What do you think?
Rate this book
Petrijin Venac
„Dragoslav Mihailović kroz usta i dušu radnice i mučenice Petrije Đorđević, glavne junakinje, priča o lepoti i muci čovekovoj na zemlji, ali tako ispričanoj i s takvim jezičkim amalgamom izvedenoj, da joj nema premca u novijoj srpskoj prozi.“ Slobodan Selenić
„Kao i sve drugo u Petrijinom vencu, i humor postoji isključivo u određenom govoru, koji odudara od književne norme... Apsorbujući iskustva šire književne kulture, u kojoj je i jedan tako veliki pesnik patnje i milosti kakav je bio Fjodor Dostojevski, Dragoslav Mihailović je na nov način prišao našoj tradiciji i umeo je da otkrije u građi udaljenoj od književno normiranih prostora prave književne mogućnosti.“ Ljubiša Jeremić
„U knjizi Petrijin venac Dragoslav Mihailović pokazuje majstorstvo efektnog i funkcionalnog korišćenja različitih vidova živog, neknjiževnog jezika, žargona i neobrazovana seljanka Petrija Đorđević priča o svom životu ispunjenom stradanjima, gubicima i rastancima, s tim da ovaj put autor koristi široke mogućnosti dijalekta kao novog jezičkog okruženja. Bez obzira na to kakve teškoće u prevodu teksta napisanom na dijalektu u govoru nepismene osobe očekuju prevodioca, roman je preveden na sedam svetskih jezika.“ Marija Vasilišin
„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo 'izgledam', pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“ Vladeta Jerotić
„Kao i sve drugo u Petrijinom vencu, i humor postoji isključivo u određenom govoru, koji odudara od književne norme... Apsorbujući iskustva šire književne kulture, u kojoj je i jedan tako veliki pesnik patnje i milosti kakav je bio Fjodor Dostojevski, Dragoslav Mihailović je na nov način prišao našoj tradiciji i umeo je da otkrije u građi udaljenoj od književno normiranih prostora prave književne mogućnosti.“ Ljubiša Jeremić
„U knjizi Petrijin venac Dragoslav Mihailović pokazuje majstorstvo efektnog i funkcionalnog korišćenja različitih vidova živog, neknjiževnog jezika, žargona i neobrazovana seljanka Petrija Đorđević priča o svom životu ispunjenom stradanjima, gubicima i rastancima, s tim da ovaj put autor koristi široke mogućnosti dijalekta kao novog jezičkog okruženja. Bez obzira na to kakve teškoće u prevodu teksta napisanom na dijalektu u govoru nepismene osobe očekuju prevodioca, roman je preveden na sedam svetskih jezika.“ Marija Vasilišin
„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo 'izgledam', pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“ Vladeta Jerotić
405 pages, Hardcover
First published January 1, 1975
About the author
Dragoslav Mihailović
47 books55 followersDragoslav Mihailović (Serbian Cyrillic: Драгослав Михаиловић) was a Serbian writer. He graduated in Yugoslav literature from the University of Belgrade in 1957 and was a member of the Serbian Academy of Sciences and Arts since 1981. In 1950 he was arrested and imprisoned during two years, most notably at Goli Otok.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 46 reviews
August 16, 2018
Nakon petnaest godina od prvog čitanja, ovo delo ima potpuno drugi smisao. Duboka i teška hronika o položaju seljaka u posleratnoj Srbiji i položaju i domišljatosti žene u posleratnom selu za vreme komunizma (i socijalizma). Da nije pisana kosovsko-resavskim dijalektom, ne bi njena snaga bila ovolika. Ko god ima nekog starijeg da je živeo ili živi u oblasti koju Mihailović opisuje u romanu, vrlo je upoznat sa Petrijinim nedoumicama, težnjama, strahovima i čežnjama. Kroz specifičan humor, obojena su i prikazana sva praznoverja, strah od smrti i kult mrtvih u srpskog seljaka, položaj žene u kući i njena trpnja i istrajnost da održi porodicu jer je najvažnije bilo da "se lepo i mirno živi", da se ostane čist pred komšilukom i da se ne zameri svecima. Jer, u suprotnom, svaka bolest i nečist dolazili bi od Njega, i greh i njegova težina su se prihvatali a priori. Takođe, magijski rituali i obredi tzv. kućnog abortusa (koje i Šolohov u "Tihom donu" opisuje) koji su se prenosili sa kolena na koleno u okviru kulta praznoverja su odlično uklopljeni i opisani u potku romana. Na momente jezivi, na momente smešni ali uvek zanimljivi. Kultni roman, pre svega. Biser.
November 28, 2013
Петрия е една жена, която разказва. Както постепенно става ясно, тя е вече на възраст, минала е през сто патила (някои много тежки, но като цяло все такива, през каквито незащитените от пари, произход и любяща държава хора масово са минавали през този мизантропски ХХ в. на войните и диктатурите в Европа, от който идваме всички), обича да си пийва, неграмотна е, но не и глупава, емоционална, суеверна, сладкодумна. Разказва на непознат, може би в селска кръчма. Разказва толкова хубаво, че аз уж за малко отворих да надникна вътре и хоп, за два-три дни се намерих на края на 400 страници, страшно привързана към тази непозната и с желание да й ида на гости, да й опека лучник, да й оплета шал, да я питам едно-друго. Книгата е РАЗКОШНА. Литературно и човешко преживяване. Не знам как да нахваля Драгослав Михайлович, а за превода на Жела Георгиева не ми се и почва - след неразораните целини на 80% от нещата, които се публикуват между корици и са едно престъпление спрямо професията, това тук е балсам, радост за окото и за душата, майсторско изпълнение.
Ще го кажа и другояче: ако не сте чели поне пет книги, преведени от Жела, не знам как ще си го простите, когато най-сетне започнете (рано или късно всеки заклет читател я открива). И качествена литература сте пропуснали (как завиждам на сърбите за техните писатели, честно!), и невероятно количество информация/култура не е стигнало до вас, и страхотни преводи не сте видели, и българския си не сте обогатили. Момент така, да направя списък с насъщното от Жела: "Съдби" (Попович! ВЕЛИК!), "Мостът на Дрина" (Андрич), "Венецът на Петрия" и "Злодеи" (Михайлович), "Магазинчето "Сполука" (Петрович, много препоръчвам). За старт. После "Музей на безусловната капитулация" (Угрешич), "Вътрешната страна на вятъра" (Павич). Освен всичко Жела Георгиева е в троицата, превела събраните съчинения на Веничка Ерофеев от руски! Огромна работа, бляскава, шеметна. Толкова, че ей тук лично вашата долуподписана е вадила цитатче по цитатче с разтреперани ръце.
ПП. Много обичам тази поредица на "Стигмати", обаче качеството на книжното тяло е КОШМАРНО. След първия прочит и тази, и другите книги от същата серия се разпадат на коли, след втория - на хвърчащи листенца. Във "Венецът" лепилото е толкова неподходящо, че не само пуска страниците, а и се разлива в грозни мазни петна по тях. Срамота е.
Да ви кажа ли какво виждам като книга, която е идеално съчетание на смисъл плюс изпълнение (и авторът - автор, и преводачката - огромна, и редактор, и коректор, и хартия, и корица, и всичко на мястото си)? Тази е един отличен пример за това, което разбирам под адекватно издание -->
. Защо имам претенции ли? Защото не съм се намерила на улицата, не ми е все едно с какво си пълня главата и дните от краткия живот. Освен това не печатам парите си в мазето. И смятам, че високите очаквания са основна форма на уважение.
Ще го кажа и другояче: ако не сте чели поне пет книги, преведени от Жела, не знам как ще си го простите, когато най-сетне започнете (рано или късно всеки заклет читател я открива). И качествена литература сте пропуснали (как завиждам на сърбите за техните писатели, честно!), и невероятно количество информация/култура не е стигнало до вас, и страхотни преводи не сте видели, и българския си не сте обогатили. Момент така, да направя списък с насъщното от Жела: "Съдби" (Попович! ВЕЛИК!), "Мостът на Дрина" (Андрич), "Венецът на Петрия" и "Злодеи" (Михайлович), "Магазинчето "Сполука" (Петрович, много препоръчвам). За старт. После "Музей на безусловната капитулация" (Угрешич), "Вътрешната страна на вятъра" (Павич). Освен всичко Жела Георгиева е в троицата, превела събраните съчинения на Веничка Ерофеев от руски! Огромна работа, бляскава, шеметна. Толкова, че ей тук лично вашата долуподписана е вадила цитатче по цитатче с разтреперани ръце.
ПП. Много обичам тази поредица на "Стигмати", обаче качеството на книжното тяло е КОШМАРНО. След първия прочит и тази, и другите книги от същата серия се разпадат на коли, след втория - на хвърчащи листенца. Във "Венецът" лепилото е толкова неподходящо, че не само пуска страниците, а и се разлива в грозни мазни петна по тях. Срамота е.
