u
Aleksandrovskom dvorcu. Nismo mogli da putujemo i da posećujemo prijatelje. Na
raspolaganju su nam bili samo palata i posed. A zatim smo otišli u Tobolsk i naš život se
skučio. Granice našeg postojanja postale su još manja kuća i bedno dvorište. Ali imali
smo naše stvari i dobar odnos sa stražarima. Nismo ni znali koliko smo srećni bili na oba
mesta dok realnost Jekaterinburga nije počela da nam dopire do svesti. Sada imamo na
raspolaganju svega nekoliko soba i mali vrt zarastao u korov, u koji smemo da izađemo
samo na dvadeset minuta dva puta dnevno. Naš život suzio se na neznatnu tačku onoga
što je nekada bio.
Jun donosi vrelinu, a kako nam Semjon ne dozvoljava da otvorimo prozore, uskoro
nas pritiska i sparina. Pravimo lepeze od upropašćenih knjiga. Ja biram Rat i mir, jer
nikada nisam, premda je u pitanju remek-delo, mogla da ga čitam a da ne preskočim
poveće delove. Tešim se da konačno umem da cenim Tolstojev dar za filozofiju. Kako
da ga ne cenim? Prolazi mi ispred nosa satima svakog dana.
Možemo znati samo da ništa ne znamo. I to je najviši stepen ljudske mudrosti. Ove
reči urezane su mi u moždanu masu. Sanjam kako ih Pjer Žilijar, gospodin filozof
glavom, sipa iz usta skrivenih gustim brkovima.
Ništa mladiću nije toliko potrebno kao društvo pametnih žena. Foma mi šapuće ove
reči u snovima, a je se privijam uza njih i preklinjem ga da ih ponavlja iznova i iznova.
 Kada bi se svi borili za svoja ubeđenja, rata ne bi bilo. Otac.
U snu hodamo dok se ne zaljubimo! Marija guguče ove reči Ivanu na uvo dok on
visi naglavce s drveta i jede jednu od mojih krušaka. Ovaj deo je, priznajem, čudan, ali
snovi i ne bi treba da budu racionalni.
Sve se temelji na vaspitanju. Majka mi strogo preti prstom dok mi iz kose vadi
vrbovu smolu.
U ovom svetu čovek mora biti lukav i zao. Semjon, sav ponosan dok namešta
prednji deo pantalona. Čak i u snu osećam mučninu i gnev.
Nema im kraja, preturaju se jedni preko drugih, a glasovi i poruke mešaju se dok se
ujutro ne probudim, potresena, vlažne kose i boreći se za dah. To je rani magloviti čas
pre zore, kada nebo ne može da se odluči koje boje želi da bude i kada ne znate da li je
danas, sutra ili možda juče.
Dok se gube i poslednji tragovi sna, okrećem se i tražim svoje sestre – što je nova
zabrinjavajuća navika koju sam stekla, neka vrsta prozivke – ali vidim samo dve. Marije
nema i hvata me panika. Žurno se oblačim i tiho zatvaram vrata za sobom, u nadi da
nisam probudila Olgu i Tatjanu. Ovih dana spavaju nemirno, okreću se i prevrću,
ispuštaju krike u tami, i ja ne želim da im kradem dragoceni san.
Mariju pronalazim u niši ispod stepeništa, u naručju Ivana Skorohodova. Nikada
nisam videla takve poljupce. Svakako svoje roditelje nisam videla da se tako ljube, i
nisam ništa slično videla na slikama koje smo proučavali. Ovo je nešto sasvim drugačije.
Gladno i iskonsko. Mahnito. Ivan je jednu ruku upleo u njenu kosu, a drugu drži na
gornjem delu njene haljine i palcem joj miluje zaobljenu donju stranu dojke. Zurim u
nežni pokret njegovog prsta, i potreban mi je trenutak da shvatim da je Marija još u
spavaćici. Samo tanki sloj tkanine razdvaja njenu kožu od njegove ruke.
Glasno uzdišem, a oni se razdvajaju kao da ih je neko dotakao usijanim gvožđem.
Ivan podiže pogled prema meni i beži. Marija, s druge strane, ne može da odluči šta da
oseća.
Gnev, strah, stid, tvrdoglavost, radost. Sva ova osećanja preleću joj preko lica pre
nego što kaže. „Molim te, nemoj reći majci i ocu. Pobesneće.“
Želim da joj zapretim, da kažem da ću sve reći roditeljima, ali to bi bila laž.
„Uhvatiće vas.“
„Neće ako ti nikom ne kažeš.“
„Hoće, naposletku“, kažem. „I šta onda? Zar nam nije i sad dovoljno loše?“
„Voli me.“ Marijin glas je plačljiv i podrhtava. „On je jedino dobro što sad imam. I
pomoći će nam da odemo odavde. Potreban mi je. Nama je potreban.“
„Nemoj da si luda. Taj dečak ne može da nam pomogne.“
„Nije on dečak, i ti to ne znaš.“
„Vrati se u krevet“, kažem joj, „pre nego što nas neko nađe ovde.“
Marija istura vilicu, tvrdoglavost odnosi prevagu nad drugim osećanjima. „Ti si me
već pronašla.“
„I trebalo bi da budeš srećna što sam te pronašla ja, a ne Semjon.“
„Znači, nećeš nikome reći?“
 Glupo je ne reći nikom. Mariji je potrebno da je neko protrese, otrezni i usadi joj
malo pameti. Ali da li je to uopšte važno? Zašto da joj otmem jedino što joj daje nadu?
Da je situacija obrnuta, ja bih želela da ona čuva moju tajnu. Ako bi Foma… „Ne,
pretpostavljam da neću“, kažem i sasvim odustajem od te namere. „Ali ovo je već drugi
put da vas zatičem zajedno. Postali ste baš nemarni.“
„Hvala“, šapuće i ljubi me u obraz, a zatim se na prstima vraća u našu sobu.

DVE NEDELJE KASNIJE

Jekaterinburg, Rusija
8. jun

Moj sedamnaesti rođendan dolazi i prolazi bez proslave. Kuvar je skuvao testeninu i
moja porodica nazdravlja mi za večerom, ali nije to ni nalik odmorima i prijemima u
kakvim smo uživali. Nisam očekivala mnogo. Ali sam ipak tužna.
Ležim budna i sažaljevam se još dugo nakon što su moje sestre počele da hrču.
Slušam zvuke ove neobične kuće, škripu i stenjanje. Korake vojnika na spratu. Vodu u
cevima. Povremeni nalet smeha u dvorištu. Negodovanje stepenica kada neko stane na
labav stepenik na pola puta. Nežno ženstveno disanje mojih sestara sad već u dubokom
snu.
Guram lice u jastuk i korim se što želim više od onoga što imam i što mi nedostaje
ono što ne mogu da vratim. Ležim u postelji sva oblivena suzama, do kojih sama sebe
dovela, čujem nežno struganje kvake na vratima naše sobe i vidim kako se okreće.
Svetla u kući su isključena, pa vidim samo još dublju tamu kada su se vrata otvorila.
Instinktivno krećem da uzmem nož iz čizme pored kreveta, ali shvatam tad da je prazna.
Noža više nema. Bespomoćna sam. Džimi se meškolji kod mojih nogu. Zvuk privlači
pažnju uljeza i on tiho kreće prema meni.
U grudima mi se nakuplja vrisak, gnevan i mahnit. Ali tada čujem svoje ime.
„Anastasija?“ Šapat. A zatim još tiše. „Tiho, Džimi.“
Ispuštam dah poluglasno i polako se uspravljam. Džimi udara repom po mojim
stopalima. „Fomo?“
„Gde si? Ne vidim baš ništa ovde.“
„Ovde.“ polako ide prema meni i staje kada je cevanicama udario o moj krevet.
„Šta to radiš?“
„Došao sam da ti dam rođendanski poklon.“ Seda pored mene i ja na butini osećam
toplinu njegove butine.
Gutam pljuvačku, plašeći se da će mi glas zadrhtati. „Kako si znao?“
„Čuo sam kako ti nazdravljaju za vreme večere. Ali bih svakako došao da te
potražim.“
„Zašto?“
 „Da ti vratim ovo.“ Uzima moju ruku i stavlja u nju nešto malo i čvrsto. „Tvoje
minđuše.“
„Kako…“
„Semjon ih je izgubio na kocki iste noći kada ih je uzeo od tebe. Svi igramo karte.
Da nam prođe vreme. A on ne ume da igra, a čovek koji ih je osvojio ne podnosi najbolje
alkohol.“ Zastaje i duboko udiše, a zatim sklapa ruku oko moje. Drži je tako dok mi
objašnjava. „Pa sam se postarao da dobije mnogo votke, i kad se onesvestio, uzeo sam
mu ih iz džepa.“
„Hvala ti“, kažem, a moje reči zvuče prigušeno i bedno jer ponovo počinjem da
plačem.
„Oh, hej“, kaže Foma i pušta mi ruku da bi obema rukama mogao da mi obuhvati
lice. „Nema potrebe za tim.“
Prelazi palčevima preko mojih obraza, briše suze. Ne znam koje od nas se nagnulo
prvo, ali to nije važno jer se srećemo. Najpre nam se dodiruju nosevi – zbog čega se
nervozno kikoćem – a zatim i usne – nakon čega sledi potpuna tišina.
I divljenje.
I vrelina.
I čuđenje.
I ja iznenada razumem šta je nateralo moju sestru da ustane iz postelje u ranim
jutarnjim časovima da bi ljubila muškarca ispod stepeništa. Jer bih ovo radila s Fomom
bilo gde, u bilo koje doba dana.
Usne su mu meke i nežne i ljubi me dok ne ostane bez daha. „Srećan rođendan“,
šapuće.
„Znaš li“, kažem i otvaram šaku, „da je ovo drugi put u godinu dana da mi neko
pokloni ove minđuše za rođendan?“
Foma naslanja obraz na moj i nežno mi u odgovor šapuće na uvo. „Samo, ja ih ne
bih nosio. Najbolje je da svi misle da su izgubljene ili ukradene.“
Saginjem se i spuštam minđuše u čizmu. „Obećavam da ću ih čuvati.“
Foma prelazi palcem preko mojih usana, ali me ne ljubi više. Jer su poljupci opasni,
a mi smo bili dovoljno budalasti za jedno veče.
 27
Ana

GOSPOĐICA NEPOZNATA
1920.

Duševna bolnica Daldorf, Berlin

Jun 1920.

Ana nije videla Činovnika otkako je primljena u duševnu bolnicu, ali on je čeka u
kancelariji u koju ju je Patka uvela. Doveo je dva krupnija bolničara sa sobom i oni stoje
nemo, prekrštenih ruku, s obe strane ormarića. Oprezno posmatraju kako ulazi, a zatim
staje naglo čim je prešla prag.
„O čemu je ovde reč?“, pita Ana. „Nisam uradila ništa loše. Zapravo, nisam uradila
ništa. Jedva da su me pustili iz sobe.“
„Doktor Rajh poslao je po policiju. Vreme je da saznamo tvoje ime“, kaže
Činovnik. Sedi za stolom i prelazi rukama preko Aninog dosijea.
Ni policija ga ne zna, budalo! Ana ne izgovara ove reči naglas, ali bi volela da
može.
Lekar dolazi nekoliko minuta kasnije, u pratnji narednika koji je uhapsio Anu u
februaru. Ako je ikako moguće, izgleda još gnevnije nego pri prvom susretu. „Vidim da
se nije mnogo promenila.“
Ana odlučuje da mu se obrati direktno. „Ne izlazim često napolje. Nemam baš
prilike da osunčam lice, ako to želite da kažete.“
„Hoću da kažem“, kaže i spušta dve kutije – veliku i malu – na Činovnikov sto, „da
i dalje izgledate prkosno i nezahvalno.“
„Čini mi se da ste pod pogrešnim utiskom da je zahvalnost prirodna reakcija na
zatočeništvo.“
„A vi ostajete u svom pogrešnom uverenju da marim za vaša osećanja.“ Otvara
manju od dve kutije i vadi praVougaoni jastučić s mastilom i svesku. „Došao sam jer
dobri doktor želi da dobije odgovore u vezi s vašim identitetom. Uverio sam ga da ću
vas rado, čim mu postanete prevelik teret, preuzeti od njega i zatvoriti. Imate sreće što se
naišli na tako blagonaklone lekare.“ Narednik je odmerava polako, promišljeno, kao da
podozreva da je ponudila puteni podsticaj u zameni za spas od zatvora. „Pođimo od
vaših otisaka prstiju.“
Ana se ne pomera, a kada Patka spusti ruku na njen lakat, da je povede napred, ona
se otima. „Ne.“
Narednik se ne trudi da je nagovara ili ubeđuje s njom. Prosto maše bolničarima i
kaže: „Uhvatite je za ruke.“
Anu zatim odvlače do stola pruženih ruku, jer je drže za laktove. Narednik je brz i
vešt. Izvlači njene skupljene prste jedan po jedan i pritiska ih na jastučić s mastilom, a
zatim na papir. Ana ostaje kruta i odbija da sarađuje, ali se ne opire dok ne vidi da vadi
foto-aparat iz velike drvene kutije na stolu.
„Bez fotografija! Ne želim da me fotografišete. Ne možete. Ne dajem saglasnost.“
„Mogu. I hoću. A vaša saglasnost nije neophodna. Kada razvijemo fotografiju,
poslaćemo je u sve policijske stanice i novine u Štutgartu, Brunzviku, Hamburgu,
Minhenu i Drezdenu. Postaraću se da se vaše lice objavi u svim novinama na svakom
ćošku Vajmarske republike. Videćemo da li će i tada vaše ime ostati tajna.“
Ana oseća kako sve tanke niti koje je drže na okupu počinju da se zatežu i kidaju.
Oseća kako pobuna ključa u njoj i počinje u besu da kulja napolje. Kakvo pravo ima da
naruši njenu privatnost na ovaj način? Nikoga nije povredila. Nije uradila ništa osim što
je zadržala sve o sebi za sebe i što krije svoje tajne. Njen jedini zločin je što je pokušala
da okonča svoj život u jednom očajnom trenutku. Da je uspela, niko za to ne bi mario.
Sahranili bi je na groblju za siromašne van grada, bez spomenika ili bilo kakve oznake.
Ali njene tajne će se, za kaznu što je preživela, prosuti jedna po jedna, poput dugmića iz
tegle.
Bolničari je podižu i nose do zida i naslanjaju na njega, a Ana želi da je uhvati
epizoda. Volela bi da izgubi kontrolu i počne da se otima do izbezumljenosti. Nema
šanse da bi tada mogao da je fotografiše. Ali njen um je neobično, razjarujuće bistar.
Gnevna je, ali nije uplašena. Nema tame, samo vreli gnev pravednika, pa uspeva samo
da se namršti i nagne glavu u stranu, da sakrije lice kosom. Ali policajac je lukaviji nego
što je mislila. Blic ševa uz zaslepljujući blesak i Ana zna da fotografija neće moći da se
iskoristi jer je lice oborila i delimično ga sakrila. Ali, kada podigne glavu pobedonosno,
on je još jednom fotografiše, a ova fotografija je jasna, izraz njenog lica gotovo veseo.
„Ovo je dovoljno“, kaže policajac. „Imam sve što mi je potrebno.“

TRI MESECA RANIJE

Duševna bolnica Daldorf, Berlin, Nemačka

30. mart 1920.

Doktor Šupak kasnije opisuje ono što joj se desilo u ordinaciji kao epizodu. Ma kako on
to zvao, ona o tome misli samo kao o tami, košmaru, sećanju. Misli o tome kao o
opipljivom očajanju. Nečemu nalik na pamuk u plućima i zmije na koži. Povrativši
svest, vidi da je sama, vezana za krevet za ručne i nožne zglobove i da se nalazi u velikoj
i slabo osvetljenoj prostoriji. Visoko na zidu nalaze se prozori, ali visoki su svega
dvadeset centimetara, a na njima se spolja nalaze rešetke. Potreban joj je trenutak da se
seti ko je, a još duže da se seti gde je, ali teši sebe činjenicom da do danas već tri meseca
nije imala nijednu epizodu. To je napredak. U početku su dolazile svakog dana. I nikad
do sada nije znala kako da ih nazove.
Ana može da podigne glavu svega nekoliko centimetara, ali vidi da je soba puna
praznih postelja i da je svaka prekrivena tankim šarenim jorganom. Izbrojala ih je
sedam, ali pretpostavlja da neke ne može da vidi. Okreće glavu na drugu stranu i vidi da
ipak nije sama. Jedna mlada žena stoji s njene leve strane i zuri u nju.
Ana se trza. „Ko si ti?“
Devojka radoznalo trepće.
„Zašto si ovde?“
„Žao mi je“, muca nežnim i ritmičnim glasom. „Nisam želela da te uplašim.“
Devojka je starija od Ane, ali ne mnogo, i čini joj se da je nepodnošljivo nervozna.
Seda na krevet, pa ponovo ustaje. Gladi suknju. Krši ruke.
Ana ne govori ništa. Prosto posmatra, ali čini se da tišina uznemirava ovu neobičnu
mladu ženu još više. Počinje da brblja kao veverica.
„Ja sam Klara. Živim ovde.“ Seda na krevet pored Aninog. Gladi madrac. „Baš
ovde. Živim baš ovde.“ Lepa je kao lutka, ima bledu kožu, mala crvena usta, a oči su joj
toliko krupne da je to gotovo zastrašujuće. „Dobro došla. Mislim… Scheiße… Žao mi je
što si ovde. Niko ne želi da bude ovde. Ali stavili su te na najbolje mesto. Na ovom
odeljenju je mirno. Uglavnom. Druga odeljenja su užasna. One sirote žene su lude. Ove
žene su ovde samo zbog nervoze. Kao ja. Ja sam nervozna. Izazivam li ti nervozu? Žao
mi je ako je tako. Doktor Rajhe kaže da kod ljudi izazivam nervozu. Srećna si što si na
ovom odeljenju.“
Ana pokušava da sedne, ali ne može. Srce počinje snažnije da joj kuca. „Hoćeš li
me odvezati? Želela bih da sednem.“
„Oh!“ Klara prinosi ruku ustima. „Ne znaju da si budna! Idem da im kažem.“
„Ne! Ne“, pročišćava grlo. Mora da uloži napor da ne bi zavrištala. Ne može da se
pomeri. Oseća se kao u zamci. „Nemoj ići po njih. Samo mi odveži zglobove.“ Klara joj
zaista izaziva nervozu. Ali Ana ne želi da neko drugi dođe i ponovo počne da je
propituje i bode iglama. Želi da je ostave na miru, da bi mogla da isplanira beg. Drhtavo
udiše i podiže ruke, okrenute dlanovima nagore, što više može. „Pomozi mi. Molim te.“
Naivna. Potpuno naivna. Klara verovatno ne bi preživela ni pet minuta van ove
ustanove. Smeši se Ani kao da su prijateljice već godinama.
„Naravno.“ Prsti joj lebde iznad kaiša kojim je vezan Anin ručni zglob. Klarine
krupne sive oči sijaju zainteresovano. „Izgledaš mi veoma poznato“, kaže.
 DAN RANIJE

Duševna bolnica Daldorf, Berlin

29. mart 1920.

