Bitka kod Midwaya
| Drugi svetski rat | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
Američki obrušavajući bombarderi Daglas SBD Dontlis u blizini goruće japanske teške krstarice Mikuma | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 1 nosač aviona potopljen 1 razarač potopljen 150 uništenih aviona 307 poginulih |
4 nosača aviona potopljena 1 teška krstarica potopljena 322 uništenih aviona.[2] 3057 poginulih[3] | ||||||
Bitka za Midvej je bila velika pomorska bitka na Pacifiku u Drugom svetskom ratu. Ona je trajala od 4. do 7. juna 1942. godine, približno mesec dana nakon bitke u Koralnom moru, pet meseci nakon japanske okupacije ostrva Vejk, i tačno šest meseci od dana kada su Japanci izvršili napad na Perl Harbur. Zbog svojih kratkoročnih i dugoročnih posledica, ona je bila najvažnija pomorska bitka još od Nelsonove pobede kod Trafalgara 1806. godine.
Za vreme bitke, snage Sjedinjenih Američkih Država zaustavljaju japanski napad na atol Midvej, gubeći jedan nosač aviona i jedan razarač, a potapaju Japancima četiri nosača aviona i jednu tešku krstaricu.
Bitka je bila odlučujuća pobeda za Amerikance, široko smatrana za najvažniju pomorsku bitku u Pacifičkoj kampanji u Drugom svatskom ratu.[4] Bitka je trajno oslabila carsku japansku mornaricu, naročito zbog gubitka četiri nosača aviona i preko 200 nenadoknadivih, iskusnih mornaričkih pilota.[5]
Obe zemlje su pretrpele gubitke u bici, ali Japan je bio nemoćan da obnovi svoje pomorske snage, dok u isto vreme američki program brodogradnje i obuke novih pilota, je omogućio brzu popunu.[6] Od 1942. godine, Sjedinjene Američke Države grade brodove po velikom programu, koji je trebao omogućiti mornarici superiornost nad japanom flotom.[7] Nakon Midveja, japanska mornarica je postala inferiornija u odnosu na američku flotu koja je iz mesec u mesec bila sve jača. Strateški, američka mornarica je bila sposobna da preuzme inicijativu na Pacifiku i krene u ofanzivu.
Japaski plan napada na Midvej, koji je takođe uključivao sekundarni napad na Aleutska ostrva od strane manje flote, je bio japanski mamac da se američka flota nosača aviona uvuče u zamku i uništi.[8] To bi efektivno uništilo američku Pacifičku flotu i garantovalo bi japansku pomorsku nadmoć na Pacifiku barem do kraja 1943. Takođe bi osvajanje ostrva pomerilo japanske odbrambene linije dalje od matičnih japanskih ostrva. Uspeh ove operacije bi se takođe smatrao kao priprema za dalji napad na Fidži i Samou, kao i na predviđenu invaziju na Havaje.[9]
Da su Japanci ostvarili svoje ciljeve kod Midveja, severoistočni obod Pacifika bi bio bespomoćan protiv japanske mornarice. Zato midvejska operacija, kao i napad na Perl Harbur koji je uvukao Sjedinjene Američke Države u rat, nije bila operacija da se osvoji kopno SAD, već je bila usmerena na eliminaciju SAD kao strateške sile na Pacifiku, da bi se Japancima dale odrešene ruke u osvarenju svoje regionalne prevlasti. U najboljem slučaju, nadalo se da će Amerika biti prinuđena da sedne za pregovarački sto, radi okončanja rata na Pacifiku, sa povoljnim uslovima za Japan.[10]
Japan je veoma uspešno i brzo postigao svoj početni ratni cilj, uključujući osvajanje Filipina, Malaja i Singapura, a osigurao je sebi i vitalne izvore sirovina na Javi, Borneu i ostalim ostrvima Holandske Istočne Indije (sada Indonezija). Stoga, pripreme planova za drugu etapu operacija, počele su početkom januara 1942. godine. Međutim, zbog različitih strategija između carske japanske armije i carske mornarice, kao i nesuglasica između Admiralštaba i Kombinovane flote admirala Jamamote, formulisanje efektivne strategije je bilo sprečeno, a strategija nije bila završena do aprila 1942.[11] Admiral Jamamoto uspeva da pobedi u birokratskoj borbi, plasirajući svoju operativnu koncepciju - dalje operacije na centralnom Pacifiku, ispred ostalih borbenih planova, uključujući i operacije posredno ili neposredno uperene protiv Austarlije i na Indijskom okeanu. Na kraju, Jamomotova neodmerena pretnja da će dati ostavku, ako se ne postupi po njegovom, uspela je da progura njegov plan.[12]