Да ви кажа ли какво виждам като книга, която е идеално съчетание на смисъл плюс изпълнение (и авторът - автор, и преводачката - огромна, и редактор, и коректор, и хартия, и корица, и всичко на мястото си)? Тази е един отличен пример за това, което разбирам под адекватно издание -->
February 28, 2022
Moj prvi susret sa ovom knjigom bio je u srednjoj skoli kada sam, moram da priznam, malo citala na preskoke jer mi je tema bila toliko teska da mi je gotovo izazivala mucninu. Ipak, verovatno uz vreme i sazrevanje dodje trenutak da se neke knjige bolje razumeju. Ne znam da li sam subjektivna ili ne, ali Dragoslav maestralno karakterise likove. Sve vreme imala sam utisak da mi pricu prica neka starija baka iz mog kraja, nego da je ovo pisao neko kao roman. Prvo, prikaz situacije posle rata, polozaja zena (kako rodjeno dete prvo mora da vidi svrkrva, a mnoge stvari su od muza sramota, pred porodjaj zena mora da radi u njivi i td), zatim, prikaz verovanja, obicaja (vracare i slicno), zdravstva tog doba. Toliko je bilo uverljivo, narocito uzevsi u obzir da je pisano u prvom licu i to nasim, kosovsko resavskim dijalektom, koji daje osecaj jos vece "realnosti". Ovo delo je inace znacajno jer je prvo uvelo taj dijalekat u knjizevnost. Pored tikvi, koje deluju toliko razlicito, a opet toliko slicno, zaista belezi jedno doba, potpuno razlicitih junaka koje spajaju tragicne sudbine. Petrijin zivot je veoma tezak, ali ima nesto u tom recniku i u neznanju, naivnosti, sto vam bude smesno dok citate. Ako bih imala neke zamerke: kod nekih stvari kao da su mi falili detalji, ali opet, moguce je da je tako jer Petrija, neobrazovana, ni sama nije sve razumela da bi ispricala, a roman cini zapravo njeno prepricavanje sopstvenog zivota. Iako je knjiga relativno dugacka, ja nisam osetila da mi je bilo dosadno, mada moram da priznam da sam slusala u formi audio - knjige i da je u izvedbi Mirjane Karanovic koja je glumila Petriju u filmskoj adaptaciji ove knjige. Citajte Dragoslava, to je sve sto imam da kazem kao zakljucak danasnjih utisaka.
July 3, 2020
Тежак је живот, претежак, а посебно живот једне обичне жене, сељанке средином ХХ века у Србији. О том и таквом животу, бритко, са пуно непатворене сељачке интелигенције и промућурности (реч „сељачко“ не схватати у пежоративном смислу!) нам прича главна јунакиња – Петрија.
Живот није лак, пуно је несреће, уз тек повремено пробоје нечега што би се могло назвати срећом. Ипак, и поред свега, задржан је ведар тон и оптимистички приступ животу. Огромна је енергија коју Петрија има и коју користи да савлада све препреке и да „све буде како треба“, али и ако не буде тако, са стоичким миром се све прихвата. Уосталом, „човек је чудна живина, на све се навикне“.
У позадини су, наравно кроз призму Петријиног причања и реперкусије на живот обичног човека, наговештени и неки већи догађаји – рат, национализација, пропадање рудника, депопулација села итд, али и различити народни обичаји, веровања, сујеверја, односи на селу тог времена.
Опште је познато да је ово један од првих романа (први?) написан (косовско-ресавским) дијалектом, што је пун погодак и делује веома природно. И, уопште, Михаиловић је мајсторски укомпоновао целокупан роман.
П.С. Од Михаиловића сам раније читао само „Тикве“, још као лектиру у гимназији и сећам се да ми се нису допале. Некако ми је тадашњи жаргон београдске периферије деловао извештачено из Михаиловићевих уста. А можда ми је само сметало што су се сви ложили на ту књигу искључиво због жаргона и безобразних речи и што нису уочавали и дубље слојеве приче. Требало би да обновим градиво...
П.П.С. Ако некад ускоро прораде позоришта – свим срцем препоручујем и представу рађену по мотивима овог романа у Атељеу 212 – фантастична је.
Живот није лак, пуно је несреће, уз тек повремено пробоје нечега што би се могло назвати срећом. Ипак, и поред свега, задржан је ведар тон и оптимистички приступ животу. Огромна је енергија коју Петрија има и коју користи да савлада све препреке и да „све буде како треба“, али и ако не буде тако, са стоичким миром се све прихвата. Уосталом, „човек је чудна живина, на све се навикне“.
У позадини су, наравно кроз призму Петријиног причања и реперкусије на живот обичног човека, наговештени и неки већи догађаји – рат, национализација, пропадање рудника, депопулација села итд, али и различити народни обичаји, веровања, сујеверја, односи на селу тог времена.
Опште је познато да је ово један од првих романа (први?) написан (косовско-ресавским) дијалектом, што је пун погодак и делује веома природно. И, уопште, Михаиловић је мајсторски укомпоновао целокупан роман.
П.С. Од Михаиловића сам раније читао само „Тикве“, још као лектиру у гимназији и сећам се да ми се нису допале. Некако ми је тадашњи жаргон београдске периферије деловао извештачено из Михаиловићевих уста. А можда ми је само сметало што су се сви ложили на ту књигу искључиво због жаргона и безобразних речи и што нису уочавали и дубље слојеве приче. Требало би да обновим градиво...
П.П.С. Ако некад ускоро прораде позоришта – свим срцем препоручујем и представу рађену по мотивима овог романа у Атељеу 212 – фантастична је.
August 14, 2024
3.75
Lepo je videti da je jedan muskarac uspeo da napise ne samo dobrog zenskog lika, nego dobrog zenskog lika koji je smesten u vreme i prostor i ponasa se u skladu sa tim. Dragoslav Mihailovic je stvarno u ovom delu na originalan i jedinstven nacin prikazao neke od zaista najdubljih ljudskih osecanja jer ja, brate mili, crko’ od Mise mucenika, sve sam suze izronila
Ipak, knjiga je na momente dosadna i razvucena (kapiram da to je forma jbg baba nam prica pricu) i sta je tacno fazon sa svakom recenicom u novom pasusu (ili je to do izdanja koje sam citala)???
Lepo je videti da je jedan muskarac uspeo da napise ne samo dobrog zenskog lika, nego dobrog zenskog lika koji je smesten u vreme i prostor i ponasa se u skladu sa tim. Dragoslav Mihailovic je stvarno u ovom delu na originalan i jedinstven nacin prikazao neke od zaista najdubljih ljudskih osecanja jer ja, brate mili, crko’ od Mise mucenika, sve sam suze izronila
Ipak, knjiga je na momente dosadna i razvucena (kapiram da to je forma jbg baba nam prica pricu) i sta je tacno fazon sa svakom recenicom u novom pasusu (ili je to do izdanja koje sam citala)???
October 9, 2020
Kada bi čovek bio boja, koju biste odabrali za sebe? U životu Petrije Đorđević nema puno opcija, crna ili siva. Skoro nikada bela.
Ovo je roman o životu žene koja je navikla na muku. Ustaje i ceo dan udovoljava drugima, mužu, svekrvi... nikada sebi.
Neuka, ali izuzetno mudra, ova žena nam daje životne lekcije o tome kako biti dobar čovek ili barem bolji nego što smo sada. Kako pomoći svima jer "onaj gore" sve vidi.
Uz karakterističan govor, Dragoslav nam donosi duh vremena ranih pedesetih.
Ono što ovaj roman čini posebnim jeste i humor koji čitaocu olakšava muke glavne junakinje.
Kroz njena razmišljanja spoznajemo koliko je njena duša prazna i koliko je nepravde n njenim plećima.
Pored svega toga, kada joj je život obojen u crno pokazuje nam da se tuga nalazi u svima nama i onda kada je ne pokažemo.
Stvarno zamišljen lik Petrije i njena životna priča Dragoslava je odvela na sud jer je jedna Milena rekla da je pisac iskoristio njenu životnu priču i tako je nastala Petrija.
Bilo kako bilo, zamišljena ili stvarna ona zaslužuje najveći zagrljaj na svetu.
Ovo je roman o životu žene koja je navikla na muku. Ustaje i ceo dan udovoljava drugima, mužu, svekrvi... nikada sebi.
Neuka, ali izuzetno mudra, ova žena nam daje životne lekcije o tome kako biti dobar čovek ili barem bolji nego što smo sada. Kako pomoći svima jer "onaj gore" sve vidi.
Uz karakterističan govor, Dragoslav nam donosi duh vremena ranih pedesetih.
Ono što ovaj roman čini posebnim jeste i humor koji čitaocu olakšava muke glavne junakinje.
Kroz njena razmišljanja spoznajemo koliko je njena duša prazna i koliko je nepravde n njenim plećima.
Pored svega toga, kada joj je život obojen u crno pokazuje nam da se tuga nalazi u svima nama i onda kada je ne pokažemo.
Stvarno zamišljen lik Petrije i njena životna priča Dragoslava je odvela na sud jer je jedna Milena rekla da je pisac iskoristio njenu životnu priču i tako je nastala Petrija.
Bilo kako bilo, zamišljena ili stvarna ona zaslužuje najveći zagrljaj na svetu.
June 25, 2017
Ovo je jedna od najboljih knjiga koje sam u životu pročitala. Jedna je od onih koje imaju dušu, teraju suze na oči ako ih čitaš pažljivo i ne mogu da se prevedu na bilo koji strani jezik (i smatram da ni jedna knjiga napisana na dijalektu ne može i ne treba da se prevodi). Jedno veliko bravo za autora.
December 2, 2020
Петријин Венац је други роман Драгослава Михаиловића који сам прочитао. Након Тикава, којима нисам био толико одушевљен (првенствено због краткоће романа), морам признати да су моја очекивања од овог романа била скромна. Међутим, овај роман, писан у облику сказа, толико ме је одвукао у свој свет, да сам ја током читања потпуно заборавио да га је написао писац, мушкарац, и да Петрија заправо не постоји, нити је ово некакав исповедни транскрипт разговора са њом.
Први, примарни слој романа је Петријина прича о сопственом животу који је у ствари скуп трагичних догађаја и несрећних околности. Овај "венац" несреће и зла прати Петрију читавог живота. Ипак, Петрија ни у једном тренутку није патетична, нити је игде присутан њен тужни плач над сопственом судбином, напротив: ови догађаји прожети су комичним ситуацијама, а њена велика животна снага, сналажљивост и ношење са животним недаћама увек су у првом плану.