Ana odbija da kaže svoje ime kada ga je zatražio službenik za prijem pacijenata u
duševnoj bolnici Daldorf. Sedi za metalnim stolom zakucanim za pod, kao i stolica i
ormarić za spise iza njega. Činovnik nije preterano oduševljen Anom, uprkos činjenici
da su ga upozorili – doktor Vinike rekao mu je pre nepuna dva minuta da ona ovo pitanje
stalno izbegava – ali on to ipak shvata kad ličnu uvredu.
„Ne mogu da te primim bez imena.“ Tapše fasciklu ispred sebe olovkom, ali Ana
samo prekršta ruke i snažnije stiska usne. Na zidu iza njega stoji jedna jedina slika –
tamnozelena apstrakcija koja se slaže s bojom njegovim očiju – pa ona gleda u nju
umesto u njega. Slika bi trebalo da predstavlja pejzaž, ali je previše išarana i nezrela.
Pita se da je nije sam naslikao. Deluje kao tip koji bi proslavljao neuspele pokušaje.
Činovnik se okreće doktoru Vinikeu, koji sedi pored nje. „Ne mogu da je zavedem bez
imena.“
„Moraćete nekako da se snađete, zar ne?“
„To se protivi pravilima.“
„Bolnice to stalno rade. Već nedeljama se staram o njoj i dalje joj ne znam ime.“
„Kako ste je zvali?“
„U imenu kojim smo je zvali stajala je i reč Arsch.“
„Dupe! Baš smešno.“
„Ako tražite saosećanje, kod mene ga nećete pronaći. Uradio sam sve što sam
mogao. Sad je na vas red.“ Doktor Vinike podiže šešir s kolena i vraća ga na glavu.
Sprema se da ode iz ove sumorne ustanove.
Ana posmatra kako se doktor Vinike sprema da ode i oseća trzaj tuge. Njegova
dobrota bila je čisto profesionalna u svemu osim u jednom: umesto da je preda u ruke
berlinskoj policiji, on ju je poslao ovde, u nadi da će se oporaviti. Želi da joj pruži
priliku. Premda ne razume šta ju je nateralo da skoči s onog mosta, ne želi da ona to
ponovo pokuša. To joj je rekao na putu do Daldorfa jutros, dok je rukama stezao volan, a
pogled držao prikovan za vijugavi put pred njima. Ana mu nije odgovorila, samo je
zurila kroz prozor i bezuspešno pokušala da olabavi veze na ručnim zglobovima.
Činovnik ponovo gleda u dosije i uzdiše. „Kakva je sad to dijagnoza –
melanholija?“
Doktor Vinike ozlojeđeno uzdiše. „To je duševna bolest depresivne prirode. Kao što
sam i napisao u kartonu. Kao što možete i da pročitate.“
„Ali kakvo je njeno duševno stanje? Ovo je bolnica za duševno obolele.“
Doktor Vinike odmerava Anu pronicljivim tamnim očima – videla je kako menja
mišljenje da li je ili nije luda najmanje deset puta u toku poslednjih nekoliko nedelja –
ali, ako je i došao do konačnog zaključka, nije ga podelio s Činovnikom. „Kao što ćete
videti u kartonu, ponudio sam mišljenje o njenom duševnom stanju. Na ovdašnjim
lekarima je da to i konačno utvrde.“ Ustaje sa stolice i prebacuje kaput preko ruke. „Ali
obavestite me ako ikada saznate njeno ime. Lagao bih kada bih rekao da nisam
radoznao.“
„Ako neće da kaže kako se zove, ja ću je krstiti.“ Činovnik upisuje dve reči na
prednju stranu Aninog dosijea: Frojlajn Nepoznata.

„Nije mi potreban novi pregled.“ Ana naglo staje ispred vrata na kojima piše
AMBULANTA. Nakon što je doktor Vinike otišao, Ana je pomislila da će je odvesti u
sobu. Ali, dok Činovnik podiže ključeve s pojasa i otključava vrata, Ana shvata da se
prevarila. Drži vrata otvorena i pokazuje joj da prođe. „Lekar mora da uradi sistematski
pregled svih novih pacijenata. To je politika ustanove, frojlajn Nepoznata.“
„Imam li izbora?“
„Naravno da ga imate. Ako odlučite da odbijete saradnju, pozvaću bolničare da vas
vežu. Ali pregled će svakako biti obavljen.“
Ana podozreva da Činovnik jedva čeka da pozove bolničare. I prisustvuje njenom
pregledu. U administrativne svrhe, bez sumnje. Deluje kao čovek koji voli da gleda.
Predaje je novom lekaru i sestri, da bi obavili još jedan invazivan pregled. Oseća
kako mišići u rukama i nogama počinju da joj se grče u znak prkosa. Sestra je niska i
zdepasta, i stoji pored stola za pregled, ruku sklopljenih na leđima. Izgleda snažno i
sposobno, ali Ana ne može po izrazu njenog lica da proceni je li i saosećajna. Na pločici
piše da se zove Tea Malinovski, a njeno držanje je ravnodušno.
„Molim vas“, preklinje Ana i okreće se prema sestri, „pogledajte moj karton. Recite
mu da mi nije potreban novi pregled.“ Sestre u Bolnici kraljice Elizabete bile su efikasne
i tople, pa postoji šansa da bi ova žena mogla da saoseća s njom. Ana je gleda molećivim
očima punim nade. „Doktor Vinike je vodio detaljnu evidenciju. Ništa mi se nije desilo u
poslednja dva sata. Pogledajte njegove beleške. Recite ovom lekaru šta mislite.“
„Mislim da bi trebalo da radiš tačno ono što ti doktor Rajhe kaže da radiš“, kaže.
Duckmauser, misli Ana. Kukavica.
„Najbolje bi bilo da sarađujete, frojlajn“, lekar gleda karton, „Nepoznata? Zar
nemate ime?“
Ana je tako umorna od ovog pitanja.
Doktor Rajhe uzima stetoskop koji mu visi oko vrata. „Uveravam vas da će se
pregled brzo završiti i da neće biti bolan ako budete sarađivali.“
„Nije mi potreban pregled!“, kaže.
Iznervirano izvija usnu. „Dobro. Ako tako želite.“
U tom trenutku zaključuje da je čovek potpuni Arschloch. Šupak.
Nije joj zapretio bolničarima, ali zna da su u blizini. Uvek je tako na ovakvim
mestima. Ana se ne opire, ne u početku, ali s kliničkom preciznošću beleži pojedinosti
ovog novog poniženja, i navodi ih u glavi kao da prvi svoj karton. Naziva ga: doktor
Arschloch – Šupak, i sestra Duckmäuser – Kukavica, skraćeno Duck – Patka. Eto, sada
je i ona njima dala nadimke. Lako ih je upamtiti.
Ruke doktora Šupka su ledene. Glas mu je suviše visok za muškarca tako
poodmaklih godina. Podiže se na kraju svake rečenice, kao da uvek postavlja pitanje.
Odmah se zainteresovao za ožiljak na njenoj slepoočnici.
„Kako ste dobili ovaj ožiljak?“ Gleda njen dosije u potrazi za pojedinostima.
Ana ne govori ništa.
Nabraja njene fizičke karakteristike kao da je uzorak u nekoj laboratoriji koji mora
da se zavede u katalog.
Predaje njen dosije Patki, da zabeleži njegove nalaze. „Teška četrdeset devet
kilograma. Visoka tačno sto pedeset četiri centimetra…“, gleda u svoj metar, „… ne, sto
pedeset šest i po centimetara.“
„Pacijentkinja je povučena i odbija da kaže svoje ime i godine, zanimanje i
porodičnu istoriju. Pacijentkinja je neverovatno tvrdoglava.“ Zastaje da se uveri da je
Patka sve zapisala. Kada je potvrdila, on gleda u Anu i pita je: „Čujete li glasove, da li
možda halucinirate?“
Ana odmahuje glavom. „Naravno da ne.“
„Znate, nisam bio siguran da umete da govorite kad je doktor Vinike juče pozvao
da nas upozori na vas. Jeste li znali da je zvao?“, pita.
„Kako bih to mogla da znam?“
„Rekao mi je, nezvanično, da misli da niste ludi. Veruje da ste neizrecivo uplašeni,
premda ne zna čega se plašite. Plašite li se, frojlajn Nepoznata?“
„Ne vas.“
„Koga onda?“
Ana ne govori ništa.
„Doktor Vinike je takođe rekao da ućutite čim se osetite ugroženo. Osećate li se
sada ugroženo, frojlajn Nepoznata?“
„Ljuta sam.“
„Šta vas ljuti?“
„Ta glupa pitanja.“
Doktor Šupak ponovo gleda njen dosije. „Piše ovde i da niste devica. Kako ste
izgubili devičanstvo?“
Ana je ljuta na sebe što ne može da sakrije zversku notu u glasu i gnev koji joj se
valja licem poput talasa. „To se vas ne tiče.“
„Zapravo, i te kako me se tiče.“
Ana ne govori ništa.
„Doktor Vinike veruje da ste bili nevoljna prostitutka i da vas je stid zbog toga
naterao da skočite s mosta. Ali ja ne delim njegovo mišljenje. Viđam mnogo prostitutki u
ovoj ustanovi. One su često ovde jer su ih tukli ili zlostavljali dok nisu pomerile pameću.
Vi ste, međutim, suviše čisti, suviše se lepo izražavate i suviše stidljivi da biste bili iz te
branše. Imate i sve zube – zdrave i lepe. Koža vam nije izborana, pa me to navodi da
zaključim da ne pušite i ne pijete prekomerno. Nemački govorite savršeno, ali s ruskim
naglaskom. U vašem govoru čuje se izvesna oštrina koju ne mogu jasno da imenujem.
Dikcija vam je snažna. Ne, verujem da ste vi nešto sasvim drugo.“
„A šta to?“
Da mu se kraj usne ne trza u pobedonosnom osmehu, delovao bi nezainteresovano
dok odgovara: „Ostavljeni pred oltarom.“
„Ha, ne znate vi ništa o meni!“
„Ja sam obrazovan čovek. Moje je da izvedem zaključke na osnovu činjenica koje
su mi a raspolaganju.“ Podiže naočare malo više na nos. „Pošto moram da pogađam,
rekao bih da ste – ili da ste bili – vereni. Možda je vaš verenik otkazao venčanje? Možda
je pronašao drugu? Ženu koja nije sklona maničnim epizodama? Koliko je to blizu istini,
frojlajn Nepoznata? Da li da pozovemo vašeg verenika? Ili da nastavimo s pregledom,
da vidimo odakle vam ovi užasni ožiljci?“
Ani najpre počinju da drhte ruke. Nije sigurna da li je to od gneva ili užasa, ali
drhtanje joj obuzima čitavo telo i za nekoliko sekundi mora da stegne vilicu da joj zubi
ne bi cvokotali.
Doktor Šupak uzima tanku bolničku haljinu s police pored nje i pruža joj je.
„Možete da obučete ovo“, kaže. „Možete da svučete odeću sami, a mogu i da pozovem
bolničare.“
Ana oseća kako panika počinje da joj steže grlo, pa se hvata za ivicu stola za
pregled. Oseća pulsiranje u prstima. „Već znate šta ćete pronaći. Piše u kartonu doktora
Vinikea.“
„Moram lično da potvrdim.“
„Želite da to potvrdite!“
Smeje se na ovo. „Vi budalaste mlade žene mislite da uživam u pogledu na razne
načine na koje ste oštetile sebe. Dozvolite da vas uverim, frojlajn Nepoznata, da me ne
privlače lude žene sklone samoubistvu, koje sakate svoje telo.“
„Neću vam ništa reći! Neću vam ništa pokazati! Možete da idete dođavola!“
Ana pljuje reči na njega i povlači se do ivice stola. Ivice vidnog polja počinju da joj
se pomračuju, oseća kako je pritiska ono staro omraženo sećanje, kako zahteva da mu
posveti pažnju, zahteva da joj se ponovo, po hiljaditi put, pojavi pred očima.
„Kako želite“, kaže. Zatim se okreće prema sestri. „Pozovite bolničare.“
 28
Anastasija

GUBITAK JEDINSTVA
1918.