Jamamotov primarni strategijski interes je bio eliminacija preostalih američkih nosača aviona. Ovaj interes je naglo ubrzan nakon Dulitlovog vazdušnog prepada na Tokio, 18. aprila 1942. godine; udar su izvršili američki avioni B-25 Mičel, koji su uzleteli sa nosača aviona Hornet. Prepad je naneo jako malo vojne štete, ali je zato ostavio veliki psihički šok na Japance i pokazao da postoji rupa u odbrani oblasti japanskih domaćih ostrva.[13] Potapanje američkih nosač aviona i osvajanje Midveja, jedinog strategijskog ostrva pored Havaja u istočnom Pacifiku, je bilo prihvaćeno kao jedini način da se otkloni ova pretnja. Jamamoto je smatrao da će operacije prema glavnoj bazi za nosače aviona u Perl Harburu, izazvati američke snage na borbu. Međutim, procenivši jačinu američkog kopnenog vazduhoplovstva na Havajima, on zaključije da snažnu američku bazu ne može napasti direktno.[14] Zato bira za metu Midvej, koji je poslednje ostrvo na severozapadnom kraju lanca Havajskih ostrva, udaljeno oko 1300 nautučkih milja od ostrva Oahu. Midvej nije bio naročito važan za Japanske planove; ali, Japanci su znali da je za Amerikance Midvej bitna predstraža Perl Harbura i stoga je bio čvrsto branjen.[15] Amerikanci su doista smatrali Midvej bitnim; nakon bitke, na Midveju je uređena podmornička baza, čime se povećala oblast delovanja američkih podmornica. Aerodromska pista na Midveju je služila kao isturena tačka za bombarderske napade na ostrvo Vejk.[16]
Kao i svi tipični japanski pomorski planovi tokom Drugog svetskog rata, Jamamotov borbeni plan je bio veoma složen.[17] Pored toga, njegov plan je bio zasnovan na optimističkoj obaveštajnoj informaciji, da su američki nosači aviona Enterprajs i Hornet, ujedinjeni u operativnu eskadru TF-16, i da su to bili jedini upotrebljivi nosači aviona Pacifičke flote u to vreme. Nosač aviona Leksington je bio potopljen a Jorktaun teško oštećen (Japanci su verovali da je potopljen) u bici u Koralnom moru, svega mesec dana ranije. Takođe, Japanci su bili obavešteni da je Saratoga bila na popravci na zapadnoj obali, nakon što je oštećena torpedom sa jedne podmornice. Zato su Japanci lično verovali da najviše dva američka flotna nosača aviona mogu da se upotrebe u predstojećoj operaciji.
Još značajnije je bilo Jamamotovo verovanje da su američke snage demoralisane zbog njihovih čestih poraza tokom prethodnih šest meseci. Jamamoto je osećao da će skrivanje biti potrebno, kako bi se dovela saveznička flota u pogubnu situaciju.[18] Prema tom zaključku, on širi svoje snage na veliko prostranstvo (posebno njegove bojne brodove), i smanjuje verovatnoću da njegove snage budu otkrivene od Amerikanaca pre početka bitke. Međutim, ovaj disperzni raspored, značio je da ni jedna od ovih formacija nije podržavala jednu drugu. Nepoznato za Jamamota, svaka korist od ovoga je bila neutralisana činjenicom da su Sjedinjene Američke Države imale razbijen glavni japanski mornarički kod (koji su Amerikanci označili kao JN-25).[19]
Kritično, Jamamotovi zaštitni bojni brodovi i krstariice su bile iza Nagumove udarne grupe nosača aviona, nekoliko stotina nautičkih milja. Japanske teške površinske snage su bile određene da unište bilo koji deo američkih flotnih snaga koji se pojavi kod Midveja. Prvo bi Nagumovi nosači aviona dovoljno oslabili te snage, a onda bi ih u jednodnevnoj borbi uništili bojni brodovi i krstarice.[20] Ovo je bila tipična borbena doktrina u većini velikih mornarica. Međutim, njihova velika udaljenost od Nagumovih nosača aviona je predstavila veliki problem tokom bitke, pošto su bojni brodovi praćeni od krstarica na kojima su se nalazili izviđački hidroavioni, dragoceni Nagumu.[21]
Japanci su za napad na Aleutska ostrva („operacija AL”) izdvojili relativno veliki broj brodova, i samim tim, smanjili svoje glavne snage za napad na Midvej. Ranija proučavanja istorije bitke su smatrala napad na Aleutska ostrva diverzionom operacijom koja je trebalo da odvuče američke snage u pravcu severa, ali poslednja proučavanja bitke su pokazala da je po originalnom japanskom borbenom planu, „operacija AL“ trebalo da se izvede istovremeno kad i napad na Midvej.[22] Međutim, jedan dan kašnjenja Nagumove udarne eskadre dovodi do toga da je „operacija AL“ počela dan ranije u odnosu na zajednički planirani napad.[23]
Posle pobede kod Perl Harbora, Japan je imao inicijativu u ratu na Pacifiku. U bici kod Perl Harbora, Japanci su uništili veliki broj američkih bojnih brodova (većina teško oštećenih), ali su američki nosači aviona ostali netaknuti.
