Alikvotni tonovi
Alikvotni tonovi, takođe nazvani i parcijalnim tonovima ili harmonicima su pojava uglavnom sluhom neprepoznatljivih tonova koji se formiraju nad glavnim izvedenim tonom. Njihov broj i jačina određuju „boju“ tona nad kojim se formiraju pri čemu je broj dominantan faktor. Frekvencije alikvotnih tonova se prema osnovnom tonu odnose kao 1:2:3:4:5:6:… do određene granične frekvencije. Ova granica kod nekih instrumenata iznosi:
| Instrument | Horna | Flauta | Violina | Truba | Triangl |
| Granična frekvencija (kHz) | 1,5 | 4 | 8 | 9 | 16 |
Ono što se da primetiti je da što je manji broj alikvotnih tonova (tj. što je granična frekvencija niža) to je zvuk instrumenta „mekši“ i obrnuto − što je alikvotnih tonova više, to je zvuk instrumenta oštriji. Na nekim instrumentima se, naročitim postupkom u sviranju, može postići da pojedini alikvoti zazvuče izdvojeno, kao tzv. flažoleti. S druge strane, pomoću savremene elektronike, moguće je da se, slaganjem više treperenja odovarajuće visine i jačine, veštački stvori (sintetizuje) zvuk bilo koje željene boje.
Hajde da, na primer, formiramo harmonike nad tonom A (veliko A), čija je frekvencija 110 Hz, do granice od 1.500 Hz:
| Osnovni ton | Alikvotni tonovi (Hz) | |||||||||||
| 110 Hz | 220 | 330 | 440 | 550 | 660 | 770 | 880 | 990 | 1.100 | 1.210 | 1.320 | 1.430 |
| Približan ton | a | e1 | a1 | cis2 | e2 | g2 | a2 | h2 | cis3 | dis3 | e3 | f3 |
- Osnovna teorija muzike, Marko Tajčević, 1997, strane 138 — 139