Kuća Ipatijevih, Jekaterinburg, Rusija

10. jul

„Tvoja kćerka je kurva!“, kaže Jakov držeći Mariju za kosu i okrećući je čas na jednu,
čas na drugu stranu, da možemo svi propisno da vidimo njenu sramotu. Kosa joj je
razbarušena, bluza raskopčana, korset razvezan, a grudi ogoljene. Semjon stoji iza njih i
smeši se, drži pištolj uperen Ivanu u glavu. Momak užasnuto gleda u Mariju i posledice
njihovog ljubavnog sastanka.
Moja porodica je sasvim zanemela od šoka pri pogledu na Mariju, uplakanu i
polugolu. Ali Džimi skače, nakostrešene dlake na vratu i ogoljenih zuba, iz grudi mu
dopire grmljavina.
Hvatam ga oprezno za ogrlicu. „Hem!“, šapućem. „Miran!“ Prestaje da reži, ali
ostaje napet, spreman da skoči na uljeze.
Jakov gura moju sestru toliko snažno da ona uleće u sobu i pada na kolena. „Pokrij
se!“, kaže.
Marija se skupila na podu, suviše je posramljena i uplašena da bi susrela naš
pogled. Drhtavim rukama zakopčava bluzu i ne uspeva da provuče dugmad kroz rupice.
Što se više trudi, to joj ruke više drhte. Ne može više da dođe do daha od jecaja, pa joj
prilazim.
„Pusti mene“, kažem i nežno sklanjam njene ruke. Brzo zakopčavam dugmad, a
zatim je grlim i privijam uza se.
Ivan ne sklanja pogled s moje sestre, opušta se tek kada vidi da je potpuno odevena.
Semjon i dalje drži prislonjen pištolj na bledu kožu Ivanove slepoočnice, koji ispušta
dug i drhtav uzdah. U tom trenutku shvatam da Ivan Skorohodov iskreno voli moju
sestru.
„Šta ovo znači?“ pita otac, konačno se dovoljno pribravši da ustane od stola za
kojim je igrao domine s Aleksejem. Prilazi jedva uspevajuči da obuzda gnev.
 „Mislim da je očigledno, zar ne? Pronašao sam je kako u podrumu izigrava drolju s
ovom budalom. Da ti kažem u kakvom sam ih položaju zatekao? Ili bi radije da ti mladi
Ivan lično ispriča pojedinosti? Iz prve ruke!“
Majka i Olga sede zajedno na kauču, igle za pletenje mlitavo im vise u rukama, a
na licu im je izraz čistog gađenja. Ali ne streljaju pogledom Jakova, već Mariju. Tatjana
i Olga udaljile su se od Marije otkako smo se vratile u Jekaterinburg. Teško im je da
prihvate to što je ona pošteđena, premda joj nikada ne bi poželele da doživi takvo
napastvovanje. Vidim to u načinu na koji je ponekad gledaju, s ljubomorom i osećanjem
krivice vidljivim u borama na čelu, ili u načinu na koji stiskaju usne kad je ugledaju.
Tako kuca ljudsko srce, u stakatu u kom se prepliću ljubav i zavist, gnev i olakšanje.
Sumnjam da Marija ume da definiše otuđenost između nje i naših sestara, ali sam
uverena da ju je to samo još snažnije gurnulo Ivanu u naručje.
Majka, naravno, ne zna ništa o nemoj gorčini među devojkama. „Kako si mogla
ovo da uradiš?“ sikće na Mariju.
„Ja sam kriv“, kaže Ivan. „Molim vas, nemojte biti ljuti na nju.“ Reči mu padaju sa
usana rastrojene i očajne.
Otac mu se približava, maše prstom Ivanu ispred nosa. „Kako si se usudio da
dotakneš moju kćerku?“
Jakov se na ovo smeje, a meni se stomak grči na ovaj zvuk potpunog prezira.
Mrzim ga što uživa u ovome. „Nije ona u ovome nedužna.“
„Naravno da jeste! Ona je dete! Ne zna šta radi!“
„Nisi je video u podrumu. Tvoja kćerka nije devojčica. I nije čedna. Koliko dugo ti
se već ovo dešava pred nosom?“
Marija se koči u mom naručju, a ja je umirujem, milujem joj kosu, pokušavam tiho
da je uverim da neću otkriti ono što znam.
Dok majka sedi hladna i neumoljiva na drugoj strani prostorije, očev gnev je svake
sekunde sve užareniji. Svoj bes sad usmerava s Ivana na Jakova. „Ovo je tvoja krivica!
Trebalo bi da kontrolišeš svoje vojnike! Dobar vođa nikada ne bi dozvolio da se ovo
desi!“
„Zar ćeš me ti tome učiti, građanine Romanove? Tvoje briljantno upravljanje
državom okrenulo je ceo narod protiv tebe. Ti si najviše nadahnuo revoluciju, jesi li
uopšte svestan toga! I sad bi te rastrgli čim bih te pustio na ulicu! I da znaš da bih i ja
uživao u tom prizoru!“ Pokazuje glavom prema Mariji, koja i dalje leži u mom naručju.
„Ti se staraj za svoju kćerku! Ja ću se već postarati za svog vojnika.“
„Tvoj vojnik zaslužuje da bude streljani“ pljuje otac.
„Ne!“ Marija mi se otima iz zagrljaja i kreće prema Ivanu, ali je ja hvatam i
povlačim nazad.
„Tiho!“ sikćem joj na uvo. „Samo ćeš sve pogoršati!“
„Gledaj samo kako pokušava da ga zaštiti! Zar i dalje misliš da je nedužna?“ Jakov
se smeje pobedonosno, a zatim dodaje: „Kazna koju sam mu ja odredio daleko je
efikasnija od metka u glavu.“
Jakov nas tera da gledamo kako Ivana svlače do pojasa i vezuju za kameni stub u
dvorištu; vezali su mu noge i ruke na leđima. To je izvanredna kazna, smišljena da nas
sve podjednako muči. Po Jakovljevom naređenju doneli su stolice iz trpezarije i postavili
ih pred stub. A zatim je vojnicima naređeno da jedan po jedan istupe i zadaju Ivanu
najsnažniji udarac. Ako Jakov nije zadovoljan, naređuje im da udare ponovo. A ako i
dalje nije zadovoljan, još jednom, dok udarac ne dobije zadovoljavajući težinu. Dok
oštećenje ne bude vidljivo. Dovoljno sam blizu Ivanu da mogu osetiti miris znoja, straha
i krvi. Ali vojnicima je najgore. Oni su mu prijatelji, saborci. Oni su zajedno krvarili po
rovovima. Punili jedni drugima puške. Delili šatore.
„Ovo je lekcija“, kaže Jakov nakon što je Semjon radosno zadao udarac, „za sve
vas. Da znate koliko opasno može da bude ako zaboravite gde vam je mesto. Ako se ovo
ponovi, sledeći put koristićemo bajonete.“
Očev gnev nestaje trideset sekundi nakon što su Ivanove muke počele i nakon što je
zaječao. Udar pesnica u meso izaziva mučninu. Nepodnošljiv je. On je još dete, jedva
stariji od Marije, i njegov jedini zločin je što se zaljubio u lepu devojku. A ipak, evo ga,
krv mu se sliva niz bradu, a on se trudi da ne jeca.
Marija ne sme da ustane sa stolice – ili će Ivana ubiti. Ako skrene pogled – Ivana će
ubiti.
„Prestanite!“, preklinje Marija nakon što je još jedan udarac pocepao Ivanu donju
usnu. Podiže drhtavu ruku i promuklim glasom moli: „Molim vas!“
„Ponovo ga udari! Snažnije!“, kaže Jakov vojniku na čelu kolone. Čuje glasno
krckanje i Ivan pljuje zub na zemlju, a Jakov gleda u Mariju glave nagnute u stranu.
„Prekineš li me još jednom, tvoj otac će dobiti priliku da mu puca u glavu. Nije li to ono
što želi? Da odbrani tvoju čast?“
Marija sedi pored mene pošto majka i Olga ne žele da razgovaraju s njom. Besne su
i zgađene. Majku je sramota, ali ja se plašim da je Olga opijena gnevom i zgrožena što je
moja sestra slobodno dala nešto što je njoj tako brutalno oduzeto. Ali ne znam kako to
da objasnim Mariji. Nije bila u vozu one noći. Ne može da razume. A to i nije moja
tajna. Spušta ruku na moje rame i toliko mi snažno steže ruku da joj se nokti usecaju u
nežnu kožu.
Mislim da je Foma želeo da izbegne učešće stavši na kraj reda. Možda je mislio da
batinanje neće tako dugo trajati. Ali samo je sebi otežao stvar. Foma svaki udarac
posmatra sa sve većim užasom, i kada konačno i on dođe na red, Ivan je već
neprepoznatljiv, lice mu je izobličeno, neljudsko i jezivo. Krvava i šištava kaša. Oba oka
su mu zatvorena. Usne pocepane. Dva zuba su mu izbijena. Nos slomljen. Ne može više
da podigne glavu s grudi. Tanki potočići krvi slivaju mu se iz nozdrva i padaju na
kaldrmu pod nogama.
„Udari ga!“, vrišti Jakov na Fomu i prska pljuvačkom u širokom luku.
Foma Ivanu pokazuje jedinu milost koja je u njegovoj moći. Još jedan udarac u
glavi najverovatnije bi ga ubio, pa ga udara u rebra, brzo i snažno. Svi čujemo zvuk
pucanj a kosti. Ivan ne vidi. Nije očekivao udarac u torzo, nije stigao da se pripremi za
njega, pa ječi, kašlje i pljuje krv na Fominu čizmu.
 „Dobro!“, viče Jakov „A sad svi nazad na svoje položaje.“
Foma drhti, na licu mu se jasno vide mržnja i strah, ali sluša naređenje. Plašim se
da ga posmatram kako odlazi, plašim se da će me moja osećanja odati.
Jakov klima glavom prema Ivanovom slomljenom krvavom telu. „Sad ga
uhapsite.“
Semjon mu odvezuje ruke i on pada na kaldrmu, ruke mu se trzaju, a krv se skuplja
u lokvi oko njegovog nosa. Kako Ivan ne može da hoda, odvlače ga preko dvorišta, kroz
teška drvena vrata, pa u podrum. Poslednja rana za Mariju. To je Jakovljeva ideja
poetske pravde, s obzirom na to da ih je zatekao u tom podrumu pre manje od jednog
sata.
Zadovoljan rezultatima svoje jezive demonstracije, Jakov se spušta ispred Marije.
Steže joj vilicu dugačkim koščatim prstima i primorava je da ga pogleda. „Da li je tvoj
mali ljubavni sastanak bio vredan ovoga, carevna? Ono lepo lice je uništeno! A tvoja
čast ukaljana! I zauvek ćeš ostati upamćena kao Romanova koja je raširila noge pred
običnim vojnikom! Čestitam!“
Marija ne odgovara, ali i ne skreće pogled. Slina joj curi niz bradu. One njene
ogromne plave oči krvave su i otečene. Čitavo telo drhti joj od prkosa, ali ne povlači se
pred njegovim pobedonosnim podsmehom.
„O, mrziš me, zar ne?“ Jakov joj steže bradu snažnije, dok nije počela da struže
zubima od bola. „Dobro. Onda se razumemo.“
„Sklanjaj ruke s moje kćeri!“ Po prvi put tog popodneva očev glas je smrtno miran.
Usnu je gnevno izvio i podigao pesnice. Ali udarac ne pada. To je čisto znak protesta.
Nemoćan.
Jakov se smeje i odguruje Mariju. „Gubite se unutra!“
 29
Ana

BOLNICA KRALJICE ELIZABETE

1920.

Bolnica kraljice Elizabete, Berlin

18. februar 1920.

Ana otvara oči nakon što ju je neko ošamario po levom obrazu. Vika. Pitanja. Čuje
grmljavinu u ušima i ne može da razazna reči. Okreće se na stranu i kašlje dok je grlo ne
zapeče. Opipava rebra, verovatno nisu slomljena, ali su svakako bolna od udara i bune
se pri svakom snažnom udahu. U ustima i nosu oseća vodu iz kanala. Ima ukus barske
pene i stare ribe. Čitavo telo joj se savija i skuplja dok pokušava da iz pluća izbaci
poslednje kapi tečnosti. Leži na trenutak i bori se za dah, oseća kako su joj pluća u isti
mah natopljena vodom i gore u plamenu.
Neki čovek kleči pored nje, ali ne može da razazna pojedinosti njegovog lica u
tami, već samo policijsku šapku i tvrde grlene zvuke njegovog glasa.
„Ko si?“, pita. „Kako se zoveš?“ Pitanja su kratka i oštra, kao pucnji, i ona se trza
kada joj je um pritisnula oštra ivica strašnog sećanja. Ana trese glavom, potiskuje ga i
pokušava da sedne.
Muškarac nosi uniformu. Stariji i mrgodan. Ana pilji u oznake na njegovoj košulji.
Policijski narednik. Povlači se od njega i osvrće oko sebe da vidi masu. Pokazuju
prstima u nju. Zevaju. Šapuću. Svi oni zaneseni ljubavnici pored kojih je prošla na
nasipu sada su okupljeni u blizini i posmatraju prizor.
„Potreban joj je lekar!“, viče neko.
„Ne“, kaže Narednik. Spušta veliku mesnatu ruku na njena ramena i protresa je
dovoljno da joj zubi zacvokoću. „Ide u policijsku stanicu. Ukoliko mi ne kaže ime i
razlog zašto je skočila s ovog mosta.“
Ana ga gleda i vidi samo karikaturu vlasti. Okrutnu, sebičnu i brutalnu. Lako je
doneti odluku u svetlosti njegove hladne ravnodušnosti. Odmahuje glavom. Ne. Neće
mu reći ništa.
„Neka ti bude“, kaže.
Policijska stanica nalazi se gotovo tri i po kilometra od kanala, i do nje se dolazi sporom
vožnjom uskim i izrovanim ulicama. Vezuju je u stražnjem delu policijskog kombija,
bez ćebeta i osnovnih lagodnosti. Prsti su joj utrnuli, a čitavo telo joj se grči od hladnoće
i šoka. I ona samo delimično svesna stiže u stanicu. Narednik je sprovodi kroz teška
drvena vrata i uvodi u sobu za pritvor, a Ana se ruši na klupu i privlači kolena do grudi
da se ugreje. Gleda kako iz ruba njene suknje kaplje voda na betonski pod. Bori se da
drži oči otvorene.
„Šta je ovo?“
Još jedan policajac. Još jedno pitanje.
„Davljenica koju smo izvukli iz reke.“
„Skočila je?“
„Tako kažu. I nije nam pokazala nikakvu zahvalnost što smo joj spasli život.“
Ana zuri u pod. Broji kapi. Posmatra kako mala lokva postaje sve veća i kako se
širi preko pločica. Gleda kako fuge tamne. Oči joj postaju teške.
„Samoubistvo je nezakonito“, kaže drugi policajac.
Da je Ana imala želju da progovori, da su mišići u njenoj vilici mogli da se opuste
dovoljno dugo da progovori, objasnila bi im ironiju tog zakona. Ali ona samo pritiska
jezik uz nepce, jer zna da će njene reči zvučati razvučeno i nerazumljivo, ne želi da je
optuže još i za pijanstvo na javnom mestu.
Narednik kleči ispred nje, rešen da je pogleda u oči. „A vidite, vi niste umrli, zar
ne?“
Trepće, snažno, pokušava da ostane prisebna.
„Što znači da možemo podići optužnicu protiv vas.“
Nije u obzir uzela mogućnost odlaska u zatvor. A opet, budućnost je, u trenutku
kada je skakala preko ograde, bila samo jalova misao. Ana se prosto bacila prema tami u
nadi da će je zauvek progutati.
„Nećeš dobiti nikakvu pomoć dok nam ne kažeš šta se desilo na mostu.“
Treptaj prkosa se vraća. Ana podiže bradu i potrebno joj je nekoliko sekundi da
odlepi jezik od nepca i da obuzda drhtanje dovoljno dugo da kaže: „Nisam vam ni tražila
pomoć.“
A zatim pada u nesvest i ruši se s klupe.

Ana se ponovo budi, ali ovog puta budi je dodir toplih peškira i nežnih ruku na rukama i
nogama. Oseća prste na rukama i nogama, a nos i uši joj više nisu kocke leda. Oseća
miris vode iz kanala na vlažnim pramenovima kose koji joj vise preko lica. Neko joj trlja
ruke, vraća krv u njene prste, a zatim počinje da joj trlja stopala. Ovu nežnu masažu
ponavlja i na drugoj ruci i nozi, i ona oseća kako joj se mišići polako opuštaju. Potrebno
je nekoliko minuta da shvati kako je sasvim naga ispod peškira.
Ana se naglo podiže i oseća kako joj neko pritiska čelo i blago gura nazad. Ruka je
topla i blago žuljevita. „Ležite mirno“, kaže žena. „Nismo završili.“
Medicinska sestra.
 Znači, policija ju je ipak dovezla u bolnicu. Ovo je iznenađuje. Umnogome bi
olakšali stvari vlastima u Berlinu da su je ostavili da umre. Jedan siromašni manje za
koga grad mora da se brine. A ipak, evo je kako leži ovde, iza zavese na otvorenom
odeljenju ženskog krila bolnice. Ima malo privatnosti – samo ova zavesa – i ona sa sve
većom bojazni sluša druge pacijente. Neki su bolesni. Čuje kašljanje i povraćanje. Neki
su povređeni. Žalosno cviljenje čuje se s kreveta u blizini. Drugi su očigledno ludi –
vrište, pričaju nepovezano, pričaju sami sa sobom. A kroz svu ovu larmu Ana čuje
policajce kako viču u hodniku i traže odgovore, zahtevaju da im dozvole da je ispitaju.
„Ignorišite ih“, kaže medicinska sestra kad je primetila da Ana uspaničeno gleda
prema kraju odeljenja. „Ne mogu da uđu ovamo. Doktor Vinike im neće dozvoliti.“
Ana leže nazad na jastuke, a dve sestre razmenjuju pogled.
„Ja sam Agata“, kaže jedna, „a ovo je Hedi. Kako se vi zovete?“
Ana bi trebalo da se razneži zbog njihove dobrote; trebalo bi da im bude zahvalna.
Ali podozreva da one upravo to i žele da postignu, tako da ne govori ništa.
Agata nastavlja kao da vode sasvim normalan i prijatan razgovor. Kao da se
poznaju godinama. Neugledna je i sitna, tamne kose zavučene ispod bele kape. Podiže
Aninu vlažnu suknju. „Da vidimo šta imamo ovde.“ Počinje da nabraja Anine stvari, a
Hedi ih zapisuje u karton. „Crna vunena suknja. Crne čarape. Platnena bluza, zaprljana i
pocepanih manžetni. Donji veš i brusthalter. Crne čizme. Duboke. Pertlama se vezuju do
kolena.“ Zastaje i daje Hedi vremena da zabeleži sve ove pojedinosti u karton. „I šal.
Nema dokumente. Nema nikakvu identifikaciju.“
Ana s morbidnim zanimanjem gleda kako pregledaju njenu odeću, traže inicijale,
trgovačke oznake za pranje i etikete. Ne pronalaze ništa i Hedi naposletku kaže da je
odeća ručne izrade. Ovo takođe beleže u karton žurnim malim oznakama. Hedi bi
trebalo da je lepa. Ima sve odgovarajuće crte lica: krupne oči, visoke jagodice, pune
usne. Ali sve u vezi s njom izgleda pogrešno, kao da je njeno lice debelom olovkom
nacrtala nevešta dečja ruka.
Nakon što su zabeležile Anine lične stvari, prelaze na njeno telo.
„Moramo sad da sklonimo peškire“, kaže Agata. „Ali bićete dobro. Niko ne može
vas vidi.“ Gleda u Anu i u očima joj vidi iskrenu molbu. „Molim vas, nemojte nam se
suprotstavljati. Ako to učinite, moraćemo da pozovemo bolničare, a oni su grubijani.“
Pruža Ani mogućnost da bude bar zaštićena od muških pogleda. To je sitna milost,
pa Ana klima glavom i lako spušta ruke pored tela i dozvoljava sestrama da sklone
peškire. Sa svakim komadom frotira koji sklone, one sve više šire oči i razmenjuju sve
više zabrinutih pogleda.
„Znači, istina je“, šapuće Hedi zaprepašćeno.
Ana zna šta vide, kako to izgleda, ali ne postoji objašnjenje koje neće biti još
užasnije. Ana se okreće prema zidu betonskih blokova. Pokušava da izbroji brazde koje
su ostavili drugi pacijenti, ali suviše ih je, a i oči su joj zamagljene od suza.
„Šta ste to sebi uradili?“, pita je Agata.
Ništa. Ana sebi nije uradila baš ništa. Ali neće joj poverovati – ne nakon onoga što
je sinoć uradila.
 Hedi drži blok, a Agata nabraja. Spušta jagodicu prsta na različita mesta na Aninom
telu. Na njeno levo rame. Ispod desne ključne kosti. Na bočnu stranu vrata. Slepoočnicu.
Stopalo. Desnu potkolenicu. Okreću je i traže izlazne rane.
„Koliko?“, pita Hedi.
„Šest.“
„Od metaka?“
„Mislim da su od metaka.“
Hedi maše slobodnom rukom preko Aninog nagog tela i pokazuje mrežu srebrnih
linija. Pokrivaju njen torzo i stomak i rasute su preko gornjeg dela do butina. Dugački,
tanki i izdignuti ožiljci. „A ovo?“
Agata gleda Anu užasnuto. Progovara i traži od Ane potvrdu. „Rane od neke
oštrice?“
Na njenom telu vide se i druge brazde, između kukova, duž meke kože donjeg dela
stomaka. Blede crvene pruge dugačke po nekoliko centimetara.
Ana zuri u tavanicu, gleda u malu pukotinu koja vijuga i razdvaja se iznad nje,
usredsređuje se na ovu naprslinu, potiskuje u stranu sve druge misli. Pitanja sestara
vraćaju sećanja koja želi da ostavi pokopana.
„Pogledajte me, molim vas“, kaže Agata.
Ana je gleda, primećuje crni prsten oko njenih plavih dužica. Zbog njih njene oči
izgledaju tamnije nego što zapravo jesu.
„Jeste li ovo sami sebi uradili?“
Ne. Odmahuje glavom, ali vidi sažaljenje u njihovim očima i zna da joj ne veruju.
„Možete li da govorite?“, pita Hedi.
Klima glavom.
„Vreme je da progovorite. Pomozite nam da razumemo šta vam se desilo. Jer ćete u
suprotnom otići u zatvor. Samoubistvo je moralni zločin. U Berlinu se ljudima zbog toga
sudi. Znate li to?“
Ana klima.
„Kako se zovete?“
Tišina.
Njihovo sažaljenje sada je protkano frustracijom. „Recite nam ko ste.“
„Ne.“
Trijumfalno skaču na ovu jednu jedinu reč. „Odakle ste?“
„Niotkuda.“
„Imate li porodicu?“
Ana s mukom guta pljuvačku, kao da joj u grlu stoji kamen. „Ne.“
Agata prva shvata da nikuda neće stići s ovim pitanjima. „Dobro“, kaže naposletku
i podiže ruke. „Idem po bolničku haljinu. Hedi, ti idi po doktora Vinikea.“
Bolnička haljina napravljena je od tankog izbledelog pamuka, ali pokriva čitavo
telo i ona se ponovo oseća zaštićeno, bezbedna je od osuđujućih pogleda. Agata joj
donosi i ćebe i Ana leže na jastuk. Po prvi put otkako je juče otišla s autobuske stanice,
oseća toplinu.
 Doktor Vinike nekoliko minuta kasnije sklanja zavesu i Ana razmišlja kako baš
izgleda kao lekar: star i sed, pronicljivih očiju i s više strpljenja nego ostali.
„Napravili ste propisan metež večeras, mlada damo.“
Ne odgovara.
„Ume da govori“, kaže Hedi. „Samo ne želi.“
Doktor Vinike nije toliko ljubazan koliko je radoznao. I jasno mu je da Ana ne pati
od opasne bolesti i da nije povređena. Vidi da je uplašena, pa je ne dodiruje.
Uzima karton od Hedi i lista stranice, gleda njene beleške, a zatim beleške ispisane
drugačijim rukopisom. „Policajac koji vas je doveo večeras želi da vas pošalje u zatvor.“
Njena tvrdoglavost ne pomaže, ali ne može da se doseti kako da odgovori na ovo
pitanje na takav način da to dodatno još ne pogorša stvar. „Zašto?“, pita Ana uloživši
sitan napor da sarađuje.
„Skočili ste s Bendlerovog mosta.“
Ana laže: „Pala sam.“
Doktor Vinike ovo zapisuje u karton. „Problem nije samo“, kaže, „vaš pokušaj
samoubistva. I prostitucija je nezakonita.“
„Nisam prostitutka.“
„Šta ste onda?“
Tišina.
„Radite li?“
Dugačka tišina, a zatim klima glavom.
„Znači, ulična radnica.“ Zapisuje i ovo u karton.
Proklet da je. Koristi njene reči protiv nje. „Nisam to htela da kažem. Rekla sam
vam da nisam prostitutka.“
„A gde onda radite? Ko može da garantuje za vas?“
Stiska usne. Ponovo tišina.
Doktor Vinike bio je voljan da pokaže strpljenje, ali sad mu ga ponestaje. Uzdiše i
spušta karton na krevet. „Vaše stanje je mnogo gore nego što sam mislio. Preko deset
svedoka tvrdi da ste se bacili s mosta. Telo vam je prekriveno zabrinjavajućim
ožiljcima.“ Gleda karton. „Od kojih šest liči na rane od metaka. A osamnaest…“, gleda
Agatu u neverici, tražeći potvrdu, „čak osamnaest rana liči na ubodne rane od noža.
Koliko puta ste pokušali da se ubijete?“
„Ne razumete.“
„Razumem. Život prostitutke je veoma težak.“
„Nisam kurva!“ vrišti i grlo odmah počinje da je boli. Oseća krv u ustima. Od sveg
onog kašljanja glas joj je promukao, a ždrelo joj je izranjavljeno.
„Plašim se da moj pregled tvrdi suprotno.“
„Koji pregled?“ Ovo je prvi put da vidi doktora Vinikea, a nije je ni takao.
Sestre barem izgledaju posramljeno, ali doktor Vinike trezveno kaže: „Kada ste
stigli, neko vreme bili ste bez svesti.“
„Vi ste…“
 „Obavio lekarski pregled, da. To mi je posao. Procenio sam vaše stanje i mnogo
toga saznao.“
Ana ga ne pita za pojedinosti, ali on ipak nastavlja.
„Za početak, ozbiljno ste neuhranjeni. Čini mi se da vam je dvadeset godina. Vaše
telo pretrpelo je ozbiljnu traumu u nedavnoj prošlosti, a trenutno imate vrlo
zabrinjavajuće modrice na rebrima i trtici.“ Čeka da ona ovo pobije. Nakon što je ostala
nema, on nastavlja. „Ono što vam najmanje ide u prilog jeste sasvim drugačija vrsta
ožiljka. I u skladu je s onim što viđam kod mnogih uličnih radnica.“
„Ne znam o čemu pričate.“
Naginje se bliže, ne preteći, prosto koristi prednost, pokušava da izvuče od nje
priznanje. „Mislim da znate. Sasvim je očigledno da ste upuštali u grube telesne
odnose.“
 30
Anastasija

