Helena Carigradska
Flavia Julija Helena (lat. Flavia Iulia Helena, antgrč. Φλαβία Ιουλία Ελένη; rođ. oko 249., umrla oko 329.), poznatija samo kao carica Jelena ili sveta Jelena (grč. Αγία Ελένη), bila je majka rimskog cara Konstantina I Velikog. Po tradiciji, nastaloj već u 4. veku, Helena je u Jerusalemu pronašla jednu od najvećih hrišćanskih relikvija Istinski krst, pa se zbog toga poštuje kao svetica i u Rimokatoličkoj i u Pravoslavnoj crkvi.
Helena je umrla krajem 328. ili početkom 329. godine u vreme kada je imala osamdesetak godina zbog čega istoričari danas smatraju da je rođena oko 249. godine. Obično se uzima da je rođena u gradu Drepanumu u maloazijskoj oblasti Bitiniji. Konstantin je docnije u čast svoje majke preimenovao grad u Helenopolj i zbog toga je Prokopije iz Cezareje u 6. veku zabeležio Drepanum kao Helenino rodno mesto. Međutim, upada u oči da je grad tek u vreme Justinijana I (527.-565.) ulepšan raskošnim javnim građevinama i crkvama. Sudeći po natpisima iz 3. i 4. veka ime Helena bilo je rašireno i u istočnim i u zapadnim provincijama Rimskog carstva, tako da je teško tačno odrediti Helenino mesto rođenja.
Isto tako, malo toga uopšte znamo o Heleninom poreklu. Tek izvori počev od druge polovine 4. veka govore o Heleninom niskom društvenom poreklu. Episkop Milana Ambrozije je 395. Helenu nazvao gostioničarkom (stabularia), a istoričar crkve Filostorgije je polovinom 5. veka zabeležio kako je Helena bila žena niskog roda, nimalo drugačija od prostitutki. Ukratko, gostioničarke su u rimskom društvu pripadale najnižem društvenom staležu zajedno sa oslobođenim robinjama i prostitutkama. Ponekad su se ove tri grupe preklapale.
Sudeći po natpisu iz perioda oko 270. godine, Konstantinov otac, Konstancije Hlor je kao gardista cara Aurelijana boravio u Nikomediji, gradu u neposrednoj blizini Drepanuma. Moguće je da su se Konstancije i Helena susreli upravo u tom periodu. Izvori ne preciziraju pravnu prirodu veze između Konstancija i Helene. Po nekima bila je Konstancijeva konkubina, po drugima supruga. Međutim, po rimskom pravu još od vremena cara Avgusta supružnici iz nespojivih društvenih staleža mogli su živeti u konkubinatu. Izgleda da je takav bio slučaj sa Konstantinovim roditeljima. Savremenik cara Valensa (364.-378.), istoričar Eutropije zapisao je kako je Konstantin rođen iz nedostojnog braka (ex obscuriore matrimonio).
Helena je rodila Konstantina 27. februara 271. ili 273. u Naisu (današnjem Nišu), gradu u Konstancijevom rodnom kraju gde su se roditelji budućeg cara možda trajno nastanili. Najzad, znamo i da su Konstancije i Helena sve do 289. godine živeli zajedno, što ukazuje na stabilnost njihove veze. Kao pretorijanski prefekt Dioklecijanovog savladara, avgusta Maksimijana Herkulija Konstancije se 289., radi daljeg napredovanja u karijeri, rastao od Helene i oženio carevom ćerkom (ili pastorkom?) Teodorom. Zatim je 293. poslat u Galiju kao Maksimijanov savladar u rangu cezara, dok je njegov dvadesetogodišnji sin Konstantin upućen na Dioklecijanov dvor u Nikomediji. Šta se sa Helenom dešavalo posle 289. izvori nisu zabeležili.
