Пређи на садржај

Шангај

Уреди везе
Извор: Wikipedija
Шангај
乌鲁木齐
Колаж атракција града
Колаж атракција града
Колаж атракција града
Координате: 31°12′Н 121°30′Е / 31.200°Н 121.500°Е / 31.200; 121.500
Држава  Кина
Опћине под директном управом Шангај
Власт
 - гувернер Yанг Xионг
Површина
 - Укупна 6200 км²[1][2][3]
Становништво (2007.)
 - Урбано подручје 14,987.000[4]
 - Подручје утјецаја 21766000[5]
Временска зона УТЦ+8 (УТЦ)
Поштански број 200000–202100
Позивни број 21
Службене странице
/www.схангхаи.гов.цн
Карта
Шангај на мапи Кине
Шангај
Шангај
цласс=нотпагеимаге|
Шангај на карти Кине

Шангај (кин. 上海, Shànghǎi[6]) је највећи град Кине[7][8] и морско пристаниште на ушћу реке Хуангпу у реку Јангце, непосредно уз обалу Пацифика.[9] Град има статус засебне кинеске покрајине. Према процени из 2009. у граду је живело 13.831.900 становника.[10][11] Највећи је саобраћајни, трговински и индустријски центар земље.[12][13]

Састоји се од модерног града који обухвата бивше енглеске, америчке и француске четврти с пословним градским рејонима и старе кинеске вароши (кинески Хутсен). Поседује велике новчане заводе, продавнице, хотеле, универзитет, Кинеску академију наука, опсерваторије, музеје, позоришта, библиотеке и др.[14][15]

Из Шангаја полазе железничке пруге за Нанкинг, Пекинг и Хангџоу. Развијена је индустрија гвожђа и челика, машина, бродова, електротехнике, хемије, текстила, керамике, хартије, коже и обуће, дувана, стакла, цемента и др.

Главна предграђа су: Нантао на југу, Чапеј на северу, одвојен реком Сучоу, Путунг на десној обали реке Хуангпу, Вусунг са главном луком на ушћу реке Хуангпу у Јангце, Хонгкоу или бивша америчка концесија до 1949. године, Хангџоу с великим аеродромом и др. Основан је у 11. веку.

Историја

[уреди | уреди извор]

Настанак града

[уреди | уреди извор]

Шангај се први пут појављује 960. као село. Са привредним развојем делте реке Јангце развијао се и Шангај. Порески биро је овде отворен 1074. До 1264. повезао се са три суседна села. У ово време Шангај је био трговачка лука одакле се памук извозио у Пекинг, унутрашњост земље, или у Јапан. До времена династије Ћинг (1644–1911) велике цеховске организације су поделиле економску, и делом политичку, власт у граду.[16][17]

Стране концесије

[уреди | уреди извор]
Историјска мапа Шангаја из 1888.

После Опијумских ратова, Велика Британија је 1842. Уговором из Нанкинга обезбедила отварање Шангаја за трговину са европским трговцима. Британци су одабрали Шангај јер је град од 1840их постао најзачајнији трговачки град Источне Азије. Са трговцима овде су стигли и хришћански мисионари. Мисионари и трговци су уживали слободу боравка и имали политички имунитет.

За Британцима су 1847. стигли Французи, и ове две силе су у граду успоставиле прве стране концесије. Британци су изабрали Бунд и област северно од старог града, док су Французи изабрали југозападни део града у коме су француски мисионари 200 година раније изградили катедралу. У међувремену у граду је настала и јеврејска заједница.[18][19]

Американци су стигли 1863, Јапанци 1895. Населили су се уз британску концесију, и тако је настало „Међународно насеље“ (Интернатионал Сеттлемент). У овом привилегованим енклавама, које су формиране на неодређено време, трговци су се налазили у правном систему своје сопствене земље. Постојале су и посебне полицијске снаге.

Због повољног положаја у близини главних трговачких путева свиле и чаја, Шангај се до 1900. развио у важну луку и индустријски центар. Шангај је контролисала „Зелена банда“, организација настала у 18. веку од беспослених морнара, која је до 1920. себи потчинила подземље у Шангају. Били су познати по окрутном обрачунавању са онима који су им сметали.

