Zaljevski rat
Za ostala značenja, vidi Zaljevski rat (razvrstavanje).
| Zaljevski rat | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
Američki avioni nad zapaljenim bušotinama nafte | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
Ujedinjene nacije |
Irak | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Norman Švarckopf, Kolin Pauel | Sadam Husein | ||||||
| Snage | |||||||
| 660.000 | 600.000+ | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 345 mrtvih, 1000 ranjenih | 25.000-100.000 mrtvih (vojnici i civili) | ||||||
| Ratovi u Persijskom zalivu |
| Prvi (1980.-1988.) – Drugi (1990.-1991.) – Treći (2003.) |
Zalivski rat je sukob između Iraka i koalicionih snaga približno 30 država pod mandatom Ujedinjenih nacija i vođstvom Sjedinjenih Država.
Uvod u rat je bila iračka invazija Kuvajta 2. avgusta 1990. godine, prateći nedokazanu optužbu Iraka da Kuvajt nelegalno crpi naftu iz izvora duž iračke granice. Invazija je bila suočena sa trenutnim ekonomskim sankcijama protiv Iraka od strane Ujedinjenih nacija. Neprijateljstva su počela u januaru 1991, a je ishod bila odlučna pobeda koalicionih snaga, koje su isterale iračke snage iz Kuvajta sa minimalnim gubicima u ljudstvu. Kopnene i vazdušne bitke su vođene u Kuvajtu, Iraku i u graničnim delovima Saudijske Arabije. Rat se nije proširio izvan ovih teritorija, iako je Irak ispalio rakete na izraelske gradove.
Zalivski rat ili rat u Persijskom zalivu je najčešće ime za sukob Iraka sa zapadnim zemljama. Ova imena su koristila većina poznatih novinara i istoričara u SAD. Sukob je takođe poznat Amerikancima kao Operacije Pustinjski štit i Pustinjska oluja, a Britancima kao Operacija Grenbi. Kuvajćani i većina arapskih članova koalicije su nazivali sukob kao ”rat za oslobođenje Kuvajta”. U Iraku, rat je često nazivan ”Majka svih bitaka”.
Pre Prvog svetskog rata, po Anglo-Otomanskom sporazumu iz 1913, Kuvajt je smatran za autonomnu oblast u Otomanskom Iraku. Posle rata, Kuvajt je pao pod britansku upravu koja je tretirala Kuvajt i Irak kao odvojene države poznate kao emirati. Ipak, irački zvaničnici nisu priznavali legitimnost kuvajtske nezavisnosti i autoritet kuvajtskog emira. Irak nikada nije priznao nezavisnost Kuvajta i Velika Britanija je šezdesetih godina razmestila trupe u Kuvajtu da spreči aneksiju od strane Iraka.
Tokom Iračko-Iranskog rata, Kuvajt je bio u savezu sa Irakom, najviše zahvaljujući iračkoj borbi protiv od šiitskog Irana. Posle rata, Irak je bio vrlo zadužen prema nekoliko arapskih zemalja, uključujući 14 milijardi dolara duga prema Kuvajtu. Irak se nadao da će vratiti svoje dugove dižući cenu nafte na svetskom tržištu smanjujući proizvedenu količinu, ali je Kuvajt povećao proizvodnju, smanjujući cenu, pokušavajući time da izbori veću podršku sveta zbog rasrave oko granice između Kuvajta i Iraka. Nakon toga je Irak počeo da optužuje Kuvajt da crpi naftu iz iračkih naftnih izvora, a osim toga, Irak je tvrdio da je vodio rat u zajedničkom interesu svih arapskih zemalja protiv Irana i da bi zato trebalo da Kuvajt i Saudijska Arabija pregovaraju ili otpišu iračka ratna zaduženja. Irački predsednik Sadam Husein je tvrdio da je teritorija Kuvajta bila iračka provincija, koju su imperijalisti odvojili. Pripajanje je bi bilo korišćeno za rešavanje ekonomskog spora, a Kuvajtu bi bilo dozvoljeno da crpi iračke zalihe sve dok je pod zaštitom Iraka.
