What do you think?
Rate this book
Nečista krv
Bora Stankovic, pisac koji je mnogo osporavan od strane svojih savremenika! Postavljali su pitanja da li je uopste pismen, jer je njegova recenica kompoziciono bila iskidana do krajnjih granica. Nesumnjivo; prvi pisac koji je uneo elemente psiholoske analize u svoja dela. Balkansko u zivotu svog rodnog Vranja sa duboko utisnutim pecatima orijentalnog senzualizma, i upravo tu vidnijim negoli drugde, Borisav Stankovic je vise docaravao nego sto ga je mogao osmotriti i upoznati.
Knjiga je u celosti dostupna u docx formatu na sledecoj adresi:
http://www.antologijasrpskeknjizevnos...
Knjiga je u celosti dostupna u docx formatu na sledecoj adresi:
http://www.antologijasrpskeknjizevnos...
252 pages, Paperback
First published January 1, 1910
About the author
Borisav Stanković
69 books67 followersБорисав Станковић
Borisav "Bora" Stanković was a Serbian writer belonging to the school of realism. His novels and short stories depict the life of people from Southern Serbia.
Borisav "Bora" Stanković was a Serbian writer belonging to the school of realism. His novels and short stories depict the life of people from Southern Serbia.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 138 reviews
November 16, 2019
Već je blizu zora. Mrak se gubio. Okolo, iza ravnica, kroz magle, već su se ocrtavala bila. Iz njiva i bašta dopirao miris trule trave i korijenja. Tamo negdje daleko, oko rijeke, čulo se šuštanje vode i pokoji cvrkut probuđenih lica.
Roman me malo podsjeća na Balzakov Čiča Gorio, s obzirom da postoji taj buržujski momenat koji polako rđa i opada. Stanković pripovijeda o jednom vremenu nakon oslobođenja srba od turaka. Porodični ambijent i jedna melanholičnost koja teče kroz Sofkin život jeste i okosnica priče. Sofkin antagoniziam onoga što hoće i što joj se isprečava kao nametnuto predstavlja ogledalo stanja jednog društva u kome se ona nalazila. Nečista krv jeste sudbina kakvu ju je zadesila. Nagla industrijalizacija Evrope s tim i Srbije s početka dvadesetog vijeka te suzbijanje sela i slanje seljaka u gradove jesu promjene koje će zauvijek ostaviti pečat na Sofkinu porodicu, a hadži-Trifun će postati blijeda sjenka da je nekada išta i postojalo. Feudalnost se gubi, samim tim i njeni dohotci, te će pokušaj prodaje Sofke poslužiti da se ne ukalja materijalni dignitet nekada aristokratske porodice. Ono što je Bori polazilo za rukom jeste psihološko produbljivanje Sofkinog lika. Njen uzvišeni odnos prema sebi i drugima, netrpeljivost da se ode iz rodnog mjesta, mentalna previranja prije i poslije udaje. Sva grubost koju jedan život nosi sa sobom Stanković je skopčao u Sofki.
November 30, 2015
Uff, gdje početi?
Imala sam ovu knjigu kod kuće od kad znam za sebe, ali nikada mi nije palo na pamet da je pročitam. Mama ju je već pročitala i pogledala film, tako da sam odavno znala šta se dešava u ovom romanu. Poslije je i brat pročitao u srednjoj, kao lektiru, pa mi je i on još detaljnije prepričao. Kasnije, kada je trebalo i ja da je pročitam za školu, jednostavno nisam. Tada sam mrzila čitanje i većinu lektira uopšte nisam pročitala nego sam samo čitala siže romana na Internetu. Kada je na red došla "Nečista krv", nisam ni to uradila, jer me je mrzilo, a i voljela sam da se dovodim u situaciju gdje mogu da dobijem jedinicu iz predmeta iz kojeg toliko često dobijam petice da sam mislila da je skoro nemoguće da se meni to desi. Izvukla sam se, ali sam cijele časove u školi morala slušati o toj knjizi dok je profesor propitivao ostale učenike. Još uvijek pamtim profesorov govor o tome kako je Marko "čovjek esteta". Pored svega toga, ova knjiga se bavi tematikom koja mene uopšte ne zanima. Nikada nisam voljela te romane sa Turcima i seljacima zbog opisa stvari koje danas uopšte ne postoje, koje nikada nisam vidjela pa nemam jasnu predstavu kako sve to izgleda, a takve su nam obično bile lektire. Takve knjige su naporne za čitanje, jer svako malo moraš okretati na posljednju stranicu i gledati u rječnik manje poznatih riječi i izraza. A često se dešavalo da te riječi koju ja tražim uopšte nema tu, pa onda traži Vladana po Internetu šta kog đavola to znači. Većina ljudi jednostavno nastavi dalje, neće uopšte da traži tu riječ, ali ja skoro kao da imam opsesivno kompulzivni poremećaj pa ne mogu da pustim, nego moram da znam šta baš svaka riječ znači.
Dakle, složićete se da nije nimalo čudno što sam ja mislila da nikada u životu neću pročitati ovaj roman, jer sadrži sve ono što ja mrzim (a naročito odbijam da čitam romane kojima već znam radnju). Međutim, određenoj osobi, meni omiljenoj osobi na svijetu, ova knjiga je strašno draga, da ne kažem jedna od njenih omiljenih, so yeah. Ipak sam prekršila sva svoja pravila.
I sad, evo, užasava me pomisao kako sam mogla nikada da ne pročitam ovo remek-djelo srpske književnosti!
Da budem iskrena, u početku mi je bilo teško čitati zbog, barem meni, neobičnog stila pisanja. U početku sam često morala da ponavljam rečenice, jer mi je trebalo vremena da ih shvatim. Ali, kada sam se navikla, preostalih 200 stranica sam pročitala/progutala za 2 dana. Od svih knjiga koje sam pročitala (što nije mnogo), ne znam da li je i jedan pisac barem izbliza ovako uvjerljivo uspio da prikaže unutrašnja previranja pojedinca. Znam da već u sinopsisu stoji da je ovo psihološki roman, ali kakav psihološki roman! Kakav je psiholog taj Bora! Ono što volim u srpskoj književnosti (a Bora je definitivno najbolji primjer toga!) je to što za razliku od zapadnjaka, barem u XIX vijeku, koji žene uvijek predstavljaju nekako jednolično i uvijek inferiorno u odnosu na muškarce (moguće je da ima mnogo primjera koji dokazuju suprotno tako da je ovo više kao neka opservacija na osnovu onoga što sam ja čitala nego što je tvrdnja), to je što "naši" obično prikazuju žene kao jaka stvorenja, mada uvijek osuđena da pate zbog zaostale sredine. Nerijetko prikazuju žene i kao psihički jača stvorenja od muškaraca, a Sofke je najbolji primjer za to. Zanimljivo je vidjeti kako su u "Nečistoj krvi" muški ti koji su iracionalni, koji prave gluposti u žaru trenutka, dok se žene obuzdavaju i tiho podnose svoje patnje. Nije da mi je mnogo stalo do rodne ravnopravnosti u romanima, jer inače ne bih čitala Bukovskog i ostale pisce koje sifražetkinje obožavaju da mrze, ali je to neobično, a ja volim neobične stvari. Volim što nema onog zapadnjačkog gesla "žene je nemoguće razumjeti", jer Stanković pokazuje da itekako dobro razumije žene. I ko onda može da ne voli Sofke? Ko može da joj se ne divi? Nikad nijedan lik nije bio tako živ u mojoj svijesti kao što je to bila Sofke, i sve to zahvaljujući Borinom istančanom osjećaju za detalje. Uz Alehandru iz romana "O junacima i grobovima", Sofke je moj omiljeni knjiški lik. Sofke je sve ono za šta sam ja preslaba da bih bila. To, a i očigledno je da volim sujetne ženske likove.
Malo šta se u ovom romanu dešava na fizičkom planu. Ako bi se slučajno našli kao posmatrač jednog takvog događaja, osim ako niste vrhunski psiholog ili znate šta je sve prethodilo tome, ništa od toga što vidite vam se ne bi učinilo neobično, jer je Bora svoju glavnu radnju smjestio unutar samih likova. Potrebna je ogromna vještina da bi se takvo što uspjelo izvesti, a da se prikaže sve što se htjelo prikazati. Zbog toga se Borisavu Stankoviću treba odati posebno priznanje za ovaj majstorski rad i kao pisca, i kao psihologa, a koji se tako rijetko sreće. Još jedna od stvari koja mi se dopada jeste to što on može i zna da piše o određenim stvarima tako da ne mora da ih eksplicitno opisuje, a opet sve kaže. Tako i cijeli roman: sve kaže, a ne mora pretjerano da objašnjava. Tako dobija na estetici i čitalac se ne osjeća kao da čita lektiru za osnovnu školu (barem sam ja često mrzila knjige samo zato što mi je sve dato "na tanjiru").
U svakom slučaju, ako ste propustili ovaj roman u srednjoj, kao što sam ja, obavezno se vratite na njega, jer teško da postoji mnogo po kvalitetu boljih ili barem jednakih romana. Ovdje se ionako ništa ne dešava na fizičkom planu, pa ne umanjuje užitak ako znate cijelu radnju romana. Možda je čak i bolje ako znate radnju unaprijed, jer onda možete da se fokusirate na psihologiju likova, a ona je isuviše obimna da bi vam je neko mogao prepričati. Štaviše, mislim da je ovo jedan od onih romana koje bi čovjek mogao iznova i iznova čitati, i svaki put otkrivati jednu novu pojedinost koja obogaćuje cjelokupni utisak romana.
Svaka preporuka, bez dvoumljenja maksimalna ocjena.