Bici kod Midveja prethodila je još jedna bitka, bitka u Koralnom moru u kojoj su Japanci imali 1 potopljen i 1 oštećen nosač aviona, isto kao i Amerikanci.
Kao rezultat učešća u bici u Koralnom moru, japanski nosač aviona Zuikaku se nalazio u bazi Kure, isčekujući popunu avio grupe. Teško oštećeni nosač aviona Šokaku se nalazio na popravci, nakon što je pogođen sa tri bombe u bici u Koralnom moru, i provešće nekoliko meseca u doku. Uprkos činjenici da se od preostalih aviona sa ta dva nosača mogao popuniti Zuikaku jednom mešovitom grupom, Japanci nisu uradili ozbiljniji pokušaja da se on osposobi za predstojeću bitku.[24] Stoga, umesto da je imao pet velikih flotnih nosača u bici, admiral Nagumo je imao četiri: Akagi i Kaga su formirali 1. diviziju; Hirju i Sorju su formirali 2. diviziju. Japanski nosači aviona su bili konstantno u akciji, počevši od napada na Perl Harbur, do Indijskookeanskog prepada, te je počeo da se oseća umor kod članova posade i avio osoblja.
Japanske strategijske izviđačke pripreme pre bitke su takođe bile loše. Stražarska linija japanskih podmornica je kasnila da dođe na poziciju (delom zbog Jamamotove žurbe), te je dozvolila američkim nosačima aviona da dođu na mesto sastanka, severoistočno od Midveja (nazvano „Srećna tačka“) bez otkrivanja.[25] Jedan drugi pokušaj, korišćenjem četvoromotornog izviđačkog hidroaviona za osmatranje Perl Harbura pre bitke (na taj način je trebalo otkriti odsustvo ili prisustvo američkih nosača aviona), poznato kao „operacija K“, je takođe propao kada su japanske podmornice određene za popunu gorivom izviđačkog aviona, bile otkrivene n mestua predviđenom za popunu gorivom - jedan do tada pust zaliv na atolu Frenč-Frigat-Šols - je bio okupiran od američkih ratnih brodova (zbog toga što su Japanci izveli identičnu misiju u martu).[26] Stoga, Japancima je bilo uskraćeno bilo kakvo saznanje o pokretima američkih nosača aviona neposredno pre bitke. Japanci radiom šalju izveštaje o povećanom delovanju američkih podmornica i radio sabraćaja. Ovi izveštaji su bili Jamamotu od pomoći pre bitke, međutim, japanski plan nije bio izmenjen; Jamamoto, koji se nalazio na Jamatu, nije se usudio da obavesti Naguma, plašeći se, da će otkriti svoj položaj, i pretpostavlja (netačno) da je Nagumo primio isti izveštaj iz Tokija.[27]
Japanski plan imao je 3 segmenta. Udarna grupa japanskih nosača aviona, koja se sastojala od 4 nosača aviona Akagi, Kaga, Sorju, i Hirju pod komandom viceadmirala Čučija Nagume, trebalo je da iznenada napadne Amerikance iz pravca severozapada. Iza ove grupacije i pod njenom zaštitom bi trebalo da se pojavi glavnina pomorskih snaga pod komandom admirala Isorokua Jamamota, koja ja trebala da u frontalnoj borbi uništi američke brodove. Onda bi invazione snage pod komandom viceadmirala Nobutake Konda trebalo da se iz pravca jugozapada iskrcaju i zauzmu ostrvo.