Други, секундарни слој представљају политичке и друштвене промене у Србији 20. века, као и различите теме из патријархалног живота, као што су народна веровања, религија, влашка магија, сеоска "вештица", односи са свекрвама и статус лекара, питање абортуса.
Друштвене промене које су видљиве кроз читав роман заправо на Петрију и немају толико утицаја - њен живот је једнако тежак без обзира на дешавања у свету око ње.
Зашто препоручујем овај роман?
Зато што говори о жени која подсећа на наше баке, а чије нам схватање живота може послужити као инспирација и охрабрање за ношење са тешкоћама које су саставни део живота. Петрија је читавог живота праћена несрећом, трчала око других, њима помагала, а заузврат је добијала фигуративне животне али и дословне ударце. На крају је остала сама са мачкама. Врло се лако може рећи да је она трагични јунак, али, пошто она себе не доживљава тако, она то и није. И то је битна порука овог романа.
П.С. Филмска адаптација овог романа из 1980. је добра, али покрива само најбитније догађаје из Петријиног живота. Велики део њених догодовштина није приказан у филму, укључујући и симбол "венца", као и финалну, изузетно ефектну сцену са гробља која изазива сузе. Зато роман препоручујем и онима који су само одгледали филм.
Први, примарни слој романа је Петријина прича о сопственом животу који је у ствари скуп трагичних догађаја и несрећних околности. Овај "венац" несреће и зла прати Петрију читавог живота. Ипак, Петрија ни у једном тренутку није патетична, нити је игде присутан њен тужни плач над сопственом судбином, напротив: ови догађаји прожети су комичним ситуацијама, а њена велика животна снага, сналажљивост и ношење са животним недаћама увек су у првом плану.
Други, секундарни слој представљају политичке и друштвене промене у Србији 20. века, као и различите теме из патријархалног живота, као што су народна веровања, религија, влашка магија, сеоска "вештица", односи са свекрвама и статус лекара, питање абортуса.
Друштвене промене које су видљиве кроз читав роман заправо на Петрију и немају толико утицаја - њен живот је једнако тежак без обзира на дешавања у свету око ње.
Зашто препоручујем овај роман?
Зато што говори о жени која подсећа на наше баке, а чије нам схватање живота може послужити као инспирација и охрабрање за ношење са тешкоћама које су саставни део живота. Петрија је читавог живота праћена несрећом, трчала око других, њима помагала, а заузврат је добијала фигуративне животне али и дословне ударце. На крају је остала сама са мачкама. Врло се лако може рећи да је она трагични јунак, али, пошто она себе не доживљава тако, она то и није. И то је битна порука овог романа.
П.С. Филмска адаптација овог романа из 1980. је добра, али покрива само најбитније догађаје из Петријиног живота. Велики део њених догодовштина није приказан у филму, укључујући и симбол "венца", као и финалну, изузетно ефектну сцену са гробља која изазива сузе. Зато роман препоручујем и онима који су само одгледали филм.
July 25, 2014
„Не знам що толкоз съм грешила. Като мине време – викам, - човек не може да си отговори що толкоз е грешил.“
Каква балкански разказ! То пише: „Къде ти, човече? Сърби са туй, бре. И то селяни. Кой може да се мери с тях.“ А аз постоянно се обърквам, че съм в някое наше бобовдолско село…
Всичко е написано/преведено идеално (даже уникално), но ми беше тежичко, защото много ме стяга шапката от:
- дълго женско приказване – така е и с Петрия.
- подобни роднински отношения – баща иска само мъжки рожби, омразата към снахите е по default и т.н.
- изостаналостта по селата – суеверия, поличби, страхове, а същевременно се кълне безмилостно; деца се губят от незнание и безпомощност.
- болести/болници– прав е Моканина
- старост/самота – универсална тема, за нея няма векове и държави
- пиянство.
Още по-тежко ми беше, че примери за всичко това има сега и тук – не през 50-те и не в Сърбия…
Заради тези чувствителни за мен теми не можа да изплува доброто, съпътстващо равностойно злото. Имаше и прошка, и естествено отмиране на злобата; безкористно приятелство и помощ (Каменче, Косана); добро, където не го очакваш (генерала ); и най-вече - онази обикновена любов на „простите“ хора… А накъде без животните в такъв край… Кучетата…
Много силни картини преживях сякаш съм там и гледам отблизо. Нощното обикаляне по болници пеша и с влак. „Народното недоволство“ при спирането на влака за село. А също и сънищата. Често в книги не мога да се съсредоточа в тях, а понякога ги подминавам. Сега и аз се потих и мятах с Петрия. „И както заридах, тъй изведнъж се пробудих. Сигур от страх се пробудих.“
Много интересно изг��аждане на образа на Петрия единствено чрез нейното разказване. Винаги съм се упреквала за пренебрежението си към по-простоватите хора, но сега беше лесно да се запитам – имало ли е откъде да знае нещо Петрия - в онези времена, в онези места. Или да говори изискано? И как да не си обяснява със суеверия всички удари на съдбата?
„Тогаз за пръв път чух, че и професорите могат да лекуват народа. Дотогаз не знаех.“
„Всички сега трябва да се посерат от радост, че си дошъл.“
аперация, кирургическото, раматизъм, индженер, автонобил.
С течение на времето обаче много неща научи Петрия. Всичко от един учител – неволята. „Ти, Петрийо, не само си оправна, ами и умна жена. Я глей ти колко си знаела.“
Вярно, че много пространствено разказва жената, но не само заради това накрая времето на нейната младост ми се струваше безкрайно далечно. Съвсем естествено Петрия не е представена като идеален светъл образ, на когото читателят да съчувства заради несгодите. Симпатии в мен по-скоро предизвика нейната емоционалност и спонтанност. „Леле, горката! Леле, леле!“ / “Дай да си пийна от таз водица.“ / „Макар и умяла, настръхнах.“
В много книги чувам изречения от моя живот. Към края не само съпреживявах с Петрия и Мисо и си спомних подобно тичане по болници с близки възрастни хора, ами чух и думите на собствения си баща към майка ми: „Аз съм изкарал пенсия и за тебе, и за мене.“ И тъкмо си мисля, че това е всичко, на следващата страница прочитам думите на майка ми: „И днеска не мога да си простя туй.“ (че не е била с него в последния миг)
Докато има семейства и раздели, случването на тези последни изречения може да продължава. Но съм малко по-спокойна, че поне несгодите, свързани с миналите векове, все пак са по-малко в наше време.
„Те си мислят, че още могат да си живеят както преди сто години. Не съм виновен аз, че повече не може тъй.“
Каква балкански разказ! То пише: „Къде ти, човече? Сърби са туй, бре. И то селяни. Кой може да се мери с тях.“ А аз постоянно се обърквам, че съм в някое наше бобовдолско село…
Всичко е написано/преведено идеално (даже уникално), но ми беше тежичко, защото много ме стяга шапката от:
- дълго женско приказване – така е и с Петрия.
- подобни роднински отношения – баща иска само мъжки рожби, омразата към снахите е по default и т.н.
- изостаналостта по селата – суеверия, поличби, страхове, а същевременно се кълне безмилостно; деца се губят от незнание и безпомощност.
- болести/болници– прав е Моканина
- старост/самота – универсална тема, за нея няма векове и държави
- пиянство.
Още по-тежко ми беше, че примери за всичко това има сега и тук – не през 50-те и не в Сърбия…
Заради тези чувствителни за мен теми не можа да изплува доброто, съпътстващо равностойно злото. Имаше и прошка, и естествено отмиране на злобата; безкористно приятелство и помощ (Каменче, Косана); добро, където не го очакваш (генерала ); и най-вече - онази обикновена любов на „простите“ хора… А накъде без животните в такъв край… Кучетата…
Много силни картини преживях сякаш съм там и гледам отблизо. Нощното обикаляне по болници пеша и с влак. „Народното недоволство“ при спирането на влака за село. А също и сънищата. Често в книги не мога да се съсредоточа в тях, а понякога ги подминавам. Сега и аз се потих и мятах с Петрия. „И както заридах, тъй изведнъж се пробудих. Сигур от страх се пробудих.“
Много интересно изг��аждане на образа на Петрия единствено чрез нейното разказване. Винаги съм се упреквала за пренебрежението си към по-простоватите хора, но сега беше лесно да се запитам – имало ли е откъде да знае нещо Петрия - в онези времена, в онези места. Или да говори изискано? И как да не си обяснява със суеверия всички удари на съдбата?
„Тогаз за пръв път чух, че и професорите могат да лекуват народа. Дотогаз не знаех.“
„Всички сега трябва да се посерат от радост, че си дошъл.“
аперация, кирургическото, раматизъм, индженер, автонобил.
С течение на времето обаче много неща научи Петрия. Всичко от един учител – неволята. „Ти, Петрийо, не само си оправна, ами и умна жена. Я глей ти колко си знаела.“
Вярно, че много пространствено разказва жената, но не само заради това накрая времето на нейната младост ми се струваше безкрайно далечно. Съвсем естествено Петрия не е представена като идеален светъл образ, на когото читателят да съчувства заради несгодите. Симпатии в мен по-скоро предизвика нейната емоционалност и спонтанност. „Леле, горката! Леле, леле!“ / “Дай да си пийна от таз водица.“ / „Макар и умяла, настръхнах.“
В много книги чувам изречения от моя живот. Към края не само съпреживявах с Петрия и Мисо и си спомних подобно тичане по болници с близки възрастни хора, ами чух и думите на собствения си баща към майка ми: „Аз съм изкарал пенсия и за тебе, и за мене.“ И тъкмо си мисля, че това е всичко, на следващата страница прочитам думите на майка ми: „И днеска не мога да си простя туй.“ (че не е била с него в последния миг)
Докато има семейства и раздели, случването на тези последни изречения може да продължава. Но съм малко по-спокойна, че поне несгодите, свързани с миналите векове, все пак са по-малко в наше време.