Током Тајпиншког устанка (1851–1864) многи сељаци су од масакра побегли у Шангај и постали јефтина радна снага. Људе је привлачио и просперитет града. Тиме се формирао први кинески градски пролетаријат, који је у ужасним и нестабилним условима тадашњег радничког живота био потенцијално језгро револуције. Индустријски значај Шангаја и његов број становника су се брзо повећавали. I у време Боксерског устанка (1900) и пада последњег цара (1911) многи људи су похрлили у међународне концесије.[20]

Шангај постаје метропола

[уреди | уреди извор]
Шангај 1933.
Шангајски Бунд 1928.
Нанкиншка улица 1930их

Од краја 19. века до 1920их Шангај се развио у светску метрополу. Почетком 20. века број становника је премашио милион.[21] Од 1918. у граду је деловао државник и револуционар Др. Сун Јат Сен. Олдос Хаксли је 1926. описао Шангај: Толико живота, тако брижљиво усмереног, који тече тако снажно - тај призор у мени изазива нешто као језу..[22][23] Шангај је постао синоним за грех, авантуризам и богатство. Овде су боравили славни: Ноел Кауард, Мери Пикфорд, Бертран Расел, Џорџ Бернард Шо, Андре Малро, Илегални посластичари, гроф Ћано, Чарли Чаплин. I кинески комунизам вуче своје корене из Шангаја. Овде је 1915. Чен Дусјиу почео да издаје часопис „Младост“, касније „Нова младост“, који је имао великог утицаја на кинеску јавност.

Кинези су развили интересовање за политику и национално буђење. Чен Дусјиу је био један од организатора протеста који су кулминирали у генералном штрајку 5. јуна 1919. против страних империјалиста. У Шангају је 1921. основана Комунистичка партија Кине.

Британски војници су 30. маја 1925. пуцали на студенте који су демонстрирали. Проглашена је национална револуција. Године 1927. национална армија под вођством Чанг Кај Шека, уз помоћ комуниста, заузела је град и поставила на власт Куоминтанг. Исте године власт је брутално угушила протесте (види: Шангајски масакр), када је у пар недеља погубљено 5000 људи без суђења.

У току Манџурске кризе 1931. дошло је до бојкота јапанске робе. Дана 28. јануара 1932. јапанска армија је са 70.000 војника окупирала град. Сукоб се завршио маја 1933. поновним успостављањем нормалне трговине и демилитаризацијом области око града.

Јапанско-кинески рат

[уреди | уреди извор]
Борбе у Шангају 1937.

Током Другог јапанско-кинеског рата 1937. дошло је до друге битке за Шангај. После борби у којима су претрпеле тешке губитке, јапанске снаге су заузеле град 9. новембра. У предграђима се концентрисао велики број кинеских избеглица које су живеле у тешким условима. У самом граду су владали наркокартели и анархија.

Кратко после напада на Перл Харбор децембра 1941, чиме су САД увучене у Рат на Пацифику, Јапанци су у Шангају интернирали држављане земаља савезница, осим Француза које су сматрали за савезнике (Вишијевска Француска). Од 1943. интернирали су и око 18.000 немачких и аустријских јевреја који су се овамо склонили.

После рата град је враћен Кини, јер су се САД, Британија и Француска током рата одрекли својих претензија на град.

Комунисти преузимају власт

[уреди | уреди извор]
Сајмиште

Када су комунисти 27. маја 1949. под вођством Мао Цедунга умарширали у Шангај, преузели су контролу над најважнијим привредним и трговинским центром Азије као и над профитабилном међународном луком.[24] Док су страни трговци очекивали да ће поново моћи да отворе своје радње, нови режим је одлучио да се Шангај, као и цела Кина, мора радикално променити. Због тога су се многе стране фирме преселиле у Хонгконг. Најсиромашније четврти су сравњене са земљом да би се на њиховом месту подигли стамбени блокови. Криминалци и проститутке су одведени на преваспитавање. Страни капитал је конфискован или оптерећен високим порезима.

Покрет Куоминтанг, под вођством Чанг Кајшека, успео је да при повлачењу на Тајван са собом однесе златне резерве Националне банке Кине. Шангај је тако остао као град без новчаних средстава. У периоду од 35 година западни утицаји су потискивани. Шангај је остао тврђава радикалних комунистичких мислилаца. Из Шангаја је 1966. кренула Културна револуција.[25] Неки од црвених гардиста су прокламовали Шангајску комуну пре него што су кренули у рушења и освете по граду у коме се развила борба фракција. После смрти Мао Цедунга 1976, Шангај је био последњи бастион Четворочлане банде која се борила да заузме Маово место.