1918.

Kuća Ipatijevih, Jekaterinburg, Rusija

17. jul, 1.00 noću

Čujem u snovima topove kako tutnje. Bela armija dolazi da nas spase. To mi je Kuvar
rekao ranije danas, kada sam mu pomagala da mesi testo u kuhinji. Naši stražari bili su
nervozni, razgovarali su tiho u dvorištu kada je Kuvar izašao da popuši ukradenu
cigaretu. Čuo ih je kako pričaju o belima i njihovim pobunjeničkim snagama. „Dolaze
da nas spasu“, rekao je Kuvar, „a Jakov je sve nemirniji što su oni bliže.“ Topovi su tukli
čitavo popodne i veče, a zvuk se odbijao od brda oko Jekaterinburga. Podsečao me je na
ono jutro kada je revolucija zahvatila Aleksandrovski dvorac.
Što su duže topovi Bele garde pucali, to su naši stražari postajali nemirniji.
Došaptavali su se u hodnicima, stajali na vratima i gledali veliku drvenu ogradu na
drugoj strani dvorišta, kao da mogu da vide šta se nalazi van nje. Jakov i Semjon nestali
su nakon večere. Bilo je to dobrodošlo odsustvo, naš obrok je protekao gotovo veselo.
Kasnije smo otišli u postelju, osećajući stvarnu nadu po prvi put u mnogo meseci.
Zaspala sam slušajući zvuk onih topova i on je za mene bio više nalik crkvenim zvonima
koja proslavljaju naše oslobođenje.
Nešto kasnije neko mi u tami pokriva rukom usta. Odmah se budim, pokušavam da
uhvatim vazduh i osećam samo snažniji pritisak prstiju koji me guraju nazad na jastuk.
Ne vidim ništa osim tame. Ne znam koliko je sati i iznenada mi telo obuzima divlja
panika.
„Šššš. Molim te, ja sam, Foma. Moraš biti tiha.“ Čak i šapat mu je piskav od straha.
Umirujem se pod njegovom rukom, ali on je ne sklanja. „Moraš odmah poći sa mnom.“
Odmahujem glavom. Još mi je sveže u pamćenju Ivanovo lice.
„Umrećeš ako ne pođeš sa mnom.“ Polako, oprezno, Foma povlači ruku.
Ne vidim ga, pa pružam ruku prema njemu, najpre dotičem njegove grudi, a zatim i
rame. Spuštam dlan na njegov obraz i osećam meke čekinje mlade brade na koži. „O
čemu pričaš?“
 „Molim te, ne mogu da objašnjavam ovde. Moraš mi verovati. Moraš otići.
Smesta.“
„Fomo. Plašiš me.“
„I treba da se plašiš!“
„Ne. Stani. To nema smisla. Zašto si ovde?“
„Šššš. Probudićeš ostale. Objasniću. Časna reč. Samo dođi da se nađeš sa mnom na
ono mesto ispod stepeništa. Ono ispred kuhinje. Za dva minuta.“
„Moram da se obučem.“
„Nema vremena!“
„Dobro.“ Sedam i pokušavam da rasteram paučinu sna iz glave. Zvuk topova je
jasniji pošto sam se razbudila. „Dva minuta.“
Foma mi steže ruku i odlazi bešumno. Ne čujem čak ni škripu šarki na vratima.
Sedim na ivici kreveta i brojim polako do sto dvadeset, a zatim bosonoga prilazim
vratima. Otvorena su. Izvlačim se u hodnik i čekam, osluškujem uobičajene zvuke kuće
Ipatijevih u noći. Nemirne vojnike na spratu. Zarđale cevi. Korake. Hrkanje. Ali kuća je
sablasno tiha. Spuštam se do one niše ispod stepenica prstima lako dodirujući zid. Niz
hodnik. Drugo skretanje desno. Penjem se uz tri stepenika pa oštro skrećem za ugao.
Kada stignem do stepenica, Foma me hvata i privlači ne mareći za posledice.
„Jesi li dobro?“, šapuće usana spuštenih na moje grlo. „Mislio sam da sam
zakasnio.“
Pokušavam da se oduprem, ali me on snažnije grli, a čitavo telo mu drhti, i tek tada
shvatam da plače. Suze mi kvase vrat i skupljaju se u udubljenju mog grla. Ne znam šta
da radim s ovim mladićem koji mi plače na vratu, pa ga puštam da me grli dok suze ne
presuše.
„Šta se desilo?“ Provlačim prste Fomi kroz kosu.
„Jakov je pozvao jedanaest vojnika u svoju kancelariju dok je tvoja porodica
večerala. Rekao je da će vas noćas sve streljati.“
Kao da mi je rekao da će nam izrasti perje i da ćemo odleteti. „Ne razumem.“
„Zar ne vidiš? Jedanaest vojnika, jedanaest žrtava. Tvoja porodica i sluge. Po jedan
vojnik za svakog.“
I dalje sam suviše umorna i dezorijentisana da bi ovo za mene imalo smisla.
Pritiskam korenom dlana oči. Odmahujem glavom.
Još jedna runda topovske paljbe odjekuje u udaljenim brdima. „Zar ne čuješ to?“,
pita Foma.
Klimam glavom.
„To je Bela armija. Jakov smatra da dolaze da oslobode tvoju porodicu.“
„A dolaze li?“ U glasu mi se čuje nada, iznenadna i blistava.
„Ne znam. Ali to nije važno. Neće stići na vreme. Još su na osam kilometara od
grada. Jakov je rešio da vas ubije pre nego što oni stignu do kapije.“
Moj um polako shvata njegove reči. „Kako znaš?“
„Naučio sam da obraćam pažnju i slušam pažljivo.“
„Čuo si ih?“
 „Nije bilo teško. Hvalisali su se na sav glas.“
Volela bih da mogu da mu vidim lice. Volela bih da znam kako me gleda. Ali mogu
samo da prelazim prstima preko njegovog lica. Sada je na mene red da njemu brišem
suze s lica. Ljubi mi vrhove prstiju dok njima ovlaš prelazim preko njegovih usana.
Ponovo me grli, ovog puta nežno, oko struka. Moj odgovor guta poljupcem.
Foma mora da se sagne nekoliko centimetara da bi se prislonio čelom na moje.
Uznemireno maše glavom. „Moraš poći sa mnom. Ako uspemo da se provučemo do
Bele armije, bićeš bezbedna.“
„Sada? Nisam… nemam čak ni cipele. Moja porodica. Ja…“ Nemoguće je ono što
traži od mene. „U spavaćici sam.“
„Nema vremena. Nimalo. Jakov još samo čeka da stigne kamion.“
„Kakav kamion?“
Foma spušta ruke na moja ramena i snažno ih steže. Mislim da želi da me protrese.
Da me prodrma, da me natera shvatim. Sledeće reči s mukom cedi s usana. „Za tela.
Namerava da ukloni vaša tela pre zore, da niko ne bi znao šta je uradio.“
Panika. Čisti i neobuzdani užas. Obuzima me strah kakav nikada pre nisam osetila.
Želim da ga uzmem za ruku i bežim. Svaki nagon u telu tera me da bežim. Spremna sam
da krenem smesta, tog časa – želim da pobegnem s njim u noć – a onda mi se iznenada
javlja jedna misao i ja osećam mučninu. „Ne mogu da ostavim porodicu. Moram da ih
upozorim.“ Jecaj, duboko u grlu. „Moj brat. On je suviše bolestan.“
Foma ponovo plače. Pokrivam lice rukama. Odmahujem glavom. „Kako ćemo izaći
odavde? Kuća je pod stražom. Čitav posed je pod stražom.“
„Noćas nije. Pripremaju se za… Jakov je većinu stražara poslao poslom na drugo
mesto.“ Foma me privlači sebi i privija moju glavu na svoje grudi. „Ako krenemo ovog
trenutka, možemo pobeći.“
„Ne možeš biti siguran u to.“
„Jesam. To sam noćas radio. Tražio izlaz. Iz dvorišta se ulazi u šumu, odatle do
reke, a odatle u slobodu.“
„Zašto ovo radiš? Video si šta su uradili Ivanu. Tebi će uraditi još gore ako ne
uspemo.“
„Jer te volim. Zar to već nisi shvatila?“
Jesam. Pokazao je to na hiljadu različitih načina otkako smo se silom prilika našli
zajedno. Trebalo bi da mu odgovorim istom merom. Želim. Ali traži od mene da
napustim porodicu. Kako da bežim na sigurno i ostavim sve za sobom? Traži od mene
da odem, a da ih i ne upozorim. Kako da ih osudim na takvu sudbinu? Kako da biram
između Fome i porodice? To je kao da biram koju stranu tela da zadržim, levu ili desnu.
„Kako da ih ostavim, Fomo? Kako to da uradim?“
„Pusti mene da te odvedem. Dozvoli da ovo bude moja krivica. Ja ću tu odluku
nositi na duši umesto tebe i čitav život ako treba.“
Mrzim da plačem. Prezirem plač. I nikada onoliko koliko u trenucima kada mi je
najviše potrebno da plačem. Oči me peku od suza i ja ne mogu više da ih zadržavam.
„Ne mogu.“
 Mislim da je Foma bio spreman da me prebaci preko ramena i na silu me iznese iz
kuće, ali tad se u dvorištu iznenada začuje metež. Povici. Otvaranje kapije. Brujanje
motora. A zatim glasovi pored ulaznih vrata, tihi ali žustri.
Fomin glas potpuno je bezizražajan. „Prekasno… kamion je stigao.“
 31
Ana

BENDLEROV MOST
1920.

Holandska palata, Berlin

17. februar 1920.