Rat sa Iran je takođe izazvao uništenje skoro svih iračkih luka u Persijskom zalivu, odsecajući glavni irački trgovački izlaz. Mnogi u Iraku su očekivali u budućnosti nastavljanje rata sa Iranom i mislili su da se bezbednost Iraka može garantovati kontrolisanjem više obale Persijskog zaliva, uključujući više luka. Kuvajt je zato bio privlačna meta.
Ideološki, invazija na Kuvajt je bila opravdana kroz poziv na arapski nacionalizam. Kuvajt je bio opisivan kao prirodni deo Iraka, odvojen u interesu britanskog imperijalizma. Pripajanje Kuvajta je bilo objašnjeno kao korak na putu ka velikom Arapskom savezu. Invazija je takođe u bila bliskoj vezi sa ostalim događajima na Srednjem Istoku. Prva Intifada je besnela u Palestini, a većina arapskih zemalja, uključujući Kuvajt, Saudijsku Arabiju i Egipat, su bile zavisne od Zapada. Sadam je zato predstavljao sebe kao jednog arapskog državnika koji ima volje da se suprotstavi SAD i Izraelu.
I pre rata, iračko-američki odnosi su bili hladni i Irak je bio smatran za saveznika Sovjetskog Saveza. SAD su bile zabrinute zbog iračkog neprijateljstva prema Izraelu i nepristajanja na mirovne napore kao ostale arapske zemlje. One su takođe osuđivale iračku podršku raznim arapskim i palestinskim militatnim grupama kao što su Abu Nidal, što je dovelo do uključenja Iraka u prvobitnu listu zemalja koje sponzorišu terorizam 29. decembra 1979. godine. SAD su ostale zvanično neutralne tokom početka Iračko-iraskog rata, iako je prethodno bila ponižena zbog iranske krize sa taocima koja je trajala 444 dana i nadala se da Iran neće pobediti. Ipak, marta 1982, Iran je započeo uspešnu kontraofanzivu (operacija Neporeciva pobeda). U nadi da će popraviti odnose sa Irakom, Irak je uklonjen sa liste sponzora terorizma. Prividno, to je bilo zbog popravljanja režima, iako je bivši pomoćnik američkog sekretara za odbranu Noel Koh kasnije izjavio: ”niko nije sumnjao u nastavak iračke pomoći terorizmu... Pravi razlog je bio da im se pomogne da uspe u ratu protiv Irana”. Sa novim iranskim uspesima u ratu i neuspehom mirovnih pregovora u julu, prodaja oružja iz drugih zemalja (najvažnije SSSR, Francuska, Egipat i Kina) je dostigla vrhunac 1982, ali kao prepreka za moguće iračko-američke odnose je ostao Abu Nidal koji nastavio da deluje uz zvaničnu podršku Bagdada. Kada je grupa izbačena iz Sirije u novembru 1983., Reganova administracija je poslala Donalda Ramsfelda kao specijalnog predstavnika da uspostavi odnose.
Zbog straha da bi revolucionarni Iran mogao da porazi Irak i proširi Islamsku revoluciju na druge bliskoistočne zemlje, SAD su počele da pružaju pomoć Iraku. Od 1983. do 1990. godine, američka vlada je dozvolila prodaju oružja Iraku u vrednosti od 200 miliona dolara, prema Stokholmskom međunarodnom institutu za mir. Ova trgovina je predstavljala manje od 1% oružja prodatog Iraku u tom periodu, iako su SAD takođe prodavale helikoptere, koji, mada su bili predviđeni za civilne potrebe, odmah bili iskorišćeni u ratu protiv Irana.