Međutim, Amerikanci su još pre bitke otkrili japanski plan, presreli su radiokomunikaciju između Japanaca, tako da su pripremili zamku za njih.
Za izvođenje Midvejsko-Aluetske operacije, Japanci su skupili oko 160 brodova i nameravali su da u direktnom sukobu unište američku flotu.
- Prva flota
- Glavne snage prve flote - admiral Isoroku Jamamoto na bojnom brodu Jamato
- 1. divizija bojnih brodova
- Jamato - kontaadmiral Gihači Takjanagi
Japanski bojni brod Jamato - Mucu - kontraadmiral Gunđi Kogure
- Nagato - kapetan fregate Hideo Jano
- Jamato - kontaadmiral Gihači Takjanagi
- Grupa nosača aviona
- Specijalne snage (nosači hidroaviona)
- Zaštitne snage
- 3. flotila razarača - kontraadmiral Šintaro Hašimoto na krstarici Sendaj
- Sendaj - kapetan fregate Nobue Morišita
- 11. divizija razarača
- 19. divizija razarača
- 3. flotila razarača - kontraadmiral Šintaro Hašimoto na krstarici Sendaj
- Grupa za popunu gorivom
- 2 tankera
Viceadmiral Čuiči Nagumo
- 2 tankera
- 1. divizija bojnih brodova
- Prva udarna grupa nosač aviona - viceadmiral Čuiči Nagumo na nosaču aviona Akagi
- 1. divizija nosača aviona - viceadmiral Čuiči Nagumo
- 2. divizija nosača aviona - kontra-admiral Tamon Jamaguči na nosaču aviona Hirju
- Prateće grupa - kontra-admiral Hiroaki Abe na krstarici Tone
- 8. divizija krstarica - kontra-admiral Hiroaki Abe
- 3. divizija bojnih brodova (1. sekcija)
- Haruna - kontra-admiral Tamocu Takama
- Kirišima - kapetan fregate Sanđi Ivabuči
- Zaštitne snage
- 10. flotila razarača
- Nagara
- 4. divizija razarača
- 10. divizija razarača
- 17. divizija razarača
- 10. flotila razarača
- Grupa za popunu gorivom
- Akigumo - kapetan korvete Šoohei Sooma
- 5 tankera
- Glavne snage prve flote - admiral Isoroku Jamamoto na bojnom brodu Jamato
- Druga flota (snage za invaziju na Midvej)
- Glavne snage druge flote - viceadmiral Nobutake Kondo
- 3. divizija bojnih brodova (2. sekcija)
- 4. divizija krstarica (2. sekcija)
- 5. divizija krstarica
- Zaštitne snage
- 4. flotola razarača - kontra-admiral Šodži Nišimura na krstarici Jura
- Jura - kapetan fregate Širo Sato
- 2. divizija razarača
- 9. divizija razarača
- 4. flotola razarača - kontra-admiral Šodži Nišimura na krstarici Jura
- Grupa nosača aviona - kapetan korvete Sueo Obajaši
- Grupa za popunu gorivom
- 4 tankera
- 1 brod radionica
- Snage za okupaciju Midveja - kontraadmiral Raizo Tanaka
- Desantne snage
- 12 transportna broda
- 3 patrolna broda
- 1 tanker
- Zaštitne snage - kontraadmiral Raizo Tanaka na krstarici Džincu
- Džincu - kapetan fregate Torazo Kozai
- 15. divizija razarača
- 16. divizija razarača
- Jukikaze - kapetan korvete Kenđiro Tobita
- Amacukaze - kapetan korvete Tameiči Hara
- Tokicukaze - kapetan korvete Giiči Nakahara
- Hacukaze - Jasumasa Vatanabe
- 18. divizija razarača
- Desantne snage
- Glavne snage druge flote - viceadmiral Nobutake Kondo
U pripremi za bitku sa neprijateljskim snagama, za koje se pretpostavljalo da će upotrebiti 4 ili 5 nosača aviona, admiralu Čester Nimicu, komandantu Pacifičke oblasti, bili su potrebni svi raspoloživi američki nosači aviona. On je već imao operativnu eskadru admirala Viliam Helsija sa dva nosača aviona (Enterprajs i Hornet); Helsi je, koji je oboleo od psoriaze, bio je zamenjen od kontra-admirala Rejmond Spruensa (Helsijev komandant eskortnih snaga).