Nakon Konstancijeve smrti 25. jula 306. godine, rimska vojska je u britanskom gradu Jorku proglasila njegovog sina Konstantina za cara. Obično se smatra da je nakon toga Helena došla na sinovljev dvor u Triru, verovatno tek pošto je avgust Galerije prihvatio Konstantina za ravnopravnog člana carskog kolegijuma. Pošto je Konstantin zauzeo Italiju 312. naselila se u Rimu. Posle pobede nad Maksencijem Konstantin se i definitivno okrenuo hrišćanskoj veri i, po rečima savremenika i carevog biografa, Evseviju Cezarejskom, preveo je čitavu svoju porodicu, uključujući i majku, u hrišćanstvo. Car je svojoj majci poklonio prostrani posed na samom jugoistoku Večnog grada, na području poznatom kao Lateran. Na Heleninom imanju podignuta je možda i najstarija crkva u Rimu posvećena mučenicima iz Dioklecijanovog perioda, sv. Marcelinu i Petru. Konstantin je podigao crkvu, ali se o njoj kasnije brinula njegova majka pošto je staroj carici dozvoljeno da raspolaže sredstvima iz carske riznice. Na istom imanju nalazila se i Helenina palata nasleđena iz vremena Septimija Severa Palatium Sessorianum. Arheološka iskopavanja pokazala su da je jedna od prostorija Helenine palate adaptirana u hrišćansku kapelu.
Konstantin je svoju majku prvo počastio titulom nobilissima femina, a nakon konačne pobede nad Licinijem. Kao sada jedini dodelio je titule avguste i svojoj supruzi Fausti i majci Heleni. Kao jedini vladar Carstva od 324., Konstantin je počeo da promoviše svoju porodicu kao važne ličnosti novog poretka. Najčešća serija novca sa Heleninim likom prikazuje je pomalo idealizovano na obversu novca sa dijademom, oznakom carske vlasti, uz natpis FL HELENA AUGUSTA. Na poleđini novca prikazana je ženska figura uz natpis SECURITAS REIPUBLICA (Sigurnost države). Stara carica je očigledno poistovećena sa simboličnom prestavom Sigurnosti. Natpisi iz ovog perioda nazivaju Helenu časnim nazivima mater, genetrix i procreatrix i na taj način još jednom podvlače legitimnost Konstantinovog položaja i njegovo prvenstvo u odnosu na brojno potomstvo Konstancija i Teodore. Pored Drepanuma, Konstantin je još dva grada preimenovao u čast svoje majke, tako da su nam poznati još jedan Helenopolj u Palestini i Helenopont u maloazijskoj dijecezi Pont.
Sloga carske porodice trebalo je da odražava veličinu i harmoničnost najzad ujedinjenog Rimskog carstva. Međutim u leto 326. Konstantin je iz nepoznatih razloga pogubio svog najstarijeg sina cezara Krispa, a zatim i njegovu maćehu, svoju suprugu avgustu Faustu. Jedino što ove dve likvidacije dovodi u vezu je kratak vremenski rok u toku koga su se odigrale. Po malicioznom paganinu Zosimu, koji je pisao oko 500. godine, Helena je za smrt svog najmilijeg unuka optužila snahu Faustu i Konstantin je jedno zlo ispravio drugim. Iako su dve žene mogle biti rivalke na dvoru, naročito pošto je Fausta bila polusestra Teodore, druge žene Konstancija Hlora, nema pravih dokaza da je Helena doprinela padu njene snahe.
Ubrzo nakon proslave Konstantinove desetogodišnjice vladavine, Helena se po Evseviju Cezarejskom uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Po mitropolitu Palestine, cilj avgustinog puta bio je da obiđe sveta mesta i iskaže svoje hrišćansko čovekoljublje. Međutim, Evsevije otvoreno kaže i da je Helena razdelila velike darove vojsci. Ovaj podatak ukazuje da je njena poseta ipak imala snažnu crtu državničke posete. Moguće je da je Konstantinov nagli zaokret u verskoj politici, uklanjanje nekadašnjeg vladara Istoka Licinija i obračun unutar carske porodice izazvao nemire u istočnim provincijama. Podela novca vojnicima je verovatno primirila prilike na istočnoj granici, a prisustvo avguste je doprinelo ubrzanom sprovođenju popularnih mera. I poslednji među hrišćanima koje je Licinije pritvorio, proterao ili poslao u rudnike na prinudan rad su najposle oslobođeni. Helena je takođe, možda u cilju popularizacije hrišćanskih vrednosti, podelila darove sirotinji, bolesnima i siročadi. Pored toga, avgusta je obišla i Svetu zemlju i crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu i Hristovog groba u Jerusalimu koje je njen sin počeo da gradi. Izgradnjom crkava i drugih spomenika koji su podsećali na najraniju hrišćansku istoriju rimska provincija Palestina je počela da dobija obrise hrišćanske Svete zemlje.