Istraga senatskog komiteta za bankarstvo 1994. godine je ustanovila da je američko ministarstvo trgovine odobrilo prevoz bioloških agenasa za naučne svrhe u Irak sredinom osamdesetih, uključujući Bacillus anthracis (antraks), kasnije označenog od strane Pentagona kao ključnu komponentu iračkog programa biološkog oružja, kao i Clostridium botulinum, Histoplasma capsulatum, Brucella melitensis i Clostridium perfringens. Izveštaj Komiteta je napomenuo da svaki od njih razmatran od strane raznih zemalja kao biološko oružje. Dokumenti američke vlade sa kojih je skinuta oznaka tajnosti pokazuju da je vlada potvrdila da Irak koristio hemijsko i biološko oružje skoro svakodnevno tokom rata počevši od 1983. Predsednik senatkog komiteta, Don Rigl je rekao: ”izvršni deo naše vlade je odobrio 771 različitih licenci za prodaju tehnologije Iraku. I ja mislim da je to poražavajuće svedočanstvo. ”
Američka vlada je prvenstveno obezbeđivala Iraku ekonomsku pomoć. Rat se Iranom i poremećaj u izvozu iračke nafte su doveli da Irak zapadne u velike dugove. Ekonomska pomoć američke vlade je pomogla Sadamu Huseinu da nastavi da koristi resurse za rat koji bi u suprotnom slučaju bio izgubljen. Između 1983. i 1990. godine, Irak je primio 5 milijardi dolara kredita od ministarsva poljoprivrede, počevši od 400 miliona u 1983, povećavajući se na milijardu godišnje u 1988. i 1989. godini i konačno se završavajući sa 500 miliona dolara koje su bile obećane u 1990. godini. Osim kredita za poljoprivredu, SAD su obezbedile Huseinu i druge pozajmice. U 1985. godini, američka Banka za uvoz/izvoz je ponudila više od 684 miliona dolara kredita Iraku da sagradi naftovod kroz Jordan, a radove bi obavljala građevinska firma iz Kalifornije Behtel Korporešjn.
Ipak, kako je rat odmicao, bilo je pokušaja u američkom Kongresu da diplomatski i ekonomski izoluje Irak zbog brige o ljudskim pravima, njegovog dramatičnog povećanja vojske i neprijateljstvu prema Izraelu.
Ovi napori su bili odbačeni od strane nekih kongresmena, iako su neki vladini zvaničnici, među njima i šef Reganovog političkog štaba i pomoćnik sekretara za istočnoazijska pitanja Pol Volfovic, nisu složili sa davanjem podrške iračkom režimu.
Odnosi izmađu Iraka i SAD su ostali saveznički sve do dana kada je Irak napao Kuvajt. 2. oktobra 1989. godine, predsednik SAD Džordž Buš Stariji je potpisao tajnu direktivu 26, koja je počinjala: ”Pristup nafti iz Persijskog zaliva i bezbednost ključnih država u ovom regionu je od vitalnog značaja za sigurnost SAD-a.” Sa poštovanjem prema Iraku, direktiva govori: ”Normalni odnosi između SAD i Iraka će poslužiti našim dužim interesima i promovisaće stabilnost u Zalivu i Srednjem Istoku. ”
Krajem jula 1990. godine, kako su pregovori između Iraka i Kuvajta stali, Irak je nagomilao trupe na granici sa Kuvajtom i pozvao američkog ambasadora Ejpril Glespi na nenajavljeni sastanak sa predsednikom Iraka Sadamom Huseinom. Dva transkripta sa tog sastanka su načinjena i oba su kontroverzna. Prema transkriptima, Sadam je objasnio svoj problem sa Kuvajtom, uz obećanje da neće napasti Kuvajt pre još jedne runde pregovora. U verziji objavljenoj u Njujork Tajmsu 23. septembra 1990., Glespi je izrazila zabrinutost zbog mobilizacije vojske, ali je dodala: ”Nemamo nikakvo mišljenje o arapsko-arapskom sukobu, kao što su vaša neslaganja sa Kuvajtom u vezi granice. Ja sam bila u američkoj ambasadi u Kuvajtu tokom kasnih šezdesetih. Instrukcije koje smo imali u tom periodu su bila da ne bi trebalo da izražavamo mišljenje o tom problemu i da taj problem nije povezan sa SAD. Džejms Bejker je naredio našem zvaničom izaslaniku da naglasi ove instrukcije. Nadamo se da možete rešiti ovaj problem koristeći sve raspoložive metode Čadila Klibija (tadašnjeg generalnog sekretara Arapske lige) ili preko predsednika Mubaraka. Nadamo se da će ovaj problem biti brzo rešen. ”
Neki su shvatili ove izjave kao diplomatski signal da SAD daju ”zeleno svetlo” za invaziju. Iako Stejt Department nije potvrdio autentičnost ovih transkripta, američki izvori kažu da se ona rukovodila prema svemu kao po knjizi (uz saglasnost sa američkom zvaničnom neutralnosti tokom problema između Iraka i Kuvajta) i da nije signalizirala Sadamu Huseinu bilo kakvu dozvolu da prkose Arapskoj ligi. Mnogi veruju da su Sadamova očekivanja bila pod uticajem da SAD nisu zainteresovane za ovaj problem, o kojima Glespijini transkripti delimično svedoče i misle da je to takođe bilo zbog američkog podržavanja ujedinjenja Nemačke, još jedan akt koji je on smatrao kao čin brisanja veštačkih, međunarodno stvorenih granica. Drugi, kao što je Kenet Polak, veruju da on nije imao takve iluzije i da je prosto potcenio snagu američkog vojnog odgovora.
