Папа Виктор I

Виктор I; Вицтор I.;
	;
Право име	?
Папинство почело	189.
Папинство завршило	199.
Претходник	Елеутерије; (~ 175. - ~ 189.)
Насљедник	Зефирин; (199. - 217.)
Рођен	?; Африка
Умро	199.; Рим
	Остали папе имена Виктор

Виктор I. био је четрнаести папа и насљедник Елеутеријев, од 189. до 199. Католичка, Православна и Коптска Црква штују га као свеца (у овој посљедњој име му је Боктор).

Виктор је покушао да регионалне цркве начини једнообразнијим, захтевајући да хришћани у Малој Азији или напусте традиционално прослављање Ускрса на дан Пасхе и приклоне се римском обичају, или да се одрекну тврдње да су »општи хришћани«.^[1]

Подријетло и кронологија

Либер понтифицалис наводи да је подријетлом из Африке, те да му се отац звао Фелиx. Тиме би ово био први папа из римске провинције Африке. Уз овај извор, и Либеријев каталог потврђује да му је понтификат трајао од 186. до 197. Еузебијев Љетопис смјешта почетак Викторова понтификата у седму годину владавине цара Комода (187.) и каже да је трајао дванаест година. Исти аутор у својој Црквеној повијести исправља годину почетка понтификата те ју смјешта у девету годину Комодове владавине, то јест 189., и каже да је остао на римској столици десет година.

Односи с царским властима

У раздобљу задњих година Комодове власти (180.-192.) и првих година власти Септимија Севера (од 193.) римска Црква уживала је раздобље мира и без прогона.

Позитивно мишљење што га је Комод имао о кршћанству обично се приписује некој жени именом Марција. Према свједочанству св. Хиполита Римског (Пхилосопхумена, IX 12), она је била склона кршћанима, а можда и сама кршћанка. Једном је у палачу позвала папу Виктора I. и тражила га попис кршћана који су били осуђени на присилни рад у сардинијским рудницима, како би били ослобођени. Било је то први пут да је Римско Царство покушало преговарати с Црквом и њезиним бискупом у вези прогонстава. Добијена је тада слобода за кршћане, а папа је послао презбитера Хијацинта на Сардинију како би ослободио кршћане. Међу њима био је и будући папа Калист I.

Иренеј Лионски (Адверсус Хаересес, IV, XXX 1) јавља да су у то доба кршћани заузимали многа важна мјеста на царском двору. I Септимије Север, у првим годинама свога владања, позитивно је гледао на кршћане, дајући им кључна мјеста на двору. Међу тим кршћанима био је и неки Прокул који је лијечио самога цара. Цар је штитио кршћане од поганских напада, а његов син Каракала имао је дојиљу кршћанку ([[Тертулијан, Ад Сцапулам, IV). У том је раздобљу кршћанство напредовало у самом граду Риму те су му приступали многи чланови богатих и племенитих обитељи (Еузебије Цезарејски, Црквена повијест, V, XXI).

Унутарње стање Цркве

Питање надневка Ускрса

Насупрот мирном окружењу, изнутра је Црква тада била раздирана немирима. Особито се заоштрила расправа око датума Ускрса. Римски кршћани који су се доселили из азијских провинција Царства славили су тај благдан четрнаестог дана жидовскога мјесеца нисана, без обзира на дан у тједну. Стога су их на латинском називали qуартодецимани (четрнаесници). То је изазвало неслагање у Риму гдје се Ускрс славио увијек у недјељу. Папа је настојао ове квартодециманце увјерити да прихвате римски обичај. У том је смислу писао ефешком бискупу Поликрату и предложио му да сазове азијске бискупе те расправе ово питање. То је овај и учинио, но у одговору Виктору устраје у слављењу Ускрса 14. нисана. Тада је Виктор сазвао у Риму први познати синод бискупа из Италије, те позвао све бискупе из средишта појединих покрајина да сазову остале бискупе и расправе питање надневка Ускрса. Одговори су стигли из свих крајева тада познатога свијета: са синода у Палестини којем су предсједали Теофил из Цезареје и Нарцис из Јерузалема; са синода у Понту којем је предсједао старина Палма; из заједница у Галији чији је бискуп био Иренеј Лионски; од бискупа Бакхила из Коринта и осталих крајева. Све су ове заједнице биле мишљења да Ускрс ваља славити у недјељу.