До 1980их су централне власти биле свесне опадања значаја Шангаја, јер су се неки од тржишних вишкова из дугих делова земље преусмеравали у Шангај. Онда су у први план су избиле личности које су се залагале за поновну изградњу Шангаја као метрополе.[26]

Период привредног раста

[уреди | уреди извор]
Пудонг

Средином 1980их донета је одлука да Шангај поново добије улогу предводника у модернизацији Кине. То је довело до енормног раста индустријске производње и страних инвестиција. Године 1990. основана је Специјална привредна зона Пудонг, и тиме утемељен „Нови Бунд“.

Град се профилисао као центар за развој биотехнологије, информационих технологија и микроелектронике. У њему је седиште бројних међународних финансијских институција. У Шангају се налази највиша зграда у Кини, Шангајски светски трговински центар висок 492 метра. То је једини град у свету у коме редовно саобраћа магнетни воз.

Неки од проблема у Шангају још нису решени, као што су изузетна пренасељеност, бука, загађеност ваздуха и реке. Град је 1996. проглашен за један од еколошки најугроженијих градова на свету. Појавили су се и социјални проблеми за које су комунисти од 1949. сматрали да су заувек решени: незапосленост, наркоманија и проституција.

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Шангаја

Шангај лежи на источној Кинеској обали, на приближно једнаком растојању од Пекинга и Гуангзхоу. Стари град и модерни центар Шангаја су лоцирани у центру експандирајућег полуострва између делте реке Јангце на северу и Хангзхоу залива на југу, формираном путем природних депозита реке Јангце и модерних пројеката амелиорације земљишта. Општина Шанга има провинцијални статус и управља источним делом полуострва и већином оближњих острва. Она се граничи на северу и западу са Јиангсу, на југу са Зхејианг, и на истоку са Источним кинеским морем. Њена најсевернија тачка је на острву Цхонгминг, другом по величини острву континенталне Кине након његове експанзије током 20. века.[27] Општина не обухвата, ексклаву Јиангсуа на северном Цхонгмингу нити два острва која формирају Шангајаску луку Yангсхан, која су део Зејијанга у округу Шенгси. Та лука са дубиком водом је постала неопходна са повећањем величине контејнерских бродова, као и због замуљавања реке Јангце, која се сужава на мање од 20 м на 70 км од острва Хенгша.[28]

Центар Шангаја је подељен реком Хуангпу, вештачком притоком реке Јангце која је направљена по наређењу лорда Чуншена током периода Зараћених држава. Историјски центер града је био лоциран на западној обали Хуангпу (Пуxи), у близини ушћа Сузхоу потока, који га повезује са језером Тај и Великим кинсеким каналом. Централни финансијски дистрикт Лујиазуи је израстао на источној обали Хуангпу (Пудонг). Деструкција локалних мочвара ради изградње међународниг аеродрома Пудонг дуж источне обале полуострва је донекле поремећена ради заштите и проширења оближњих плићака Јиудуансха као резервата природе.[29]

Шангај је лоциран на алувијалној равни, те је велика већина његових 6340,5 км2 равна, са просечном елевацијом од 4 м.[30] Због његовог песковитог земљишта његови облакодери су направљени са дубоким бетонским темељима да би се спречило потањање у меко земљиште централне области. Малобројна брда попут Ше Шана леже на југозападу, а највиша тачка је врх острва Дајиншан у Хангзхоу заливу са 103 м.[30] Град садржи мноштво река, канала, потока и језера, и познат је по својим богатим воденим ресурсима као део слива језера Тај.[3]

Клима

[уреди | уреди извор]

Шангај има влажну субтропску климу (Кöппен Цфа), са четири дистинктне сезоне. Зиме су хладне и влажне, и хладни северозападни ветрови са Сибира могу да узрокују пад ноћне температуре до испод нуле, мада се ретко догађа да година има више од једног или два дана са снежним падавинама. Лета су топла и влажна, са у просеку 8,7 дана годишне са температуром од преко 35 °Ц; повремене провале облака или олује са грмљавином су могуће. Град је такође подложан тајфунима током лета и почетком јесени, ниједан од којих задњих година није узроковао знатнију штету.[31] Најпријатнија сезона је пролеће, мада је променљиво и чест пада киша, и јесен, која је генерално сунчана и сува. Просечна температура у граду је 4,2 °Ц у јануару и 27,9 °Ц у јулу, са годишњим просеком од 16,1 °Ц. Месечни просек могућег сунчаног времена је у опсегу од 34% у марту до 54% у августу, и град добија 1.895 сунчаних сати годишње. Екстремне температуре у опсегу општине су забележене: 40,8 °Ц на дан 7. августа 2013,[32] и −12,1 °Ц на дан 19. јануара 1893.[33][34][35]