Imala sam ovu knjigu kod kuće od kad znam za sebe, ali nikada mi nije palo na pamet da je pročitam. Mama ju je već pročitala i pogledala film, tako da sam odavno znala šta se dešava u ovom romanu. Poslije je i brat pročitao u srednjoj, kao lektiru, pa mi je i on još detaljnije prepričao. Kasnije, kada je trebalo i ja da je pročitam za školu, jednostavno nisam. Tada sam mrzila čitanje i većinu lektira uopšte nisam pročitala nego sam samo čitala siže romana na Internetu. Kada je na red došla "Nečista krv", nisam ni to uradila, jer me je mrzilo, a i voljela sam da se dovodim u situaciju gdje mogu da dobijem jedinicu iz predmeta iz kojeg toliko često dobijam petice da sam mislila da je skoro nemoguće da se meni to desi. Izvukla sam se, ali sam cijele časove u školi morala slušati o toj knjizi dok je profesor propitivao ostale učenike. Još uvijek pamtim profesorov govor o tome kako je Marko "čovjek esteta". Pored svega toga, ova knjiga se bavi tematikom koja mene uopšte ne zanima. Nikada nisam voljela te romane sa Turcima i seljacima zbog opisa stvari koje danas uopšte ne postoje, koje nikada nisam vidjela pa nemam jasnu predstavu kako sve to izgleda, a takve su nam obično bile lektire. Takve knjige su naporne za čitanje, jer svako malo moraš okretati na posljednju stranicu i gledati u rječnik manje poznatih riječi i izraza. A često se dešavalo da te riječi koju ja tražim uopšte nema tu, pa onda traži Vladana po Internetu šta kog đavola to znači. Većina ljudi jednostavno nastavi dalje, neće uopšte da traži tu riječ, ali ja skoro kao da imam opsesivno kompulzivni poremećaj pa ne mogu da pustim, nego moram da znam šta baš svaka riječ znači.
Dakle, složićete se da nije nimalo čudno što sam ja mislila da nikada u životu neću pročitati ovaj roman, jer sadrži sve ono što ja mrzim (a naročito odbijam da čitam romane kojima već znam radnju). Međutim, određenoj osobi, meni omiljenoj osobi na svijetu, ova knjiga je strašno draga, da ne kažem jedna od njenih omiljenih, so yeah. Ipak sam prekršila sva svoja pravila.
I sad, evo, užasava me pomisao kako sam mogla nikada da ne pročitam ovo remek-djelo srpske književnosti!
Da budem iskrena, u početku mi je bilo teško čitati zbog, barem meni, neobičnog stila pisanja. U početku sam često morala da ponavljam rečenice, jer mi je trebalo vremena da ih shvatim. Ali, kada sam se navikla, preostalih 200 stranica sam pročitala/progutala za 2 dana. Od svih knjiga koje sam pročitala (što nije mnogo), ne znam da li je i jedan pisac barem izbliza ovako uvjerljivo uspio da prikaže unutrašnja previranja pojedinca. Znam da već u sinopsisu stoji da je ovo psihološki roman, ali kakav psihološki roman! Kakav je psiholog taj Bora! Ono što volim u srpskoj književnosti (a Bora je definitivno najbolji primjer toga!) je to što za razliku od zapadnjaka, barem u XIX vijeku, koji žene uvijek predstavljaju nekako jednolično i uvijek inferiorno u odnosu na muškarce (moguće je da ima mnogo primjera koji dokazuju suprotno tako da je ovo više kao neka opservacija na osnovu onoga što sam ja čitala nego što je tvrdnja), to je što "naši" obično prikazuju žene kao jaka stvorenja, mada uvijek osuđena da pate zbog zaostale sredine. Nerijetko prikazuju žene i kao psihički jača stvorenja od muškaraca, a Sofke je najbolji primjer za to. Zanimljivo je vidjeti kako su u "Nečistoj krvi" muški ti koji su iracionalni, koji prave gluposti u žaru trenutka, dok se žene obuzdavaju i tiho podnose svoje patnje. Nije da mi je mnogo stalo do rodne ravnopravnosti u romanima, jer inače ne bih čitala Bukovskog i ostale pisce koje sifražetkinje obožavaju da mrze, ali je to neobično, a ja volim neobične stvari. Volim što nema onog zapadnjačkog gesla "žene je nemoguće razumjeti", jer Stanković pokazuje da itekako dobro razumije žene. I ko onda može da ne voli Sofke? Ko može da joj se ne divi? Nikad nijedan lik nije bio tako živ u mojoj svijesti kao što je to bila Sofke, i sve to zahvaljujući Borinom istančanom osjećaju za detalje. Uz Alehandru iz romana "O junacima i grobovima", Sofke je moj omiljeni knjiški lik. Sofke je sve ono za šta sam ja preslaba da bih bila. To, a i očigledno je da volim sujetne ženske likove.
Malo šta se u ovom romanu dešava na fizičkom planu. Ako bi se slučajno našli kao posmatrač jednog takvog događaja, osim ako niste vrhunski psiholog ili znate šta je sve prethodilo tome, ništa od toga što vidite vam se ne bi učinilo neobično, jer je Bora svoju glavnu radnju smjestio unutar samih likova. Potrebna je ogromna vještina da bi se takvo što uspjelo izvesti, a da se prikaže sve što se htjelo prikazati. Zbog toga se Borisavu Stankoviću treba odati posebno priznanje za ovaj majstorski rad i kao pisca, i kao psihologa, a koji se tako rijetko sreće. Još jedna od stvari koja mi se dopada jeste to što on može i zna da piše o određenim stvarima tako da ne mora da ih eksplicitno opisuje, a opet sve kaže. Tako i cijeli roman: sve kaže, a ne mora pretjerano da objašnjava. Tako dobija na estetici i čitalac se ne osjeća kao da čita lektiru za osnovnu školu (barem sam ja često mrzila knjige samo zato što mi je sve dato "na tanjiru").
U svakom slučaju, ako ste propustili ovaj roman u srednjoj, kao što sam ja, obavezno se vratite na njega, jer teško da postoji mnogo po kvalitetu boljih ili barem jednakih romana. Ovdje se ionako ništa ne dešava na fizičkom planu, pa ne umanjuje užitak ako znate cijelu radnju romana. Možda je čak i bolje ako znate radnju unaprijed, jer onda možete da se fokusirate na psihologiju likova, a ona je isuviše obimna da bi vam je neko mogao prepričati. Štaviše, mislim da je ovo jedan od onih romana koje bi čovjek mogao iznova i iznova čitati, i svaki put otkrivati jednu novu pojedinost koja obogaćuje cjelokupni utisak romana.
Svaka preporuka, bez dvoumljenja maksimalna ocjena.
June 15, 2024
Čitanje ove knjige, nakon toliko godina, je neka sasvim druga dimenzija.
August 2, 2024
Posto je nisam imala kao lektiru i nisam morala da je citam za ocenu, mnogo vise sam u njoj i uzivala. Ova knjiga je, po meni, jedno od boljih dela nase literature.
December 12, 2022
Opisuje položaj žena u patrijarhalnom društvu početkom 20. veka. Knjigu sam čitala u srednjoj školi i potpuno sam zaboravila da li mi se dopala ili ne. Neki delovi knjige su mi bili dosadnjikavi, pogotovo deo sa svadbom, ali sve i svemu je bilo zanimljivo, dosta se saznaje o običajima i životu ljudi toga doba. Sledeća na redu - Koštana!
December 9, 2021
Nisam ni sanjala da ću na ovaj način doživeti ovu knjigu – da će me toliko oduševiti da i posle nekoliko dana ne uspevam da pronađem reči koje će donekle uspeti da opišu taj doživljaj.
Nisam mogla da ne zavolim Sofku, pa ni da je ne sažaljevam. Na fizičkom planu, Sofka je iznad ostalih devojaka – potiče iz ugledne porodice, ćerka je efendi-Mite, no, ono što je zaista odvaja od drugih jeste njena jedinstvena lepota. Na psihološkom planu, Sofka, i sama zanesena svojim izgledom, misli da će morati da nađe muža koji je iznad nje, a pošto je ubeđena da je to nemoguće, nastavlja da posmatra Vranje /odozgo/, sa prozora.
(Digresija) A to Vranje! Ako obratimo pažnju, vidimo da je Bora Stanković osim psihološkog profila glavne junakinje isto tako maestralno oslikao i mentalitet varoši, a i sela. To se vidi u svakom poglavlju, u opisu Sofkine i Markove porodice, ali najbolje u XXIII poglavlju, kada „nastade najgore, najcrnje.” Drugi je dan svadbe (Marko je zatvorio goste u dvorištu da im ne bi slučajno palo na pamet da odu sa svadbe!) „I sa užasom Sofka je gledala kako je sve to počelo da postaje, da se stapa u jedno. Svi muški pretvaraju se u jedno muško, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku.“
Vraćam se sada na Sofku. Verujem da je o veličanstvenosti psihološke karakterizacije ovde sve rečeno. Sofka je, kao što sam rekla, superiornija od ostalih, a opet završava ovako (tragično, moglo bi se reći).
„Sada je već ona svoja, nije Sofka devojka, Sofkica, efendi-Mitina, već je prava žena, svoja, ničija više.“
Žašto žena sa ovakvim stavom dozvoljava da je pretvore u kupljenu stvar? Da li ona u stvari ima izbora? Nema!
Ovakvu sudbinu doživljava svaka žena toga vremena. I ako bismo zamislili da smo posmatrač, ne bismo videli ništa od ovoga. Sve ostaje u kući (sve se krije, sve se obavlja u tajnosti, uvek se postavlja pitanje „šta će onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito šta će svet kazati!“), ali i uže od toga – sve ostaje na psihološkom planu. Ne vidimo kako se Sofke oseća povodom ovoga, („Nije osećala strah, bojazan, gnev. Samo neku dubinu“), ne osećamo mirise onako kako ih ona oseća, ne vidimo crkvu kao groblje. Sve nam deluje savršeno normalno, jer smo sve to već viđali. Svaka je svadba takva, svačiji je život takav.
A taj poslednji dan svadbe, i Marko – i tu vidimo koliko su žene psihološki čvršće – pa, neću o tome puno da govorim. A kasnije, Sofke će se starati o Tomči, praktično ga "odgajiti", kao da joj je dete, a ne suprug. Sofka sama nastavlja začarani krug, iako to ne želi, iako želi da sa njom sve prestane; znamo da ona ipak vaspitava Tomču kao Marka, i da će i njihov sin više vremena provoditi sa ocem, i da će i Tomča birati sebi snaju.
Samo ću još jedan detalj da spomenem, nešto što mi se veoma dopalo. Čula, pre svega, čulo mirisa. Svuda nešto miriše. Kada Sofka kao mlada ostaje sama kod kuće noću (koja ju je užasavala jer bi tada bila usamljena i hvatalo bi je ono „njeno“), „po bašti lišće šušti, i iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris.“
Hrana sa groblja joj miriše na tamjan, vosak, suve šimširove vence. Kasnije se taj miris ponovo javlja – ali na drugom mestu, na njenoj svadbi. Izlazi iz kuće, „oseća kako joj lice i kosu dodirnu onaj venac od šimšira i to je zadahnu nekim zagušljivim mirisom kao na tamjan i sveće.”