[28] Takođe, Nimic povlači brzo snage kontra-admirala Frenka Flečera iz oblast jugozapadnog Pacifika. On je stigao u Perl Harbur na vreme da se popuni i otplovi. Saratoga je bila još uvek na popravci, a Jorktaun je teško oštećen u bici u Koralnom moru, ali u Perl Harbuškom brodogradilištu je on brzo opravljen. Premda je procenjeno da Jorktaun mora da ode u brodogradilište Bremerton na višemesečnu popravku, 72 sata je bilo dovoljno da se on osposobi za status borbeno sposobnog broda (made ne savršeno idealan).[29] Njegova poletno-sletna paluba je zakrpljena, sve sekcije unutrašnjeg rama su sasvim presečene i zamenjene, a nekoliko novih eskadrila (izvučenih iz Saratoge) je bilo postavljeno na palubi. Nimic je pokazao nepoštovanje prema uspostavljenoj proceduri u dobijanju njegovog trećeg i poslednjeg nosača spremnog za bitku; popravke su nastavljene čak i kad je Jorktaun napuštao dok, sa radnicima broda radionice Vestal - (koji je oštećen u napadu na Perl Harbur šest meseca ranije) još uvek na palubi. Tačno tri dana nakon smeštanja u Perl Harburški dok, Jorktaun je ponovo isplovio.[30]
- Nosači aviona: USS Jorkataun, USS Enterprajz, USS Hornet
- Krstarice: CA Portland, CA Astoria, CA New Orleans, CA Minneapolis
- Razarači: 17
- Podmornice: 19
Admiral Nimic je imao jednu neprocenjivu prednost: Američki i britanski dešifranti su probili šifru JN-25. Komandant Džozef Dž. Ročfort i njegov tim iz stanice HYPO su bili sposobni da potvrde, da je Midvej meta predstojećeg japanskog udara, sa datumom napada 4. ili 5. juna (protiveći se verovanju iz Vašingtona, da će napad uslediti sredinom juna), i obezbeđuju Nimicu kompletan uvid u japansku pripremu za bitku. Japanski pokušaj da se upotrebi jedna nova knjiga šifara je naišao na prepreku, omogućavajući stanici HYPO nekoliko odlučujućih dana; dok je to sve bilo nepoznato nešto pre pre početka napada, sada je bitan proboj već bio učinjen.[31]
Kao rezultat, Amerikanci su pristupili borbi sa vrlo jasnom slikom odakle, kada, i sa kolikom snagom će se Japanci pojaviti. Nimic je bio obavešten, za vreme zadataka, da je ogromna, po broju, japanska flota podeljena u najmanje četiri operativne eskadre, a da eskortna grupa koja prati glavnu udarnu grupu nosača aviona broji svega nekoliko brzih brodova. Zahvaljujući ovoj informaviji, on je znao da je broj protiv-avionskih topova koji štite nosače aviona bio ograničen. Znajući snagu sa kojom se suočio, Nimic je izračunao da njegova tri nosača aviona, plus Midvej, u odnosu na Jamamotova četiri nosača aviona, daju Amerikancima blažu prednost. Američka vazdušna grupa na bilo kom nosaču aviona je bila veća od vazdušne grupe na bilo kom japanskom nosaču aviona. Japanci, nasuprot, su ostali skoro u potpunom mraku u odnosu na svoje protivnike čak i nakon početka bitke.[32]
1. Laka krstarica Džincu, zastavni brod 2. Razarači 3. Transportni brodovi 4. Napad aviona B-17, 17:00 03.06.1942. 5. Torpedni napad aviona Katalina 01:00 04.06.1942.
Prvi vazdušni napad se dogodio 3. juna, a izvelo ga je 9 bombardera B-17, operišući sa Midveja, protiv japanske transportne grupe admirala Tanake.[34] Iako je izvešteno o pogocina,[34] nijedna bomba koja je bačena nije pogodila metu, i pričinjena štete je bila jako mala.[33] Rano ujutru, sledećeg dana, transportni brod Akebono Maru je oštećen od eksplozije torpeda prilikom napada aviona Katalina, oko 01:00 sati.[33] Viceadmiral Čuiči Nagumo lansira svoj prvi vazdušni talas od 108 aviona ka Midveju u 04:30 sati, 4. juna 1942. godine. U isto vreme, on lansira osam izviđačkih aviona (jedan 30 minita kasnije zbog tehničkih problema, a jedan je bio prisiljen da se vrati nazad), kao njegovu borbenu vazdušnu patrolu.