Nedugo po povratku sa puta po istoku, Helena je umrla krajem 328. ili početkom 329. godine. Pošto Evsevije piše kako je carica umrla u prisustvu svoga sina, najverovatnije je da je umrla u Triru pošto znamo da je Konstantin u jesen 328. odatle vodio vojne operacije protiv rajnskih Germana. Uz vojnu pratnju Helenini ostaci su dopraćeni u Rim gde su sahranjeni u mauzoleju koji je Konstantin izgradio uz crkvu sv. Marcelina i Petra i ranije odredio kao mesto svog ukopa. Helena je sahranjena u porfirnom sarkofagu i njene mošti su izgleda jednim delom kasnije prenesene u Carigrad i sahranjene u carskom mauzoleju pri crkvi sv. Apostola uz njenog sina. Mošti preostale u Rimu su u 9. veku poslate u Rems u Francuskoj, a ostatke mošti je papa Inocent II (1130-1143) smestio u rimsku crkvu sv. Marije kako bi ih zaštitio od lopova. U skladu sa tadašnjom modom, Helenin sarkofag je iskorišćen kako bi se u njega sahranio papa Anastazije IV. (1153-1154) i zahvaljujući tome je sačuvan u Lateranskoj bazilici i danas se nalazi u Vatikanskom muzeju.
Konstantinova pobeda je označila i početak reformisanja crkve koja je do tada delovala u opskurnim uslovima. Jedna od posledica ovog preokreta bio je i jačanje kulta relikvija odnosno materijalnih ostataka koji su smatrani za dokaz verodostojnosti Hristovog učenja. Već sredinom 4. veka po svedočanstvu izvora od jerusalemskog patrijarha Kirila do poslednjeg paganskog cara Julijana Otpadnika u Crkvi Hristovog groba nalazili su se ostaci Časnog krsta, krsta na kome je po tradiciji Hrist razapet.
Tradiciju o Jeleninoj ključnoj ulozi u pronalaženju Krsta prvi je zabeležio episkop Cezareje Gelasije (367.-395.?) u svojoj danas izgubljenoj Istoriji Crkve. Međutim, Gelasijevo delo je početkom 5. veka jednim delom preveo i adaptirao na latinski Rufin iz Akvileje tako da nam je prvobitna legenda o Jeleni i otkriću Časnog krsta ipak sačuvana. Po Gelasiju, Jelena je nedugo posle Nikejskog sabora 325. imala viziju nadahnutu od strane Boga zahvaljujući kojoj je otputovala u Jerusalim da potraži Časni krst. Međutim, u drevnom gradu pravo mesto Golgote je odavno bilo zaboravljeno, ali je Jeleni nova vizija otkrila mesto sada zakriveno paganskim hramom. Carica je naredila rušenje hrama nakon čega su pronađena tri krsta, pošto je Hrist bio razapet sa još dvojicom razbojnika tako da Isusov krst nije bilo moguće identifikovati. Najposle, Makarije Jerusalemski je odneo sva tri krsta kod jedne teško bolesne gospe i nakon dva pokušaja, treći krst se pokazao kao čudotvoran i izlečio je bolesnicu. Na taj način prepoznat je Časni krst koji je Jelena smestila u crkvu koju je podigla na mestu otkrića, dok je fragmente krsta i klinove korišćene u raspeću poslala kao relikvije svom sinu Konstantinu u Carigrad. Završni deo predanja opisuje gozbu koju je carica priredila za monahinje lično ih služeći tom prilikom čime se Jelena pokazala kao sluškinja Hristovih sluškinja. Ovu verziju legende su prihvatili istoričari crkve iz prve polovine 5. veka Sokrat Sholastik, Sozomen i Teodoret Kirski. Preko hodočasnika koji su dolazili iz zapadnog dela Rimskog carstva, legenda o Jeleni je stigla i do latinskih otaca Ambrozija Milanskog, Paulina Nolskog i hagiografa Sulpicija Severa.