I crkva – „Izgledala je tako hladna, tako skamenjena.“ A unutra ju je „gušio miris, na crvotočinu, buđu, tamjan, pokapane sveće.“ Vlažna, trula prašina.
To je mesto gde se jedan život završava – kako bi drugačije moglo da miriše?
Nisam mogla da ne zavolim Sofku, pa ni da je ne sažaljevam. Na fizičkom planu, Sofka je iznad ostalih devojaka – potiče iz ugledne porodice, ćerka je efendi-Mite, no, ono što je zaista odvaja od drugih jeste njena jedinstvena lepota. Na psihološkom planu, Sofka, i sama zanesena svojim izgledom, misli da će morati da nađe muža koji je iznad nje, a pošto je ubeđena da je to nemoguće, nastavlja da posmatra Vranje /odozgo/, sa prozora.
(Digresija) A to Vranje! Ako obratimo pažnju, vidimo da je Bora Stanković osim psihološkog profila glavne junakinje isto tako maestralno oslikao i mentalitet varoši, a i sela. To se vidi u svakom poglavlju, u opisu Sofkine i Markove porodice, ali najbolje u XXIII poglavlju, kada „nastade najgore, najcrnje.” Drugi je dan svadbe (Marko je zatvorio goste u dvorištu da im ne bi slučajno palo na pamet da odu sa svadbe!) „I sa užasom Sofka je gledala kako je sve to počelo da postaje, da se stapa u jedno. Svi muški pretvaraju se u jedno muško, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku.“
Vraćam se sada na Sofku. Verujem da je o veličanstvenosti psihološke karakterizacije ovde sve rečeno. Sofka je, kao što sam rekla, superiornija od ostalih, a opet završava ovako (tragično, moglo bi se reći).
„Sada je već ona svoja, nije Sofka devojka, Sofkica, efendi-Mitina, već je prava žena, svoja, ničija više.“
Žašto žena sa ovakvim stavom dozvoljava da je pretvore u kupljenu stvar? Da li ona u stvari ima izbora? Nema!
Ovakvu sudbinu doživljava svaka žena toga vremena. I ako bismo zamislili da smo posmatrač, ne bismo videli ništa od ovoga. Sve ostaje u kući (sve se krije, sve se obavlja u tajnosti, uvek se postavlja pitanje „šta će onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito šta će svet kazati!“), ali i uže od toga – sve ostaje na psihološkom planu. Ne vidimo kako se Sofke oseća povodom ovoga, („Nije osećala strah, bojazan, gnev. Samo neku dubinu“), ne osećamo mirise onako kako ih ona oseća, ne vidimo crkvu kao groblje. Sve nam deluje savršeno normalno, jer smo sve to već viđali. Svaka je svadba takva, svačiji je život takav.
A taj poslednji dan svadbe, i Marko – i tu vidimo koliko su žene psihološki čvršće – pa, neću o tome puno da govorim. A kasnije, Sofke će se starati o Tomči, praktično ga "odgajiti", kao da joj je dete, a ne suprug. Sofka sama nastavlja začarani krug, iako to ne želi, iako želi da sa njom sve prestane; znamo da ona ipak vaspitava Tomču kao Marka, i da će i njihov sin više vremena provoditi sa ocem, i da će i Tomča birati sebi snaju.
Samo ću još jedan detalj da spomenem, nešto što mi se veoma dopalo. Čula, pre svega, čulo mirisa. Svuda nešto miriše. Kada Sofka kao mlada ostaje sama kod kuće noću (koja ju je užasavala jer bi tada bila usamljena i hvatalo bi je ono „njeno“), „po bašti lišće šušti, i iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris.“
Hrana sa groblja joj miriše na tamjan, vosak, suve šimširove vence. Kasnije se taj miris ponovo javlja – ali na drugom mestu, na njenoj svadbi. Izlazi iz kuće, „oseća kako joj lice i kosu dodirnu onaj venac od šimšira i to je zadahnu nekim zagušljivim mirisom kao na tamjan i sveće.”
I crkva – „Izgledala je tako hladna, tako skamenjena.“ A unutra ju je „gušio miris, na crvotočinu, buđu, tamjan, pokapane sveće.“ Vlažna, trula prašina.
To je mesto gde se jedan život završava – kako bi drugačije moglo da miriše?
November 18, 2019
Иако нисам љубитељ оваквог штива и прескочио сам дело у средњој школи морам признати да ме је Бора одушевио. Четири звездице само због тематике која ме генерално не интересује пуно и понеких описа. Дирљива прича и феноменалан писац по мени. Штета што од њега нисмо у књижевности добили више. Занимљиво је то колико ми је као клинцу ово било досадно, а колико ме је сада заинтригирало и дирнуло.
December 24, 2021
Do svadbe 4 zvezdice, posle svadbe 3, sada neka bude 3.5.
December 4, 2017
This story will make you furious, but the way it is written is great. It tells the tragic story of Sofka, who marries a twelve-year-old boy to save her family, and the life in Serbia after the liberation from the centuries-long Ottoman rule in 1875.
April 4, 2018
Prisećajući se doba kada smo ovakvo jedno remek-delo srpske kniževnosti morali da čitamo kao domaći zadatak, osetila sam neki čudan osećaj koji me je nagnao da pišem upravo o ovom delu. Taj osećaj će me kad god se budem prisećala ovog romana, izgleda, uvek pratiti, pa, eto, nađoh za shodno da pokušam i da objasnim o čemu je reč i bar na kratko, onima koji je možda nisu pročitali, približim ovu knjigu.
Ako se na trenutak osvrnemo na srpski realizam, nemoguće je ne istaći poslednju fazu (modernu fazu realizma) koja je iznedrila jednog od mojih najdražih pripovedača i dramskih pisaca – Borisava Stankovića. I baš u toj poslednjoj fazi koja odiše realističkom tradicijom, a ujedno nas uvodi u srpsku modernu prozu, Bora je uspeo da sintetizuje staro i novo u srpskoj književnosti. Rođen neposredno nakon oslobođenja Vranja od Turaka 1876. godine, njegovog starog Vranja gotovo da nije bilo. Novi društveni odnosi su bili formirani, novi ljudi su njime šetali, a sa njima i novi moral, nova ponašanja i potpuno novi mentalitet. Ipak, naš nostalgičar je, i pored svega toga, pisao o starom, o tom nečem pređašnjem, o toj niti koja ga vezuje za prošlost i tradiciju i imao poprilično oštar i negativan stav prema novonastalom društvu. Kada se školovao u Nišu i Beogradu, uvek, ali UVEK je sa sobom nosio Vranje i svoj zavičaj jer je ono predstavljalo gotovo trajnu opsesiju za Boru. Ta psihologija ljudi i način života, jezik, pesme koje su se orile – odatle je crpeo inspiraciju za svoja dela! Ono o čemu najviše saznajemo iz njegovih dela i u čemu sam ja ponajviše uživala jeste način na koji on opisuje Vranje, neizostavni patrijarhat, nemile događaje iz prošlosti – što socijalne, što individualne, mnogobrojna nerazumevanja, traume, promašene ljude, promašene živote... Ipak, u njegovim delima uvek postoji ljubav, lepota (oh, lepota!), mladost, žene i strast, ali i ta čuvena „žal za mladost“ i propadanje nekadašnjeg „sveta“. Zainteresovan je za moral, ono iskonsko, nagonsko, duboko i tamno u čoveku, pa su ga mnogi kritičari nazivali domaćim Zolom. Voleo je sirovost, ono što je na prvi pogled neodoljivo, bolno, neizmerno osećajno, vatreno! I kako to obično biva, kod ljudi koji tako emotivno pristupaju ovakvim stvarima, umro je ogorčen na ljude i potpuno razočaran u svet koji ga okružuje.
„Nečista krv“ je delo koje se po prvi put pojavljuje u vidu pripovetke, a kasnije će početi da se objavljuje kao roman u nastavcima u tadašnjim časopisima. Bora je imao zamisao da ovo delo bude objavljeno u celokupnom rukopisu jednog dana, ali ga je rat omeo u tome (a da ne pominjemo finansije!) pa je roman danas u obliku skraćenom za 30ak stranica. Jedno vreme, društveni odnosi i promene koje su zahvatale to društvo svakako da nose poruku jednog sociološkog romana. Period s kraja 19. veka, feudalni poredak poznat još i kao „pusto tursko“ polako se gasio. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi – turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su ili silom otimali dojučerašnji seljaci ili nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranje, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže neki novi svet. Bio je to svet skorojevića koji će naći svoje mesto i u romanu Bore Stankovića.
Međutim, u delu „Nečista krv“ postoji i biološki aspekt, koji se javlja kao primaran, nadređen prethodnom aspektu, što roman i čini psihološkim delom i romanom ličnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoških stanja i duševnih drama u srpskoj književnosti. Bora, idući od predaka svojih junaka, kroz generacije, posebno se zadržava na njihovim strastima i nagonima, uranjajući u taj svet nesvesnog, tamnog u njihovim bićima, što je, ako me sećanje iz gimnazijskih dana i časova posvećenim Bori dobro služi, prvi takav prikaz ličnosti u našoj književnosti. U prvom planu romana nalaze se materijalnost, moral i to psihološko propadanje ličnosti iako sam naslov „vuče“ najviše na poslednje navedeno i ukazuje na „nečistu krv“ ukorenjenu u hadži Trifunovoj porodici i njenim potomcima. Glavni akter romana je Sofka čiju sudbinu Borisav Stanković prati od prvih njenih devojačkih dana pa sve do usahnuća njene snage i nestajanja njene lepote. Ona je poslednji izdanak nekadašnje hadži Trifunove porodice. Nasledila je spoljašnju lepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv od svojih predaka, mada se ta "nečista krv" i ta dualnost u njoj nije, bar neko vreme, tako vidno i jednostavno manifestovalo. Prateći njenu pojavu i različite načine ispoljavanja njenih unutrašnjih nemira i životni put koji vodi u patnju i biološko propadanje, Bora Stanković je od Sofke načinio centralni lik u romanu i najizrazitiji umetnički profil žene u srpskoj književnosti, neponovljiv po svom psihološkom prikazu!