Mraz se uhvatio na kapiji, ali Ana steže metalne šipke, srećna što još oseća hladnoću,
srećna što joj se ruke još nisu sasvim zaledile. Šal je nije grejao otkako je otišla s
autobuske stanice, a rukavice je odavno izgubila. Možda na onom feribotu dok je
prelazila Rajnu? Ne može da se seti. Ana nema snage da se bavi trivijalnostima kao što
su izgubljene rukavice i kako je uspela da pocepa čarapu.
„Šta to radiš?“, neki muškarac izlazi iz stražarske kućice pored nje i prilazi joj
krutim formalnim korakom dugogodišnjeg vojnika. Uniforma mu je nova, ali on izgleda
staro i apatično; na kraju kvrgavog nosa širi se nežna mreža ispucalih kapilara. Srditi
astmatični oblačci dima vuku se za njim, a kada je stigao do kapije, maše rukom i tera je
da pusti šipke. „Ne smeš biti ovde.“
„Molim vas“, kaže i vadi izgužvani novinski članak iz džepa. „Moram da
razgovaram s princezom Irenom.“
Ako je stražar i radoznao, ne pokazuje to. „Zašto?“
„Imam vesti o njenoj porodici.“
Stražar joj otima novine iz ruke i gleda ih. Gleda Anu, raskošnu kapiju, pa
pošljunčani prilaz palati. Svi prozori u prizemlju obasjani su mekim električnim
svetlom, ona čak i s ove udaljenosti može da vidi tanke pramičke dima koji se podiže iz
kamina. Ana vidi pet dimnjaka, ali ne bi se iznenadila kada bi se pokazalo da ih je još na
stražnjem delu palate. Sve u vezi s ovom zgradom asocira na toplinu, udobnost i raskoš,
ali Ana ne može da se nagne napred, tek toliko da udahne blagi miris zapaljene
kedrovine. Ponovo se hvata za kapiju, i ponovo je stražar tera da skloni ruke, ovog puta
je udarivši po prstima. Trza se i uvlači ruke u nabore šala.
Sada joj posvećuje punu pažnju, odmerava njenu dronjavu crnu suknju i čarape.
Iscepanu platnenu bluzu, pocepane manžetne i rupu na prstima desne čizme. Pozajmljeni
šalje najlepši deo njene odeće, ali čak i on pripada radničkoj klasi, težak je i bezobličan,
ispleten od najgrublje vune. Ana je sigurna da je on već doneo mišljenje o njoj kada mu
je mrštenje smenila podrugljivost.
Ali Ana nije gorda, i ne plaši se ovog čoveka. „Morate me pustiti unutra.“
„Ne moram ja ništa da uradim. A sad odlazi pre nego što naložim da te uhapse. Ne
puštaju kurve u palatu.“
„Ja nisam…“
Stražar pruža ruku i hvata je za nabore šala. Privlači je sebi, a ona ga udara po
podlakticama. Mora da se sagne da bi joj se uneo u lice. „Budala si ako misliš da će ti
preklinjanje omogućiti da prođeš kroz ovu kapiju! Princeza Irena baciće me svinjama
ako pustim unutra smeće kao što si ti! A sada odlazi dok sam još voljan da te pustim!“
Spušta dlan na njenu ključnu kost i snažno je gura. Silina kojom ju je odgurnuo tera
je da se zatetura nazad i padne na šljunak. Oštri komadići kamena zarivaju joj se kroz
suknju u kožu trtice. Glasno udiše i krikne, a zatim se žurno povlači nazad pre nego što
je stigao da ponovo pruži ruku prema njoj.
„Odlazi!“, naređuje, okrutno i konačno.
I kakvog drugog izbora ima? Ana sedi na zemlji još jedan tren, povređenog ponosa
i trtice, dok konačno nije, tamo na ledenom tlu, nestala i poslednja krhka nit nade. Toliko
je dugo bežala. Prosila, krala i lagala. Nedozvoljeno upadala na posede. Prelazila granice
usred noći i jela otpatke koje nije umela ni da imenuje. Spavala je u ambarima i pod
mostovima. Svi njeni izbori vodili su je ovamo. Da vidi ženu koja živi iza ovih zidina,
jedinu osobu, kako veruje, koja može da joj pomogne.
Stražar joj je već okrenuo leđa i povukao se u malu pravougaonu stražarsku kućicu
kad je Ana ustala i otresla mraz sa odeće. Posmatra je iz svog malog skrovišta, ruku
sklopljenih oko tople svetiljke, želi da je vidi kako odlazi. Ona još jedan tren posmatra
kapiju. Nekada bi je lako preskočila, ah čak i tad bi pri padu s visine od šest metara
verovatno slomila zglob. A sada nema svrhe ni razmišljati o tome pa poslednji put
čežnjivo gleda palatu, a zatim se hramajući vraća odakle je i došla. Ali umesto da skrene
desno, prema autobuskoj stanici, ona odlazi levo, prema parku. Bolni grčevi gladi kidaju
joj stomak, a vrhovi prstiju bride od hladnoće. Dok luta dublje među drveće, broji druge
nesreće koje su je snašle: prazni džepovi, modra zadnjica, zubobolja. Sunce je zašlo pre
jednog sata i Berlin polako tone u san. Jedini znaci života dopiru sa šetališta duž kanala
Landver ispred nje, gde zaljubljeni parovi šetaju ispod gasnih svetiljki, isprepletanih
ruku i glave okrenute jedna prema drugoj. Nastavlja u tom pravcu jer nema drugog
izbora, i gleda s ljubomornim očajnim bolom kako se ovi parovi smeju i privijaju jedno
uz drugo. Svi imaju kuda da odu. Svi imaju nekog s kim tamo mogu da odu.
Obe strane kanala oivičene su uredno negovanim stazama. Miris mraza i borovih
iglica teško visi u vazduhu i ona se tetura stazom, probija se pored parova, trza ih iz
ljubavnih zagrljaja. Tek kad je stigla do mosta, shvata da plače – snažnim grlenim
jecajima, koji se probijaju odnekud duboko iz nje. To je ona vrsta plača od koje boli grlo
i nos curi. Neko je doziva, pita je da li joj je potrebna pomoć, ali ga ona ignoriše. Ana
odlazi na sredinu mosta i gleda u svoj treperavi odraz na površini vode. Čini se da joj se,
onako bled, ispijen i krhak, podsmeva. Jedva prepoznaje sebe na zacakljenoj crnoj
površini.
Kako je došlo do ovoga?
Ana je sitna, uplašena i ne podnosi krv. Videla je i previše krvi u svom životu.
Suviše se plaši drugih metoda, pa bira jedinu opciju koja joj je ostala. Ana se naginje
preko ograde i baca na glavu u kanal. Ni nežno ni otmeno. Nespretan je to skok, praćen
mahanjem ruku i lepršanjem odeće. Ana snažno udara o vodu, na leđa, uz spektakularni
pljusak. Čini joj se da je pala na komad granita. Udarac joj izbija vazduh iz pluća uz
promuklo šištanje. Samo su je jeziva hladnoća i zapanjujući bol naterali da povrati svest.
Teški natopljeni šal povlači je u dubinu. Pluća joj gore, a pogled se usredsređuje na
jednu jedinu svetiljku na stazi iznad nje. Čizme joj se pune vodom. Bori se uzalud protiv
težine odeće. Odbija da udahne tamnu vodu u pluća. Kakvu je to glupost napravila.
Kakav je to samo idiotski, nepromišljen i glup potez bio. Ali to sad više nije važno, jer
Ana brzo tone.
 32
Anastasija

PODRUM
1918.

Kuća Ipatijevih, Jekaterinburg, Rusija

17. jul, 1.30 noću

„Volim i ja tebe“, kažem i ljubim Fomu snažno. „Molim te, uzmi Džimija.“ Guram
Fomu dublje u senke i izlazim iz niše kad su se svetla u hodniku uključila. Jakov
Jurovski stoji tri metra dalje.
Svetlost je jarka i oštra pa pokrivam rukom oči.
„Zašto nisi u krevetu?“ pita.
Reči. Ne mogu da ih pronađem. Ne mogu, ni za živu glavu, da prizovem nijednu
misao nakon onoga što mi je Foma upravo rekao. Gledam ga glupavo, a zatim, nakon
nekog vremena, pokazujem prema kupatilu. „Toalet“, kažem, ali glas mi drhti i toliko je
visok da gutam i pokušavam ponovo. „Moram u toalet.“
Još sam u spavaćici, bosonoga i očigledno dezorijentisana. Ništa na meni ne govori
da se spremam da bežim. Pa mi kaže: „Vrati se u sobu.“
Šta drugo da radim? Oprezno mu prilazim za korak, pa još jedan, obilazim ga, a
zatim se vraćam u sobu u kojoj moje sestre i dalje spavaju. Džimi leži pružen preko
podnožja mog kreveta, gde sam ga i ostavila. Trenutak kasnije pritiska hladnu njušku o
moju butinu, želi mi dobrodošlicu. Toliko je navikao na Fomin korak i miris da se nije
bunio kada je ušao u sobu i kada sam pošla za njim. Češkam Džimija iza ušiju,
pokušavam da potisnem uspaničenu kakofoniju u mislima.
Misli. Moram da razmišljam.
Svetlo u hodniku ostaje uključeno. Baca žuti snop ispod vrata spavaće sobe i ja sad
mogu da vidim njenu unutrašnjost. Olga se okrenula prema zidu. Tatjana je sklupčana u
položaj fetusa poput malog uplašenog deteta. Marija leži na leđima, jedna ruka joj visi s
kreveta, a drugu je prebacila preko čela. Želim da ih probudim. Da ih upozorim da
čudovište dolazi po nas.
Džimi se podigao na prednje noge, posmatra ma pažljivo, njuška vazduh. Traži
izvor mog straha. Ulazna vrata se uz tresak otvaraju i čuju se novi koraci na
stepenicama. Počinje da reži, a zatim i glasno da laje kad teška pesnica udari o vrata
naše sobe. Još dva puta udari, a zatim se vrata otvaraju. Jakov stoji na vratima, mračno
se ocrtava naspram svetlosti iz hodnika, a zatim ulazi i uključuje svetlo na plafonu.
„Ustajte! I oblačite se! U gradu su neredi, moramo da vas odvedemo na bezbednije
mesto.“ Ovo kaže toliko uverljivo da se pitam da nije Foma pogrešio. „Jesi li me čula?“,
pita Jakov.
Slabašno klimam glavom. „Jesam.“
„Onda budi sestre! Uradi kako sam ti rekao!“
„A ostali?“
„Njima idem sad da kažem“; kaže i zatvara vrata za sobom.
Moje sestre se bude, ali nisu potpuno budne. Moram da ih tresem i da ponovim
nekoliko puta ono što je rekao pre nego što sam uspela da ih nateram da sednu. Trljaju
oči. Zevaju. Žale se na sitan sat. Postavljaju pitanja na koja ne mogu da im odgovorim.
„Kuda idemo?“
„Šta ovo znači?“
„Zna li otac?“
Ne znam. Ne znam. Ne znam. To postaje mantra koju ponavljam svakih nekoliko
sekundi dok ih vučem za ruke i izmičem im jastuke ispod glave kada pokušaju ponovo
da legnu.
Jedino što zasigurno znam je da moramo da budemo spremne. Otvaram ogromni
teški kofer i izbacujem beznačajne jastuke i šalove koji pokrivaju našu odeću s dragim
kamenjem.
„Oblačite ovo“, kažem. „Koliko god možete. Ne možemo poneti ništa drugo sa
sobom.“
Pomažemo jedna drugoj da se obučemo. Zatežemo korsete. Zakopčavamo kragne.
Zatežemo pojaseve. Nosimo jednostavne crne suknje i bele bluze. Bez ukrasa, ne
oblačimo ništa po čemu bismo se razlikovale od svake druge žene na ulici ukoliko
budemo imale sreće da pobegnemo. Moramo da pobegnemo. To nam je jedina šansa.
Jedini prihvatljiv ishod. Foma greši. Foma greši. Mora da Foma greši. Ponavljam sebi
ovo dok pomažem sestrama da zakopčaju dugmad i vežu pojaseve.
Ne mogu da nosim minđuše, ne smem da rizikujem da Semjon sazna da sam ih
dobila nazad, pa ih stavljam u džep bluze i molim se očajnički da ponovo vidim Fomu.
Jakov se vraća i zatiče nas stisnute jednu uz drugu.
„Ostavite psa“, kaže, „i sledite me.“
„Ostani“, kažem Džimiju kad je skočio s kreveta i pokušao da me sledi. Spuštam se
na kolena i privijam veliku crnu glavu na svoj vrat. Grlim ga i milujem po ušima.
Prelazim rukom niz njegova leđa, a on mi liže suze s obraza kada su ramena počela da
mi podrhtavaju. „Ostani“, ponavljam. „Čekaj Fomu. Volim te, veliki psu. Bio si mi
dobar prijatelj. I meni je mnogo žao“, kažem svom odanom braniocu, a zatim ga
zatvaram u spavaću sobu, da ne može poći za mnom.
Otac nas izvodi u dvorište noseći Alekseja. Moj brat izgleda kao malo dete dok grli
oca oko vrata i skriva lice u njegove grudi. Noge mu mlitavo vise. Potpuno je iscrpljen.
Pun poverenja. Osećam naprslinu duboko u grudima. Sve snažniji bol koji preti da me
proždre.
Majka ide iza oca, a zatim izlazimo moje sestre i ja, pa sluge. Svi ćute. Niko ne
dovodi u pitanje Jakovljeva uputstva. Čekamo tiho na kaldrmi i stojimo jedni pored
drugih.
Otac se saginje do majke i šapuće joj: „Konačno odlazimo odavde.“
Naprslina se proširuje.
Želim da im kažem šta će se desiti. Moram. Ali, kada otvorim usta da progovorim,
čujem izmučeni jauk psa. Dopire sa čistine iza kuće. Nikada u životu nisam čula da
Džimi tako zavija. Nepoznat je to zvuk, i beskrajno tužan, ali nema sumnje da je to
Džimi. Slušam dok cvili i ječi i sve više se udaljava prema šumi, koja voda prema reci.
Zvuk postaje sve slabiji, a zatim noć ponovo utihne. Čekam, uverena da će Jakov poslati
nekoga za Fomom i Džimijem i nasmrt se plašim da će ih uhvatiti.
„Ovuda“, kaže Jakov brinući samo o nama u dvorištu. Vodi nas preko kaldrme, na
suprotnu stranu od kamiona. S druge strane nalazi se uski hodnik, a zatim i strmo
stepenište. Brojim nestabilne drvene stepenice dok silazim. Dvadeset tri. Na dnu se
nalazi još jedan dugačak hodnik, na čijem kraju se nalaze dvokrilna vrata. Jakov nas
vodi prema tim vratima, prolazimo pored dve manje zatvorene prostorije. Iz njih dopire
udar nogu i šapat muškaraca.
„Čekaćete ovde“, kaže i pokazuje dvokrilna vrata na kraju hodnika. „Dok ne stignu
druga vozila. Moramo otići svi zajedno.“
Ova laž je samo meni bezočna, jer znam. Možda bih mu i ja verovala da nisam
upozorena. Ali sad mogu da im kažem Jakovljeve prave namere. Ali nemamo oružje.
Nema načina da pobegnemo. Na posedu je deset vojnika na svakog od nas. Pa ulazim u
sobu za svojom porodicom, znajući da je jedina milost koju još mogu da im podarim
neznanje. A znam da to nije dovoljno.
Podrum je sagrađen u obronku iza kuće Ipatijevih. Pravougaon je i pun vlage,
osvetljen samo jednom sijalicom koja visi na sredini niske tavanice, i sasvim prazan.
Pitam se na trenutak da li je ovo prostorija u kojoj je Jakov zatekao Mariju i Ivana. Ona
ne plače, pa zaključujem da je to ipak bilo u nekoj.
Rekli su nam da je Ivan preživeo kaznu i da je sad u zatvoru za izdajnike, oko
dvesta kilometara od Jekaterinburga. Ali ovo mi je rekao Jakov, pa mu ne verujem ni
reč. Mislim da Ivan nije preživeo onaj dan. Jakov Jurovski nije neko ko ostavlja svedoke
svoje okrutnosti.“
„Zašto ovde nema stolica? Zar nam više nije dozvoljeno ni da sedimo?“ Majčin
glas pun je nadmenosti i gneva, a od svega što je u ovom trenutku mogla da kaže to je
najmanje korisno.
Jakovljeve tamne oči pune su prezira i ja u tom trenutku vidim njegovo pravo
mišljenje o nama. Razmaženi, privilegovani, odsečeni od realnosti. Prezire sve što mi
predstavljamo i sve što jesmo. Veruje da čini svetu veliku uslugu time što će nas
eliminisati. Mrzi nas iz dna duše. Ove misli jasno su mu ispisane na licu dok se
prenaglašeno klanja majci i kaže: „Doneću dve. Jednu za tebe i jednu za dečaka.“
 Kada donesu stolice, majka se spušta u prvu, držeći se poput mučenice. Prislanja
ruku na čelo i sklapa oči. U podrumu je toplo i vlažno, pa počinje da se hladi. Otac
spušta Alekseja na drugu stolicu i čuči pored njega da se uveri da mu je udobno. Moj
siroti brat. Tako mali, bolestan i nejak. Nakon jednog trenutka podiže kolena i spušta
glavu na njih, sklapa oči od iscrpljenosti.
„Idem da vidim jesu li vozila stigla“, kaže Jakov. Zatvara vrata za sobom i ja čujem
kako ih zaključava. Nema drugog izlaza iz prostorije.
Majka uzdiše. „Nadam se da ovo neće suviše dugo trajati. Mrzim da čekam.“
Postoji jedinstveni jad koji čovek oseća kada stoji u nekoj prostoriji usred noći
nakon što je probuđen iz dubokog sna. Moj je već promenio dve brzine, a moje telo se
vuče za njim, klati se i bori se da ostane u uspravnom položaju. Sestre se naslanjaju na
zid, a roditelji su se nadvili nad Aleksejem. Vidim Kuvara kako uzima Dovu za ruku, a
ona prepliće prste s njegovim. Niko ne progovara. Jedini nervozan je Botkin. Stalno
gleda na vrata škiljeći, kao da razmišlja i konačno odlazi da stane pored mog brata.
Gotovo da mogu čuti misli lekara kako donosi dijagnozu, a zatim očajnički pokušava da
pronađe rešenje. On zna.
Čekamo svega deset minuta pre nego što dvorištem odjekne zvuk motora. Čujem
čegrtanje brave, a zatim se vrata otvaraju i Jakov ulazi u, pratnji jedanaestorice vojnika.
Svi nose oružje. Puške s bajonetom. Pištolje. Nekoliko ih nosi i noževe za pojasom.
Svi osim Jakova su pijani. Semjon je čovek koji će silovati ženu u vozu usred noći, ali
ne može da je ubije ako nije veće proveo s bocom votke. Oči su mu prikovane za Olgu,
mutne od alkohola, kapci mu padaju, ali u njima se ipak vidi kajanje.
„Svi ustanite!“, kaže Jakov.
Moji roditelji i Aleksej ustaju sa stolica zbunjeni.
Jakov podiže parče papira i naglas čita: „Prezidijum Sovjeta Uralske regije osudio
vas je na smrt.“
 33
Ana

PANSION
1920, 1918.