Japansko vazdušno izviđanje je bilo veoma slabo, sa suviše malo aviona da pokriju adekvatno dodeljene oblasti, radeći po veoma lošim vremenskim uslovima ka severoistoku i istoku od Nagumove operativne eskadre.[35]
Američki radar na Midveju otkriva neprijatelja na nekoliko nautičkih milja od ostrva i njihovi avioni uskoro uzleću. Bez zaštite, bombarderi odlaze u napad na japansku flotu nosača aviona, dok njihova lovačka zaštita ostaje pozadi da štiti Midvej. U 06:20 sati, japanski palubni avioni bombarduju i teško oštećuju američku bazu na Midveju. Američki piloti lovaca, bazirani na Midveju, uzleteli su na starim lovcima Graman F4F i zastarelim F2A, u odbrani Midveja i trpe velike gubitke. Većina je oborena u prvih nekoliko minuta, a svega dva su preostala da lete. Američka protivavionska vatra je bila precizna i žestoka, oštećujući mnoge japanske aviona a jedan obaraju[36] Japanci su uvideli da su bombarderi sa ostrva već otišli, i šalju iveštaj admiralu Nagumu, da je potrebno izvršiti još jedan napad radi neutralizovanja odbrane Midveja, pre nego što bi se trupe iskrcale 7. juna; američki bombarderi su još uvek mogli upotrebiti aerodrom na Midveju za popunu gorivom i napad na japanske invazione snage.[37]
Uzletajući pre japanskog napada, američki bombarderi koji su bazirali na Midveju su izvršili nekoliko napada na japansku flotu nosača aviona. Ovde je uključeno i šest aviona TBF avendžer, čiji su piloti bili iz Hornetove VT-8 grupe - njihova prva borbena operacija, i četiri B-26 Maroder, svi naoružani torpedima. Japanci u ovim napadima nisu imali nikakve štete, dok su, u isto vreme oborili sve američke avione, osim tri – jedan TBF i dva B-26,[38]
Admiral Nagumo, pridržavajući se japanske doktrine o upotrebi nosača aviona iz tog vremena, zadržava polovinu svojih aviona u rezervi. Ovo je uključivalo i dve eskadrile sa obrušavajućim i torpednim bombarderima. Torpedni bombarderi su bili naoružani torpedima i trebali su napasti bilo koji američki brod koji lociraju, dok su obrušavajući bombarderi bili nenaoružani.[39] Kao rezultat napada sa Midveja, kao i jutarnja preporuka vođe leta, u pogledu još jednog vazdušnog udara na Midvej, Nagumo u 07:15 sati naređuje svojim rezervnim avionima da se naoružaju kontakt bombama za upotrebu po kopnenim metama. Ove pripreme su bile u toku skoro 30 minuta, kada je u 07:40 sati, izviđački aviona sa krstarice Tone šalje signal da je uočio jednu veću američku pomorsku grupu na istoku. Nagumo brzo stopira svoje naređenje i traži od izviđačkog aviona da ustanovi sastav američkih snaga. Proći će još 40 minuta pre nego što izviđački avion otkrije i radiom javi o prisustvu jednog nosača aviona među američkim brodovima, TF-16 (drugi nosač nije otkriven).[40]
Nagumo se tada našao u nezgodnom položaju. Kontraadmiral Tamon Jamaguči, komandant 2. divizije nosača aviona (Hirju i Sorju), preporučuje Nagumu da odmah napadne sa snagama koje raspolaže. Nagumo uočava tabožnju dobru priliku za udar na američke brodove,[41] međutim, bio je opterećen činjenicom da njegove snage prvog talasa treba uskoro da se vrate iz napada na Midvej. One su bile pri kraju sa gorivom, a među njima je bilo i ranjenih, te su stoga morali brzo da slete na nosače ili da padnu u vodu, gubeći dragocene avione i posade. Za sletanje na nosače aviona i lansiranje aviona u novu napad trebalo je oko 30-45 minuta.