U jednom delu nailazimo na sliku Sofke koja se pribojava da se priseća predaka jer smatra da i ona u nečemu može biti slična njima. Od njih je nasledila poprilično gospodski izgled, tu određenu dozu gordosti i niz drugih karakteristika koje su se ispoljavale u držanju, u suzdržanim odnosima prema drugima, u toj konstantnoj, nesvesnoj želji za dominacijom u odevanju i izgledu u odnosu na svoje vršnjakinje (jer, morala je svima da se dopadne). Imala je potrebu da provocira druge svojim pogledima, da u svemu što kaže i radi bude jedinstvena i neponovljiva, a upravo ove karakteristike bile su svojstvene i njenim precima.
Sofka je bila prava lepotica, a sa godinama ta lepota postajala je sve raskošnija: "ramena i leđa jednako su joj bila jedra, puna, razvijena, bila je ljupka i prava, dugih i suvih ruku, sa istim suvim, ali nežnim prstima i sa još nežnijim, oblim i punim člankom ruke koji su pokazivali svu belinu njene kože; imala je belo lice, visoko čelo, krupne crne oči, uvek vrele jagodice i stisnute tanke usne, uvek vlažna i strastvena. A od svega toga što je bilo oblo i kao saliveno i činilo njenu lepotu, koja kao da je stala zanavek, uobličena, jedino je kosa bila bujna, crna meka i teška". Iz samosvesti koju je posedovala, proisteklo je i Sofkino ponašanje. Lepota joj je dopustila da bude gorda i srećna, volela je samu sebe i stalno isticala to, zaluđivala je muškarce a na devojke oko sebe gledala sa visine i potuno ravnodušno se ophodila prema njima. Bila je uverena da njenoj lepoti niko nije dorastao. Svakog muškarca je gledala direktno u oči sve dok pomenuti ne bi oborio pogled, savladan tom njenom lepotom. To joj je dodatno pružalo sigurnost i slobodu. Ipak, iako ubeđena u ono što njena pojava nosi, pribojavala se da će se pojaviti devojka koja će biti lepša od nje. Ona je devojka koja voli zimu, samoću i tišinu. Mada, i tada najviše razmišlja koja će biti ta koja će je zameniti u toj njenoj ulozi najlepše. Često se tako pokreću njeni unutrašnji nemiri ili što bi Bora rekao “obuzme je ono njeno”, njeni nespokoji i psihička mučenja. Kako je vreme prolazilo a Sofka bila sama, kod nje se formirao novi strah – strah da će ostati neudata. Svi njeni snovi o kršnom, prelepom mladiću na kome će joj zavideti sve devojke, gube se onog trenutka kada u njenu kuću dolazi gazda Marko kako bi istu kupio, a potom i zatražio ruku prelepe Sofke za svog maloletnog sina Tomču. Tom prilikom opet dolazi do unutrašnjih sukoba glavne junakinje ovog romana – sa jedne strane sve te njene želje i nadanja, a sa druge pristanak njenog oca na prosidbu i ta surova realnost u koju iznenada biva bačena.
Njeno čuveno: “Ja ne mogu i... neću!” pisac je potanko opisao, pokušavajući da nam dočara njenu odlučnost i spremnost da se suoči sa ocem iako se do tog trenutka nikada tako ne bi ponašala. Međutim, kao što to obično biva, siromaštvo i nemaština su uzeli danka. Sofka biva pomirena sa tim da će udajom pomoći ocu i porodici da budu spašeni od bede koja ih je zadesila. Nakon svega što joj se desilo, pa i onda kada je svekar došao da je vidi, ona će osećati samo otupelost, ravnodušnost i nezainteresovanost za bilo šta. Ono što je meni bilo itekako upečatljivo jeste slika iz hamama prepuna života, raspevanosti, ženske nagosti, međusobnih zadirkivanja dok Sofka pati zbog onog nametnutog, onog što nije želela za sebe i onoga čemu se nije nadala. “Dosad bar iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila.” I pored svega pomenutog, osećala je kako sve to prosto mora uraditi pa nam na taj način pisac poručuje da je ona ipak bila i nesebična i požrtvovana. Spremnost na tu ličnu žrtvu nije prestala i nakon upada oca efendi Mite u njihovu kuću i nakon svih njegovih uvreda nanetih Tomči, čime je zapečatio i njenu sudbinu. Stoički, ćutke i bez glasa otpora ili prigovora, podnoseći udarce, ponižavanja, fizičko i psihičko satiranje. Možemo videti kako sasvim povučena, često i pijana priziva sluge, sasvim podlegavši svojoj preostaloj čulnosti i "nečistoj krvi". Naš narator će je čak ostaviti sa nezdravim porodom, potpuno nezainteresovanu i ravnodušnu, sa prevelikim bolovima u glavi, kako prutićem šara po pepelu što su mnogi kritičari tumačili kao simbol ugašene lepote, izgubljene snage i život upravo takav, kao pepeo.
U svemu ovome postoji i nešto što je jednostavno privid nečiste krvi. To su ta psihička „mutna“ stanja koja je naš Bora tako maestralno opisao, Sofkina ponašanja u mladosti (koja su u tim godinama poprilično normalna) – sanjarenja o mladiću, obuzetost ljubavlju, eros koji preplavljuje delo! Međutim, roman nije samo o naslednoj nečistoj krvi (bar ne osnovnim delom). Roman nije ni o grehu i kazni. Iako se Sofkino žrtvovanje može shvatiti tako, kako ju je autor povremeno zanosio i iskušavao, da bi je kasnije povukao u ponor od kog je strepila. Taj pad na kraju romana, kada je polupijana i razdražena pa ostavljena grešila sa gluvonemim slugama, pre je posledica svega pomenutog nego uzrok. Znamo da često pisce poistovećuju sa nekim njihovim likovima, e pa veličanstvenog Boru su upravo sa Sofkom poistovećivali. Čitaocima je dato da u romanu njenim očima gledaju na onaj stari svet u opadanju, koji je poređen sa seoskim svetom u usponu. Pretežno iz njene svesti posmatramo to iščezavanje celog jednog vida balkanske gradske kulture sa njenim osobenim sistemom vrednosti.
“U Sofkinom oprašatanju od tog starog sveta, ima i Borinog opraštanja. Zaista, “Nečista krv” nije samo po vrednosti prvo delo Borisava Stankovića: ono je i njegova književna suma!”
Ako se na trenutak osvrnemo na srpski realizam, nemoguće je ne istaći poslednju fazu (modernu fazu realizma) koja je iznedrila jednog od mojih najdražih pripovedača i dramskih pisaca – Borisava Stankovića. I baš u toj poslednjoj fazi koja odiše realističkom tradicijom, a ujedno nas uvodi u srpsku modernu prozu, Bora je uspeo da sintetizuje staro i novo u srpskoj književnosti. Rođen neposredno nakon oslobođenja Vranja od Turaka 1876. godine, njegovog starog Vranja gotovo da nije bilo. Novi društveni odnosi su bili formirani, novi ljudi su njime šetali, a sa njima i novi moral, nova ponašanja i potpuno novi mentalitet. Ipak, naš nostalgičar je, i pored svega toga, pisao o starom, o tom nečem pređašnjem, o toj niti koja ga vezuje za prošlost i tradiciju i imao poprilično oštar i negativan stav prema novonastalom društvu. Kada se školovao u Nišu i Beogradu, uvek, ali UVEK je sa sobom nosio Vranje i svoj zavičaj jer je ono predstavljalo gotovo trajnu opsesiju za Boru. Ta psihologija ljudi i način života, jezik, pesme koje su se orile – odatle je crpeo inspiraciju za svoja dela! Ono o čemu najviše saznajemo iz njegovih dela i u čemu sam ja ponajviše uživala jeste način na koji on opisuje Vranje, neizostavni patrijarhat, nemile događaje iz prošlosti – što socijalne, što individualne, mnogobrojna nerazumevanja, traume, promašene ljude, promašene živote... Ipak, u njegovim delima uvek postoji ljubav, lepota (oh, lepota!), mladost, žene i strast, ali i ta čuvena „žal za mladost“ i propadanje nekadašnjeg „sveta“. Zainteresovan je za moral, ono iskonsko, nagonsko, duboko i tamno u čoveku, pa su ga mnogi kritičari nazivali domaćim Zolom. Voleo je sirovost, ono što je na prvi pogled neodoljivo, bolno, neizmerno osećajno, vatreno! I kako to obično biva, kod ljudi koji tako emotivno pristupaju ovakvim stvarima, umro je ogorčen na ljude i potpuno razočaran u svet koji ga okružuje.
„Nečista krv“ je delo koje se po prvi put pojavljuje u vidu pripovetke, a kasnije će početi da se objavljuje kao roman u nastavcima u tadašnjim časopisima. Bora je imao zamisao da ovo delo bude objavljeno u celokupnom rukopisu jednog dana, ali ga je rat omeo u tome (a da ne pominjemo finansije!) pa je roman danas u obliku skraćenom za 30ak stranica. Jedno vreme, društveni odnosi i promene koje su zahvatale to društvo svakako da nose poruku jednog sociološkog romana. Period s kraja 19. veka, feudalni poredak poznat još i kao „pusto tursko“ polako se gasio. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi – turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su ili silom otimali dojučerašnji seljaci ili nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranje, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže neki novi svet. Bio je to svet skorojevića koji će naći svoje mesto i u romanu Bore Stankovića.
Međutim, u delu „Nečista krv“ postoji i biološki aspekt, koji se javlja kao primaran, nadređen prethodnom aspektu, što roman i čini psihološkim delom i romanom ličnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoških stanja i duševnih drama u srpskoj književnosti. Bora, idući od predaka svojih junaka, kroz generacije, posebno se zadržava na njihovim strastima i nagonima, uranjajući u taj svet nesvesnog, tamnog u njihovim bićima, što je, ako me sećanje iz gimnazijskih dana i časova posvećenim Bori dobro služi, prvi takav prikaz ličnosti u našoj književnosti. U prvom planu romana nalaze se materijalnost, moral i to psihološko propadanje ličnosti iako sam naslov „vuče“ najviše na poslednje navedeno i ukazuje na „nečistu krv“ ukorenjenu u hadži Trifunovoj porodici i njenim potomcima. Glavni akter romana je Sofka čiju sudbinu Borisav Stanković prati od prvih njenih devojačkih dana pa sve do usahnuća njene snage i nestajanja njene lepote. Ona je poslednji izdanak nekadašnje hadži Trifunove porodice. Nasledila je spoljašnju lepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv od svojih predaka, mada se ta "nečista krv" i ta dualnost u njoj nije, bar neko vreme, tako vidno i jednostavno manifestovalo. Prateći njenu pojavu i različite načine ispoljavanja njenih unutrašnjih nemira i životni put koji vodi u patnju i biološko propadanje, Bora Stanković je od Sofke načinio centralni lik u romanu i najizrazitiji umetnički profil žene u srpskoj književnosti, neponovljiv po svom psihološkom prikazu!
