Galicija (srednja Evropa)

Za ostale upotrebe, v. Galicija (razvrstavanje).

Galicija (staro ime Halič; polj. Galicja, ukr. Галичина, rus. Галиция, nem. Galizien, mađ. Gácsország, Halics; ranije poznata i kao Crvena Rusija, polj. Ruś Czerwona, Grody Czerwieńskie, lat. Russia rubra) je istorijska oblast na istoku srednje Evrope, koja je danas poljeljena između Poljske i Ukrajine.

Galicija je područje veličine oko 80 000 km² u podnožju Karpata od gornjeg toka reke Visle na zapadu, do gornjeg toka reke Prut na istoku. Reka San deli Galiciju na zapadni deo u jugoistočnoj Poljskoj (sa gradom Krakov) i istočni deo u zapadnoj Ukrajini (sa gradom Lavov). Prvobitno, pre prve podele Poljske, Krakov i okolina nisu pripadali Galiciji i smatrali su se delom istorijske Malopoljske. Zapadna granica ove prvobitne Galicije išla je rekom Vislok.

Deo Galicije koji je danas u Ukrajini obuhvata: Lavovsku, Ivano-Frankivsku i Ternopiljsku oblast.
Deo Galicije u Poljskoj obuhvata: Malopoljsko, Potkarpatsko i Šlesko.

Kroz istoriju, Galicija je bila pogranična regija, prostor preplitanja trgovačkih, političkih i kulturnih uticaja, kao i sukoba. Nastala je u XII veku kao kneževina oko grada Galič, odakle je dobila ime. Kasnije je pripadala Poljsko-litvanskoj državnoj zajednici, bila podeljena između Habzburškog i Ruskog carstva, ujedinjena u novostvorenoj poljskoj republici 1918, a od 1939. ponovo podeljena kada je SSSR okupirao njen istočni deo.

Istorija

Jugoistok Poljske, ukrajinska istorijska Volinska oblast (zeleno: deo koji je 1921. ušao u sastav SSSR, plavo: deo koji je 1921—1939. bio u sastavu Poljske) i Galiicija (ljubičasto) - stanje između dva svetska rata

Mapa Galicije u Austro-Ugarskoj (stanje 1914)

Galiciju su vekovima naseljavali Sloveni. Od X veka ona je bila poprište borbi poljske kraljevine i Kijevske Rusije. Istočno od reke San nastala je u XII veku Galička kneževina sa središtem u Galiču, odakle je regija dobila svoje ime. Kneževina se borila protiv pretenzija susednih država: Vladimirsko-volinske kneževine, Poljske i Ugarske. Potkraj XII veka pridružila se Vladimirsko-volinskoj kneževini, i tako je nastala Galičko-volinska kneževina. Ona je pod pritiskom tatarske najezde i poljsko-litvanske agresije slabila i konačno izgubila samostalnost u XIV veku.

Galicija je 1349. potpala pod poljsku vlast. Turci Osmanlije su je dva puta okupirali 1490ih i 1520ih, a odavde su ih oterali ukrajinski Kozaci. Šveđani su se u Galiciji pojavili u ranom 18. veku kada su ratovali u Velikom severnom ratu. U prvoj podeli Poljske (1772) Austriji su pripali, pod imenom „Kraljevina Galicija i Lodomerija“, Galičke zemlje sa delovima Podolije i Volinije, Sandomirsko i Krakovsko vojvodstvo bez grada Krakova. Ovom kraljevinom je vladalo poljsko plemstvo iz grada Lemberga (Lavova). Većinu stanovništva su činili Ruteni, a tu je živeo i značajan broj Jevreja. Austrija je u Galiciju uvela vladavinu zakona i olakšala položaj seljaštva. Osnovala je Grkočkatoličku crkvu i mitropoliju. Godine 1774. zauzela je Bukovinu koju je 1786. sjedinila sa Galicijom. trećom podelom Poljske 1795, Austrija je dobila područja uz reke Pilica i Zapadni Bug, kao i grad Krakov.

Period posle Bečkog kongresa

Nakon Napoleonovih ratova, zaključkom Bečkog kongresa 1815, Austrija dobija Galiciju kao krunsku zemlju. Ona ustupa Rusiji oblast oko Lublina, a zauzvrat dobija Ternopiljsku oblast. Poljaci su oko 1830-1831. učestvovali u pobuni protiv ruske vlasti u Poljskoj koja je poražena i rezultirala u velikom broju izbeglica. Kasnije se, takođe neuspešno, poljsko plemstvo podiglo protiv austrijskih vlasti. Rezultat je da vlast austrije u Galiciji postaje apsolitistička, a Krakov 1846. gubi status samostalne republike. Bukovina je od 1849. posebna krunska zemlja. Usledio je period nemira i sukoba između carskih vlasti, poljkih i rutenijskih nacionalista. Od 1873. Galicija je de fakto bila autonomna provincija Austrijskog carstva u kojoj je glavni jezik bio poljski. Do 1918. u Galiciji je dominiralo političko krilo poljskih intelektualaca i plemića-zemljoposednika koje je bilo naklonjeno saradnji sa Bečom i privrednom razvoju.