Prvobitno predanje je izgleda bilo zapisano na grčkom, a docnije i na latinskom. Međutim, nešto posle 400. godine na Istoku je razvijena druga verzija predanja koja se obično u istorijskoj nauci naziva Legenda o Judi Kirijaku. Po ovoj legendi, koja je prvobitno zapisana na sirijskom, Jelena je tražeći krst došla u Jerusalim i uz pretnju sile zatražila od lokalnih Jevreja da joj otkriju lokaciju Golgote. Jelenin govor je sličan tadašnjim hrišćanskim polemičnim spisima protiv judaizma i u njemu se osuđuje jevrejsko neverovanje u Hrista kao Spasitelja. Jevrejski mladić Juda Kirijak je, upoznat sa starim proročanstvom da će otkriće krsta doneti propast judaizmu, odbio da otkrije mesto na kome je Časni krst bio sakriven. Tek posle torture, Juda pristaje da se pridruži potrazi i zahvaljujući Božijem proviđenju otkriva mesto Krsta, prihvata hrišćanskog boga za jedinog i prelazi u hrišćansku veru. Verodostojnost Časnog krsta se zatim otkriva zahvaljujući njegovoj čudotvornoj moći da vaskrsne mrtvog mladića. Jelena gradi crkvu na Golgoti i ostavlja Judu kao episkopa Jerusalema koji docnije umire mučeničkom smrću po naređenju paganskog cara Julijana. Antijudejski ton Legende o Judi Kirijaku uticao je na njenu popularnost tokom Srednjeg veka kada će i na grčkom Istoku i na vizantijskom Zapadu postati najraširenija verzija legende o Jeleni i Časnom krstu.
U hrišćanskom predanju Jelena je prikazana kao uzorna hrišćanska carica, pobožna, skromna i ponizna. Već je Ambrozije Milanski 395. godine pisao kao o ženi svete uspomene, a Rufin ju je opisao kao gospu neuporedive vere i religiozne duše. U simboličnom smislu, Jelena je, zahvaljujući svojoj ulozi ktitora i sakupljača najvrednijih relikvija, smatrana podjednako važnom u osnivanju ovozemljaskog Hrišćanskog carstva kao i njen sin Konstantin.
Tokom vremena Jelenina uloga u Konstantinovom preobraćenju se počela smatrati ključnom. Po Žitiju sv. Silvestra iz 5. veka, Jelena je naginjala judaizmu i tražila je od svog sina da prihvati jevrejsku veru. Međutim, Konstantin je organizovao raspravu u Rimu na kojoj su se jevrejski i hrišćanski mudraci suočili i hrišćanska strana je zahvaljujući papi Silvestru odnela prevagu. Papa Silvestar je potom krstio caricu i sve njene sinove, ćerke i članove domaćinstva. Otprilike u isto vreme istoričar crkve Teodoret Kirski je takođe Konstantinovo preobraćenje pripisao Jeleni. Navodno carica je već bila hrišćanka i odgajila je svog sina u duhu Hristovog učenja. I kasniji vizantijski hagiografi, naročito od 9. i 10. veka, su prihvatali kao činjenicu da je Jelena prevela svog sina u novu veru.
Kao prva hrišćanska carica koja je otkrila zaboravljeni Časni krst, ktitorka i dobrotvorka, majka cara Konstantina, a najposle i grešnica koja se pokajala, Jelena je u Srednjem veku bila uzor za brojne vladarke. Oponašajući Jelenu, supruga istočnoromskog cara Teodosija II Atenaida-Eudokija se 437. uputila na hodočašće u Svetu zemlju. Car Marcijan i njegova supruga Pulherija su 451. nakon pobede pravoslavlja nad monofizitizmom na Četvrtom vaseljenskom saboru pozdravljeni kao Novi Konstantin i nova Jelena, baš kao i obnovitelji kulta ikona Irina i njen sin Konstantin VI posle Sedmog vaseljenskog sabora 787. godine.
Kult sv. Jelene je bio raširen i u zapadnoj (Rimokatoličkoj) i u istočnoj (Pravoslavnoj) crkvi. Na zapadu se Jelena poštovala kao svetica, na Istoku, se i danas uspomena na sv. cara Konstantina i caricu Jelenu obeležava 21. maja po starom, odnosno 3. juna po novom kalendaru. Jelena je bila i ostala popularna svetica u različitim delovima hrišćanskog sveta. U južnoj Francuskoj Jelena se smatra zaštitnicom od munja, gromova i vatre. U Alpima i rajnskoj oblasti, upravo zbog iskopavanja kojima je otkriven Časni krst, Jelena se slavi kao zaštitnica rudara. Na Kipru se pak veruje da je Jelena proterala otrovne zmije sa ostrva. U Libanu hrišćani obeležavaju tradicionalno 14. septembar paljenjem velikih vatri u skladu sa tradicijom po kojoj je Jelena javila Konstantinu u Carigrad da je pronašla Časni krst tako što je naredila da se na vrhovima brda pale vatre.