Pansion Šrajber, Berlin, Nemačka

17. februar 1920

Ana se budi na sve slabijoj svetlosti rane večeri. Prespavala je dan ponovo. Prokletstvo,
prokletstvo, prokletstvo, misli dok zbacuje pokrivače sa sebe i prelazi usku sobu da
pogleda napolje. Sunce lebdi iznad Rajne i pretvara vijugavu reku u zlato. Za sat će pasti
mrak.
Htela je jutros da ustane i obuče se. Nameravala je da dan provede kao i obično. Ali
košmari su se vratili, i ona je ponovo čitavu noć provela drhteći i boreći se s mučninom.
Ana se seća da je spustila glavu na jastuk kada se zora probila na nebo. Seća se koliko
joj je laknulo što može da sklopi oči i ne vidi krvave prizore koji joj preplavljuju
košmare u poslednje dve godine. Seća se koliko joj je bilo lepo kada je utonula u
zaborav bez snova.
Ali postoje posledice gubitka još jednog dana, i Ana tek sada počinje da ih shvata.
Za početak je, verovatno, ostala bez posla. A ove nedelje deli se plata. Na poslu je manje
od jednog meseca i bio joj je baš po meri. Posao švalje u Mojlerovoj fabrici bluza. Posao
je dobila nakon petnaestominutnog razgovora, kada je kontroloru pokazala primerak
svog završenog rada. Ona i njene sestre naučile su da šiju na majčino insistiranje, i to je
jedina isplativa veština koju ima. Ana nikada nije nameravala da zadrži taj posao dugo;
bio je to prosto način da obezbedi stan i kupi vreme pre nego što smisli šta dalje da radi.
„Scheiße!“, sikće Ana i pretura po gomili odeće na podu, tražeći suknju i blizu.
Ako ostane bez posla, ostaće i bez novca.
Na vratima se čuju glasni i agresivnu udarci, a zatim: „Frojlajn! Jeste li dobro?“
Visoki i oštri glas njene stanodavke.
„Da. Dobro sam.“
„Niste danas izašli iz sobe.“
Pokušava da nađe izgovor. „Neka me slabost uhvatila.“
Nestrpljiv uzdah. „Nemojte zaboraviti da ujutru treba da platite stanarinu.“
 Žena zatim nečujno odlazi. Ana se čudi koliko tiha ta žena ume da bude i kako, čini
se, lebdi iznad poda kada hoda, i kako se ne čuje ni njen korak ni škripa dasaka. To je
uznemiravajuće.
Ana nema novac za stanarinu. Nema novac ni za šta. Večera je odavno poslužena i
sklonjena – njena stanodavka pomalo je fanatična u pogledu vremena za obroke – ali to
njenom gladnom stomaku pruža bednu utehu. Setila se tri hlepčića koja je kupila kada je
sinoć izašla, ali sad je samo jedan ostao, bajat i umotan u jučerašnje novine. Moraće da
posluži.
Ana žvaće i guta suvi hleb, zalivajući ga mlakom vodom iz vrča na noćnom
stočiću. Sprema se da zgužva novine i baci ih kada joj pažnju privlači naslov na
naslovnoj strani: Princeza Irena nudi velike nagrade za obaveštenja o ruskoj carskoj
porodici.
Seda na ivicu raspremljenog kreveta i gladi papir preko nogu. Ana čita kako se
sestra carice Aleksandre obratila sudovima da joj pomognu da istraži nestanak carske
porodice. Odbija da poveruje u glasine da su svi mrtvi. Neće u to poverovati, piše u
članku, dok ne bude imala čvrste dokaze. Neće u to poverovati dok ne bude mogla da
sahrani svoju sestru. Ana ponovo čita članak. Pogled joj se vraća na naslov i pasus u
kom se navodi da Irena nudi nagradu za informacije koje bi mogle da dovedu do careve
porodice. Irena ima novca. Motivisana je. Ana se pita da li bi poverovala u nemoguće
kada bi joj ono pokucalo na vrata.

Sat kasnije Ana skuplja odeću i stoji pred okrnjenim ogledalom. Svlači istanjenu
spavaćicu preko glave i baca je na pod. Posmatra svoje telo, realnost onoga što se
sprema da pokaže princezi Ireni od Hesea na Rajni. Užasne ožiljke od kojih su mnogi
još crveni i nabrani. Prilično je sigurna da će oni probuditi sažaljenje. Ali brinu je oni
drugi tragovi: deset izboranih linija koje se spuštaju vertikalno ispod njenog pupka.
Prošla je tek godina. Strije nisu još stigle da izblede u srebrne tragove. Njihovo značenje
je jasno.
Ana odlučuje da vredi rizikovati da Ireni iznese svoju priču. Jedina druga opcija je
da ujutro završi na ulici. Oblači se žurno, a zatim broji novčiće u džepu. Ima dovoljno za
feribot i kartu za gradski autobus. Berlinske ulice nisu blagonaklone prema ženi koja se
sama seta noću. Donevši odluku, Ana stavi novinski članak u džep i uputi se iz pansiona
da potraži princezu Irenu.

JEDANAEST MESECI RANIJE

Kamp za izbeglice Antonesku, Bukurešt, Rumunija

Januar 1919.
Ana nije od onih što jauču. Zna da bacakanje i jauci neće sprečiti bol i neće sprečiti dete
da se rodi. Samo će razbesneti babicu i uznemiriti susede u velikom smrdljivom gradu
šatora. Pa prekršta noge na tankom madracu i njiše se napred-nazad, pušta da joj
kontrakcije grče telo. Sad dolaze na svakih nekoliko minuta i kreću iz donjeg dela leđa,
kao da joj neko gura užareno gvožđe u kičmu. Obmotavaju se oko njenog stomaka,
zatežu, stiskaju dok nije svesna ničega osim bola, dok joj oči ne zasuze i dok ne počne
da diše uzburkanim plitkim udasima.
A onda ništa. Škripac popušta stisak i na nekoliko kratkih i predivnih sekundi nema
bola, samo iscrpljenost i užas koji ne može da potisne. Ali ovo traje od juče uveče, i Ana
zna da je odmor kratkog veka. Kontrakcije su postale učestalije, sve bliže jedna drugoj,
ne dozvoljavaju joj više da se odmori između njih. Već petnaest sati vozi se na ovom
talasu.
„Moraš da legneš“, kaže babica kada se lokva vode ispod Ane raširila po madracu.
„Pukao ti je vodenjak. Uskoro će početi porođaj.“
Ali nije počeo dovoljno brzo. Jer ono što je ona smatrala bolom nije ništa u
poređenju s onim što sada počinje da joj krši telo. I ona se gubi. Uplašena je. Lice joj se
znoji, ali su joj ruke i noge hladne. Drhti, potpuno savladana osećanjima. U isti mah je i
gladna i žedna i muka joj je. Ljuta je na žene koje stoje okupljene na ulazu u njen šator,
privučene instinktom zajednice koji je porođaj u njima probudio. Šapuću i odmahuju
glavom. Oseća njihovu osudu s udaljenosti od sto jednog metra. Ali one ne znaju ništa o
njoj i nemaju prava da joj sude. Želi da vrišti i naredi im da odu, ali nema daha.
Ana se naslanja na laktove i širi kolena dok joj babica podiže haljinu iznad
nabreklog stomaka. Nije znala da deo tela može toliko da naraste. To je odbojno. I
fascinantno. Mrzi ga i oseća zaštitništvo prema njemu u isti mah.
Ana leže i čini joj se da joj se čitavo telo izvrće naopako.
„Nemoj zadržavati dah“, kaže babica. „Pokušaj da se opustiš.“
Ana grleno i gnevno reži, sipa psovke koje babicu teraju da se nasmeje. „To je
mnogo bolje.“
Više nema pauza između kontrakcija. Dolaze jedna za drugom, talas za talasom, a
svaka je intenzivnija i bolnija ođ prethodne. Spušta glavu na madrac. Dve žene prilaze
da joj drže noge. Govore joj umirujuće materinske reči dok ona plače i pokušava da
dođe do daha. Šator nad njom je providan, propušta vodnjikavu smeđu svetlost kroz
prljavo platno. Broji bodove u šavovima.
Babica ćuti, žurno kupi sve veći nered između Aninih nogu.
„Šta nije u redu?“, pita jedna pomoćnica.
„Previše je krvi“, mrmlja babica. „Jako je sitna. Mora brzo da izbaci dete.“
Teraju je da tiska snažnije. I ona to radi. Stiska dok ivice vidnog polja ne počnu da
joj se mute i dok joj usne ne utrnu.
„Bolje!“ kaže babica. „Ponovo!“
Radi to desetak puta. Nakon nekog vremena ne može više da drži oči otvorene. Ne
može da podigne ruke. Iznova i iznova i iznova Ana gura dok joj se čitavo telo ne zgrči
u poslednjem grču i dok ne oseti snažan nalet i olakšanje. Noge su joj nežno spustili na
madrac, a žene koje su pazile na nju sada odlaze da pomognu babici. Glasovi im se
stapaju u zbrci reči koje sasvim zanemaruje nakon što je čula sićušni bespomoćni krik.
Toliko je plašljiv i slabašan da čitavim bićem želi da je uz njega.
Oseća cimanje, trljanje i guranje dok od nje odvajaju malog neznanca koji joj je
telo uzeo za taoca.
„Dečak je“, kaže babica, ali ne obraća se Ani. „Umotaj ga. Odnesi ga medicinskoj
sestri. Socijalni radnik doći će uskoro.“
Ana pokušava da se pobuni, ali može da izgovori samo jednu reč. „Ne.“ Nisu o
ovome razgovarali. Nije pristala. Ana nije čak ni videla dete, a već su ga odneli, i ona
čuje kako krila šatora padaju nazad i oseća hladni dašak vetra na goloj koži.
Vrti joj se u glavi. Iscrpljena je. Ali ipak pokušava da sedne. Babica joj odlučno
spušta ruku na grudi i gura je nazad na madrac. „Miruj. Moram da te ušijem. Izgubila si
mnogo krvi.“
Još jedna reč, sve što može da izgovori. „Beba.“
U glasu babice čuje se iskreno sažaljenje: „Nisi valjda mislila da možeš da ga
zadržiš? Neudata žena? Napuštena? Bez novca? Bolje je ovako. Daće ga porodici koja
će se dobro brinuti o njemu. Ne brini. Neće znati odakle je potekao.“
Ali ja ću znati, misli Ana dok joj kapci postaju sve teži, a udovi sve slabiji. Ja ću
sve doveka pamtiti.
 34
Anastasija

STRELJAČKI VOD
1918.

Kuća Ipatijevih, Jekaterinburg, Rusija

17. jul, 2.45 noću

Znanje ne sprečava histeriju. Osećam kako mi se panika izliva u krvotok u snažnom i

hladnom naletu – najpre mi ledi telo, a zatim ga pretvara u tečnost. Kolena mi klecaju i
ja pružam ruku prema zidu.
Podrum odjekuje glasnim „Ne!“ dok svi u isti mah odmahuju glavom i jauču. Otac
prilazi i pita. „O čemu to pričaš?“
„O ovome“, kaže Jakov bez daljih objašnjenja. Jednostavno poteže pištolj iz futrole
na boku, cilja ocu u grudi i puca.
Pucanj u maloj prostoriji u mojoj glavi zvuči kao topovska salva. A zatim svuda
oko nas izbija nasilje.
Metak ga je pogodio u srce i otac pada na kolena. Drago mi je što stojim malo sa
strane i što ne mogu da mu vidim lice. Ne želim da znam šta preleće preko njega u ovom
poslednjem trenutku. Jakovljev pucanj trza vojnike iz omamljenosti i oni počinju divlje
da pucaju u oca. Botkin, Trup i Kuvar zasuti su kišom metaka i vidim kako svaki od njih
pada iskidan mecima.
Pucaju i pucaju. Soba se puni dimom i reskim mirisom baruta. Komadi maltera i
iverje leti sa zida iza nas i ja se spuštam u čučanj i vrištim u svom uglu. Olga i Tatjana
su pored mene. Ne možemo da se pomerimo. Ne možemo da skrenemo pogled.
Nema kraja krvoproliću. Jakov se okreće i puca, izbliza, u majku. Glava joj leti
unazad i ona se spušta na stolicu, presavija se na stranu i ruši na pod. Sasvim joj je
razneo potiljak, a šnala za kosu s dragim kamenjem, koju uvek nosi, leži na podu pored
nje prekrivena komadićima nečega što ne želim da imenujem.
Kada Jakov i Semjon usmere pištolje u Alekseja, naprslina u mojim grudima širom
se otvara. Želim da sklopim oči, da pokrijem rukama uši, ali me telo ne sluša. Ne mogu
da se okrenem, ne mogu da čujem zvuk svog vriska pored puščane paljbe. Gledam brata
kako pada i umirem stotinu puta dok on konačno ne udari o pod.
 Marija je već mrtva. Na čelu joj se vidi jedna jedina tamna rupa. Njene okrugle
plave oči su otvorene, zure prazno u majku kao da je moli za oproštaj. Trepavice su joj
još vlažne od suza.
Dvojica vojnika samo gledaju pokolj, a zatim padaju na kolena i povraćaju.
Tatjana i Olga divlje drhte dok Jakov vodi Semjona prema nama. Povlačimo se
unazad dok ne udarimo u zid, a zatim gledamo kako nam se približavaju kroz dim. Čuje
se ječanje i plač s druge strane prostorije. Neko od muških, možda Botkin. Njegove
muke prekida jedan jedini pucanj.
Dova se budi na zvuk pucnja i podiže na ruke i kolena. Krvari na sve strane. Jedno
uvo joj je otkinuto. Nema ni tri prsta na desnoj ruci. Ali ipak ustaje. Jedan vojnik puca,
ali puška mu je prazna, pa je na kraju bode bajonetom dok ona pokušava da pobegne uza
zid. Jakov staje da posmatra ovaj užasan prizor, glavu naginje u stranu, pita se kako je
još živa. Kada Dova konačno padne, vojnik, sav obliven znojem, presamićuje se i
povraća na krvlju i izlučevinama natopljen pod.
„Molim te!“, kaže Olga i pruža ruku prema Semjonu. Zvuči kao sićušna uplašena
ptica. „Učiniću sve! Samo me nemoj ubiti!“
„Ubij je!“, kaže Jakov.
Semjon izgleda kao da će mu pozliti. Oči su mu vlažne i staklaste, znoji se. Dva
puta kiselina mu se penje u grlo, ali on pokriva usta nadlanicom, podiže pušku i stavlja
je na rame. Duboko udiše. Ne gleda je u lice, već u zid iza nje.
„Ne!“, Olga odmahuje glavom. Počinje da jeca. „Nemoj!“
Ne preklinjem kad Jakov podigne pištolj. Ali i ne gledam. Sklapam oči i čekam,
nadam se da će me tama prekriti. Pucaju.
Čini mi se kao da sićušne bombe praskaju kraj mojih ušiju, i osećam kako mi udari
u rebra jedan za drugim isteruju vazduh uz pluća. Osećam kako mi se i drugi meci
zarivaju u nadlaktice i butinu. U vrat. Ključnu kost. Ali ništa ne probija korset. Majčino
budalasto drago kamenje je dijamantski oklop koji mi štite pluća i srce.
Tatjana krklja pored mene. Pogled joj je očajan dok pokušava da pritisne rukama
ranu na vratu. Krv joj lipti između prsta i sliva se niz blizu, nezaustavljivo, neumoljivo.
Vidim kako se život cedi iz nje sa svakim mahnitim udarom njenog srca. Nekoliko
sekundi kasnije je mrtva, bez reči se sručila na pod pored mene.
Oči me peku. Pluća me bole i ne mogu u potpunosti da udahnem. Rebra su mi
slomljena. Osećam ukus dima, zemlje i krvi. Čujem poslednji umirući dah onih koje
volim. Hvatam Olgu za ruku, ali mi ona ne uzvraća stisak. Njena ruka leži mlitavo u
mojoj, klizava od krvi.
Jakov zuri u mene, u neverici, a zatim cilja pištoljem moju glavu i ponovo povlači
obarač. Čuje se prazan škljocaj kad igla pogodi uprazno. Pištolj je prazan, ali on bedno
pokušava ponovo i ponovo. Pri četvrtom pokušaju baca pištolj o zid i otima bajonet iz
ruke ošamućenog vojnika, koji stoji i gleda ostatke mog sićušnog bespomoćnog brata.
„Zašto ne umireš?“ vrisne Jakov, a zatim zverski urličući jurne ka meni.
 Mislim da ga nije milost navela da podigne kundak puške i udari me njime snažno
u slepoočnicu. Verujem da ne želi da se opirem dok me ubada. Muškarci su iscrpljeni od
klanja, izmoždeni naporom koji je potrebno uložiti da se ubije jedanaestero ljudi.
Tama me smesta guta. I meni je drago, jer ublažava zamah i udar onog bajoneta, i
ne da mi da osetim svaki brutalni ubod Jakovljeve oštrice. Ali nisam mrtva. Ne još. I
dugo ostajem pri svesti.
 35
Ana

MOLEĆI ZA SMRT
1918.

Sve je krvavo. Njeno lice. Njene ruke. Njena odeća. Krv je na podu i zidu iza nje. Oseća
je u ustima i može da je namiriše u kosi. Poput rđe, soli i tečne topline. Oseća je kako
otiče iz njenog tela. A tu je i bol. Bol koji ne može ni da se izmeri ni da se objasni. Oseća
se kao da je neko izvukao užareno kamenje iz utrobe pakla i spustio ih po celom njenom
telu. Na slepoočnicu. Ključnu kost. U uvalu ispod desnog ramena. Prevukao je vatrene
vrpce preko stomaka i butina. Plamen joj pali potkolenicu i levi gležanj. Buktinja joj
otima dah iz pluća i svaku logičnu misao iz uma.
„Prestani da se pomeraš!“, sikće joj na uvo muški glas. Reči su izvitoperene, kao da
dopiru s velike udaljenosti. „Prestani da vrištiš!“
Ana nije ni svesna da vrišti. Oseća vatru u plućima, borbu za dah, ali ne čuje ništa
osim čudnog pojačavanja i stišavanja njegovog glasa i slabe zvonjave. Kao da su joj uši
pune pamuka.
„Ne mogu da ti pomognem ako vrištiš! Moraš da ćutiš! Molim te!“ Ponovo taj glas,
očajan, sada je preklinje. Hvata je podruku i povlači unazad, vuče je preko poda. Vodi je
daleko od krvoprolića. Od ove krvi.