U jednom delu nailazimo na sliku Sofke koja se pribojava da se priseća predaka jer smatra da i ona u nečemu može biti slična njima. Od njih je nasledila poprilično gospodski izgled, tu određenu dozu gordosti i niz drugih karakteristika koje su se ispoljavale u držanju, u suzdržanim odnosima prema drugima, u toj konstantnoj, nesvesnoj želji za dominacijom u odevanju i izgledu u odnosu na svoje vršnjakinje (jer, morala je svima da se dopadne). Imala je potrebu da provocira druge svojim pogledima, da u svemu što kaže i radi bude jedinstvena i neponovljiva, a upravo ove karakteristike bile su svojstvene i njenim precima.
Sofka je bila prava lepotica, a sa godinama ta lepota postajala je sve raskošnija: "ramena i leđa jednako su joj bila jedra, puna, razvijena, bila je ljupka i prava, dugih i suvih ruku, sa istim suvim, ali nežnim prstima i sa još nežnijim, oblim i punim člankom ruke koji su pokazivali svu belinu njene kože; imala je belo lice, visoko čelo, krupne crne oči, uvek vrele jagodice i stisnute tanke usne, uvek vlažna i strastvena. A od svega toga što je bilo oblo i kao saliveno i činilo njenu lepotu, koja kao da je stala zanavek, uobličena, jedino je kosa bila bujna, crna meka i teška". Iz samosvesti koju je posedovala, proisteklo je i Sofkino ponašanje. Lepota joj je dopustila da bude gorda i srećna, volela je samu sebe i stalno isticala to, zaluđivala je muškarce a na devojke oko sebe gledala sa visine i potuno ravnodušno se ophodila prema njima. Bila je uverena da njenoj lepoti niko nije dorastao. Svakog muškarca je gledala direktno u oči sve dok pomenuti ne bi oborio pogled, savladan tom njenom lepotom. To joj je dodatno pružalo sigurnost i slobodu. Ipak, iako ubeđena u ono što njena pojava nosi, pribojavala se da će se pojaviti devojka koja će biti lepša od nje. Ona je devojka koja voli zimu, samoću i tišinu. Mada, i tada najviše razmišlja koja će biti ta koja će je zameniti u toj njenoj ulozi najlepše. Često se tako pokreću njeni unutrašnji nemiri ili što bi Bora rekao “obuzme je ono njeno”, njeni nespokoji i psihička mučenja. Kako je vreme prolazilo a Sofka bila sama, kod nje se formirao novi strah – strah da će ostati neudata. Svi njeni snovi o kršnom, prelepom mladiću na kome će joj zavideti sve devojke, gube se onog trenutka kada u njenu kuću dolazi gazda Marko kako bi istu kupio, a potom i zatražio ruku prelepe Sofke za svog maloletnog sina Tomču. Tom prilikom opet dolazi do unutrašnjih sukoba glavne junakinje ovog romana – sa jedne strane sve te njene želje i nadanja, a sa druge pristanak njenog oca na prosidbu i ta surova realnost u koju iznenada biva bačena.
Njeno čuveno: “Ja ne mogu i... neću!” pisac je potanko opisao, pokušavajući da nam dočara njenu odlučnost i spremnost da se suoči sa ocem iako se do tog trenutka nikada tako ne bi ponašala. Međutim, kao što to obično biva, siromaštvo i nemaština su uzeli danka. Sofka biva pomirena sa tim da će udajom pomoći ocu i porodici da budu spašeni od bede koja ih je zadesila. Nakon svega što joj se desilo, pa i onda kada je svekar došao da je vidi, ona će osećati samo otupelost, ravnodušnost i nezainteresovanost za bilo šta. Ono što je meni bilo itekako upečatljivo jeste slika iz hamama prepuna života, raspevanosti, ženske nagosti, međusobnih zadirkivanja dok Sofka pati zbog onog nametnutog, onog što nije želela za sebe i onoga čemu se nije nadala. “Dosad bar iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila.” I pored svega pomenutog, osećala je kako sve to prosto mora uraditi pa nam na taj način pisac poručuje da je ona ipak bila i nesebična i požrtvovana. Spremnost na tu ličnu žrtvu nije prestala i nakon upada oca efendi Mite u njihovu kuću i nakon svih njegovih uvreda nanetih Tomči, čime je zapečatio i njenu sudbinu. Stoički, ćutke i bez glasa otpora ili prigovora, podnoseći udarce, ponižavanja, fizičko i psihičko satiranje. Možemo videti kako sasvim povučena, često i pijana priziva sluge, sasvim podlegavši svojoj preostaloj čulnosti i "nečistoj krvi". Naš narator će je čak ostaviti sa nezdravim porodom, potpuno nezainteresovanu i ravnodušnu, sa prevelikim bolovima u glavi, kako prutićem šara po pepelu što su mnogi kritičari tumačili kao simbol ugašene lepote, izgubljene snage i život upravo takav, kao pepeo.
U svemu ovome postoji i nešto što je jednostavno privid nečiste krvi. To su ta psihička „mutna“ stanja koja je naš Bora tako maestralno opisao, Sofkina ponašanja u mladosti (koja su u tim godinama poprilično normalna) – sanjarenja o mladiću, obuzetost ljubavlju, eros koji preplavljuje delo! Međutim, roman nije samo o naslednoj nečistoj krvi (bar ne osnovnim delom). Roman nije ni o grehu i kazni. Iako se Sofkino žrtvovanje može shvatiti tako, kako ju je autor povremeno zanosio i iskušavao, da bi je kasnije povukao u ponor od kog je strepila. Taj pad na kraju romana, kada je polupijana i razdražena pa ostavljena grešila sa gluvonemim slugama, pre je posledica svega pomenutog nego uzrok. Znamo da često pisce poistovećuju sa nekim njihovim likovima, e pa veličanstvenog Boru su upravo sa Sofkom poistovećivali. Čitaocima je dato da u romanu njenim očima gledaju na onaj stari svet u opadanju, koji je poređen sa seoskim svetom u usponu. Pretežno iz njene svesti posmatramo to iščezavanje celog jednog vida balkanske gradske kulture sa njenim osobenim sistemom vrednosti.
“U Sofkinom oprašatanju od tog starog sveta, ima i Borinog opraštanja. Zaista, “Nečista krv” nije samo po vrednosti prvo delo Borisava Stankovića: ono je i njegova književna suma!”
November 26, 2016
I am baffled by the discrepancy between my understanding of this book and that of just about everybody else who has reviewed it here. How is it that my read is so different from everyone else's?
My synopsis:
It's about Sofka, a lovely young woman of a good family that has fallen on hard times apparently because of the irresponsible behaviour of her father and grandfather. She's intelligent and quick to size up a situation, but seems only concerned with her looks and clothes and the impression she makes on others and her budding sexual desires. Her father arranges for her to marry the 12-year-old son of a wealthy hill tribesman and clan headsman, and she shoulders the responsibility for saving her parents from destitution and agrees to the marriage. After a gruelling wedding celebration and the bizarre death of her father-in-law, her life settles in very well until her father shows up, furious because she and her husband haven't been sending him money. His insults awaken the ruffian in her husband and transform him into a brute, and she spends the rest of her life resigned to his abuse, waiting for sex with him, then drinking herself silly from frustration over feeling sexually unsatisfied. In the end, all that remains of her former great beauty are her "eternally red, moist lips." How repulsive!
What have I missed? Perhaps my impressions are due to the abysmal translation into English. The choices of English words are truly strange. Everyone seems to be constantly in a state of "terror."
Why would this book be assigned in schools? I see some value in the way it reflects the lives of people in that particular time and place, and in the contrast between townsfolk and hill people/country folk, which bears similarities across time and space (history and geography), but overall I really dislike the book. The characters are not particularly well developed, and their motivations mystify me. The cultural divide here seems pretty vast.
Is anyone willing to help me put my reaction into perspective?
My synopsis:
It's about Sofka, a lovely young woman of a good family that has fallen on hard times apparently because of the irresponsible behaviour of her father and grandfather. She's intelligent and quick to size up a situation, but seems only concerned with her looks and clothes and the impression she makes on others and her budding sexual desires. Her father arranges for her to marry the 12-year-old son of a wealthy hill tribesman and clan headsman, and she shoulders the responsibility for saving her parents from destitution and agrees to the marriage. After a gruelling wedding celebration and the bizarre death of her father-in-law, her life settles in very well until her father shows up, furious because she and her husband haven't been sending him money. His insults awaken the ruffian in her husband and transform him into a brute, and she spends the rest of her life resigned to his abuse, waiting for sex with him, then drinking herself silly from frustration over feeling sexually unsatisfied. In the end, all that remains of her former great beauty are her "eternally red, moist lips." How repulsive!
What have I missed? Perhaps my impressions are due to the abysmal translation into English. The choices of English words are truly strange. Everyone seems to be constantly in a state of "terror."
Why would this book be assigned in schools? I see some value in the way it reflects the lives of people in that particular time and place, and in the contrast between townsfolk and hill people/country folk, which bears similarities across time and space (history and geography), but overall I really dislike the book. The characters are not particularly well developed, and their motivations mystify me. The cultural divide here seems pretty vast.
Is anyone willing to help me put my reaction into perspective?
December 3, 2017
Unfortunatelly, not many people in this world read Serbian literature. And if they do, it's usually only Ivo Andric they read, because he's our only Nobel-winning author. Don't get me wrong, I looove me some Andric, but Bora Stankovic is easily my favourite Serbian writer. His stories (especially this one, about Sophka, the main character) are just so strong, realistic and damn, damn tragic. 'Necista krv' - I'll translate it as 'Unpure blood', but it also translates as 'Sophka' (after the main character) is a story about the transience of life, about the instabillity of fortune. It shows how even the strongest people in this world, like Sophka herself, are simply doomed to be unhappy and unfortunate in life, when there is that unpure blood circling in their veins. The story takes place in pre-WWI Serbia, in the city of Vranje, a southern city that was strongly impacted by Turkish influences, their culture and their fortune, too. But, after 500 years of our slavery, they are finally gone. Southern Serbian leaders and people of power start losing everything they have. Sophka's family is no exception. But, her miserable destiny is - and that's what makes this book so interesting (and educating) to read. If you're looking for a great Serbian classic - CHOOSE THIS BOOK! :)
January 8, 2010
Nazalost,vecita borba izmedju ugadjanja okolini ili sopstvenim potrebama,u ovom delu svakako ostavlja traga.Sofka,neduzna devojka,polako propada,kao i srpsko aristokratsko drustvo,polako smenjivano prostim seljacima.na genijalan nacin opisano.zadivljujuce!