Папа Виктор који је тада дјеловао као глава цијелога кршћанства позвао је, након тога, азијске бискупе да напусте свој обичај и прихвате слављење Ускрса недјељом. Уколико то не би прихватили, изгубили би заједништво с римском Црквом. Неким бискупима није се свидио такав поступак, па примјерице Иренеј Лионски пише Виктору да је боље заузети помирљивији начин и задржати јединство (Еузебије Цезарејски, Црквена повијест, V, XXIII-XXV).

Нема других података о томе како је завршило ово питање, осим да је поступно, кроз 3. стољеће, римски обичај опћенито био прихваћен у цијелој Цркви. У самом Риму папа је наметнуо свим кршћанима слављење Ускрса у недјељу, но то је изазвало побуну једне скупине коју је предводио неки источњак Бласт, но она није имала већег утјецаја.

Остала питања

Папа Виктор имао је проблема и с једним римским презбитером именом Флорин, вјеројатно подријетлом из Мале Азије. Био је дужносник царскога двора, а имао је прилику упознати и светог Поликарпа. Био је пристао уз гностицизам и почео ширити Валентинов наук. Иренеј Лионски написао је два дјела против њега и упозоравао Виктора на његове списе које је држао опаснима. Флорин је био уклоњен са својих мјеста у Цркви и коначно изопћен (Еузебије, Црквена повијест, V, XV 20).

За Викторова понтификата, неки богати кршћанин именом Теодат Бизантски, стигао је у Рим и почео проповиједати криви наук о Кристу. Тврдио је да је Крист био само човјек просвијетљен Духом Светим и обдарен наднаравним моћима. Такво се кривовјерје назива адопционизам. Папа је осудио ово кривовјерје и изопћио Теодата, но овај је основао своју заједницу која је неко вријеме имала приличан утјецај. Тертулијан наводи да је Виктор могао доћи у додир и с монтанизмом, но о томе нема других доказа.

Викторова дјела

Свети Јероним означује овог папу као првог писца који је писао теолошка дјела на латинском, те га спомиње у својим дјелима Де вирис иллустрибус:

Виктор, тринаести бискуп града Рима, писац одређених дјела о питању Ускрса и другом, владао је Црквом десет година под Севером.

Дотада су сви црквени списи били на грчком језику. Осим писама о питању Ускрса, нису нам познати друга Викторова дјела. Могуће је да је управо за његова понтификата у Риму састављен канон Светог писма, који је дјеломично сачуван у Мураторијеву канону, што је назначило и коначан прелазак с грчког на латински. Вјеројатно је у његово вријеме започело и слављење литургије на латинском језику, а не више на грчком, но тек ће у 4. стољећу то постати опће прихваћено на Западу.

Либер понтифицалис, уз рјешавање питања надневка Ускрса, овом папи приписује и увођења у сталеж клера одређене скупине која је носила име сеqуентес, но није јасно које су службе припадале тој скупини. Ипак, чини се да та биљешка нема повијесне подлоге. Слично вриједи и за одредбу о крштењу у случају нужде.

Мучеништво и штовање

Унаточ раздобљу мира у вријеме његова понтификата, папа Виктор поднио је мученичку смрт под царем Септимијем Севером, те је покопан у близини Петрова гроба.

Римски мартирологиј о њему каже:

28. српња - У Риму мучеништво светог Виктора првог, папе и мученика.

Извори

↑ Елејн Пејгелс - Гностичка еванђеља (сцрибд)

[Gnostička_evanđelja-1] Елејн Пејгелс - Гностичка еванђеља (сцрибд)

[1]

