Bitka kod Azincourta
| Bitka kod Azincourta | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Stogodišnjeg rata | |||||||
Bitka kod Azenkura, minijatura iz 15. veka | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Henri Peti | |||||||
| Snage | |||||||
| 5.900 | 36.000 | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 150-250 mrtvih | 12.000-18.000 mrtvih ili ranjenih 1.000 zarobljenika | ||||||
Bitka kod Azenkura (fr. Bataille d'Azincourt) je bila jedna od bitaka Stogodišnjeg rata i odigrala se 25. oktobra 1415. godine u severnoj Francuskoj, kraj mesta Azenkur. Bitka je vođena po kiši na dan Svetog Krispina između engleske i velške armije kralja Henrija V i francuske vojske kralja Šarla VI. Francuskom vojskom nije lično komandovao onemogućeni kralj, već njegov glavni zapovednik vojske (Konstabl) Šarl D'Albre.
Bitka je poznata po korišćenju engleskog dugog luka, a strelci su činili veći deo engleske vojske. Bitku je takođe ovekovečio (i donekle dodao fiktivne elemente) Vilijam Šekspir u svojoj drami Henri V. Iako se učvrstilo verovanje o odlučujućoj pobedi Engleza uprkos činjenici da su bili brojčano daleko inferiorniji, nova istraživanja se ne slažu sa ovom tvrdnjom.
Henri V je izvršio invaziju na Francusku iz više razloga. Nadao se da će ojačati svoju poziciju u Engleskoj vodeći popularan rat u inostranstvu. Želeo je da poboljša svoju finansijsku poziciju osvajajući posede u Francuskoj koji bi mu obezbedili prihode. Želeo je takođe da učini što više francuskih plemića svojim zatočenicima, nadajući se da bi platili otkup ili od francuskog kralja iznudili novac za svoj povratak kući. Dokazi takođe pokazuju da je nekoliko velikaša u oblasti Normandije obećalo Henriju da će mu zaveštati svoje posede, ali je francuski kralj konfiskovao njihove posede.
Henrijeva vojska, koja je brojala oko 12.000 ljudi, iskrcala se 13. avgusta 1415. godine u severnoj Francuskoj i opsela luku Arfler. Opsada je trajala duže nego što je bilo očekivano. Grad se predao 22. septembra, ali ga engleska vojska nije napustila do 8. oktobra. Sezona za vođenje kampanje se bližila kraju i engleska armija je pretrpela mnoge gubitke zbog epidemije. Henri je odlučio da premesti glavninu svoje vojske (otprilike 9.000 vojnika) do luke Kale, jedinog engleskog utvrđenja u severnoj Francuskoj, gde bi ona mogla da se ponovo snabde hranom, opremom i municijom potrebnom za nastavak kampanje naredne godine.
Tokom opsade, Francuzi su uspeli da sakupe brojnu vojsku koja se oformila u okolini Ruana. Ovo nije bila feudalna vojska kako se to obično misli, već vojska plaćena na način veoma sličan engleskom sistemu. Francuzi su se nadali da će sakupiti oko 9.000 ljudi. Kada je Henri V krenuo na sever, Francuzi su mu požurili u susret da ga blokiraju kod reke Some tesu ga naterali da opet okrene na jug i onemogućili mu da stigne do Kalea. Englezi su na kraju uspeli da pređu reku kod Peronea i ponovo krenuli na sever. Bez zaštite koju im je pružala reka, Francuzi su oklevali da daljim insistiranjem na direktnom sukobu. Ograničili su se na to da samo prate Henrija i njegovu vojsku, dok su s druge strane pozivali lokalne plemiće da im se pridruže. Oko 24. oktobra moglo je doći do bitke, međutim Francuzi su se povukli u iščekivanju pojačanja. Sledećeg dana Francuzi su započeli pregovore kao taktiku odlaganja, ali Henri je naredio svojoj vojsci da krene u napad i započne bitku koju bi radije izbegao s obzirom na stanje njegove vojske. Englezi su imali malo hrane, prešli su 260 milja u roku od dve i po nedelje, dizenterija je vladala među njihovim redovima i povrh svega su morali da se sukobe sa brojnijim i dobro opremljenim naoružanim Francuzima. Međutim, Henriju je bilo preko potrebno da se domogne sigurnosti u Kaleu i znao je da ako bude još čekao, Francuzima će stići još pojačanja.