June 17, 2018
Knjiga koja kao da je namenjena istorijskim antropolozima. Ostalima tesko moze da bude interesantna.
August 19, 2023
Odrastao sam u mestu blizu Vranja tako da sam knjigu doživeo nekako posebno i lično. Još uvek razmišljam o nekoliko događaja u njoj. Na momente se radnja malo udalji od glavnog toka, ali ne bih se usudio da joj smanjim ocenu zbog toga. Prosto, prijala mi je, koliko god boli nosila u sebi Sofkina sudbina kao i sudbina drugih likova. Treba je pročitati sa pažnjom i bez zazora. Možda ne u srednjoj školi, ali već od dvadeset i neke godine biće doživljena na pravi način. Preporuke!
November 21, 2023
Najprostije rečeno, čitanje ove knjige je bilo traumatično.
Ove godine sam dala sebi "dozvolu" da pročitam par knjiga koje nisu lake. Baš pre ove čitala sam All 'All The Lights We Cannot See', a pre nje 'A Little Life'. I uprkos tome ova mi je teže pala.
Možda zato što sam ja unuka jedne jake i samostalne žene sa juga, pa je ova tema bliska kući, možda zato što imam svest da su mnoge žene Sofka.
Metafora Sofke kao završetka jednog vremena i jednog perioda je odlična. Knjiga je takođe vrlo "slobodna" za period u kom je pisana.
Imala sam poteškoća sa jezikom dosta. Ali to je negde razumno.
Kraj ove knjige je bio jako bolan za čitanje i generalno ne znam kako da se osećam.
Ovo jeste jedan od naših najvećih klasika i svako treba da ga pročita, ali nije lak.
“Nekako, uvek joj je zimi bivalo lakše. Da li što se tada biva usamljenijim, izdvojenijim od svega i svačega, jer se, u dubokim jesenima i dugačkim a jakim zimama, biva sasvim sam.”
Ove godine sam dala sebi "dozvolu" da pročitam par knjiga koje nisu lake. Baš pre ove čitala sam All 'All The Lights We Cannot See', a pre nje 'A Little Life'. I uprkos tome ova mi je teže pala.
Možda zato što sam ja unuka jedne jake i samostalne žene sa juga, pa je ova tema bliska kući, možda zato što imam svest da su mnoge žene Sofka.
Metafora Sofke kao završetka jednog vremena i jednog perioda je odlična. Knjiga je takođe vrlo "slobodna" za period u kom je pisana.
Imala sam poteškoća sa jezikom dosta. Ali to je negde razumno.
Kraj ove knjige je bio jako bolan za čitanje i generalno ne znam kako da se osećam.
Ovo jeste jedan od naših najvećih klasika i svako treba da ga pročita, ali nije lak.
“Nekako, uvek joj je zimi bivalo lakše. Da li što se tada biva usamljenijim, izdvojenijim od svega i svačega, jer se, u dubokim jesenima i dugačkim a jakim zimama, biva sasvim sam.”
July 12, 2022
Ovo je jedna od onih knjiga koju dobijete da čitate u srednjoj a tad ustvari malo ko od nas ima dovoljno duše i mozga da ustvari cijeni ovakav psihološki roman, sa tako divljim opisima, sa tako realističnom radnjom. Prije mi se realizam/naturalizam u ovome nije svidio ali sada ustvari vidim koliko je odano pisac sve ovo opisivao. Tragedija na kraju je skoro presirova da se podnese, a lik Sofke je jezivo živ.
August 15, 2021
If I could give this book 0 stars, I would. It's not a literary masterpiece like some may say, and we shouldn't be proud to have this be a part of our country's literature.
Abuse, incest, rape, misogyny, xenophobia and pedophilia are literally the main theme of this whole book. You can't finish a chapter without reading about over sexualized women and otherwise normal day to day things.
Over all: disgusting, sick, and a waste of paper.
Abuse, incest, rape, misogyny, xenophobia and pedophilia are literally the main theme of this whole book. You can't finish a chapter without reading about over sexualized women and otherwise normal day to day things.
Over all: disgusting, sick, and a waste of paper.
April 1, 2023
Seti se da si prah i da ćeš se u prah i vratiti.
February 5, 2020
Knjigu sam završila još krajem januara , samo nisam bila sigurna koju ocenu da joj dam . Dala sam joj 3 zvezdice , m ožda je zbog toga što sam je ja razvukla , a možda je samo meni radnja bila dosadna . Dvoumila sam se između 2 i 3 , sve pre svadbe je bilo za 3 , pa sam kroz delove vezane za svadbu mislila da joj dam 2 , ali sam se ipak zbog kraja odlučila za 3 . Nisam pročitala dosadniju knjigu u proteklih par meseci . Radnja tu i tamo , opisi predugački , psihološka analiza i Sofkina razmišljanja su mi bila ok .
December 5, 2021
ремек-дело!
December 7, 2008
I learned that people were sick in the past and remained sick in the present...
Read
August 12, 2021NEČISTA KRV – BORA STANKOVIĆ
Bora Stanković. Nečista Krv. Imam utisak da bi i to reći bilo dovoljno a da se opiše veličina ovog pisca kao i ovog romana. Ipak, za nekog ko je nov u književnom svetu to možda i ne bi bilo dovoljno.
Za početak, da bi se razumeo roman i njegova emocionalna težina, treba uzeti u obzir vreme kada je roman nastao, vreme u kojem je Bora živeo, i vreme perioda iz kog su oni tada izlazili. Bora je kao dečak ostao bez roditelja, i veliki deo njegovog bogatog izvora znanja o ranijem životu u običajima dolazi od njegove babe koja ga je podizala. Često mi se desilo da sam video kako ljudi ostaju ravnodušni nakon ovog romana, i sada nakon čitanja ne bih mogao da kažem da mi je to jasno, iako se ukusi razlikuju, i kao jedini razlog deluje mi možda samo to: ne shvatanje tog vremenskog perioda. Kakav je to period? Period naglog odlaska Turaka sa tih prostora, period kada su seljaci vremenom postajali sve bogatiji, period kada su hadžije postajali sve siromašniji i kada su prodavali svoja imanja, kuće, dućane, a na kraju i žene. Dakle, postajala je ta paralela između dve različite kulture, dva različita sveta, sveta seljaka i sveta aristokrate, koji je u jednom trenutku krenuo da se preoblikuje i kada je svet seljaka poželeo i u jednom momentu dobijao tu aristokratsku krunu: ženu.
Što se tiče ranog života Bore Stankovića možda je važno napomenuti da je krenuo da piše kao mlad, u srednjoj školi, i da je spadao u onu kategoriju pisaca koji su se proslavili tokom života a ne posle smrti. Još jedna od bitnih stvari koje vredi napomenuti je i kultura tog vremena, kako za Boru, tako i za samo delo Nečista Krv. Bilo je to vreme kada se manje pričalo, ili makar manje pričalo o bitnijim stvarima, vreme kada se nisu ispoljavale emocije i kada se u brak ulazilo uglavnom iz interesa porodice. U takvoj zatvorenoj kulturi dolazi i do drugačijeg pogleda na sve, pa i na svet, i tada možemo videti veliki emocionalni rascep, rascep kakav je oživljen u romanu Nečista Krv a koji predstavlja prvi moderni roman u srpskoj književnosti. Tim rečeno, iako nesumnjiva veličina romana, nesumnjiva je i uloga njegovog izlaska za samu istoriju srpske književnosti kao prvi stepenik novog sveta.
Književna slava, slava koju je dakle stekao za vreme života, zapravo mu je spasila život. Naime, Bora Stanković je tokom prvog svetskog rata bio uhapšen. Srećom, uhapšen od strane neprijatelja, bio je ipak uhapšen od čoveka koji je držao književni list i gde su bili objavljivani tekstovi Bore Stankovića. Njegovo prepoznavanje ga je ostavilo u životu, tako da možemo zahvaliti i pisanju na novoj dobijenoj šansi, kao da je i tada, u najvećem haosu, Bora dobio priliku da okrene novi list i započne neki novi život.
Nečista krv prikazuje upravo to. Prikazuje život dve porodice u periodu odlaska Turaka. Period koji je polako dovodio pojedine seljake do mnogo bolje finansijske situacije, a isto tako i osiromašavanja pojedinih velikih porodica. I sam pojam siromaštva u ovom periodu igra veliku ulogu, jer je tada (mada kako mi se čini i sada) siromaštvo predstavljalo veliku sramotu. Pogled na svet iz jednog ugla često se kosi pogledom na svet iz drugog, a ovde vidimo često košenje moralnog sa novčanim. Šta je žrtva i kakva je uloga porodice?
Efendi Mita, glava porodice i otac prelepe Sofke, predstavljao je autoritet kakav je ulivao strahopoštovanje. Bio je neko čija je zadnja. Bio je bogati trgovac koji je imao ne samo najlepšu ćerku, već i najlepšu kuću koja je uvek bila sa najlepšim ukrasima, stolovima a i jelima. Toj kući su mogli svi samo da zavide. Takođe bih naglasio i značaj te kuće kao kasnije paralele sa drugom kućom i drugom porodicom, gde je kontrast veliki i, po mom mišljenju, njihova uloga kao da predstavlja i dva posebna lika u ovom romanu.