Ana je naga. Leži na stolu u hladnoj sobi ispod jedne treperave sijalice. Neko je
dodiruje, prelazi vlažnom krpom preko njenih rana. Nežno je briše. Okleva. Pokušava da
upije krv.
„Previše je krvi.“ Je li to isti muški glas koji je čula malopre. Pre nekoliko
trenutaka? Sati? U drugom životu? Vreme je izgubilo sav značaj. Glas je sad jasniji.
Uspaničen. „Neće da stane.“
Ana pokušava da otvori oči, ali su joj trepavice slepljene nečim gustim i lepljivim.
Vidi samo traku svetlosti i prilike kako se kreću u njoj. Muška i ženska. Starija i mlađa.
Odlučna i nesigurna.
„Moramo ušiti rane.“
„Nisam…“
 „Nemaš izbora“, kori ga žena. Njen glas sadrži čvrstinu koja govori da je sposobna
da uradi ono što mora da se udari. „Ali najpre moramo da izvadimo krhotine.“
Nečiji prst pritiska ranu na butini i Ana oseća kako se mala krhotina metala useca
dublje u mišić. „Počećemo od ovoga. Dodaj mi pincetu.“
Hroptanje u njenom grlu je neljudsko i nevoljno. Životinjske. Toliko je mesta na
njenom telu koja bole. Stotinu plamenova gore joj na koži. Ali ovaj iznenada bukti
snažnije od ostalih. Oseća vlažni topli potočić krvi kako joj se sliva niz butinu dok joj
pinceta ulazi pod kožu i izvlači nazubljeni komad metala iz tela. A zatim čuje tihi zveket
kad je pao na staklo.
„Moraš da biraš“, kaže žena. „Hoćeš li vaditi krhotine ili ćeš ušivati. Ja ne mogu i
jedno i drugo.“
Odgovara drhtavim glasom. „Vadiću krhotine.“
„Gledaj da ti ruke budu mirne. Tako će je manje boleti.
„Zar ne možemo ništa da joj damo?“
Frktaj. „Liči li ti ovo na bolnicu?“
„Trpi bolove.“
„Ima sreće što je živa. Ali neće biti živa još dugo ako ne požurimo.“
Topla ruka pritiska sićušni brežuljak njenog stomaka. „Je li ovo ono što mislim da
jeste?“
„Jeste“, kaže žena, a zatim nastavljaju da rade, pregledaju svaki centimetar njenog
tela i vade komade metala iz mišića i kosti. Nakon čišćenja rana, oseća kako se igla
probija kroz kožu. Probijanje kože i zatezanje konca. Iznova i iznova. U nekom trenutku
sasvim izgubi svest, a telo joj se omlitavi, i poslednja misao joj je molitva za smrt.
 36
Anastasija

RUDNIK ČETIRI BRATA

BLIZU JEKATERINBURGA, RUSIJA
1918.

Foma je bio treći vojnik koji je ušao u naš kupe one noći u vozu dok smo kloparali
prema Jekaterinburgu. Foma je zatvorio vrata za sobom i obećao da me niko neće
povrediti. Foma je pružio ruku krvoločnom i zaštitnički nastrojenom Džimiju.
„Možeš da skloniš taj nož za pisma“, prošaputao je. „Znam da ga držiš u čizmi.
Video sam ga. Ja imam pušku, a pored nje niko neće proći.“
„Fomo.“ Nisam imala glasa. Ništa osim žalosnog i užasnutog cijuka.
Videla sam kako kreće napred i staje. Polako je svukao pušku s ramena i naslonio je
na zid pored mog ležaja. Prekrstio je ruke na leđima. „Jesi li dobro, Alekseju?“, upitao
je.
Prigušeni jecaj s gornjeg kreveta. „Mislim.“
„A Džoj?“
„Uplašena je.“
„Jesi li i ti uplašen?“
„Jesam.“
„Nema u tome ništa loše. Ali si bezbedan, dajem ti reč. Veruješli mi?“ Aleksej mu
nije odmah odgovorio, ali je naposletku rekao: „Mislim.“
„Jesi li umoran?“
„Jesam.“
„Možeš da spavaš. Neću nikoga pustiti u kupe. Dajem ti reč.“
Foma je stajao pored vrata i čekao da Aleksejevo disanje postane ravnomerno,
čekao je da vrisci mojih sestara postanu prigušeni povici, a zatim porazna tišina. Stajao
je, čekao gotovo čitav sat i posmatrao me, progovorio je tek kada je moj brat počeo da
hrče.
„Hoćeš li mi dozvoliti da te zagrlim?“ pitao je. „Čujem da ti zubi cvokoću. Znam
da si nasmrt uplašena i ne mogu to da podnesem.“
„Ne znam šta da radim.“
„Ništa ne možeš, Anastasija. Dozvoli mi da te zagrlim. Molim te.“ Klimnula sam.
 Foma je polako prišao ležaju. Ponovo je pružio Džimiju ruku i od njega tražeći
dozvolu, a zatim ga počeškao između ušiju. Tek kada je Džimi počeo da maše repom,
Foma je seo pored mene. Sklonio mi je kosu s lica i obrisao suze s obraza.
„Strašno mi je žao“, rekao je nežno se pružajući pored mene. „Nisam mogao ovo da
sprečim.“
„Nisi ti kriv.“
„To je pogrešno“, šapuće mi na uvo. „I žao mi je.“
„Već si to rekao.“
„Govoriću to čitave noći.“
Tada su suze krenule. Snažni grleni jecaji koji kidaju grudi. Plač koji kida grlo i od
koga oči peku. Foma me je pustio da se raspadnem. Pustio me je da jaučem i udaram ga
pesnicama u grudi. A kada sam se izmorila, zagrlio me je i šaputao mi na uvo. Milovao
kosu. A zatim se izvinio hiljadu puta kako se noć otezala.
Nismo spavali. I nismo pričali. Svaki put kada bih se trgla na neki zvuk, on bi me
snažnije zagrlio. Svaki put kada bi neka od mojih sestara kriknula od bola, on bi mi
pokrio rukom uši i prokleo vojnike do samog pakla. A dva puta je, kada su se vrata
našeg kupea otvorila, skočio s mog ležaja, zgrabio pijanog vojnika za grlo i zarežao da
sam njegova i da on ne deli. Nakon drugog pokušaja nisu nas više uznemiravali.
Foma je čekao da vagon utihne, a zatim je sačekao još malo da se uveri da je
pretnja prošla, pre nego što se izvukao iz kupea. Nije se oprostio, a ja mu nisam
zahvalila, jer su te reči bile beskorisne. Mogao je da poštedi samo jednu, pa je poštedeo
mene. Spasao me je te noći u vozu za Jekaterinburg.
Ali Foma ne može da me spase noćas u podrumu. Imala sam priliku. Mogla sam
poći s njim. Sumanuto je bilo ostati. To znam. Ali otkrili bi nas pre ili kasnije. Jakov ne
bi prezao ni od čega da me pronađe. A onda bi i Foma platio životom. Ali on je još živ. I
Džimi je živ. To će morati da bude dovoljno.
Ponovo dolazim svesti kada su Jakov i njegovi ljudi počeli da istovaruju tela iz
kamiona. Ali ne mogu da otvorim oči. Ne mogu da se pomerim. I ne znam gde smo.
Zora će uskoro, a vojnici su nervozni, žure da završe posao. Gramzive ruke kidaju s
mene korset u tami, traže drago kamenje. Kada su i poslednji komad uzeli s naših tela,
odvlače nas, umotane u čaršave, prema ulazu u staro urušeno rudarsko okno. Nije to
idealno rešenje, ali ponestaje im vremena.
„Samo ih baci dole“, kaže Jakov. „Vratićemo se kasnije da ih sahranimo.“ Rebra mi
bukte u agoniji kada me bacaju na hladnu tvrdu zemlju. Želim da vrisnem, ali ne mogu.
Ispod tih polomljenih rebara jedno plućno krilo sasvim je prestalo da radi, a drugo se
polako puni tečnošću. Ropćem. Svaki dah mi je plitak, mučan i otežan.
Vojnici se udaljavaju, motor kamiona oživljava uz grmljavinu, a zatim ostajem
sama, s teškom mukom se borim za svaki dah, i svaki dah je sporiji od prethodnog. Moja
porodica je mrtva. Botkin. Dova. Kuvar i Trup. Svi su mrtvi. Ja bih to smatrala milošću
da nije zvuka topova u daljini i laveža psa u blizini.
 37
Atina

FABRIKA MUNICIJE
1918.

Ani nije namera da ispusti ručnu bombu. U jednom trenutku stoji joj na dlanu, a u
sledećem pada, u neobičnom sporom luku, prevrće se u vazduhu poput bačenog ananasa.
Zna da bi trebalo da pruži ruku i uhvati je, da ne sme dozvoliti da padne na izgrebani
betonski pod. Ali telo joj je sleđeno, a misli usporene, još ne mogu da se otrgnu od
telegrama koji je primila tog jutra i onih dvadesetak reči koje su nepovratno izmenile
njen život:

Ratni sekretar zamolio me je da vam prenesem njegovo najdublje saučešće

povodom činjenice da je vaš verenik Hans Novak poginuo u ratnim
dejstvima u Amjenu u Francuskoj 9. avgusta.