„Те си мислят, че още могат да си живеят както преди сто години. Не съм виновен аз, че повече не може тъй.“
February 8, 2022
kad bih se osećala loše ja bih se samo dosetila da mogu da razumem Petriju, njen venac, da mogu da je razumem kako ni najbolji znalci internacionalnih jezika i prevodioci sa srpskog ne mogu da prevedu taj govor - teški lelek, koji veselo treperi u taktu s ovaJ Život
radujmo se što imamo Ovoliki Jezik
ja bih mogla velike nevolje da prebrodim samo razmišljaj’ći nad neki reči veliki, kao npr što je reč - mlozina.
kad u vranju mnogo ljudi na jednom mestu ima, ili kada u jednoj kući slave slavu i mnogo ljudi dođe, mi kažemo: mlozina 😌
radujmo se što imamo Ovoliki Jezik
ja bih mogla velike nevolje da prebrodim samo razmišljaj’ći nad neki reči veliki, kao npr što je reč - mlozina.
kad u vranju mnogo ljudi na jednom mestu ima, ili kada u jednoj kući slave slavu i mnogo ljudi dođe, mi kažemo: mlozina 😌
November 17, 2023
“Човек ти је така живина – све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило ништа страшно. Памти још понешто од то, није да је баш све заборавио, али и то некако кроз маглу, ко да се десило неком другом, не њему. Така је то стрвина. Воли да живи, живина.”
"Петријин венац" сматра се једним од најзначајнијих дела српске књижевности. Радња се одвија у малом рударском месту у Србији и обухвата предратни, ратни и послератни период. Прича о трагичном животном путу Петрије Ђорђевић, неписмене жене са села на југу Србије, о њеном животу са три човека које је волела. Њен животни пут пун трпљења, самоће, разочарања, надања и љубави, прераста у симбол човекове победе.
Петријину исповест одаје утисак као да ју је у перо писца директно диктирала моја покојна баба. Моја баба Стана, Бог да јој душу прости, иако неука поседовала је изузетну дозу мудрости. Док Петрија приповеда чини ми се као да могу да чујем њен глас. Као да се за тренутак вратила у мој живот. И она исто тако мараму носила, цео свој век радила у пољу, подигла два детета. Некада су те стамене жене биле подршка и потпора, и психотерапеут другим људима како не би клонули у животу. За све добре сем за себе.
Читалац има осећај као да седи преко пута Петрије док она приповеда. Тако је и мене лечка угостила. Разговарала се с моном ки да сам јој род рођени. Понудила ме је са кафу и ракију. Цигару сам морао да ју одбијем, не дуваним због здравствено стање. Доктор ми забранио, јер имам асму. Ал' сам ју зато саслуш'о. Само повремено уздахнем, одмахнем главом и велим: "Шта ћеш, таки је живот." Она једна мачка шеће по уфлекане мушеме. Друга ми се врзма око ногу и преде. Осети она куј је какав човек. Млого ми се допала та жена. И млого мени би жал на њу. Шта је све та несретница претурила преко главе.
Са првога мужа Добривоја изродила два детета и оба изгубила. Други беше гостионичар Љубиша, предратни господин ком су црвени све одузели. Трећи беше Милисав- Миса, музикант и рудар из оближњег села, представник радничке класе и једног новог поретка који наступа.
Догађаји нису хронолошки, прича по сећању, наговештава о чему ће причати, подсећа на оно што је већ испричала.
И завидим, изнова завидим таквој интелигенцији, једноставности, која уствари даје дубину њеној личности. Петрија је за мене један од најупечатљивијих женских ликова у нашој књижевности. Петрија нас учи како да кроз живот поносно носимо свој крст. И када је шибају ветрови, и када је газе сметови, она никад није сломљена. Она је борац, увек иде напред и воли живот. И жали, и пати, и радује се, али су ју све тескобе толико утукле да су јој само још уста остала неутопљена у блату, па се против неминовности заборава бори подсећањима и приповедањима.
"А невоља, опет, оће да те начини паметнијег, ал то тек ако те не убије, прво треба да ју преживиш."
"Петријин венац" и даље одише ширином, свим понорима и вертикалама тзв. „високе књижевности“, не одричући се књижевног наслеђа нити га негирајући. Посебну драж чини то што је роман писан косовско-ресавским дијалектом. Михаиловић вешто описује рурални живот и карактере својих ликова, истражујући њихове снове, страхове и сукобе. Кроз ову причу, читаоци могу боље разумети паланачки менталитет и друштвену слику тадашњег времена. Роман је богат симболиком и дубоким порукама о индивидуалности и колективизму, слободи и одговорности.
Писац је само зашао у рукавац једног језика и успешно га тешући и дотерујући, заплутао њиме. Расписује се хијазма тематских оквира, од чедоморства, мајчинства, заборава, смрти, народних веровања у онострано, о патријархату, положају жене у таквом друштву, породичним односима, зађавицама на женској линији ватре свекрва – снаха. И у том се рукавцу, том тишаку Мораве крај пишчеве родне Ћуприје, најјасније на површини воде огледа сав трагички потенцијал Петрије Ђорђевић. Главна јунакиња која читаоца својим монолозима, готово урамљеним фотографијама њеног сећања, води кроз Чистилиште. На сва мимоилажења у свом животу она гледа као на нужност која се, ето, таложи на дну чашице ракије.
И тако. Испричасмо се лепо. Дедер, сипај још једну, па полагачко д' идем. Нећу више да ти сметам, има ти још саговорници да дочекаш. Живели Петријо! Добро, ћу узнем и цигару иако не пушим. Сад би ми баш пријала. Што велиш, каки је то човек који не пуши и који не замерише на дуван. Може некад доктор и да зажмури. Уздравље Петријо! Бог ти добро дао!
"Зато, пи воду, човече, свакодневно пи. И ћути. Док још имаш време. А ни немаш га млого."
"Петријин венац" сматра се једним од најзначајнијих дела српске књижевности. Радња се одвија у малом рударском месту у Србији и обухвата предратни, ратни и послератни период. Прича о трагичном животном путу Петрије Ђорђевић, неписмене жене са села на југу Србије, о њеном животу са три човека које је волела. Њен животни пут пун трпљења, самоће, разочарања, надања и љубави, прераста у симбол човекове победе.
Петријину исповест одаје утисак као да ју је у перо писца директно диктирала моја покојна баба. Моја баба Стана, Бог да јој душу прости, иако неука поседовала је изузетну дозу мудрости. Док Петрија приповеда чини ми се као да могу да чујем њен глас. Као да се за тренутак вратила у мој живот. И она исто тако мараму носила, цео свој век радила у пољу, подигла два детета. Некада су те стамене жене биле подршка и потпора, и психотерапеут другим људима како не би клонули у животу. За све добре сем за себе.
Читалац има осећај као да седи преко пута Петрије док она приповеда. Тако је и мене лечка угостила. Разговарала се с моном ки да сам јој род рођени. Понудила ме је са кафу и ракију. Цигару сам морао да ју одбијем, не дуваним због здравствено стање. Доктор ми забранио, јер имам асму. Ал' сам ју зато саслуш'о. Само повремено уздахнем, одмахнем главом и велим: "Шта ћеш, таки је живот." Она једна мачка шеће по уфлекане мушеме. Друга ми се врзма око ногу и преде. Осети она куј је какав човек. Млого ми се допала та жена. И млого мени би жал на њу. Шта је све та несретница претурила преко главе.
Са првога мужа Добривоја изродила два детета и оба изгубила. Други беше гостионичар Љубиша, предратни господин ком су црвени све одузели. Трећи беше Милисав- Миса, музикант и рудар из оближњег села, представник радничке класе и једног новог поретка који наступа.
Догађаји нису хронолошки, прича по сећању, наговештава о чему ће причати, подсећа на оно што је већ испричала.
И завидим, изнова завидим таквој интелигенцији, једноставности, која уствари даје дубину њеној личности. Петрија је за мене један од најупечатљивијих женских ликова у нашој књижевности. Петрија нас учи како да кроз живот поносно носимо свој крст. И када је шибају ветрови, и када је газе сметови, она никад није сломљена. Она је борац, увек иде напред и воли живот. И жали, и пати, и радује се, али су ју све тескобе толико утукле да су јој само још уста остала неутопљена у блату, па се против неминовности заборава бори подсећањима и приповедањима.
"А невоља, опет, оће да те начини паметнијег, ал то тек ако те не убије, прво треба да ју преживиш."
"Петријин венац" и даље одише ширином, свим понорима и вертикалама тзв. „високе књижевности“, не одричући се књижевног наслеђа нити га негирајући. Посебну драж чини то што је роман писан косовско-ресавским дијалектом. Михаиловић вешто описује рурални живот и карактере својих ликова, истражујући њихове снове, страхове и сукобе. Кроз ову причу, читаоци могу боље разумети паланачки менталитет и друштвену слику тадашњег времена. Роман је богат симболиком и дубоким порукама о индивидуалности и колективизму, слободи и одговорности.
Писац је само зашао у рукавац једног језика и успешно га тешући и дотерујући, заплутао њиме. Расписује се хијазма тематских оквира, од чедоморства, мајчинства, заборава, смрти, народних веровања у онострано, о патријархату, положају жене у таквом друштву, породичним односима, зађавицама на женској линији ватре свекрва – снаха. И у том се рукавцу, том тишаку Мораве крај пишчеве родне Ћуприје, најјасније на површини воде огледа сав трагички потенцијал Петрије Ђорђевић. Главна јунакиња која читаоца својим монолозима, готово урамљеним фотографијама њеног сећања, води кроз Чистилиште. На сва мимоилажења у свом животу она гледа као на нужност која се, ето, таложи на дну чашице ракије.