п р у Папе Католичке цркве
1-4. вијек	св. Петар • св. Лино • Анаклет • Клемент I. • Еварист • Александар I. • Сиксто I. • Телесфор • Хигин • Пио I. • Аницет • Сотер • Елеутерије • Виктор I. • Зефирин • Калист I. • Урбан I. • Понцијан • Антер • Фабијан • Корнелије • Луције I. • Стјепан I. • Сиксто II. • Дионизије • Феликс I. • Еутихијан • Кајо • Марцелин • Марцел I. • Еузебије • Милтијад • Силвестар I. • Марко • Јулије I. • Либерије • Дамаз I. • Сириције • Анастазије I. •
5–8. вијек	Иноцент I. • Зосим • Бонифације I. • Целестин I. • Сиксто III. • Лав I. • Хиларије • Симплиције • Феликс III. • Гелазије I. • Анастазије II. • Симах • Хормизда • Иван I. • Феликс IV. • Бонифације II. • Иван II. • Агапет I. • Силверије • Вигилије • Пелагије I. • Иван III. • Бенедикт I. • Пелагије II. • Гргур I. • Сабинијан • Бонифације III. • Бонифације IV. • Адеодат I. • Бонифације V. • Хонорије I. • Северин • Иван IV. • Теодор I • Мартин I • Еуген I. • Виталијан • Адеодат II. • Донус • Агатон • Лав II. • Бенедикт II. • Иван V. • Конон • Сергије I. • Иван VI. • Иван VII. • Сисиније • Константин • Гргур II • Гргур III • Захарија • Стјепан (II.) • Стјепан II. • Павао I. • Стјепан III. • Хадријан I. • Лав III •
9–12. вијек	Стјепан IV. • Паскал I. • Еуген II. • Валентин • Гргур IV • Сергије II • Лав IV • Бенедикт III. • Никола I. • Хадријан II. • Иван VIII. • Марин I. • Хадријан III. • Стјепан V. • Формоз • Бонифације VI. Стјепан VI. • Роман • Теодор II. • Иван IX. • Бенедикт IV. • Лав V. • Сергије III. • Анастазије III. • Ландо • Иван X • Лав VI. • Стјепан VII. • Иван XI. • Лав VII. • Стјепан VIII. • Марин II. • Агапет II. • Иван XII. • Лав VIII. • Бенедикт V. • Иван XIII. • Бенедикт VI. • Бенедикт VII. • Иван XIV. • Иван XV. • Гргур V. • Силвестар II. • Иван XVII. • Иван XVIII. • Сергије IV. • Бенедикт VIII. • Иван XIX. • Бенедикт IX. • Силвестар III. • Бенедикт IX. • Гргур VI. • Клемент II. • Бенедикт IX. • Дамаз II. • Лав IX. • Виктор II. • Стјепан IX. • Никола II. • Александар II. • Гргур VII. • Виктор III. • Урбан II. • Паскал II. • Гелазије II. • Калист II. • Хонорије II. • Иноцент II. • Целестин II. • Луције II. • Еуген III. • Анастазије IV. • Хадријан IV. • Александар III. • Луције III. • Урбан III. • Гргур VIII. • Клемент III. • Целестин III. • Иноцент III. •
13–16. вијек	Хонорије III. • Гргур IX. • Целестин IV. • Иноцент IV. • Александар IV. • Урбан IV. • Клемент IV. • Гргур X. • Иноцент V. • Хадријан V. • Иван XXI. • Никола III. • Мартин IV. • Хонорије IV. • Никола IV. • Целестин V. • Бонифације VIII. • Бенедикт XI. • Клемент V. • Иван XXII. • Бенедикт XII. • Клемент VI. • Иноцент VI. • Урбан V. • Гргур XI. • Урбан VI. • Бонифације IX. • Иноцент VII. • Гргур XII. • Мартин V. • Еуген IV. • Никола V. • Калист III. • Пио II. • Павао II. • Сиксто IV. • Иноцент VIII. • Александар VI. • Пио III. • Јулије II. • Лав X. • Хадријан VI. • Клемент VII. • Павао III. • Јулије III. • Марцел II. • Павао IV. • Пио IV. • Пио V. • Гргур XIII. • Сиксто V. • Урбан VII. • Гргур XIV. • Иноцент IX. • Клемент VIII.
17. вијек - данас	Лав XI. • Павао V. • Гргур XV. • Урбан VIII. • Иноцент X. • Александар VII. • Клемент IX. • Клемент X. • Иноцент XI. • Александар VIII. • Иноцент XII. • Клемент XI. • Иноцент XIII. • Бенедикт XIII. • Клемент XII. • Бенедикт XIV. • Клемент XIII. • Клемент XIV. • Пио VI. • Пио VII. • Лав XII. • Пио VIII. • Гргур XVI. • Пио IX. • Лав XIII. • Пио X. • Бенедикт XV. • Пио XI. • Пио XII. • Иван XXIII. • Павао VI. • Иван Павао I. • Иван Павао II. • Бенедикт XVI. • Фрањо
Попис папа