I pored toga, Francuzi su pretrpeli katastrofalni poraz, ne samo u pogledu broja izginulih, već i zbog velikog broja izginulih plemića najvišeg ranga. Pobeda je otvorila Henriju mogućnost da ostvari sve svoje ciljeve. Ugovorom u Troju (1420.) Francuzi su ga prihvatili kao regenta i naslednika francuskog prestola. Ovo je potvrđeno njegovim brakom sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI.
Ipak, Henri Peti nije doživeo da nasledi tron Francuske. Godine 1422, dok je osiguravao položaj protiv dalje francuske opozicije, umro je od dizenterije u trideset četvrtoj godini, dva meseca pre smrti Šarla VI. Nasledio ga je njegov mladi sin Henri Šesti, tokom čije vladavine su Englezi isterani iz čitave Francuske, sem Kalea, zahvaljujući vojnim uspesima francuske vojske, predvođene Jovankom Orleankom, i novim kraljem, Šarlom VII.
Bitka se vodila u prolazu koji su sačinjavale azenkurska sa jedne i tramkurska šuma sa druge strane. Na severnoj strani prolaza sa postavila vojska Šarla D'Albrea, konstabla Francuske, da blokira prolaz ka Kaleu. Noć 24. oktobra je zatekla obe armije na otvorenom, i Englezi su imali malo zaklona od jake kiše koja je padala. Rano ujutru narednog dana, Henri je postavio svoju vojsku (sada sastavljenu samo od devet stotina teških pešaka i pet hiljada strelaca, kao posledica dizenterije) u bojni poredak. Verovatno je da su se standardne tri grupacije raspoređene u liniju, svaka sa svojom konjicom vitezova i teških oklopnika na bokovima i teškom pešadijom u sredini. Engleski vitezovi su bili oklopljeni u jake gvozdene kacige i postavljene kožne jakne, ispod kojih su nosili verižne tunike kratkih rukava. Bili su postavljeni u četiri reda duboku formaciju rame uz rame. Engleski strelci su bili postavljeni ispred njih u trougaone formacije sa zašiljenim štapovima pobodenim u zemlju da bi oslabili juriš konjice, skoro istovetno kao u bici kod Kresija. Mnogi engleski strelci su bili goli ispod pojasa, zbog dizenterije dobijene tokom marša. Poslednji obrok Englezi su imali pre četiri dana i, nakon što su jednom zauzeli formaciju, strelcima je bilo zabranjeno da iz nje istupaju, te bi se olakšavali tamo gde bi stajali.
Francuzi su se grupisali u tri velike četrdeset ljudi duboke linije (nazvane battles) u kojima su bili raspoređeni i vitezovi. Na svakom krilu je bilo postrojeno hiljadu i sto teško oklopljenih konjanika, od kojih su većina bili „krem“ francuskog plemstva, uključujući dvanaest prinčeva kraljevske krvi. Centrum je sačinjavala teška pešadija a zaštitnicu devet hiljada teških konjanika. Sve ukupno, bilo je trideset i šest hiljada Francuza naspram pet hiljada i devet stotina Engleza.
Bitan faktor u bici je teren, koji je bio veoma blatnjav od skorašnjih kiša. Duboko blato je išlo u prilog Englezima, jer kada bi teško oklopljeni francuski vitezovi jednom pali, ne bi mogli da ustanu, što ih eliminiše kao efektivnu borbenu jedinicu. Blato je bilo dovoljno duboko da se jedan vitez ugušio nakon što je oboren u njega. Blato je takođe uticalo na sprečavanje francuske artiljerije da učestvuje u bici. Francuski samostrelci su, kao i obično, bili postavljeni iza vitezova i teške pešadije, sa čim se D'Albre nije slagao, pošto se sam postavio u prve redove. Francuski izvori kažu da je Henri Peti pre bitke uverio svoje plemstvo da će svi, ukoliko budu uhvaćeni, biti pošteđeni i otkupljeni natrag. Međutim, obični vojnici neće biti te sreće, te im je poručio da bi bilo bolje da se bore za svoj život.