И тако. Испричасмо се лепо. Дедер, сипај још једну, па полагачко д' идем. Нећу више да ти сметам, има ти још саговорници да дочекаш. Живели Петријо! Добро, ћу узнем и цигару иако не пушим. Сад би ми баш пријала. Што велиш, каки је то човек који не пуши и који не замерише на дуван. Може некад доктор и да зажмури. Уздравље Петријо! Бог ти добро дао!
"Зато, пи воду, човече, свакодневно пи. И ћути. Док још имаш време. А ни немаш га млого."
December 5, 2018
Написана баш онако како је и испричана, (што некоме може стварати мало проблема), даје слику живота већине жена у Србији из тог периода (средина XX века). Једна тешка и реална животна прича која говори о породици, вери, сујеверју, страдању, односно говори баш о оним стварима које су представљале окосницу живота људи из тог периода.
Срећан сам што и даље у комшилуку, породици или неде другде могу чути понеку причу од мени блиске „Петрије“.
Срећан сам што и даље у комшилуку, породици или неде другде могу чути понеку причу од мени блиске „Петрије“.
November 22, 2021
Šta ti je, Bože, čovek. Toliko gubitaka, toliko ličnog stradanja, toliko bola i suza, toliko strpljenja i volje i, opet, sve to nekako spakovano kao u jedan paketić i vezano za početak pupčanom vrpcom, a kasnije obmotano plaštom života. Dragoslav Mihajlović je u ovoj knjizi uzeo jednu mladu ženu i pokazao upravo sve to na 400 stranica i time, tim likom, ostavio nezaboravni i neizbrisivi pečat u srpskoj književnosti. I… Kakva knjiga!
Petrija, glavni lik ove knjige, postala je moj omiljeni ženski lik u književnosti. Retko u kojoj knjizi je čovek predstavljen na ovaj način, kroz svakodnevni život, ali i kroz sve vrline i mane koje ima i pojedinac i celo društvo tada, za vreme patrijarhata, mada i sada, iako su druga vremena.
Petrija se od samog početka knjige suočava sa gubitkom i to se nastavlja sve do samog kraja knjige. Toliko puta sam osetio teret na plućima, kao teg od pola tone da sam stavio, dok sam čitao o njenom trnovitom putu kroz koji je prošla, i toliko puta sam se zapitao kakvi su ljudi postali i na šta se danas ljudi žale, mada hajde, valjda je oduvek bilo da svako nosi svoj krst. Njen krst je, međutim, jedan veliki krst obmotan dodatnim trnjem kako bi i šake i leđa dodatno patile. Ali ona nije prestala da ga nosi, niti izgubila želju da nastavi dalje. Iako sva priča o gubicima i životnom teretu možda zvuči krajnje opterećujuće i depresivno, što u velikoj meri i jeste, ipak bih naglasio da je knjiga u isto vreme, u zavisnosti sa koje strane se gleda, i knjiga puna nade, knjiga puna volje za životom i spremnošću na nošenje svog tereta koji je namenjen za pojedinca.
“Čovek ti je taka živina – sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Taka je to strvina. Voli da živi, živina.”
Gubitak deteta, gubitak muža, gubitak tla pod nogama i svi ostali jadi nisu bili dovoljni da jedna neobrazovana seljanka u bilo kom trenutku posustane i odustane. Dijalekt kojim je oslikano ovo delo predstavlja posebnu stavku divljenja koju pojedinac mora da ceni, dok sam dijalekt, napomenuo bih, ne predstavlja nikakvu prepreku u čitanju, već samo pomaže da se duh vremena oživi i da se nivo humor digne u nebesa.
Pored sve ozbiljnosti teme i surovošću života kroz koji Petrija prolazi, kroz ovo delo se neprestano prožima velika doza humora koju je Mihajlović preneo na maestralan način, kombinujući ga sa tadašnjim vremenom, vrednostima, verovanjima i tradicijom. Put je trnovit, ali dok hodate vi vidite mnoštvo staza koje se račvaju, i on vodi ka mnogim mestima, te tako idete ka: selu, crkvi, vračari, komšiji, rudniku mrkog uglja, kafani, bolnici i dalekoj prestonici. Taj put prelazi se mučno i po velikoj zimi, a nekada i sa mokrim nogama i u vunenim čarapama. Na tom putu vidite i mnoštvo ljudi koji kao da su zalutali i izgubili sebe, kako kroz kafanu tako i kroz sopstvenu zlobu.
„ … Dosadno, vidiš, ljudima, pa lepo propadoše. Al što je njima s nas i nama s nji dosadno, ajde de. No je njima sa sebe sami društvo dosadilo, život im ceo dosadio, pa više ne znaju di bi sami sebe turili.“
Neobrazovana žena je ovde glavna tačka svake vrline i hrišćanskog shvatanja života. Međutim, isto tako, kroz pojedine primere vidimo da je svako, pa i ta Petrija, spreman na pojedine stvari koje su grešne te se samim tim i čovek oslikava baš kakav i jeste. Grešan.
I, kada sam već kod greha, rekao bih da je greh ne pročitati ovu knjigu. Ovo je maestralno delo. Ovo je život pričvršćen koricama. Taj Petrijin život će da odjekuje zauvek.
Petrija, glavni lik ove knjige, postala je moj omiljeni ženski lik u književnosti. Retko u kojoj knjizi je čovek predstavljen na ovaj način, kroz svakodnevni život, ali i kroz sve vrline i mane koje ima i pojedinac i celo društvo tada, za vreme patrijarhata, mada i sada, iako su druga vremena.
Petrija se od samog početka knjige suočava sa gubitkom i to se nastavlja sve do samog kraja knjige. Toliko puta sam osetio teret na plućima, kao teg od pola tone da sam stavio, dok sam čitao o njenom trnovitom putu kroz koji je prošla, i toliko puta sam se zapitao kakvi su ljudi postali i na šta se danas ljudi žale, mada hajde, valjda je oduvek bilo da svako nosi svoj krst. Njen krst je, međutim, jedan veliki krst obmotan dodatnim trnjem kako bi i šake i leđa dodatno patile. Ali ona nije prestala da ga nosi, niti izgubila želju da nastavi dalje. Iako sva priča o gubicima i životnom teretu možda zvuči krajnje opterećujuće i depresivno, što u velikoj meri i jeste, ipak bih naglasio da je knjiga u isto vreme, u zavisnosti sa koje strane se gleda, i knjiga puna nade, knjiga puna volje za životom i spremnošću na nošenje svog tereta koji je namenjen za pojedinca.
“Čovek ti je taka živina – sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Taka je to strvina. Voli da živi, živina.”
Gubitak deteta, gubitak muža, gubitak tla pod nogama i svi ostali jadi nisu bili dovoljni da jedna neobrazovana seljanka u bilo kom trenutku posustane i odustane. Dijalekt kojim je oslikano ovo delo predstavlja posebnu stavku divljenja koju pojedinac mora da ceni, dok sam dijalekt, napomenuo bih, ne predstavlja nikakvu prepreku u čitanju, već samo pomaže da se duh vremena oživi i da se nivo humor digne u nebesa.
Pored sve ozbiljnosti teme i surovošću života kroz koji Petrija prolazi, kroz ovo delo se neprestano prožima velika doza humora koju je Mihajlović preneo na maestralan način, kombinujući ga sa tadašnjim vremenom, vrednostima, verovanjima i tradicijom. Put je trnovit, ali dok hodate vi vidite mnoštvo staza koje se račvaju, i on vodi ka mnogim mestima, te tako idete ka: selu, crkvi, vračari, komšiji, rudniku mrkog uglja, kafani, bolnici i dalekoj prestonici. Taj put prelazi se mučno i po velikoj zimi, a nekada i sa mokrim nogama i u vunenim čarapama. Na tom putu vidite i mnoštvo ljudi koji kao da su zalutali i izgubili sebe, kako kroz kafanu tako i kroz sopstvenu zlobu.
„ … Dosadno, vidiš, ljudima, pa lepo propadoše. Al što je njima s nas i nama s nji dosadno, ajde de. No je njima sa sebe sami društvo dosadilo, život im ceo dosadio, pa više ne znaju di bi sami sebe turili.“
Neobrazovana žena je ovde glavna tačka svake vrline i hrišćanskog shvatanja života. Međutim, isto tako, kroz pojedine primere vidimo da je svako, pa i ta Petrija, spreman na pojedine stvari koje su grešne te se samim tim i čovek oslikava baš kakav i jeste. Grešan.
I, kada sam već kod greha, rekao bih da je greh ne pročitati ovu knjigu. Ovo je maestralno delo. Ovo je život pričvršćen koricama. Taj Petrijin život će da odjekuje zauvek.
January 31, 2021
"Јел пушиш?...
Онда запали цигару...
Ајде ти запали, а ја ћу да ти скувам кафу..."
Тако је Петрија позвала мене у разговор, а тако и ја сад зовем вас да чујете њену причу.
Причу из романа Петријин венац, коју нам прича баш она, жена полусељанка и жена полурадница , Петрија Ђорђевић. Жена домаћин, уз кафу и дуван, а најпре воду, уз старе фотографије и успомене из албума пребирах са Петријом по њеној прошлости.
Стаје тај живот у нешто предратних, ратних и највише послератних година ХХ века. Све до седамдесетих година.
Морате имати на уму да је Петрија све скоро изгубила, време јој је однело и пријатеље и непријатеље, зато седи сама и друштво су јој мачке. Е због те усамљености свратих и ја код ње и радо вам препоручујем да учините исто.