Панорама града

[уреди | уреди извор]
Панорамни поглед на линију хоризонта Пудонга

Политика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Политика Шангаја

Попут виртуално свих владиних институција у копненојх Народној Републици Кини, политика Шангаја је организована као дуални страначко-владин систем,[36] у коме секретар партијског комитета, са званичним именом секретар шангајског општинског комитета Комунистичке партије Кине (тренутно Хан Зхенг), има виши ранг од градоначелника (тренутно Yанг Xионг).

Становништво

[уреди | уреди извор]

Према процени, у граду је 2009. живело 13.831.900 становника.

Кретање броја становника
1990. 2000. 2009.
7.821.787[10] 12.531.139[10] 13.831.900[10]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Доинг Бусинесс ин Цхина - Сурвеy”. Министрy Оф Цоммерце - Пеопле'с Републиц Оф Цхина. Архивирано из оригинала на датум 2013-08-05. Приступљено 5 Аугуст 2013. 
  2. ↑ „Ланд Ареа”. Басиц Фацтс. Схангхаи Муниципал Говернмент. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-03. Приступљено 19 Јулy 2011. 
  3. ↑ 3,0 3,1 „Wатер Ресоурцес”. Басиц Фацтс. Схангхаи Муниципал Говернмент. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-03. Приступљено 19 Јулy 2011.  Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „wатерресоурцес” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  4. ↑ „Схангхаи” (енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 17. 01. 2013. 
  5. ↑ „Демограпхиа Wорлд Урбан Ареас ПДФ (Марцх 2013)”. Демограпхиа. Приступљено 24 Новембер 2013. 
  6. ↑ „Схангаи I Дефине Схангхаи ат Дицтионарy.цом”. дицтионарy.референце.цом. Приступљено 24 Марцх 2015. 
  7. ↑ Цхан, Кам Wинг (2007). „Мисцонцептионс анд Цомплеxитиес ин тхе Студy оф Цхина'с Цитиес: Дефинитионс, Статистицс, анд Имплицатионс”. Еурасиан Геограпхy анд Ецономицс 48 (4): 383–412. ДОИ:10.2747/1538-7216.48.4.383. ИССН 1538-7216. Архивирано из оригинала на датум 2013-01-15. Приступљено 13 Септембер 2011. , п. 395.
  8. ↑ „Wхат аре Цхина'с ларгест анд рицхест цитиес?”. Университy оф Соутхерн Цалифорниа. Архивирано из оригинала на датум 2013-11-09. Приступљено 2015-04-26. 
  9. ↑ „Геограпхиц Лоцатион”. Басиц Фацтс. Схангхаи Муниципал Говернмент. Архивирано из оригинала на датум 2012-05-29. Приступљено 14 Септембер 2011. 
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 10,3 „Цхина: ларгест цитиес анд тоwнс анд статистицс оф тхеир популатион”. www.wорлд-газеттеер.цом. 17. 12. 2012.. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-27. 
  11. ↑ „Цитиес: ларгест (wитхоут сурроундинг субурбан ареас)”. Геохиве. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-04. Приступљено 13 Септембер 2011. 
  12. ↑ „Тхе Цомпетитиве Поситион оф Лондон ас а Глобал Финанциал Центре”. Архивирано из оригинала на датум 2010-07-15. Приступљено 2015-04-26. 
  13. ↑ „Топ 50 Wорлд Цонтаинер Портс”. Архивирано из оригинала на датум 2012-07-04. Приступљено 2015-04-26. 