Tokom tri časa posle svitanja nije bilo bitke; zatim je Henri, shvativši da Francuzi neće napredovati, pomerio svoju armiju napred. Na oko četiri stotine jardi od francuske linije, nakon što su ukopali drvene kočeve (zvane pealings) pod takvim uglom da odbiju konjicu, bitku su jednim plotunom otpočeli velški strelci. Treba primetiti da su ovakvi posebni kočevi bili inovacija i da ih, u dve slične bitke ovoj, kod Kresija i Poatjea, strelci nisu imali.
Francuske snage nisu predstavljale sređenu vojsku, već grupu vitezova koji su se okupili na poziv Šarla Šestog. Bili su nedisciplinovani i nemarni prema greškama učinjenim kod Kresija i Poatjea, i veoma bi brzo kretali u akciju. Francuski teški oklopnici su jurnuli na engleske strelce, samo da bi bili skoro potpuno uništeni i nagnani u zbunjujuć beg. Konstabl lično je bio na čelu borbene linije teške pešadije koja je, opterećena oklopom, sporo napredovala kroz duboko blato, mučeći se da dopre do engleskih pešaka. Nezgrapno napredujući kroz blato, predstavljali su lake mete za engleske strelce. Međutim, postalo je još gore nakon što su stigli do engleskih redova. Francuski redovi su bili toliko tesno zbijeni da bi vojnici jedva podizali oružje da napadnu neprijatelja. Broj žrtava se, ipak, počeo povećavati. Francuzi su uspeli da organizovano napadnu neprijateljske redove i sa dobrim učinkom. Tanka linija branilaca je bila potisnuta nazad, i kralj Henri je skoro oboren na zemlju. U ovom trenutku su se engleski strelci, koristeći sekire, mačeve i druga oružja, probili u otvore nastale među sada već neorganizovanim Francuzima, koji nisu mogli da se izbore sa svojim neoklopljenim napadačima i bili pobijeni ili zarobljeni. Druga linija Francuza je stigla, samo da bi bila okružena meleom. Njene vođe, kao i one iz prve linije, su bili pobijeni ili zarobljeni. Zapovednici treće linije su tražili i našli smrt u bici, dok su njihovi ljudi jahali u bezbednost.
Jedini uspeh Francuza je bio napad Isambara od Azekura, koji je izašao iz zamka Azenkura, na kraljev prtljag. Misleći da mu je napadnuta zaštitnica i da će napadači naoružati zarobljenike, Henri je naredio da se isti pobiju svi do jednog (zarobljenici su lako mogli da dođu do oružja koje je bilo razbacano svuda po polju). Plemići i stariji oficiri, želeći da zadrže mogućnost otkupa talaca, su odbili Henrijevo naređenje, tako da je krvavi posao zapao običnm vojnicima. Henrijevi postupci su možda bili nečovečni, ali ukoliko bi se zarobljenici naoružali, njegova vojska je mogla biti zdrobljena između francuskih snaga i zarobljenika.
Ujutru se Henri vratio na polje i ubio svakog ranjenog Francuza koji je preživeo noć na otvorenom. Sve plemstvo je već bilo odvedeno, a bilo koji od prostih vojnika koji je ostao na polju je bio preteško ranjen da bi mogao da preživi bez medicinske pomoći. Ukupni engleski gubici su brojali trinaest teških oklopnika (uključujući Edvarda od Norviča, drugog vojvodu od Jorka, unuka Edvarda Trećeg) i oko stotinu pešaka. Francuzi su izgubili najmanje dvanaest hiljada ljudi i više ranjenih, uključujući konstabla, trojicu vojvoda, petoricu grofova i oko devedeset barona; hiljadu je odvedeno u zarobljeništvo, među njima vojvoda od Orleana (poznati pesnik Šarl od Orleana) i Žan le Mengr, maršal Francuske.