Jelenina popularnost se može videti i po tome što je različiti krajevi svojataju. U nemačkom gradu Triru, koji je u rimsko vreme bio rezidencija Konstancija Hlora i Konstantina I, u Srednjem veku pojavila se tradicija o gradu kao Jeleninom rodnom mestu. Prvi pomen ove tradicije može se naći u hagiografiji sv. Jelene koju je u 9. veku sastavio franački monah Alman iz Otvila. Pored toga u samoj Rajnskoj oblasti brojne crkve, manastiri i relikvije se pripisuju Jeleninoj ktitorskoj delatnosti.
Rimska Britanija je takođe predstavljala važnu pozornicu vladavine Konstancija Hlora i njegovog sina, tako da je i ovde postojala istorijska osnova da se prisvoji Jelenino mesto rođenja. Prvi koji je aludirao na Jelenino ostrvsko poreklo bio je episkop Šerborna Aldelm u 7. veku, ali je najuobličenija verzija legende potekla od Geoffreya od Monmoutha, autora 12. veka. Geoffrey je sakupio čitav niz pseudoistorijskih anegdota o vladarima Britanije od legendarnih vremena i objavio ih u Historia Regum Britanniae (Istoriji britanskih kraljeva). Po ovoj verziji događaja, Jelena je bila ćerka legendarnog keltskog kralja Kolčestera, Kola čiji je grad opseo rimski car Konstancije. Posle tri godine opsade sukob je rešen tako što je Jelena udata za cara. Jelenino britansko poreklo ostalo je opšte mesto za engleske autore i u vreme renesanse.
Već pomenuto Žitije sv. Silvestra je možda dalo povoda da se javi i tradicija o Jeleninom jevrejskom poreklu. U crkvi sv. Gereona u Kelnu, koja je u Srednjem veku smatrana za caričinu zadužbinu, u 15. veku je podignut natpis na latinskom koji je Jeleni pripisivao ulogu pokrštene Jevrejke koja je kasnije podigla ukupno 72 crkve.
Istorijska Helena je postala predmet zvanične, propagandne umetnosti još za života. Konstantin je nakon 324. podigao brojne kipove i natpise u čast svoje majke. Kada je Fausta pogubljena, njeni kipovi su zamenjeni portretima druge avguste, Helene, kao i njeno ime na natpisima. Docniji opisi Konstantinopolja sa početka 8. veka pominju brojne statue koje su predstavljale Konstantina i Jelenu, najčešće kako zajedno pridržavaju Časni krst. Predstava Konstantina i Jelene sa Časnim krstom, odevenih u raskošne i anahrone odežde vizantijskog dvora 13. - 15. veka, ustalila se u kasnijoj pravoslavnoj ikonografiji i koristi se i danas.
Dok je u srednjevekovnoj Vizantiji hagiografska književnost više slavila ravnoapostolnog cara Konstantina, na latinskom Zapadu, gde je samo Jelena poštovana kao svetica bilo je obratno. Brojna literalna dela, pisana od Velsa do Češke, i od Italije do Švedske slavila su sv. Jelenu i njene podvige. U pogledu vizuelnih umetnosti, ciklusi minijatura sa predstavama iz Jeleninog života sreću se na relikvijarima u koje su povratnici iz Četvrtog krstaškog rata posle 1204. smestili relikvije donesene iz Carigrada. Na Zapadu su se često narativni ciklusi sa predstavama pronalaženja Časnog krsta i docnijeg uzdizanja u vreme Iraklija slikani u franjevačkim manastirima pošto je red za vreme krstaške dominacije u Svetoj zemlji bio zadužen za čuvanje svetih mesta. U vreme Renesanse i Baroka sv. Jelena je ostala često predstavljana na slikama velikih majstora poput Pjera dela Frančeska (oko 1420.-1492.), Paola Veronezea (1528.-1588.) i Petera Paula Rubensa (1577.-1640.).
- T.B. Barnes, Constantine and Eusebius, Cambridge 1980.
- J. W. Drijvers, Helena Augusta, The Mother of Constantine the Great and the Legend of Her Finding of the True Cross, Leiden 1992.
- H.A. Pohlsander, Helena: Empress and Saint, Chicago 1995.