  14. ↑ Хунт, Катие (21 Маy 2008). „Схангхаи: Цхина'с цапиталист схоwпиеце”. ББЦ Неwс. Приступљено 7 Аугуст 2008. 
  15. ↑ „Оф Схангхаи... анд Сузхоу”. Тхе Хинду Бусинесс Лине. 27 Јануарy 2003. Архивирано из оригинала на датум 2005-08-19. Приступљено 20 Марцх 2008. 
  16. ↑ „Анциент Хисторy”. цултурал-цхина.цом. Приступљено 26 Април 2014. 
  17. ↑ Даниелсон, Ериц Н., Схангхаи анд тхе Yангзи Делта, 2004.
  18. ↑ Сцарне, Јохн. Тwелве yеарс ин Цхина. Единбургх: Цонстабле, 1860: 187–209.
  19. ↑ Wиллиамс, С. Wеллс. Тхе Миддле Кингдом: А Сурвеy оф тхе Геограпхy, Говернмент, Литературе, Социал Лифе, Артс, анд Хисторy оф тхе Цхинесе Емпире анд итс Инхабитантс, Вол. 1, п. 107. Сцрибнер (Неw Yорк), 1904.
  20. ↑ Гордон Цумминг, C. Ф. (Цонстанце Фредерица), "Тхе инвентор оф тхе нумерал-тyпе фор Цхина бy тхе усе оф wхицх иллитерате Цхинесе ботх блинд анд сигхтед цан верy qуицклy бе таугхт то реад анд wрите флуентлy", Лондон : Доwнеy, 1899, арцхиве.орг
  21. ↑ Сцотт Тонг (Оцтобер 2009). „Схангхаи: Глобал финанциал центер? Аспиратионс анд реалитy, анд имплицатионс фор Хонг Конг”. Хонг Конг Јоурнал. Приступљено 17 Оцтобер 2011. 
  22. ↑ "Алл Абоут Схангхаи. Цхаптер 4 – Популатион Архивирано 2010-05-20 на Wаyбацк Мацхине-у". Талес оф Олд Схангхаи.
  23. ↑ "Схангхаи Санцтуарy Архивирано 2009-08-14 на Wаyбацк Мацхине-у". ТИМЕ. 31 Јулy 2008.
  24. ↑ Цхангхаи ест томбé санс цомбат Архивирано 2011-09-28 на Wаyбацк Мацхине-у, Ле Монде, 27 Маy 1949.
  25. ↑ Схангхаи: трансформатион анд модернизатион ундер Цхина'с опен полицy. Бy Yуе-ман Yеунг, Сунг Yун-wинг, паге 66, Цхинесе Университy Пресс, 1996
  26. ↑ „Хисториц Трансформатион”. Схангхаи.гов.цн. 27 Маy 1949. Архивирано из оригинала на датум 2012-06-02. Приступљено 11 Децембер 2011. 
  27. ↑ "Цхонгминг Исланд" ин тхе Енцyцлопедиа оф Схангхаи, п. 52. Схангхаи Сциентифиц & Тецхницал Публисхерс (Схангхаи), 2010. Хостед бy тхе Муниципалитy оф Схангхаи.
  28. ↑ Wијнолст, Н. & ал. Малацца-Маx (2): Цонтаинер Схиппинг Нетwорк Ецономy, п. 115. ДУП Сателлите, 2000. ИСБН 9040721246.
  29. ↑ "Фоуртх Исланд Wетланд Емергинг", пп. 1–2. Схангхаи Даилy. 8 Децембер 2009. Хостед ат Цхина.орг.
  30. ↑ 30,0 30,1 „Топограпхиц Феатурес”. Басиц Фацтс. Схангхаи Муниципал Говернмент. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-03. Приступљено 19 Јулy 2011. 
  31. ↑ Спенцер, Рицхард (19 Септембер 2007). „1.6м флее Схангхаи тyпхоон”. Тхе Даилy Телеграпх (УК). Архивирано из оригинала на датум 2007-10-13. Приступљено 20 Марцх 2008. 
  32. ↑ „今最高气温40.8℃ 明日再"奔"40℃”. 上海市公共气象服务中心. Приступљено 7 Аугуст 2013. 
  33. ↑ Јианг Yабин (6 Аугуст 2013). „Температуре матцхес алл-тиме рецорд хигх”. Глобал Тимес. Приступљено 6 Аугуст 2013. 
  34. ↑ „长三角争先高温纪录 网友呼唤萧敬腾你在哪_新浪上海” (Цхинесе). Сина Схангхаи. 27 Јулy 2013. Приступљено 27 Јулy 2013. 
  35. ↑ „Еxтреме Температурес Ароунд тхе Wорлд”. Приступљено 1 Децембер 2010. 