Ana ne može naterati udove da poslušaju naređenje koje izvikuje njen um. Pa gleda
kako bomba pada, odskakuje i klizi, vidi tanki srebrni osigurač kako izleće iz
detonacionog mehanizma. Ručna bomba staje tri metra dalje pored mesta na kom stoji
njen nadzornik, okrenut leđima njoj, i uzvikuje naređenja radnicima u prepunoj bučnoj
fabrici. Ana zna da će sedam sekundi proteći od trenutka vađenja osigurača i eksplozije,
ali se ne pomera. Ne progovara.
Kao da se njen um raspolutio nakon što je pročitala telegram: jedna polovina
sablasno je mirna, a druga se raspada na bezbroj komada, koji pršte na sve strane u
njenoj glavi. Ali između ove dve polovine navučena je zavesa, i Anin svesni um je
zarobljen u onoj mirnoj spokojnoj strani, ne može da obradi užasnu istinu da je Hans
mrtav.
Šest sekundi. Ana gura tešku pregradu u svom umu, ali ne može da pristupi
neophodnoj panici ili rečima kojima bi upozorila nadzornika. Ne može ni da se odmakne
ni da pobegne.
Ana je danas peške prešla tri kilometra do fabrike. Obukla je kecelju i stavila kapu
kao i svakog dana poslednje godine. Ugurala je vunu u uši da priguši neprestano
kloparanje i zveket mašina. Otišla je na svoje mesto na kraju linije za sastavljanje i dva
sata obavljala svoj posao, nemoćna da razmišlja, plače ili bilo šta oseti. Sva osećanja
bila su prigušena, sva realnost zamagljena. Postojao je samo posao pred njom i
sposobnost za sledeći korak.
Pet sekundi. Kao da čuje kucanje sata u mislima, odbrojava kada će ljudi ispred nje
biti zbrisani.
Hans je bio tako živ, tako topao, tako intiman pre svega nekoliko meseci,
priljubljen uz nju u tami, šaputao joj i smejao joj se na uvo, rukama istraživao obline i
šupljine njenog tela. Ne može biti izgubljen. Nije osetila njegovu smrt. Taj 9. avgust je
došao i otišao a da ona ni drhtaj u duši nije osetila. Da nije osetila da je umro. Kako je
mogla da ne zna? To ne bi smelo da bude moguće. A ipak, nekako jeste. Hans je mrtav, i
nikada neće znati da ona nosi njegovo dete, da je deo njega pustio korena u njoj.
Četiri sekunde. Pokušava da govori, ali reči ne dolaze.
I tako je Ana čitavo jutro obavljala svoj posao. A zatim je podigla bombu s mesta
na kolu za sastavljanje i proverila sigurnosne mehanizme. Detonator, poluga i osigurač.
Okrenula ju je u ruci, pregledajući kompaktnu metalnu loptu. Bila je ista kao i druge,
samo je osigurač bio labav, za centimetar više virio je iz tela bombe.
Tri sekunde. Podiže ruku. Pokušava da mahne. Pokušava da privuče pažnju
nadzorniku.
Kada je primetila labav osigurač, Ana se osvrnula tražeći pogledom nadzornika. To
je protokol. On je jedina osoba u fabrici koja sme da dira osigurače. A za sve vreme
koliko Ana radi ovde, morao je to da uradi svega tri puta, a nikada ga ona nije zvala. Ali
baš kada je uspela da ga zovne, osetila je duboko u sebi trzaj. Nežno gurkanje. Priznanje
postojanja. Nije to bio toliko udarac koliko pozdrav. Hansovo dete reklo joj je zdravo.
Glasno je udahnula. A ručna bomba ispala joj je iz ruke.
Dve sekunde. Zavesa u njenom umu drhti i čepa se kada postane svesna da će
umreti. Hansovo dete će umreti. Nema vremena da beži, vrišti ili da se sakrije. Nema
vremena ni da se pomoli. Jedino što može da uradi, dok joj čitavo vidno polje zahvata
zaslepljujuća bela svetlost, jeste da se skupi i spusti ruke na malu i čvrstu nabreklinu na
stomaku.
Paklena vatra.
Grom.
Šrapneli.
Njen nadzornik se na njene oči razleće u oblak crvenila. Udar vazduha baca
Francisku Anali Šanckovsku na zid, a nazubljeni komadi metala zarivaju joj se u
slepoočnicu, torzo i butine.
 Lepo sam vas upozorila
A, ne, ne gledajte me tako. Nikad vam nisam obećala srećan kraj. Živela sam dovoljno
dugo da znam da srećni krajevi ne postoje. Naposletku, postoji samo istina i nije moja
krivica što vam se ona ne dopada. Upozorila sam vas na ovo još na početku. Rekla sam
da mi možda nećete oprostiti. Ali vi ste želeli da čujete moju priču. Svi žele da je čuju.
Samo što niko ne želi istinu. Toliko ste zaljubljeni u legendu. Ali evo šta vi, i svi ostali,
ne razumete: legende ne bi bilo bez mene. Ja sam ta koja je sprečila da Anastasija ostane
samo tragična fusnota istorije. Ja već decenijama održavam Anastasiju Romanovu u
životu.
Bila sam joj potrebna.
Ne dopada vam se ni ovo, naravno. Ali uradila sam šta sam uradila, i ne kajem se.
Zar ne razumete kako je to iznenada saznati da je sve izgubljeno i da ste ostali sasvim
sami? Možete li da razumete, onda, zašto sam nastavila ovim putem? Moj verenik bio je
mrtav. Moje telo uništeno. A dete su mi oduzeli. I vi biste uradili isto da ste bili na mom
mestu.
I vi biste, kao i ja, uživali u tome neko vreme, jer je zaista bilo zabavno. Luksuz!
Ljudi su mi poklanjali stvari. Obasipali me novcem. Klanjali mi se. Ovaj novi život bio
je toliko drugačiji od onoga što sam poznavala da sam postala zavisna od njega. Ono
malo krivice što osećam ublaži se kad god vidim koliko svi očajnički žele da je ova
fikcija istina. Koliko očajnički žele da je njihova velika kneginja živa. Pa sam im
dozvoljavala da se zauzimaju za mene, da biju moje bitke. A onda, posle nekoliko
godina, probudite se jednog jutra i shvatite da nema nazad. Ne možete više da se
povučete. Jedini izbor je da prigrlite laž, da postanete laž.
Sada shvatate. Vidim vam to na licu. Dobro. Sad je trenutak da zaista razumete šta
želim da kažem sve vreme. Dokazali ste već sami ono što želim da istaknem. Možda ja
jesam lagala, ali vi ste tu laž održavah vašom iracionalnom nadom i voljom da potisnete
nevericu. Zar ne vidite? Ljuti ste na mene – ali ne zato što sam bila očajna i slomljena i
što sam želela više od života, već zato što je bilo toliko lako prevesti vas žedne preko
vode.
Želeli ste da verujete da ja jesam Anastasija.
 BELEŠKA AUTORKE
Upozorenje za preterano revnosnog čitaoca:
U srednjoj školi prošla sam kroz fazu koju volim da zovem fazom Stivena Kinga,
što znači da sam u toku druge i treće godine pročitala sve što je napisao. Volela sam
njegove knjige (i dalje ih volim), ali sam ih čitala na vrlo specifičan način. Kretala sam
od autorove beleške. Malo je stvari u kojima uživam toliko kao u dobrom autorovom
objašnjenju, a Kingove beleške su spektakularne. Što me dovodi nazad do onoga što sam
želela da vam kažem. Ako i vi volite da krenete od kraja i najpre pročitate belešku,
moram vas zamoliti da ovde napravite izuzetak. U nastavku teksta sledi mnoštvo
spojlera, i nećete vam biti po volji što ste dobili odgovore pre nego što ste čuli pitanja. U
ovom slučaju bilo bi mudro da ne virite iza zavese. Okrenite se sada. Bićete mi zahvalni
na kraju.
Dobro, a sada, nikada nisam nameravala da napišem ovu knjigu. Nisam od onih
devojaka koje Anastasija Romanova fascinira od detinjstva. Princeze nikad nisu bile u
mom fazonu. Izgubila sam sasvim naklonost prema njima nakon što sam u vrtiću
pročitala Princezu na zrnu graška. Devojku koja se žali i na zrnce ispod sedam madraca
svakako nikad ne bih pozvala da prespava kod mene. A šta je zapravo roman ako nije
gost od 350 strana, koga ste pozvali da prespava u vašoj postelji? Svaka knjiga koja mi
se dopala na kraju je završila sa mnom u postelji. I nekoliko decenija kasnije, moja
odbojnost prema kraljevskoj krvi i dalje je ista. Uglavnom me ne zanimaju priče o
kraljevskim porodicama ili privilegovanim ljudima plave krvi. Odrasla sam na
zemljanim podovima, petrolejkama i bez vode u kući. Kupala sam se u kišnici
zagrejanoj na šporetu. Ali sad sam odrasla i stvorila sam drugačiji život. Živim u
normalnoj kući u normalnom susedstvu i moja deca kolutaju očima kada im kažem da
sam zimi morala da čistim sneg lopatom samo da bih stigla do toaleta. Imam utisak da
mi ništa ne veruju. Međutim, moj suprug je video gde sam odrasla i razume zašto
saosećam s izgubljenima, ugnjetavanima i siromašnima. On bi vam prvi objasnio zašto
mene više privlači Ana Anderson nego tragična velika kneginja. I zato sam naposletku
napisala ovaj roman. Jer ova priča ima dve strane: jednu punu privilegovanog života,
bogatstva i plemstva, i drugu, umrtvljenu jadom, nemaštinom i beznađem. Ono što mi
kao kultura zaboravljamo jeste da obe priče zaslužuju našu pažnju.
Ali odlazim u digresiju. Imala sam sasvim drugačiji roman na umu kada je ova
knjiga uletela u moj život. Bio je to drugi trenutak u istoriji. Drugačiji jad na drugom
kraju sveta, a ja nameravam da se vratim toj priči u nekom trenutku. Nadam se uskoro.
Ali ova priča tad se pojavila nepozvana i osujetila sve moje planove. Iskrena da budem,
još sam pomalo ljuta zbog toga. Nikada nisam volela da mi govore šta da radim, a ovaj
roman je upravo to uradio.
Napiši me! – zahtevao je.
Ne! – odgovorila sam. – Neću!
Ali ukopao se u rov.
Psovala sam glasno (što je nešto što umem izvanredno da radim, ali se trudim da to
ne radim u javnosti).
Ali nije odustajao.
Tako sam otišla kod svog književnog agenta, mudre i divne Elizabet Vid, i potražila
pomoć. Nemam vremena za ovo, rekla sam. Ni ti nemaš vremena za ovo, rekla sam.
Reci mi da nastavim s onim što smo se dogovorile da ću pisati.
Moramo da razgovaramo s urednikom, rekla je.
U tom trenutku je bilo gotovo, ali sam se ja i dalje propisno opirala. Bio je to
simboličan otpor. Znala sam. Znala sam da će ovo biti moj sledeći roman čim sam
pročitala da su vlasti u Nemačkoj izvukle Anu Anderson iz onog kanala u Berlinu. Ona
me je uvukla u ovu priču, jer je bila ništavna. Frojlajn Nepoznata. I bog neka mi je u
pomoći, slaba sam na ništavne. U to vreme ni slutila nisam koliko će mi nevolja zadati i
da će njeno ime postati moja lična psovka (izmislila sam ih nekoliko u njenu čast), i
kako ću poželeti, hiljadu puta, da sam odabrala da pišem istoriju bodljikave žice. Bilo
šta, samo ne ovaj zamršeni, osećajni, ali i zloćudni roman. Zbog nje sam veći deo godine
provela do guše u boljševicima – što nije nešto na šta bi bilo koja čestita žena
svojevoljno pristala.
Anu Anderson zvali su lukavim psihopatom, vulgarnom avanturistkinjom i
prvoklasnom glumicom. Drugim rečima, ona je savršen materijal za roman. Decenijama
je imala ulogu negativca. Ali ja više volim da mislim da je samo bila neshvaćena.
Verujem da je njen život bio mnogo značajniji i da su njeni motivi bili mnogo dublji
nego što njeni kritičari žele da priznaju. No njene pristalice su jednako zaslepljene
svojim mišljenjem i bilo je gotovo nemoguće pronaći izvor koji nije drsko pokušavao da
mi kaže šta da mislim o njoj. Zato je moj cilj bio da vam dozvolim da sami donesete sud.
Želela sam da vidite dokaze koje su obe strane imale da ponude, i želela sam da do
samog kraja budete nesigurni jer su se tako osećali i njeni savremenici. Oni nisu imali
DNK analize i ostale metode. Oni su imali samo ono što im je bilo pred očima: ocrnjena
žena, tela punog ožiljaka, koja je zapanjujuće ličila na Anastasiju Romanovu.
Nikoga ko je makar izokola upućen u priču o Romanovima neće iznenaditi kada
kažem da sam morala dozvoliti sebi veliku slobodu u ovoj priči. Uradila sam to na
prvom mestu jer istorijski podaci beleže stotine ljudi, a to prosto nije moguće smestiti ni
u kakav roman, a kamoli roman koji je već sam po sebi složen i nelinearan. Nemam
vremena da navedem sve izmene koje sam unela, ni razloge za njih, ali evo nekoliko, i
sve su one neophodne zarad jasnoće i naracije. Spojila sam dva učitelja Romanovih –
Čarlsa Sidnija Gibsa i Pjera Žilijara – u jednu osobu, kojoj sam dozvolila da se
predstavlja kao Pjer Žilijar. Spojila sam Jakova Sverdlova (čoveka koji je izdao
naređenje da se Romanovi ubiju), Vasilija Jakovljeva (čoveka koji je preuzeo kontrolu
nad Romanovima u Tobolsku) i Jakova Jurovskog (čoveka koji je na kraju izvršio
naređenje i pobio ih u Jekaterinburgu) u jednog čoveka – Jakova Jurovskog – prosto zato
što ne bih mogla lako da napravim razliku između tolikih Jakova, a i imala sam mesta
samo za jednog. Ova kompilacija trebalo bi da bude živi simbol smrti Romanovih.
Jevegnija Koblinskog nazvala sam Lesnikom da se ne pomeša s Aleksandrom
Kerenskim. Koblinski. Kerenski. Meni ta ruska imena sva zvuče slično. Prokleto su za
mene zbunjujuća, pa sam pomislila da bih mogla da poštedim čitaoca najbolje što
umem. Čovek koga sam nazvala Semjon nije zaista postojao, ali je bilo toliko nalik
njemu. On je prosto bio sredstvo da spojim tri različita čoveka koji su držali porodicu u
zatočeništvu u ovom romanu. Plašim se da Anastasijin pas – mili, odani i zaštitnički
nastrojen Džimi – nije preživeo onu noć u Jekaterinburgu. Postoje različiti izveštaji o
onome šta mu se desilo, ali svi se završavaju njegovom smrću. Ja imam velikog crnog
psa i silno sam želela da on preživi, pa sam dozvolila da se u priči to desi. To je sitno i
nepotrebno odstupanje od istine, ali ne kajem se. Međutim, obradovaćete se kada čujete
da je Aleksejeva Džoj uspela da preživi. Poživela je još mnogo godina.
Biografije kojima sam se vraćala dok sam pisala ovu priču jesu: Sestre Romanove
Helen Rapaport; Romanovi Sajmona Sibaga Montefjorea; The Riddle od Anna Anderson
Pitera Kurta; The Last Days of the Romanovs Helen Rapaport; The Resurrection of the
Romanovs Grega Kinga i Peni Vilson; Jewels of the Romanovs Stefana Pipija;
Anastasija: The Lost Princess Džejmsa Blera Lavela; i The Romanovs: The Final
Chapter Roberta K. Mesija.
Mnogi događaji i razgovori koji su prikazani u ovoj knjizi zaista su se desili, a neke
pojedinosti koje u njima koristim preuzete su iz knjiga koje sam navela. Između mnogo
toga drugog, otkrila sam u njima kako su Romanovi živeli u kućnom pritvoru, koje su
drago kamenje ušili u korsete – „svaki korset, kaput, steznik, pojas i šešir“, kako to
Montefjore opisuje u Romanovima; kako su komunicirali sa slugama, kako su protraćili
jednu od najvećih dinastija na svetu, užasnu realnost Aleksejeve hemofilije, kako se
porodica sprijateljila sa svojim tamničarima i, najžalosnije, šta se desilo u vozu za
Jekaterinburg i u podrumu u poslednjoj noći njihovih života. Saznala sam i kakvo je
vreme bilo tad u Jekaterinburgu i otkrila činjenice o bašti u Aleksandrovskom dvorcu.
Saznala sam za venčanje Ane Anderson i za posete Marije Raspućin. Povremeno sam,
kada je to bilo primereno, koristila stvarne dijaloge koje sam pronašla u biografijama,
obično zabeležene u pismima. Njeni prijatelji i pristalice vodili su besprekorne podatke i
bili su i više nego voljni da razgovaraju s novinarima. Ponekad sam koristila isečke iz
novina, odlomke pisama ili sudske presude. Ponekad sam pojedinosti izvlačila iz
prepiske slugu Romanovih i koristila ih da dam priči boju i autentičnost. Jedan takav
primer je i rečenica u 16. poglavlju, kada Anastasija kaže da su njihovi dani „postali šara
mraza, otapanje sunčeve svetlosti i tame“. Ovo je Ana Demidova (lik koji sam ja nazvala
Dova – jer bi još jedna Ana unela preveliku zabunu) napisala u pismu prijateljici u
novembru 1917. Uzela sam slobodu da iskoristim ove reči i pripišem ih Anastasiji.
Želela sam da što autentičnije predstavim njihov položaj. Anastasijin nadimak. Imena
kućnih ljubimaca. Sitni rivaliteti unutar porodice. Sve je to tačno i preuzeto iz istorijskih
izvora.
I sami Romanovi pisali su obilje pisama. Njihovi životi, odeća, ličnost, navike,
zdravstveni, problemi i mišljenja dobro su dokumentovani. Ali ja sam koristila samo ono
što je odgovaralo mojoj priči, i svaki pravi istoričar primetiće da sam izostavila mnogo
više nego što sam upotrebila. Mene je zanimalo samo poslednjih osamnaest meseci
njihovog života, viđenih očima tinejdžerke koja je živela privilegovanim i zaštićenim
životom. Uzak je to fokus, naravno. Ali neophodan da bi se stiglo do srži ove konkretne
priče. Svi pogrešni prikazi likova, greške i propusti isključivo su moja krivica. Ja sam
entuzijasta, nisam stručnjak. I žao mi je zbog svega što sam, bez sumnje, pogrešno
prenela. Pisanje o Romanovima je kao igranje džakom divljih mačaka.
Vredi pomenuti da sam pročitala sve biografije Ane Anderson, i to otpozadi, od
poslednjeg poglavlja do prvog, da bih bila izbačena iz ravnoteže dok pišem ovu knjigu.
Priznajem da je to neobičan način da se istražuje materijal za roman, ali mi je u ovom
slučaju pomogao da zadržim stanje uma neophodno za strukturu mog romana. Strukturu
koja – da se napomene – pomalo podseća na žongliranje motornim testerama. S tim što
su one zapaljene, a vi nosite povez.
A kada smo već kod strukture: hvala što se ostali do kraja. Znam da je veoma nalik
na film Memento (koji volim), ali je to veoma rizično preneti na papir. Volim nelinearne
fabule i znala sam da je jedini način da ovoj priči pružim pravi završetak bio da je
ispričam otpozadi. Znala sam od početka da Ana nije bila Anastasija – DNK podaci
danas su u tom pogledu kristalno jasni – ali sam i ja želela da ona bude Anastasija.
Želela sam to toliko, zapravo, da sam provela nekoliko nedelja smišljajući šašave načine
na koje je Anastasija mogla da preživi. A zatim sam, naposletku, shvatila da je upravo to
suština mog romana. Ja sam želela da ona bude Anastasija. Želela sam to toliko da sam
bila voljna da izmislim svašta.
Mnogo toga išlo je naruku Ani Anderson. Živela je i umrla u drugom vremenu. Tad
nije bilo interneta. Nije bilo genetskog testiranja i programa za prepoznavanje lica. Tad
nije postojao način da se dokažu, ali ni da se opovrgnu njene tvrdnje. Ana Anderson
umrla je 12. februara 1984. od upale pluća. Masovna grobnica sa ostacima Romanovih
otkrivena je tek 1991. A tad su još otkrili da dva tela nedostaju. Aleksejevo i telo jedne
od kćerki. I dan-danas se ne zna tačno da li nedostaje Anastasija ili Marija. I ovo otkriće
ponovo je dospelo u vesti i uverilo mnoge da Anastasija zaista jeste preživela pokolj u
Jekaterinburgu. Što je ponovo oživelo Anine tvrdnje. Nije bilo važno što se kosa i uzorci
tkiva Ane Anderson, uzeti prilikom operacije pre njene smrti, nisu slagali sa DNK
uzetom sa ostataka pronađenih u grobu. A genetsko testiranje jeste potvrdilo da se ti
ostaci genetski poklapaju s preživelim rođacima Romanovih. Misterija je konačno
rešena tek šesnaest godina kasnije, kada su 2007. otkrivena i poslednja dva tela, u
zasebnim grobovima blizu prve grobnice. Tad je identifikovano i svih sedam
Romanovih. Otad su svi na broju. Niko nije preživeo onu noć u Jekaterinburgu. Ruska,
britanska i američka genetska testiranja su sva ovo i potvrdila.
 Užasno je to, mislim da je zbog tog užasa legenda o Anastasiji Romanov tako dugo
i opstajala i imala takvu moć. Svi želimo da priča ima srećan kraj, ali ja sam nam dala
kraj koji nam je neophodan. I mislim da je to daleko bolji način.
 ZAHVALNICE

Razlika između skoro prave reči i prave reči je zapravo veoma

velika – razlika je to između svica i munje.
Mark Tven

Ovaj deo spisateljskog procesa uvek me ostavlja zbunjenom. Ne zato što ne znam kome
da zahvalim, već zato što ne znam kako. Želim da pronađem prave reči. Želim na pravi
način da iskažem poštovanje ljudima koji su pomogli da ova knjiga nastane. Daću sve
od sebe. Molim vas, imajte razumevanja.
Moj agent Elizabet Vid bila mi je prijateljica i podrška mnogo godina. Ona je
savršena mešavina žestokog zastupnika, oštroumne poslovne žene i strpljivog slušaoca.
Takođe ima onostranu sposobnost da pošalje mejl ohrabrenja baš u pravom trenutku.
Odavno bih odlepila da nije nje. Svi u književnoj agenciji Buk grup su divni i divno je s
njima sarađivati, a ponajviše s Hali Šejfer, jer ima strašnu sposobnost da uvek zvuči kao
da je sjajno raspoložena. I silno bih se ogrešilakada ne bih odala priznanje Dženi Mejer,
koja se bavi prodajom prava i vrlo pribrano rešava beskrajna pravna pitanja.
Moje urednice za ovu knjigu – Melisa Danacko i Margo Šikmanter – bile su
pametne i pažljive i uvek spremne da pruže podršku. One su savršeno držale na okupu
projekat koji je svakog dana pretio da me slomi. I da se zna, bile su u pravu za sve!
Blejk Lejers je, kao i uvek, bila zaštitna ograda za moje vozilo koje je izgubilo
kontrolu.
Meribet Vejlen mi je iskreni prijatelj duže od decenije. Zahvalna sam joj na
mnogim avanturama i beskrajnom smehu. Zahvalna sam joj što me je videla u najgorem
izdanju i nije me šutnula napolje. Ume da mi čita misli, dovršava moje rečenice i podeli
bocu vina kao niko drugi. Kao što gvožđe oblikuje gvožđe, tako i prijatelj oblikuje
prijatelja.
Dž. T. Elison i Pejdž Kračer su žene koje umeju da piju skoč i rade jogu. Verovatno
u isto vreme, premda tu teoriju još nisam proverila. One me zasmejavaju i održavaju
prisebnom. Čast mi je da ih nazovem prijateljima.
Moj izdavački tim u izdavačkoj kući Dabldejje impresivna skupina genija.
Beskrajno sam zahvalna publicisti Todu Dautiju (čoveku koji je delimično Merlin, a
delimično Supermen), Džudi Džekobi (marketinškom virtuozu), Bilu Tomasu (izdavaču
i vernom pristalici), Džonu Fontani (dizajneru korica), Nori Rajhard (najstrpljivijem
izvršnom uredniku u zemlji), Lorejn Hajland (proizvodnom menadžeru), Pei Koi
(dizajneru teksta) i Megi Kar (lektoru). Prodajni tim u Pengvin Random hausu je
izvanredan. Posebno hvala Keti Kalvert, En Kingman, Stejsi Karlini, Emili Bejts, Lin
Kovač, Bet Keler, Bet Majster, Džejmsu Kimbalu, Dženet Kuk, Rut Libmen. Dejvidu
Veleru, Džejsonu Goblu i Jenu Tsaski.
Dodatno hvala mojim prijateljima, porodici, mentorima i uzorima čije je prisustvo
u mom životu beskrajni blagoslov: Ebi Belbek, Džošu Belbeku, Emili Alison, Tajleru
Storsu, Dajen Belbek, Džeriju i Kej Lohon, Blejku i Trejsi Lohon, Endiju i Nikol
Kriling, Džanel Berfut, Kriti Mejs, Majklu Izliju, Kajii Stors i Kristin Flot. Učiteljima i
trenerima bejzbola koji uče moje dečake: svi do jednog ste sveci. Hvala što dajete sebe
mojoj deci.
Karen, iz Eplove tehničke podrške, bukvalno je spasla ovaj roman. Tužna sam što
je nikada nisam pitala kako se preziva (u svoju odbranu mogu da kažem da sam tad bila
u totalnoj panici). Ali ona zna ko je.
Mojim prijateljima u svetu izdavaštva, a i u stvarnom svetu, zahvalna sam svakog
dana: Helen Elis, En Bogel, Lisi Paton, Lori Benedikt, Džoj Džordan-Lejk, Peti Kalahan
Henri, River Džordan, Niki Kofman, Dajani Rejborn, Karen Abot, Ejmi Ker, Deniz
Kirnan i Gnevnom Džou.
Helen Simonson, Peti Kalahan Henri, Džeklin Mičard, Karen Abot, Džilijan
Kantor, Dž. T. Elison i Lora Benedikt sve su uputile tople i velikodušne reči pohvale
ovom romanu. Hvala što ste čitale one prve stranice i dale svoj glas ovom projektu.
Mom suprugu Ešliju, koji me svakog dana zasmejava, zahvalna sam na daru
nepopravljivih bora oko očiju, koje s tim idu. On mi je najbolji prijatelj, moj veseli
pevač i čovek koji završava projekte. Poznajem ga tačno pola života – i to je ona daleko
bolja polovina. Nakon dvadeset godina on je i dalje najbolje što mi se ikada desilo.
Već sam to rekla, ali je to i dalje istina: Divlji haos (London, Parker, Maršal i Rigs)
deo je mog srca koji hoda van mog tela. Glasni su, razmetljivi i iritantni u svojoj
iskrenosti i mudrosti. Ali su i nežni i mili i najljubazniji mladići koje poznajem. Jedna od
najvećih radosti mog života je što sam im majka.
Neko mi je jednom rekao, da biste napravili znak za reč upomoć, morate da skupite
desnu šaku u pesnicu (i podignete palac nagore) i udarite jednom o dlan leve ruke.
Upomoć! Upomoć! Upomoć! Bože, pomozi mi! To je moja svakodnevna molitva dok
pišem. Izgovaram je naglas i govorim je znakovnim jezikom. I on mi pomaže, moj Isus.
Pomaže mi. Za to sam mu, i uvek ću biti, zahvalna toliko da to rečima ne može da se
izrazi – ni izgovorenim ni nekim drugim.