Šta se dešava kada moć krene da slabi i kada na prag kuće dolazi siromaštvo? Takve stvari se kriju od sramote, i uprkos siromaštvu i dalje se živi bogatijim životom kako komšiluk ne bi pretpostavio da se živi teško. Tako i u tim teškim momentima vidimo obilnu slavu sa najlepšim ukrasima i kolačima jer je to tada predstavljalo ugled i veličinu. Sama kuća kao da je bila zatvorenog tipa, zatvorenog u smislu da je ćerka, Sofka, bila kao zatočena tu, barem u pogledu društva gde je bilo manje kretanja, a verovatno i manje prostora za seksualnost i njen razvitak. Odlazak Turaka, gubitak trgovine i finansijski kolaps dovode polako do novog lika, Marka, koji ostavlja upečatljivu ulogu u knjizi i čija psihoanaliza, barem po mom skromnom mišljenju, bi bila jako zanimljiva. Strah i neizvesnost se polako uvećavaju, a Sofka pokazuje strah od gubitka nekadašnjeg života. Ulazak Marka u taj dom značio je, kao inicijalno i prezentovano, gubitak tog doma, ali i mnogo, mnogo više. Kakav je utisak mlade devojke, najlepše u kraju, kojoj biva saopšteno da se udaje i da će mladoženja zapravo biti deo upravo tog starog sveta i drugačije kulture koje sa jedne tačne gledišta možda ima i incestuoznu ulogu. Moram priznati da nisam poznavalac svih običaja i kulture tadašnjeg vremena, tako da su mi pojedine stvari ovoga romana došle i kao neočekivan šok, za koji se donekle i zahvalan jer je bilo nešto što nisam mogao ni da pretpostavio a šta je načinilo da dosta puta zatvorim knjigu, da se zamislim i naježim.
Centralnu radnju romana zapravo predstavlja Sofkina svadba koja zauzima veliki broj stranica knjige. Čitava scena i običaji opisani su prelepo i čitalac može da živi taj period i taj trenutak kao da je jedna od zvanica. Kako komšiluk unosi darove i nekakve pite, tako i vi imate osećaj da ste iza njih, da čekate svoj red da uđete i konačno vidite Sofku koja je predstavljena i opisana toliko živo i lepo da imate osećaj da je poznajete i da je to stvarno najlepša devojka koja postoji. Uz običaje, a pre tog venčanja, prikazan je i odlazak u hamam, koji na veličanstven način prikazuje emocionalni slom Sofke i utehu i razumevanje koju tada dobija od najstarije žene koja je zadužena za njeno kupanje. Na moje iznenađenje sam čin svadbe trajao je dosta dugo, ali moram priznati da mi ni u jednom momentu nije bilo dosadno. Pregršt opisani momenata, pogleda i emocionalnog rastrojstva činili su da ovaj roman bude pun žive emocije, iako je dijalog kroz celo roman sveden na minimum a gde preovlađuju opisi.
Kada sam već nekoliko puta spomenuo emocionalna rastrojstva, spomenuo bih i par momenata kada sam ih ja doživeo čitajući Nečistu Krv. Jedan od najupečatljivijih bio je suprotstavljanje Sofke svom ocu, a kada je prvi put doživela svedočenje siromaštva na krajnje slikovit i upečatljiv način, a kada se rodila njena želja za žrtvom. Emocionalni naboj i rastrojstvo dalje su prikazivani i doživljavani dok mene kada je Sofka išla u hamam, a onda i završi, možda i najveći, nakon što se svadba završila. Tok radnje dobija ubrzani tok, jako mnogo ubrzan, nakon završetka svadbe. Sofka je tada ostavljena raznoraznom prepletu, neočekivani momentima, i situacijama kada vam bude žao glavne junakinje i kroz šta prolazi. Prikazuje se ružni deo običaja i jedna katastrofa koja je Marka, a kasnije i njegovu suprugu, sasvim bacila na kolena. Momente, pojedine ključne scene, neću opisivati jer verujem da će dosta ljudi tek čitati Nečistu Krv. Samo ću reci za mene potpuno neočekivan rasplet, dinamičan razvoj događaja i upečatljiv kraj knjige.
Ako bih morao u kratkim crtama da opišem Boru Stankovića bi bilo da je on vanvremenski pisac i jedan od najvećih pisaca srpske književnosti. Nema mnogo pisaca od kojih sam doživeo emocionalne interne borbe, kao recimo što sam najviše doživeo u ruskoj književnosti, kao što sam doživeo čitajući Nečistu Krv. I ako bih sam roman morao da opišem u kratkim crtama, to bi bilo da je ovo savršena knjiga i štivo koje ne sme i ne treba da se zaboravi.
Bora Stanković. Nečista Krv. Imam utisak da bi i to reći bilo dovoljno a da se opiše veličina ovog pisca kao i ovog romana. Ipak, za nekog ko je nov u književnom svetu to možda i ne bi bilo dovoljno.
Za početak, da bi se razumeo roman i njegova emocionalna težina, treba uzeti u obzir vreme kada je roman nastao, vreme u kojem je Bora živeo, i vreme perioda iz kog su oni tada izlazili. Bora je kao dečak ostao bez roditelja, i veliki deo njegovog bogatog izvora znanja o ranijem životu u običajima dolazi od njegove babe koja ga je podizala. Često mi se desilo da sam video kako ljudi ostaju ravnodušni nakon ovog romana, i sada nakon čitanja ne bih mogao da kažem da mi je to jasno, iako se ukusi razlikuju, i kao jedini razlog deluje mi možda samo to: ne shvatanje tog vremenskog perioda. Kakav je to period? Period naglog odlaska Turaka sa tih prostora, period kada su seljaci vremenom postajali sve bogatiji, period kada su hadžije postajali sve siromašniji i kada su prodavali svoja imanja, kuće, dućane, a na kraju i žene. Dakle, postajala je ta paralela između dve različite kulture, dva različita sveta, sveta seljaka i sveta aristokrate, koji je u jednom trenutku krenuo da se preoblikuje i kada je svet seljaka poželeo i u jednom momentu dobijao tu aristokratsku krunu: ženu.
Što se tiče ranog života Bore Stankovića možda je važno napomenuti da je krenuo da piše kao mlad, u srednjoj školi, i da je spadao u onu kategoriju pisaca koji su se proslavili tokom života a ne posle smrti. Još jedna od bitnih stvari koje vredi napomenuti je i kultura tog vremena, kako za Boru, tako i za samo delo Nečista Krv. Bilo je to vreme kada se manje pričalo, ili makar manje pričalo o bitnijim stvarima, vreme kada se nisu ispoljavale emocije i kada se u brak ulazilo uglavnom iz interesa porodice. U takvoj zatvorenoj kulturi dolazi i do drugačijeg pogleda na sve, pa i na svet, i tada možemo videti veliki emocionalni rascep, rascep kakav je oživljen u romanu Nečista Krv a koji predstavlja prvi moderni roman u srpskoj književnosti. Tim rečeno, iako nesumnjiva veličina romana, nesumnjiva je i uloga njegovog izlaska za samu istoriju srpske književnosti kao prvi stepenik novog sveta.
Književna slava, slava koju je dakle stekao za vreme života, zapravo mu je spasila život. Naime, Bora Stanković je tokom prvog svetskog rata bio uhapšen. Srećom, uhapšen od strane neprijatelja, bio je ipak uhapšen od čoveka koji je držao književni list i gde su bili objavljivani tekstovi Bore Stankovića. Njegovo prepoznavanje ga je ostavilo u životu, tako da možemo zahvaliti i pisanju na novoj dobijenoj šansi, kao da je i tada, u najvećem haosu, Bora dobio priliku da okrene novi list i započne neki novi život.
Nečista krv prikazuje upravo to. Prikazuje život dve porodice u periodu odlaska Turaka. Period koji je polako dovodio pojedine seljake do mnogo bolje finansijske situacije, a isto tako i osiromašavanja pojedinih velikih porodica. I sam pojam siromaštva u ovom periodu igra veliku ulogu, jer je tada (mada kako mi se čini i sada) siromaštvo predstavljalo veliku sramotu. Pogled na svet iz jednog ugla često se kosi pogledom na svet iz drugog, a ovde vidimo često košenje moralnog sa novčanim. Šta je žrtva i kakva je uloga porodice?
Efendi Mita, glava porodice i otac prelepe Sofke, predstavljao je autoritet kakav je ulivao strahopoštovanje. Bio je neko čija je zadnja. Bio je bogati trgovac koji je imao ne samo najlepšu ćerku, već i najlepšu kuću koja je uvek bila sa najlepšim ukrasima, stolovima a i jelima. Toj kući su mogli svi samo da zavide. Takođe bih naglasio i značaj te kuće kao kasnije paralele sa drugom kućom i drugom porodicom, gde je kontrast veliki i, po mom mišljenju, njihova uloga kao da predstavlja i dva posebna lika u ovom romanu.
Šta se dešava kada moć krene da slabi i kada na prag kuće dolazi siromaštvo? Takve stvari se kriju od sramote, i uprkos siromaštvu i dalje se živi bogatijim životom kako komšiluk ne bi pretpostavio da se živi teško. Tako i u tim teškim momentima vidimo obilnu slavu sa najlepšim ukrasima i kolačima jer je to tada predstavljalo ugled i veličinu. Sama kuća kao da je bila zatvorenog tipa, zatvorenog u smislu da je ćerka, Sofka, bila kao zatočena tu, barem u pogledu društva gde je bilo manje kretanja, a verovatno i manje prostora za seksualnost i njen razvitak. Odlazak Turaka, gubitak trgovine i finansijski kolaps dovode polako do novog lika, Marka, koji ostavlja upečatljivu ulogu u knjizi i čija psihoanaliza, barem po mom skromnom mišljenju, bi bila jako zanimljiva. Strah i neizvesnost se polako uvećavaju, a Sofka pokazuje strah od gubitka nekadašnjeg života. Ulazak Marka u taj dom značio je, kao inicijalno i prezentovano, gubitak tog doma, ali i mnogo, mnogo više. Kakav je utisak mlade devojke, najlepše u kraju, kojoj biva saopšteno da se udaje i da će mladoženja zapravo biti deo upravo tog starog sveta i drugačije kulture koje sa jedne tačne gledišta možda ima i incestuoznu ulogu. Moram priznati da nisam poznavalac svih običaja i kulture tadašnjeg vremena, tako da su mi pojedine stvari ovoga romana došle i kao neočekivan šok, za koji se donekle i zahvalan jer je bilo nešto što nisam mogao ni da pretpostavio a šta je načinilo da dosta puta zatvorim knjigu, da se zamislim i naježim.