  36. ↑ Мартин, Мицхаел. „Ундерстандинг Цхина'с Политицал Сyстем”. Цонгрессионал Ресеарцх Сервице. Приступљено 13 Септембер 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Даниелсон, Ериц Н. (2010). Дисцовер Схангхаи. Сингапоре: Марсхалл Цавендисх. 
  • Даниелсон, Ериц Н. (2004). Схангхаи анд тхе Yангзи Делта. Сингапоре: Марсхалл Цавендисх/Тимес Едитионс. ИСБН 981-232-597-2. 
  • Елвин, Марк (1977). „Маркет Тоwнс анд Wатерwаyс: Тхе Цоунтy оф Сханг-хаи фром 1480 то 1910”. у: Скиннер, Г. Wиллиам. Тхе Цитy ин Лате Империал Цхина. Станфорд, Цал.: Станфорд Университy Пресс. стр. 441–474. ИСБН 9780804708920. ОЦЛЦ 2883862. 
  • Ерх, Деке анд Јохнстон, Тесс (2007). Схангхаи Арт Децо. Хонг Конг: Олд Цхина Ханд Пресс. 
  • Хоресх, Нив (2009). Схангхаи'с Бунд анд Беyонд. Неw Хавен: Yале Университy Пресс. 
  • Јохнсон, Линда Цооке (1995). Схангхаи: Фром Маркет Тоwн то Треатy Порт. Станфорд: Станфорд Университy Пресс. 
  • Јохнсон, Линда Цооке (1993). Цитиес оф Јиангнан ин Лате Империал Цхина. Албанy: Стате Университy оф Неw Yорк (СУНY). ИСБН 0-7914-1424-8. 
  • Мартин Луце, Себастиан Пост: Федербалл Пропаганда, еине рäумлицх-полемисцхе Картиерунг, гефöрдерт вон дер Културбехöрде Хамбург, материалверлаг, 2005, ИСБН 3-938158-25-5, Воллтеxтверсион алс ПДФ Архивирано 2016-03-05 на Wаyбацк Мацхине-у
  • Зхи Хао Цху: Дие модерне цхинесисцхе Арцхитектур им Спаннунгсфелд зwисцхен еигенер Традитион унд фремден Културен: Ауфгезеигт ам Беиспиел дер Wохнкултур ин дер Стадт Схангхаи. Верлаг Петер Ланг, Франкфурт ам Маин 2003, ИСБН 3-631-50437-3
  • Оливер Цорфф: Дие Спрацхгемеинсцхафт вон Схангхаи. Броцкмеyер, Боцхум 1994, ИСБН 3-8196-0215-1
  • Астрид Фреyеисен: Схангхаи унд дие Политик дес Дриттен Реицхес. Кöнигсхаусен унд Неуманн, 2000, ИСБН 3-8260-1690-4
  • Јиан-Xин Ли: Геwäссерсцхутз ин Схангхаи. Тецхнисцхе Университäт Берлин, 1997, ИСБН 3-7983-1740-2
  • Јüрген Остерхаммел: Схангхаи, 30. Маи 1925. Дие цхинесисцхе Револутион. Дтв, 1997, ИСБН 3-423-30604-1
  • Стеффи Сцхмитт: Схангхаи-Променаде. Спазиергäнге зwисцхен ден Зеитен. Олд Цхина Ханд Пресс, Хонгконг 2003, ИСБН 962-7872-48-2
  • Стеффи Сцхмитт: Схангхаи-Променаде. Спазиергäнге зwисцхен ден Зеитен. 2. Ауфлаге, Абера Верлаг, Хамбург 2008, ИСБН 978-3-934376-78-6
  • Стефан Сцхоманн: Летзте Зуфлуцхт Сцхангхаи, Хеyне Верлаг, Мüнцхен 2008, ИСБН 978-3-453-15260-1
  • Wилфриед Сеywалд: Јоурналистен им Схангхаиер Еxил 1939–1949. Деутсцхспрацхигер Еxиљоурналисмус ин Схангхаи. Неугебауер, Wиен 1987, ИСБН 3-85376-051-1
  • Биндонг Сун: Институтионен унд регионалес Wиртсцхафтсwацхстум ам Беиспиел Схангхаи. Тецхнисцхе Университäт Берлин, 2004, ИСБН 3-7983-1942-1
  • Доната + Цхристопх Валентиен: "Неуер Ботанисцхер Гартен Схангхаи"; ЈОВИС Верлаг Берлин 2008, ИСБН 978-3-939633-58-7
  • Меинхард вон Геркан, Николаус Гоетзе (Хг.): "Схангхаи Ориентал Спортс Центер", ЈОВИС Верлаг Берлин 2015, ИСБН 978-3-86859-333-4

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Šangaj&oldid=42232030”