[42] Osim toga, ako bi izvršio odmah lansiranje napada, jedan deo njegovoh rezervnih snaga bi se našao u borbi bez adekvatnog protivbrodskog naoružanja, kao i bez lovačke zaštite; on je upravo bio svedok kako su lako oboreni nezaštićeni američki bombarderi od njegovih lovaca[43]. Japanska doktrina o upotrebi aviona sa nosača aviona je predviđala kompletno sastavljen napad, a kako je izostajala potvrda (do 08:20) da američke snage imaju nosače aviona, Nagumo se držao doktrine.[44] Dopunski, predstojeći još jedan američki vazdušni udar u 07:53 sati, je potvrdio činjenicu da je potrebno izvršiti još jedan vazdušni napad na ostrvo. Na kraju, Nagumo je odabrao da sačeka povratak njegovih snaga, koje su izvele prvi vazdušni udar na Midvej, a zatim lansira svoje rezrvne snage, koje bi dotle bile naoružane i spremljene za nov napad[45] U finalnoj analizi, to nije pravilo nikakvu razliku, Flečer je lansirao napad u 7:00, a letelice ko je bi sprovele razarajući udar, već su bile na putu. Nije bilo ničega što bi Nagumo mogao da učini povodom toga. To je bila fatalna greška Jamamotove pretpostavke, koja se zasnivala na trdicionalnoj doktrini bojnih brodova.[46]
Japanci su ubrzo primetili amerčke nosače aviona i počeli da pripremaju svoje avione za novi napad. Američki torpedni bombarderi izveli su još par napada, svi su oni bili neuspešni, ali su uspeli da zadrže Japance i odlože njihove napade. Japanci su se ubrzano pripremali, palube njihovih brodova su bile pune aviona, bombi i lako zapaljivog kerozina. Iznenada se pojavila jedna formacija američkih bombardera koji su napali i pogodili tri od četiri japanska nosača. Nosači su brzo planuli, u jednom trenutku promenila se sudbina čitavog rata na Pacifiku.
Jedino je nosač Hirju ostao operativan. Sa ovog broda poleteli su avioni koji su bombardovali američki nosač Jorktaun, koji je kasnije potonuo. Takođe i sam Hirju je bio potopljen sledećeg dana od strane američkih torpednih aviona, tako da su sva 4 japanska nosača bila potopljena, dok su Amerikanci izgubili samo Jorktaun.
Posle ove pomalo nesrećne katastrofe Japanci odlučuju da se povuku. Američka flota je nastavila da goni neprijatelja i uspela je da potopi japansku krstaricu Mikuma. Istovremeno su Amerikanci izgubili jadan razarač, koji je uništila japanska podmornica.
U borbi su Amerikanci izgubili 150 aviona dok su Japanci imali 322 uništena aviona.
Bitka ja pokazala značaj nosača aviona i vazdušne premoći u ratu.
- ↑ Vojna enciklopedija, Knjiga broj 5, s. 450-452. - Beograd 1975.
- ↑ Vojna enciklopedija, Knjiga broj 5, s. 452. - Beograd 1975.
- ↑ Lundstrom, Guadalcanal Campaign, s. 92.
- ↑ „A Brief History of Aircraft Carriers: Battle of Midway”. U.S. Navy. Pristupljeno 12. 6. 2007.
- ↑ Dul, The Imperial Japanese Navy: A Battle History, s. 166; Vilmot, The Barrier and the Javelin, s. 519–523; Prendž, Miracle at Midway s. 395; Paršal i Tali, Shattered Sword'', s. 416–430.
- ↑ Boris Prikril, Pakao Pacifika - Beograd 1956. s. 244-245; Amerikanci su mnogo više vodili računa o broju izvežbanog letačkog osoblja. Mornaričko vazduhoplovstvo je u početku dobijalo po 6.000 letača, a kasnije se taj broj povećao na 9.000.
- ↑ Boris Prikril, Pakao Pacifika - Beograd 1956. s. 245; Tokom rata, američka brodogradilišta su isporučila 10 bojnih brodova i bojnih krstaša, 18 velikih i 9 malih flotnih nosača viona, 110 eskortnih nosača aviona, 13 teških i 33 lake krstarice, 352 razarača, 498 eskortna razarača, 55 brzih transportnih brodova i 203 podmornice, osim toga izgrađen je i ogroman broj od preko 100.000 raznih malih brodova i desantnih sredstava.