Centralnu radnju romana zapravo predstavlja Sofkina svadba koja zauzima veliki broj stranica knjige. Čitava scena i običaji opisani su prelepo i čitalac može da živi taj period i taj trenutak kao da je jedna od zvanica. Kako komšiluk unosi darove i nekakve pite, tako i vi imate osećaj da ste iza njih, da čekate svoj red da uđete i konačno vidite Sofku koja je predstavljena i opisana toliko živo i lepo da imate osećaj da je poznajete i da je to stvarno najlepša devojka koja postoji. Uz običaje, a pre tog venčanja, prikazan je i odlazak u hamam, koji na veličanstven način prikazuje emocionalni slom Sofke i utehu i razumevanje koju tada dobija od najstarije žene koja je zadužena za njeno kupanje. Na moje iznenađenje sam čin svadbe trajao je dosta dugo, ali moram priznati da mi ni u jednom momentu nije bilo dosadno. Pregršt opisani momenata, pogleda i emocionalnog rastrojstva činili su da ovaj roman bude pun žive emocije, iako je dijalog kroz celo roman sveden na minimum a gde preovlađuju opisi.
Kada sam već nekoliko puta spomenuo emocionalna rastrojstva, spomenuo bih i par momenata kada sam ih ja doživeo čitajući Nečistu Krv. Jedan od najupečatljivijih bio je suprotstavljanje Sofke svom ocu, a kada je prvi put doživela svedočenje siromaštva na krajnje slikovit i upečatljiv način, a kada se rodila njena želja za žrtvom. Emocionalni naboj i rastrojstvo dalje su prikazivani i doživljavani dok mene kada je Sofka išla u hamam, a onda i završi, možda i najveći, nakon što se svadba završila. Tok radnje dobija ubrzani tok, jako mnogo ubrzan, nakon završetka svadbe. Sofka je tada ostavljena raznoraznom prepletu, neočekivani momentima, i situacijama kada vam bude žao glavne junakinje i kroz šta prolazi. Prikazuje se ružni deo običaja i jedna katastrofa koja je Marka, a kasnije i njegovu suprugu, sasvim bacila na kolena. Momente, pojedine ključne scene, neću opisivati jer verujem da će dosta ljudi tek čitati Nečistu Krv. Samo ću reci za mene potpuno neočekivan rasplet, dinamičan razvoj događaja i upečatljiv kraj knjige.
Ako bih morao u kratkim crtama da opišem Boru Stankovića bi bilo da je on vanvremenski pisac i jedan od najvećih pisaca srpske književnosti. Nema mnogo pisaca od kojih sam doživeo emocionalne interne borbe, kao recimo što sam najviše doživeo u ruskoj književnosti, kao što sam doživeo čitajući Nečistu Krv. I ako bih sam roman morao da opišem u kratkim crtama, to bi bilo da je ovo savršena knjiga i štivo koje ne sme i ne treba da se zaboravi.
December 31, 2022
2/5 stars
Meh
Drama is good, but overall not reeeeeeeally entertaining
Meh
Drama is good, but overall not reeeeeeeally entertaining
February 10, 2024
sjajna
October 31, 2018
Roman "Nečista krv" usko se veže uz svakidašnje živote običnog malograđanskog naroda sadržane u tipičnoj srpskoj varoši kraja XIX vijeka, kao i uz živote unutar velikih hadžijskih kuća koji su međusobno gradili jedan poseban i autentičan orijentalni odnos obavijen velom srpskih i velikim mahom turskih običaja, tradicije i moralnih načela. Stanković ovdje veoma vješto i prirodno kroji izgled, sudbinu i osobine svojih likova kojima pridodaje toplu dozu originalnosti te ih kao takve prikazuje nerijetko zainteresovanim čitaocima. Gradeći raznolike karaktere različitih osoba koje je sudbina spojila, dok su ih ustaljene vrijednosti moralne i tradicionalne prirode razdvojile i okategorizovale, on gotovo neprimjetno razvija radnju koja se kreće jednim uobičajenim, ali nepredvidim tokom.
Autentičnost njegovog komponovanja ogleda se u opširnom opisu sredine u kojoj se radnja odvija, i baš taj opis okoline i položaja najobičnijih stvari sa sigurnošću određuje atmosferu i jedinstvenu emociju koja vlada u datom trenutku. Piščeva iznimna vještina detaljisanja pri opisivanju vjerno prati oblike realizma stavljajući ga tako na vrh tog književnog pravca u domaćoj srpskoj i regionalnoj književnosti.
Radnja "Nečiste krvi" odvija se umjereno fokusirajući se srazmjerno na bitne, kao i na manje bitne dijelove koji postepeno vode ka vrhuncu zapleta koji uistinu posjeduje moć da nam oznoji dlanove i ubrza rad srca te da anksioznost fiktivnog svijeta prenese na naša realna osjećanja. Rijetke primjedbe Stankovićevom najznačajnijem djelu možemo usmjeriti na sam kraj romana koji je primjetno vještački sužen te završen siromašno i brzo u odnosu na prijašnji sadržaj knjige.
Cjelokupno veličanstveno djelo "Nečista krv" svoju jedinstvenost krije u bogatim simbolima koji bezgrešnom iskrenošću prikazuju ironičnu narav ovdašnjeg naroda - bezgranično duboku i podmuklu, ali isto tako nevino jednostavnu, površnu i prostu.
Autentičnost njegovog komponovanja ogleda se u opširnom opisu sredine u kojoj se radnja odvija, i baš taj opis okoline i položaja najobičnijih stvari sa sigurnošću određuje atmosferu i jedinstvenu emociju koja vlada u datom trenutku. Piščeva iznimna vještina detaljisanja pri opisivanju vjerno prati oblike realizma stavljajući ga tako na vrh tog književnog pravca u domaćoj srpskoj i regionalnoj književnosti.
Radnja "Nečiste krvi" odvija se umjereno fokusirajući se srazmjerno na bitne, kao i na manje bitne dijelove koji postepeno vode ka vrhuncu zapleta koji uistinu posjeduje moć da nam oznoji dlanove i ubrza rad srca te da anksioznost fiktivnog svijeta prenese na naša realna osjećanja. Rijetke primjedbe Stankovićevom najznačajnijem djelu možemo usmjeriti na sam kraj romana koji je primjetno vještački sužen te završen siromašno i brzo u odnosu na prijašnji sadržaj knjige.
Cjelokupno veličanstveno djelo "Nečista krv" svoju jedinstvenost krije u bogatim simbolima koji bezgrešnom iskrenošću prikazuju ironičnu narav ovdašnjeg naroda - bezgranično duboku i podmuklu, ali isto tako nevino jednostavnu, površnu i prostu.
March 8, 2021
Ne mogu reći da sam uživala u čitanju ove knjige, čak sam se i razvlačila koliko je nekada bila dosadna. Pruža čitaocu uvid u vreme patrijarhalnog društva kada su žene bukvalno bile vlasništvo muškarca u kući i kada se najviše brinulo šta će svet reći. Iskreno, položaj žena danas jeste poboljšan, ali se zadržalo to večito ''šta će drugi da kažu''. Prvi roman kod nas koji se bavi temom seksualnosti i ima ženu kao glavnog lika.
Može da se napravi paralela sa likovima ''Nečiste krvi'' i likovima ''Koštane''. U oba dela se spominje taj ''žal za mladost'' i rastajanje sa mladošću.
Iako razumem zašto je delo kvalitetno, pojedine teme mi izazivaju gađenje (odnosi svekra i snaje na način na koji su ovde spomenuti, na primer). Likovima život kao da se svodi na to gde će i sa kim da se utope u strasti, što je izuzetno primitivno.
Ovde bi profesori prilikom obrade lektire u školi mogli malo više da se uhvate i bave položajem žena u patrijarhalnoj sredini (što je i danas jako bitno pitanje i treba se o njemu govoriti naročito u srednjoj školi) i problemima koje ista ta patrijarhalna sredina stvara u društvu generalno, nego što nam govore kako je Sofka sanjala o svojoj svadbi i idealnom muškarcu.
Kod rađenja ovakvih lektira najviše mrzim kad profesor srpskog bilo koji komentar učenika koji je spreman da diskutuje delo dublje poklopi sa ''Pa, takvo je tad bilo vreme''. Da, i? To nas ne sprečava da danas sagledamo stvari drugačije i razmišljamo kritički.
Može da se napravi paralela sa likovima ''Nečiste krvi'' i likovima ''Koštane''. U oba dela se spominje taj ''žal za mladost'' i rastajanje sa mladošću.
Iako razumem zašto je delo kvalitetno, pojedine teme mi izazivaju gađenje (odnosi svekra i snaje na način na koji su ovde spomenuti, na primer). Likovima život kao da se svodi na to gde će i sa kim da se utope u strasti, što je izuzetno primitivno.
Ovde bi profesori prilikom obrade lektire u školi mogli malo više da se uhvate i bave položajem žena u patrijarhalnoj sredini (što je i danas jako bitno pitanje i treba se o njemu govoriti naročito u srednjoj školi) i problemima koje ista ta patrijarhalna sredina stvara u društvu generalno, nego što nam govore kako je Sofka sanjala o svojoj svadbi i idealnom muškarcu.
Kod rađenja ovakvih lektira najviše mrzim kad profesor srpskog bilo koji komentar učenika koji je spreman da diskutuje delo dublje poklopi sa ''Pa, takvo je tad bilo vreme''. Da, i? To nas ne sprečava da danas sagledamo stvari drugačije i razmišljamo kritički.
January 6, 2012
Ovo je jedna od retkih njiga napisana na srpskom jeziku a da se meni svidela... Izuzetno napisana sa temom koja je fantasticna, naime radi se o jednoj devojci koja treba da se uda, ali pogresno protumaci ko joj je namenjen. Naravno sve je ovo smesteno u doba "turaka", barem ja to doba tako zovem, gde je vladala patrijarhija i zena nije imala pravo odluke i glasa. Specificno za ovu knjigu je to sto je namenjena kao lektira srednjoskolcima, a u njoj ima pomalo erotike, Bora Stankovic je tu bio malo kontraverzan sto se meni neverovatno svidelo. Jeste ovo pomalo, mozda cak i puno, ljubavna prica ali mislim da bi svaka mlada dama trebala ovo bar jednom da procita.
August 10, 2016
I finished this book yesterday night. For one more time Balkan and especially Serbian literature didn't disappoint me. Well, it is not one of the best Serbian books I have read so far, but still, I think it's a pretty good book that didn't tire me at all. Like almost all books I have read and coming from the neighbor countries,in this one as well its language seemed to me very familiar and its topic pretty interesting. It focuses in social life of women in general and the plot takes place in south Serbia during the last years of ottoman empire. It tells the tragic story of beautiful Sofka and the sacrifices she has to suffer in her life in order to save and help her family.
Displaying 1 - 30 of 138 reviews