"Човек ти је таква живина, све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави... Воли да живи живина."
Тако Петрија наставља живот после два највећа губитка, после смрти своје деце.
И о њима она приповеда. Као што приповеда и о сва три своја мушкарца који су јој обележили живот. Први Добривоје, као прва и страствена љубав, муж са којим је децу изгубила.
Други, гостионичар Љубиша, слика једне предратне Југославије, слика господства и поштовања. Срушили су га неки нови људи и нека нова идеологија.
И трећи, њен Миса, њен пријатељ, рудар и пример једне радничке класе и свог бола која она носи са собом.
Приповеда она кроз њих и неправде и болове које је трпела.
Постоје разни писци који су изрекли пуно животних мудрости, али нико као Петрија, тако сликовито и животно.
Постоје и писци који су упутили критику неком друштву, анализирали и представили сваки сегмент тог друштва, али чини ми се опет нико као Петрија.
Сваком бићу је ушла дубоко у душу, па чак је душу уткала и појавама и предметима. Зато и јесте један од бољих саговорника.
Она је и типичан представник нашег народа који, иако хришћани, у забрани религије и цркве проналази спас у празноверју. То је њен начин да се избори и разуме сложене догађаје.
Смрт, болест, све што је тешко за прихватање Петрија ставља на страну виших сила и тумачи као њихов усуд.
Помиње овде Петрија и лекаре, прича о њиховом немару, о пуном бироу за запошљавање. Прича о одласку у Немачку, тамо се боље паре зарађују, а и лакше се до посла долази.
И издата је књига 1975.године, а ми и данас можемо пронаћи и лекаре и рударе и Петрију....
Да ли је све баш тако било не знам, ја вам само препричавам. Пошто сам купила, то вам и продајем.
Онда запали цигару...
Ајде ти запали, а ја ћу да ти скувам кафу..."
Тако је Петрија позвала мене у разговор, а тако и ја сад зовем вас да чујете њену причу.
Причу из романа Петријин венац, коју нам прича баш она, жена полусељанка и жена полурадница , Петрија Ђорђевић. Жена домаћин, уз кафу и дуван, а најпре воду, уз старе фотографије и успомене из албума пребирах са Петријом по њеној прошлости.
Стаје тај живот у нешто предратних, ратних и највише послератних година ХХ века. Све до седамдесетих година.
Морате имати на уму да је Петрија све скоро изгубила, време јој је однело и пријатеље и непријатеље, зато седи сама и друштво су јој мачке. Е због те усамљености свратих и ја код ње и радо вам препоручујем да учините исто.
"Човек ти је таква живина, све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави... Воли да живи живина."
Тако Петрија наставља живот после два највећа губитка, после смрти своје деце.
И о њима она приповеда. Као што приповеда и о сва три своја мушкарца који су јој обележили живот. Први Добривоје, као прва и страствена љубав, муж са којим је децу изгубила.
Други, гостионичар Љубиша, слика једне предратне Југославије, слика господства и поштовања. Срушили су га неки нови људи и нека нова идеологија.
И трећи, њен Миса, њен пријатељ, рудар и пример једне радничке класе и свог бола која она носи са собом.
Приповеда она кроз њих и неправде и болове које је трпела.
Постоје разни писци који су изрекли пуно животних мудрости, али нико као Петрија, тако сликовито и животно.
Постоје и писци који су упутили критику неком друштву, анализирали и представили сваки сегмент тог друштва, али чини ми се опет нико као Петрија.
Сваком бићу је ушла дубоко у душу, па чак је душу уткала и појавама и предметима. Зато и јесте један од бољих саговорника.
Она је и типичан представник нашег народа који, иако хришћани, у забрани религије и цркве проналази спас у празноверју. То је њен начин да се избори и разуме сложене догађаје.
Смрт, болест, све што је тешко за прихватање Петрија ставља на страну виших сила и тумачи као њихов усуд.
Помиње овде Петрија и лекаре, прича о њиховом немару, о пуном бироу за запошљавање. Прича о одласку у Немачку, тамо се боље паре зарађују, а и лакше се до посла долази.
И издата је књига 1975.године, а ми и данас можемо пронаћи и лекаре и рударе и Петрију....
Да ли је све баш тако било не знам, ја вам само препричавам. Пошто сам купила, то вам и продајем.
February 20, 2022
"Č𝒐𝒗𝒆𝒌 𝒋𝒆 𝒃𝒖𝒅𝒂𝒍𝒂, 𝑷𝒆𝒕𝒓𝒊𝒋𝒐. 𝑹𝒐𝒅𝒊 𝒔𝒆 𝒌𝒐 𝒃𝒖𝒅𝒂𝒍𝒂 𝒊 𝒄𝒆𝒐 𝒗𝒆𝒌 𝒑𝒓𝒐ž𝒊𝒗𝒊 𝒌𝒐 𝒃𝒖𝒅𝒂𝒍𝒂."
▪️ Do sad se nisam susretala sa romanima Dragoslava Mihailovića i drago mi je da sam ipak nešto čitala. "Petrijin venac" nije nepoznato delo jer je većina gledala ili film ili možda i predstavu. Ja nisam ništa od toga. Nisam znala ništa vezano za ovo delo, sem da sam viđala samo pozitivne komentare.
▪️Sam naziv romana govori o Petriji, nesrećnoj ženi koja je toliko bola nosila u sebi i živela takav nesrećan život, po mojoj pretpostavci venac simbolizuje breme koje Petrija na duši nosi. Priču nam priča upravo Petrija, moram da pohvalim da je Mihailović napisao maestralno sjajno dočaravajući kosovsko resavski dijalekt, a da opet ne bude mučan za čitanje. Radnja je smeštena u godinama posle Drugog svetskog rata, u par sela u Južnoj Srbiji. Najveći deo priče se dešava u selo Okno gde je Petrija živela sa svojim drugim suprugom Mišom.
Prvi deo knjige govori o Petriji u mlađim danima kada je bila udata za Dobrivoja iz sela Višnjevac i svim nedaćama koje su joj se desile u tom prvom braku.
▪️Lik Petrije Đorđević je baziran na Mileni Stefanović, koja je živela kod Paraćina u selu Ravna reka. Bila je priča da će tužiti pisca jer je prepričao njen život, ipak je kasnije sve to demantovala. U svakom slučaju priča o Petriji neće nikoga ostaviti ravnodušnim, iako deluje kao prosta žena iz naroda, iz Petrije ipak izbija neka mudrost, upornost, kao i ogromna hrabrost za sve teške životne trenutke i način na koji se ona nosila sa njima.
▪️Prvi deo knjige mi se više dopada, jer ima više smisla, loših stvari koje ne prestaju da se dešavaju, da bi se radnja u drugom delu knjige svela na životne situacije koje nemaju neki cilj, kao da su samo tu da upotpune Petrijine brige i loš život koji je živela. S toga, dopalo mi se, ali me nije oduševilo, ali svakako topla preporuka. Roman je baš pitak, u jednom trenutku ćete se sažaliti, a u drugi mah i nasmejati.
"𝑨 𝒏𝒆𝒗𝒐𝒍𝒋𝒂, 𝒐𝒑𝒆𝒕, 𝒐ć𝒆 𝒅𝒂 𝒕𝒆 𝒏𝒂č𝒊𝒏𝒊 𝒑𝒂𝒎𝒆𝒕𝒏𝒊𝒋𝒆𝒈, 𝒂𝒍 𝒕𝒐 𝒕𝒆𝒌 𝒂𝒌𝒐 𝒕𝒆 𝒏𝒆 𝒖𝒃𝒊𝒋𝒆, 𝒑𝒓𝒗𝒐 𝒕𝒓𝒆𝒃𝒂 𝒅𝒂 𝒋𝒖 𝒑𝒓𝒆ž𝒊𝒗𝒊š."
▪️ Do sad se nisam susretala sa romanima Dragoslava Mihailovića i drago mi je da sam ipak nešto čitala. "Petrijin venac" nije nepoznato delo jer je većina gledala ili film ili možda i predstavu. Ja nisam ništa od toga. Nisam znala ništa vezano za ovo delo, sem da sam viđala samo pozitivne komentare.
▪️Sam naziv romana govori o Petriji, nesrećnoj ženi koja je toliko bola nosila u sebi i živela takav nesrećan život, po mojoj pretpostavci venac simbolizuje breme koje Petrija na duši nosi. Priču nam priča upravo Petrija, moram da pohvalim da je Mihailović napisao maestralno sjajno dočaravajući kosovsko resavski dijalekt, a da opet ne bude mučan za čitanje. Radnja je smeštena u godinama posle Drugog svetskog rata, u par sela u Južnoj Srbiji. Najveći deo priče se dešava u selo Okno gde je Petrija živela sa svojim drugim suprugom Mišom.
Prvi deo knjige govori o Petriji u mlađim danima kada je bila udata za Dobrivoja iz sela Višnjevac i svim nedaćama koje su joj se desile u tom prvom braku.
▪️Lik Petrije Đorđević je baziran na Mileni Stefanović, koja je živela kod Paraćina u selu Ravna reka. Bila je priča da će tužiti pisca jer je prepričao njen život, ipak je kasnije sve to demantovala. U svakom slučaju priča o Petriji neće nikoga ostaviti ravnodušnim, iako deluje kao prosta žena iz naroda, iz Petrije ipak izbija neka mudrost, upornost, kao i ogromna hrabrost za sve teške životne trenutke i način na koji se ona nosila sa njima.