- ↑ H. P. Vilmot, Barrier and the Javelin; Lundstrom, First South Pacific Campaign; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 19–38.
- ↑ For a detailed discussion of anticipated follow-on Hawaiian operations, vidi Paršal i Tali, s. 43–45, i Stiven, Hawaii under the Rising Sun.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 33; Piti i Ivens, Kaigun.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s. 13–15, 21–23; Vilmot, The Barrier and the Javelin, s. 39–49; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 22–38.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, p. 33; Prendž, Miracle at Midway, s. 23.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s. 22–26. Prvo iznenađenje koje su Japanci doživeli je prisustvo američkih podmornica uz njihove obale, počevši sa podmornicom Gadžen pod komandom Džoea Grinfila, nekih dvadeset dana nakon Perl Harbura. Bler, Silent Victory, s.110; Perilo, Japanese Merchant Marine; Piti i Ivens, Kaigun.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 33.
- ↑ Vilmot, Barrier and the Javelin, s. 66–67; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 33–34.
- ↑ Nakon bitke za Midvej Arhivirano 2008-05-14 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s. 375–379, Vilmot, Barrier and the Javelin, s. 110–117; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 52.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 53, preuzeto iz japanske ratne istorijske serije (Senshi Sōshō), deo 43 (Midowei Kaisen), p. 118.
- ↑ Branko Kit6anović, Rat na dalekom istoku - Pula 1985, s. 209; „Kada je 120 dešifranata u Nimicovom štabu konačno utvrdilo sadržaj japanskih radioporuka, admiral je odmah doleteo sa Havaja na Midvej, i lično rukovodio odbrambenim pripremama“.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 51, 55.
- ↑ Vilmot, Barrier and the Javelin.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, pp. 43–45, izvedeno iz Senshi Sōshō, s. 196.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 43–45, izvedeno iz Senshi Sōshō, s. 119–121.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, pp. 65–67.
- ↑ Vilmot, Barrier and the Javelin, s. 351; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 98–99.
- ↑ Lord, Incredible Victory, s. 37–39; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 99; Holms, Double-Edged Secrets.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 102–104; Vilmot, Barrier and the Javelin.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s. 80–81; Kresman et al., A Glorious Page in Our History, s. 37.
- ↑ Kresman et al., A Glorious Page in Our History, s. 37–45; Lord, Incredible Victory, s. 37–39.
- ↑ Lord, Incredible Victory, s. 39.
- ↑ Holms, Double-Edged Secrets; Vilmot, Barrier and the Javelin. There are occasional ignorant references to "deception", notably in the film "Midway", referring to the false traffic before Pearl Harbor; this reflects a complete misunderstanding of the issue.
- ↑ Lord, Incredible Victory; Vilmot, Barrier and the Javelin; Lejton, And I Was There: Pearl Harbor and Midway — Breaking the Secrets.
- ↑ 33,0 33,1 33,2 Interrogation of: Captain TOYAMA, Yasumi, IJN; Chief of Staff Second Destroyer Squadron, flagship Jintsu (CL), at MIDWAY USSBS From Hyperwar, Pristupljeno 14. 02. 2008.
- ↑ 34,0 34,1 Admiral Nimitz's CinCPac report of the battle. From Hyperwar, Pristupljeno 13. 02. 2008.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 107–112; 132–133.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 200–204.
- ↑ Lord, Incredible Victory, s. 110; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 149.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s. 207–212; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 149–152.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 130–132.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s. 216–217; Paršal i Tali, Shattered Sword, s. 159–161 & 183.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s.165–170.
- ↑ Paršal i Tali, Shattered Sword, s.121–124.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s.233.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s.217–218 i 372–373; Paršal i Tali, Shattered Sword, s.170–173.
- ↑ Prendž, Miracle at Midway, s.231–237; Paršal i Tali, Shattered Sword, s.170–173; Vilmot, Barrier & the Javelin; Fušida i Okumija, Midway.
- ↑ Vilmot, Barrier & the Javelin; Fušida i Okumija, Midway.
- http://www.history.navy.mil/photos/events/wwii-pac/midway/midway.htm Arhivirano 1999-05-08 na Wayback Machine-u
- http://www.grolier.com/wwii/wwii_midwaybat.html Arhivirano 2008-10-14 na Wayback Machine-u
- https://web.archive.org/web/19990209145720/http://www.geocities.com/Colosseum/Arena/2951/english.html
| ||||||||||||