- Antoan od Burgundije, vojvoda od Brabana i Limburga (rođen 1384)
- Filip od Burgundije, grof od Nevera i Retela (rođen 1389)
- Šarl Prvi D'Albre, grof od Drea i konstabl Francuske
- Žan Drugi, grof od Betuna (rođen 1359)
- Žan Prvi, vojvoda od Alensona (rođen 1385)
- Frederik od Lorene, vojvoda od Vodmona (rođen 1371)
- Robert, grof od Marloa i Soasona
- Edvard III, vojvoda od Bara (Vojvodstvo Bar je izgubilo svoju nezavisnost kao posledica njegove smrti)
- Žan Šesti, grof od Rusija
- Edvard od Norviča, drugi vojvoda od Jorka (rođen 1373)
Kada je ser Pirs Leg ranjen u bici kod Azenkura, njegov mastif je stajao nad njim i branio ga kroz mnoge sate bitke[nedostaje referenca]. Iako je Leg kasnije umro, mastif je vraćen njegovom domaćinstvu i bio je osnova za mastife Lajm Hola. Pet vekova kasnije ovaj pedigre je postao jedan od najznačajnijih za formiranje vrste engleskog mastifa.
Dugo se smatralo da poznati pozdrav sa dva prsta potiče od gestova engleskih strelaca koji su se borili kod Azenkura. Naime, priča kaže da je, prkoseći Francuzima koji bi odsekli dva prsta desne ruke uhvaćenim strelcima, taj znak osmišljen od strane onih koji nisu bili osakaćeni[nedostaje referenca].
Ovo možda ima neke činjenične osnove — Žan Froasar (oko 1337. — oko 1404) je bio istoričar i autor Hronike, dokumenta koji je najbitniji za shvatanje Evrope četrnaestog veka i suštine Stogodišnjeg rata. Priča o Englezima koji sa dva prsta mašu Francuzima je ispričana u prvom licu od strane Froasara, mada to nije bio opis bitke kod Azenkura (koju sam istoričar nije ni doživeo), već drugog incidenta u vezi sa opsadom nekog zamka. Dakle, ovaj pozdrav je najverovatnije korišćen kod Azenkura, ali nije tamo i nastao[nedostaje referenca].
- Bennett M., Burn J. Agincourt 1415: Triumph Against the Odds, Osprey Publishing Ltd., Oxford, 1991.
- Bradbury J. The Medieval Archer, The Boydell Press, Woodbridge, 1985.
- Seward D. The Hunderd Years War: The English in France 1337-1453, Constable & Compary Ltd, London, 1978.
- „Battlefield Detectives - Agincourt”. Crowd Dynamics Ltd Battlefield Detectives - Agincourt. Arhivirano iz originala na datum 2008-05-17. Pristupljeno September 9 2005.
- Agincourt A fairly detailed treatment of the battle.
- The Battle of Agincourt Resource Site Arhivirano 2007-02-02 na Wayback Machine-u
- The Agincourt Honor Roll Arhivirano 2005-05-28 na Wayback Machine-u
- BBC - The Battle of Agincourt and English claims to the French Crown 1415 - 1422
- Agincourt with Anne Curry, Michael Jones and John Watts
- Agincourt 1415: Henry V, Sir Thomas Erpingham and the triumph of the English archers ed. Anne Curry, Pub:Tempus UK. 2000. ISBN 978-0-7524-1780-6.
- The Battle of Agincourt Bibliography
- The Azincourt Alliance, which arranges re-enactments of the battle at modern-day Azincourt Arhivirano 2000-12-04 na Wayback Machine-u
- The Battle of Agincourt Arhivirano 2007-10-13 na Wayback Machine-u by Steve Beck