Galicija je bila ekonomski najzaostaliji deo Austro-Ugarske, daleko iza standarda Zapadne Evrope, ali ispred standarda stanovništva evropske Rusije. Austrija je krajem 19. veka investitala u njenu industrijalizaciju. Galicija je za nju služila kao izvor jeftine radne snage i regruta za vojsku.

Počev od 1880ih veliki broj siromašnih galicijskih seljaka je emigrirao. Seobe su započele kao sezonske seobe radnika u ekonomski dinamičnu Nemačku, a kasnije su prerasle u masovnu emigraciju u Brazil, SAD i Kanadu. Ovaj proces se nastavio do 1914. i obuhvatio je nekoliko stotina hiljada ljudi.

Kraljevina Galicija i Lodomerija je 1914. imala površinu od 78.497 km² i 8.212.000 stanovnika.

Prvi svetski rat

U Prvom svetskom ratu Galicija je bila poprište teških borbi između austrougarske i ruske vojske. Rusija je 1914. zauzela deo Galicije (vidi: Bitka kod Lavova (1914), Opsada Pšemisla), ali su ih otuda otarele kombinovane nemačke i austro-ugarske snage 1915. Nakon rasula Austro-Ugarske 1918, poljska vlada u Varšavi je Galiciju formalno pripojila Poljskoj. To je izazvalo otpor Ukrajinaca koji su u novembru 1918. podigli ustanak i osnovali nezavisnu vladu u Lavovu. Poljska vojska je do proleća 1919. zauzela celu Galiciju, iako se borbe nastavljaju tokom čitave godine. Maja i decembra 1919. saveznici Antante su priznali poljske pretenzije na Galiciju. Sovjetsko-poljskim ugovorom u Rigi 1921. Sovjeti su pristali na uspostavljanje stare granice Galicije. To je marta 1923. potvrdila konferencija ambasadora.

Drugi svetski rat

Nakon nemačkog napada na Poljsku u septembru 1939. zapadnu Galiciju su okupirali Nemci. Sovjetske snage su zaposele istočnu Galiciju, dok su 1. novembra Ukrajinskoj SSR priključili grad Pšemisl i krajeve istočno od reke San. Ova podela sfera interesa u Galiciji je sprovedena po odredbama Pakta Ribentrop-Molotov. Od 1941. do 1944. cela Galicija je pod nemačkom okupacijom, formalno priključena Generalom gubernatorstvu. Sovjeti su uoči evakuacije Galicije masovno likvidirali grupe svojih političkih protivnika, da bi zatim nacisti na ovom području preduzeli mere za getoizaciju i likvidaciju lokalnih Jevreja. Većina galicijskih Jevreja ubijena je u logoru Belzec. S obzirom na austro-ugarske tradicije ove oblasti, Nemci nisu sprovodili teror prema lokalnom poljskom i ukrajinskom stanovništvu. Tokom rata postojali su manji oružani sukobi između gerilskih, kvislinških snaga Organizacije ukrajinskih nacionalista, Armije krajove i Sovjetskih partizana.

Nakon rata uspostavljena je granica između Poljske i Ukrajine koja uglavom odgovara Kurzonovoj liniji.

Veći gradovi u Galiciji

Dragobič (ukr. Дрогобич, polj. Drohobycz), osnovan 1422.
Žešov (polj. Rzeszów, ukr. Ряшів), osnovan 1354.
Ivano-Frankivsk, ranije Stanislav (ukr. Івано-Франківськ, polj. Stanisławów), osnovan 1663.
Jaroslav (polj. Jarosław, ukr. Ярослав), osnovan 1351.
Kaluš (ukr. Калуш, polj. Kałusz)
Kolomea (ukr. Коломия, polj. Kołomyja), osnovan 1370.
Krakov (polj. Kraków, ukr. Краків), osnovan 1257.
Lavov (ukr. Львів, polj. Lwów, nem. Lemberg), osnovan oko 1256.
Novi Sonč (polj. Nowy Sącz), osnovan 1292.
Pšemisl (polj. Przemyśl, ukr. Перемишль), osnovan 1383.
Sambir (ukr. Самбір, polj. Sambor), osnovan 1390.
Sanok (polj. Sanok, ukr. Сянок), osnovan oko 1356.
Strij, (ukr. Стрий), osnovan 1431.
Tarnov (polj. Tarnów), gegründet 1380.
Ternopilj (ukr. Тернопіль, polj. Tarnopol), osnovan 1540.
Červonograd (ukr. Червоноград, polj. Krystynopol), osnovan 1692.