▪️Prvi deo knjige mi se više dopada, jer ima više smisla, loših stvari koje ne prestaju da se dešavaju, da bi se radnja u drugom delu knjige svela na životne situacije koje nemaju neki cilj, kao da su samo tu da upotpune Petrijine brige i loš život koji je živela. S toga, dopalo mi se, ali me nije oduševilo, ali svakako topla preporuka. Roman je baš pitak, u jednom trenutku ćete se sažaliti, a u drugi mah i nasmejati.
"𝑨 𝒏𝒆𝒗𝒐𝒍𝒋𝒂, 𝒐𝒑𝒆𝒕, 𝒐ć𝒆 𝒅𝒂 𝒕𝒆 𝒏𝒂č𝒊𝒏𝒊 𝒑𝒂𝒎𝒆𝒕𝒏𝒊𝒋𝒆𝒈, 𝒂𝒍 𝒕𝒐 𝒕𝒆𝒌 𝒂𝒌𝒐 𝒕𝒆 𝒏𝒆 𝒖𝒃𝒊𝒋𝒆, 𝒑𝒓𝒗𝒐 𝒕𝒓𝒆𝒃𝒂 𝒅𝒂 𝒋𝒖 𝒑𝒓𝒆ž𝒊𝒗𝒊š."
August 20, 2024
Srce prepuklo.
"Čovek ti je taka živina -...Taka je to strvina. Voli da živi, živina."
"I tako se, malo-pomalo, svi koji sam volela nađoše ili na groblje el negde mlogo daleko od mene. Niki mi više ne ostade. Nikog više nemam da mi pravi društvo i da me razgovori kad sam tužna. Niki neće da me drži za ruku kad budem umirala."
"Mi otvorismo prozor da malo pustimo vazduk unutra. Smrt ne meriše najbolje. U taj ma gore u brda poče da se beli istok kaj da se neka mlečna skrama po nji odjedanput uvati i dan polako stade da se predvaja od noći."
"I ono što bog oće da ti da, neće odma, no prvo moraš da čekaš."
"Čovek ti je taka živina -...Taka je to strvina. Voli da živi, živina."
"I tako se, malo-pomalo, svi koji sam volela nađoše ili na groblje el negde mlogo daleko od mene. Niki mi više ne ostade. Nikog više nemam da mi pravi društvo i da me razgovori kad sam tužna. Niki neće da me drži za ruku kad budem umirala."
"Mi otvorismo prozor da malo pustimo vazduk unutra. Smrt ne meriše najbolje. U taj ma gore u brda poče da se beli istok kaj da se neka mlečna skrama po nji odjedanput uvati i dan polako stade da se predvaja od noći."
"I ono što bog oće da ti da, neće odma, no prvo moraš da čekaš."
June 14, 2021
Malo je pisaca koji su poput Dragoslava Mihailovića uspeli da proniknu u dušu srpske žene, domaćice, mučenice. Način na koji on to čini u ovom romanu je predstavlja sam vrh srpske književnosti.
Ispričasmo se Petrija i ja po drugi put u mom životu, verujem ne i poslednji.
Ispričasmo se Petrija i ja po drugi put u mom životu, verujem ne i poslednji.
March 25, 2023
Posle ove knjige stvarno zelis da postanes bolji covek i da jednostavno volis i prihvatis ljude i zivot kakvi god da su u nekim trenucima. Knjiga koja nadahnjuje da ne odustajemo!
Read
March 2, 2023Knjiga Petrijin venac oslikava srpsko društvo u 40im i 50 godinama. Iako priča prati Petriju, roman se dosta osvrće i na stanje u Srbiji posle rata, prikaz verovanja ljudi u običaje, uslovima u bolnicama, kao i loš i nehuman položaj žena u to vreme. Dragoslav Mihailović je ovaj roman pisao u prvom licu, kosovsko-resavskim dijalektom i kroz Petrijine reči nam pripoveda o njenom životu, brakovima i poznanicima.
Petrijin život nije bio lak. Na margini porodice što se muža i svekrve tiče. Kao supruga nije bila poštovana. Nije se školovala, bila je nepismena i kao takva nije bila svesna lošeg života, barem ne u meri u kojoj bi to danas ženama bilo prepreka. Zbog svog neznanja i nesvesnosti sopstvenog položaja, dosta situacija je pravdala i racionalizovala. Opraštala je ljudima koji su se ogrešili o nju i nije im uzimala za zlo.
Iz knjige možete da izvučete dve pouke. Možete naučiti nešto o položaju žena u to vreme ukoliko nemate baku da vam ispriča i može vam biti vodič kakvo vreme ne treba da se ponovi i da status žena u društvu bude milosrdniji. Ili s druge strane Petrija kao neuka, a mudra žena, može da daje lekcije o tome kako biti dobar čovek, kako je ljudski praštati i pomoći drugima ukoliko smo u mogućnosti. Na vama je.
Petrijin život nije bio lak. Na margini porodice što se muža i svekrve tiče. Kao supruga nije bila poštovana. Nije se školovala, bila je nepismena i kao takva nije bila svesna lošeg života, barem ne u meri u kojoj bi to danas ženama bilo prepreka. Zbog svog neznanja i nesvesnosti sopstvenog položaja, dosta situacija je pravdala i racionalizovala. Opraštala je ljudima koji su se ogrešili o nju i nije im uzimala za zlo.
Iz knjige možete da izvučete dve pouke. Možete naučiti nešto o položaju žena u to vreme ukoliko nemate baku da vam ispriča i može vam biti vodič kakvo vreme ne treba da se ponovi i da status žena u društvu bude milosrdniji. Ili s druge strane Petrija kao neuka, a mudra žena, može da daje lekcije o tome kako biti dobar čovek, kako je ljudski praštati i pomoći drugima ukoliko smo u mogućnosti. Na vama je.
September 4, 2024
Mirjana Karanović kao narator audio knjige!
December 21, 2021
Mnogo volim film "Petrijin venac" sa Mirjanom Karanović u glavnoj ulozi i zbog filma sam uzela knjigu da čitam. Knjiga mi je prijala isto koliko i film. Ni malo mi nije smetalo što je deo radnje romana prikazan u filmu. Mirjana Kranović je idealna Petrija Đorđević i sve vreme čitanja sam je zamišljala u liku Petrije.
Interesantna je i duhovita priča Petrije Đorđević prikazana kroz karakterističan govor tog područja, kroz njenu neukost i sujeverje, kroz humor. Ipak, mučan je život Petrije Đorđević, težak je i surov život žene u patrijarhalnom selu Srbije, neuke i siromašne.
Interesantna je i duhovita priča Petrije Đorđević prikazana kroz karakterističan govor tog područja, kroz njenu neukost i sujeverje, kroz humor. Ipak, mučan je život Petrije Đorđević, težak je i surov život žene u patrijarhalnom selu Srbije, neuke i siromašne.
March 18, 2022
Bila bi petica da je drugi deo knjige nastavio sa snagom s kojom je knjiga počela. Relativno nepovezane anegdote, ili bolje rečeno crtice iz života, nisu imale istu jačinu kao "glavna" priča Petrijinog života. Daleko da je ostatak knjige loš, naprotiv, ali sam se osećala kao izduvan balon emocija nakon prvobitnog udarca i nastavak nije uspeo da dosegne taj nivo osećanja u meni.
March 31, 2014
Дълга и тъжна приказка, разказана ведро и емоционално от Петрия, без да натъжава ...
January 1, 2021
Jedna od mojih omiljenih, odlicno napisana, toliko jednostavno, ali toplo i iskreno, onako zenski. Prelepo
January 12, 2023
Ova knjiga je pravi dijamant.
October 11, 2020
Ova knjiga ima dosta sličnosti sa Čizmašima, sjajnom knjigom istog pisca. U oba romana pripovedač je lik u poznim godinama, koji čitaocu priča anegdote iz svog života, među kojima su neke duhovite, ali uglavnom preovladavaju one surovo potresne. Žika Kurjak je na nepravdu nailazio u vojsci, među potkupljivim oficirima, dok je kod Petrije to slučaj u porodici i komšiluku. Oba Mihailovićeva lika su tvrdoglave poštenjačine. Žika se nikad nije plašio da javno kritikuje svaku nepravdu zbog čega je i osudio sebe na propast, dok je kod Petrije to ispoljavanje hrabrosti došlo posle gubitka dece. Moram priznati da je ona definitivno hrabriji lik od Žike, jer uprkos svemu što joj je život priredio, ona se do kraja nije predala i živela je nekako svoj život sa svim njegovim manama i ranama koje joj je sudbina nanela, dok se Žika prerano zasitio nepravde i samim tim je odustao od neprestane borbe čoveka sa svim nepravdama koje život donosi.
Nadam se da mi ne zamerate što sam odlučio da umesto klasične recenzije, napravim poređenje između ova dva sjajna dela. Čizmaše sam davno čitao i želeo sam da iskoristim ovu jedinstvenu priliku da pišem malo i o njima.
Već sam napisao da ćete na samom početku romana "Petrijin venac" otkriti jedan delić njene potresne priče, koji će vas uznemiriti do te mere, da ćete na kratko zatvoriti knjigu i udahnuti duboko kako biste skupili hrabrost da nastavite dalje. Pisana je kosovsko resavskim dijalektom, što joj daje posebnu čaroliju, jer svaka njena priča na taj način zvuči uverljivije, kao da ste pored nje u selu Okno i da sve to posmatrate svojim očima. Mislim da ćete nakon čitanja ove knjige još više ceniti svoje majke, ali ne samo majke, već ceo ženski rod. Žena nekad može da podnese više nego muškarac. To je ono po čemu se razlikuju Petrija i Žika. Od srca vam preporučujem oba romana, ali samo ako ste dovoljno psihički spremni da podnesete surovost života koja je ovde nacrtana do najsitnije tačkice. Mihailović je veliki majstor, koji čak i najhrabrijem muškarcu može da izmami neku suzu svojim najmoćnijim oružjem, a to su svakako reči.
