Пређи на садржај

Декаденција

Извор: Wikipedija
За остала значења, види Декаденција (разврставање).
Оргије у царском Риму, слика Хенрyка Сиемирадзког из 19. вијека, који представља "класичан" приказ декадентног стила живота у прошлости.

Декаденција (фран. дéкаденце, опадање) опћенито: изрођавање, постепено нестајање енергије, стваралачке мочи, симптом пропадања, исцрпљења или расула, назадовање. Декаденција је појам којим се описује постепено пропадање или слабљење неког појединца, организације, културе, друштва или цивилизације изазвано претјераном уживању у луксузу, те заједно са њим везаном губитку некадашњих моралних и других темељних начела. Концепт је популарност стекао у европској хисториографији 18. вијека када се управо кроз тај процес настојала објаснити пропаст Римског Царства, а потом и нестанак других некоћ моћних држава и цивилизација.

За разлику од тог упрошћеног тумачења илуминисти просвјетитељство) сматрају, попут Цх. Монтесqуиеуа да су битни узроци декаденције дефекне полиичке институције које доводе до пропасти постојећих добрих обичаја и врлина, а Роуссеау је интерпретира као попратну појаву цивилизације која је природног човјека ријешила његове доброте. Касније су тај термин преузели и остали филозофи и социолози како би тумачили одређене културне, друштвене и друге процесе у сувременим западним друштвима. Различите социјално-политичке теорије сматрају декаденцију одређених друштвених и економских формација резултатом немоћи владајуће класе да у постојећим конзервативним облицима привреде организира и развија даљњи пораст производње.

Појам декаденције се крајем XIX. вијека у Европи почео користити за књижевна и умјетничка дјела постромантичарског раздобља, карактеризиране теоријом л'арт поур л'арта (ларпурлартизам Тх. Гаутиера) и субјективном побуном пјесника (Цх. Бауделаире, А. Римбауд, П. Верлаине), не као одраз декаденције друштва већ против вулгарног утилитаризма и прорачунатости дехуманизираног фин де сиецлеа За ту врсту умјетничке декаденције карактеристична је девиза Тх. Гаутиера: 'Истински је лијепо само оно што не може служити ничему ... све што је корисно ружно је.' Ломећи се често у протесту према апсурду конкретне животне егзистенције, та се декаденција губи најчешће у егзотици, мистицизму, неуравнотежености,и боемству разочараних 'поетес маудитс' што у својим луцидним бљесковима наговјешћују пророчки симптоматично расуло вреднота самозадовољног грађанства.

У старој грчкој филозофији Пиронов скептицизам, у новијој филозофији Шопенхауеров песимизам, а у новије доба поједине тезе егзистенцијалима, представљају филозофију декаденције. Ниче је сматрао да је декаденција увијек резултат опадања у човјеку или неком времену 'воље за моћ', односно животног елана уопће, а посљедица тога је немоћ ствараласшва.

.

Повезано

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]