Nadam se da mi ne zamerate što sam odlučio da umesto klasične recenzije, napravim poređenje između ova dva sjajna dela. Čizmaše sam davno čitao i želeo sam da iskoristim ovu jedinstvenu priliku da pišem malo i o njima.
Već sam napisao da ćete na samom početku romana "Petrijin venac" otkriti jedan delić njene potresne priče, koji će vas uznemiriti do te mere, da ćete na kratko zatvoriti knjigu i udahnuti duboko kako biste skupili hrabrost da nastavite dalje. Pisana je kosovsko resavskim dijalektom, što joj daje posebnu čaroliju, jer svaka njena priča na taj način zvuči uverljivije, kao da ste pored nje u selu Okno i da sve to posmatrate svojim očima. Mislim da ćete nakon čitanja ove knjige još više ceniti svoje majke, ali ne samo majke, već ceo ženski rod. Žena nekad može da podnese više nego muškarac. To je ono po čemu se razlikuju Petrija i Žika. Od srca vam preporučujem oba romana, ali samo ako ste dovoljno psihički spremni da podnesete surovost života koja je ovde nacrtana do najsitnije tačkice. Mihailović je veliki majstor, koji čak i najhrabrijem muškarcu može da izmami neku suzu svojim najmoćnijim oružjem, a to su svakako reči.
November 15, 2023
Dragoslave, majku li ti jebem, ko ti bre dadne ovo moć oveliku, ovake tvari da piskaraš?
Ne znam. Suza suzu stiže, dal zbog sto muka što Petriju jadnu zadesiše il zbog garave istine koja se krije u ovim silnim redovima. Sve se nekako mislim - ne može više srpska književnost da me iznenadi, a onda propupi iz smetova ovakvo delo i razruši me. „Svaki put u stvari dođe drukši.“, što bi rekla Petrija. E tako i sa ovim našim, slovenskim, knjigama.
De li se ovaj Dragoslav svega ovoga setio. Kako ju je napisao, kuku. Znate onaj osećaj koji dobijate kada vam neko nešto priča, a vama sve poznato, ko da ste od drugoga štogod slično već čuli? E pa, visi vam taj osećaj nad glavom dok preko svake bogovetne reči ovog romana prelazite. Ova knjiga nije napisana, ova knjiga je proživljena. Od strane žena i od strane muškaraca, Petrija je, svega mi, za sve nas živela. Petrija je, kanda, za nas i umrla.
„Neće mi se to, more, izmakne, ko što se nikom nije izmaklo. Pa kad je već tako, ne moram da mu u susret trčim. Nek dođe kad dođe. A dotle ću mogadnem još malo i ovde.“ Jesu li napisane iskrenije reči o Smrti?
A sada ova RAZARUJĆA, CIGANSKA REČENICA, posvećena, verujem, svim cincarama, skitnicima, nomadima, pesnicima, trubadurima, vojnicima, rudarima, skeledžijama, lopužama, muzikantima i, najpre, ciganima:
„Пирка ветрић отуда, лети им врана коса и пада на гарава лица, ал можда то њима не лети коса но они цели тамо поцупкују и високо по ово небо изнад нас скачају и кај неки шути црни јарци жално мекећу и врече што овај свет више за њи није и што им ни овај ни један други место и кућу не може да пружи.“
Živiš, Dragoslave.
Čitamo te.
Ne znam. Suza suzu stiže, dal zbog sto muka što Petriju jadnu zadesiše il zbog garave istine koja se krije u ovim silnim redovima. Sve se nekako mislim - ne može više srpska književnost da me iznenadi, a onda propupi iz smetova ovakvo delo i razruši me. „Svaki put u stvari dođe drukši.“, što bi rekla Petrija. E tako i sa ovim našim, slovenskim, knjigama.
De li se ovaj Dragoslav svega ovoga setio. Kako ju je napisao, kuku. Znate onaj osećaj koji dobijate kada vam neko nešto priča, a vama sve poznato, ko da ste od drugoga štogod slično već čuli? E pa, visi vam taj osećaj nad glavom dok preko svake bogovetne reči ovog romana prelazite. Ova knjiga nije napisana, ova knjiga je proživljena. Od strane žena i od strane muškaraca, Petrija je, svega mi, za sve nas živela. Petrija je, kanda, za nas i umrla.
„Neće mi se to, more, izmakne, ko što se nikom nije izmaklo. Pa kad je već tako, ne moram da mu u susret trčim. Nek dođe kad dođe. A dotle ću mogadnem još malo i ovde.“ Jesu li napisane iskrenije reči o Smrti?
A sada ova RAZARUJĆA, CIGANSKA REČENICA, posvećena, verujem, svim cincarama, skitnicima, nomadima, pesnicima, trubadurima, vojnicima, rudarima, skeledžijama, lopužama, muzikantima i, najpre, ciganima:
„Пирка ветрић отуда, лети им врана коса и пада на гарава лица, ал можда то њима не лети коса но они цели тамо поцупкују и високо по ово небо изнад нас скачају и кај неки шути црни јарци жално мекећу и врече што овај свет више за њи није и што им ни овај ни један други место и кућу не може да пружи.“
Živiš, Dragoslave.
Čitamo te.
December 13, 2020
Pažljivo sam birala kojom ću knjigom, i to desilo se stotom po redu, simbolično zaokružiti ovu 2020-u, i nisam se pokajala.
Kao za stolom preko kafe, Petrija priča svoj život. I težak, i lep, kao što i treba da bude. Žena koja je na prvi pogled arhetipska neobrazovana srpska seljanka, ubijena teškim vremenima, a koja te obori s nogu širokim i dubokim mislima, svojim vidjenjem tog života, mudrošću svojih shvatanja i prihvatanja, čistom dobrotom i empatijom.
Život je onakav kakvim ga vidiš i napraviš, i zato Petrija nije žrtva, nije tragičan lik niti neko nad čijom sudbinom treba plakati. Svako za svog veka nosi svoj krst, svaki život je težak i ovo je Petrijin, a mi treba od nje da naučimo da ga vidimo i razumemo tako da ni mi u svome ne ostanemo samo žrtve.
Srce mi je puklo tek na kraju, valjda me preblizu dirnulo - kad joj umire muž, kad se kida što nije kod kuće, njoj na nezi i na njenim rukama otišao; i kad na njega misli i njega u svoju stvarnost priziva nadalje dok je bude na svetu. Otvori se na čas prozor ka onome što i nas možda čeka...
Kao za stolom preko kafe, Petrija priča svoj život. I težak, i lep, kao što i treba da bude. Žena koja je na prvi pogled arhetipska neobrazovana srpska seljanka, ubijena teškim vremenima, a koja te obori s nogu širokim i dubokim mislima, svojim vidjenjem tog života, mudrošću svojih shvatanja i prihvatanja, čistom dobrotom i empatijom.
Život je onakav kakvim ga vidiš i napraviš, i zato Petrija nije žrtva, nije tragičan lik niti neko nad čijom sudbinom treba plakati. Svako za svog veka nosi svoj krst, svaki život je težak i ovo je Petrijin, a mi treba od nje da naučimo da ga vidimo i razumemo tako da ni mi u svome ne ostanemo samo žrtve.
Srce mi je puklo tek na kraju, valjda me preblizu dirnulo - kad joj umire muž, kad se kida što nije kod kuće, njoj na nezi i na njenim rukama otišao; i kad na njega misli i njega u svoju stvarnost priziva nadalje dok je bude na svetu. Otvori se na čas prozor ka onome što i nas možda čeka...
August 24, 2022
"I sad tako prolazi vreme. I kad ti dobro i kad zlo, ono ne dangubi. Stalno kucka, ko detlić, i dube njegovu rupu: jedan po jedan, svi ćemo u nju da upadnemo."
Nakon citanja Mihailoviceg romana "Kad su cvetale tikve" od ove knjige nisam imao visoka ocekivanja ali sam zeleo da joj dam sansu. Krajnji rezultat: Jedna od najboljih knjiga koje sam procitao do sada.
Smatram da stil koji Mihailovic koristi u knjizi moze da probudi emocije u bilo kome. Izuzetno delo o mukama i patnjama tipicne ruralne zene, izazovima sa kojima se susrece u svom zivotnom veku. Kroz celo delo provlaci se motiv smrti. Prosto je nemoguce ostati neuvucen u pricu i poistovetiti se sa glavnom junakinjom. Jedina sitna zamerka bila bi gubljenje na dinamici u drugom delu knjige ali sve to nadoknadilo je poslednjih nekoliko strana i zaista neverovatna scena kojom se knjiga zavrsava.
P.S. Mozda recenziji fali malo reda ali sam previse odusevljen knjigom!!!
Nakon citanja Mihailoviceg romana "Kad su cvetale tikve" od ove knjige nisam imao visoka ocekivanja ali sam zeleo da joj dam sansu. Krajnji rezultat: Jedna od najboljih knjiga koje sam procitao do sada.
Smatram da stil koji Mihailovic koristi u knjizi moze da probudi emocije u bilo kome. Izuzetno delo o mukama i patnjama tipicne ruralne zene, izazovima sa kojima se susrece u svom zivotnom veku. Kroz celo delo provlaci se motiv smrti. Prosto je nemoguce ostati neuvucen u pricu i poistovetiti se sa glavnom junakinjom. Jedina sitna zamerka bila bi gubljenje na dinamici u drugom delu knjige ali sve to nadoknadilo je poslednjih nekoliko strana i zaista neverovatna scena kojom se knjiga zavrsava.
P.S. Mozda recenziji fali malo reda ali sam previse odusevljen knjigom!!!
Displaying 1 - 30 of 46 reviews