Novembra 1989, direktor Centralne Obaveštajne Agencije Vilijam Vebster se sastao sa kuvajtskim ministrom odbrane, generalom Fahd Ahmedom Alfahdom. Nakom invazije na Kuvajt, Irak je tvrdio da je pronašao memorandum koji se odnosi na njihov razgovor. Vašington Post je izvestio da je kuvajtski ministar spoljnih poslova bio zadovoljan kada je suočen sa ovim dokumentom na Arapskom samitu u avgustu. Kasnije je Irak navodio memorandum kao dokaz zavere u koju su umešane CIA i Kuvajt sa ciljem da se Irak destabilizuje politički i ekonomski. Sadržaj dokumenta:
Slažemo se sa američkom stranom da je potrebno iskoristiti pogoršanu ekonomsku situaciju u Iraku da se izvrši pritisak na vladu te zemlje da povuče našu zajedničku granicu. Centralna obaveštajna agencija nam je pokazala pogodan način pritiska, kazavši da bi otvorena saradnja između nas trebala da počne u slučaju da bi takve aktivnost bile koordinirane na višem nivou.
U zoru 2. avgusta 1990. godine, iračke trupe su prešle granicu sa Kuvajtom sa oklopnim i pešadijskim jedinicama, zauzimajući strateške tačke širom zemlje, uključujući i emirovu palatu. Kuvajtska armija je bila brzo nadjačana, mada su dali vremena kuvajtskom vazduhoplovstvu da odleti u Saudijsku Arabiju. Najžešće borbe su bile u samoj emirovoj palati, gde su se članovi kraljevske garde borili da bi omogućili članovima kraljevske porodice da pobegnu. Emirov rođak, koji je zapovedao gardom, je bio među ubijenima. Iračke trupe su zaplenile zalihe hrane i lekova, zarobile hiljade civila i zauzele najveće medije. Postojali su izveštaji o ubistvima, mučenjima i silovanjima koje su učinili iračke trupe prema kuvajtskim građanima. Ipak, kasniji dokazi pokazuju da su mnogi od tih izveštaja bili preuveličani ili lažni. Međutim, Irak je zarobio hiljade građana zapadnih zemalja koje je kasnije pokušao da iskoristi za cenjkanje. Nakon što je postavljena satelitska vlada na čelu sa Ala Husein Alijem, Irak je pripojio Kuvajt. Sadam Husein je tada postavio novog guvernera, predstavljajući ovo kao oslobođenje od kuvajtskog emira; ovo je u velikoj meri označeno kao ratna propaganda.
U roku od nekoliko sati od početka invazije, Kuvajt i SAD su tražile zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, koji je usvojio Rezoluciju 660, osuđujući invaziju i zahtevajući povlačenje iračkih trupa. 3. avgusta, Arapska liga je usvojila svoju rezoluciju osuđujući invaziju i zahtevajući povlačenje iračkih trupa. Arapska liga je takođe zahtevala rešenje ovog problema u njenim okvirima i usprotivila se stranoj intervenciji. 6. avgusta, Savet bezbednosti je usvojio Rezoluciju 661, uvodeći ekonomske sankcije Iraku.
Odluka Zapada da odbije iračku invaziju je imala mnogo zajedničkog sa sprečavanjem iračke invazije na Saudijsku Arabiju, državu koja je svetu daleko interesantnija od Kuvajta. Brzi uspeh iračke armije protiv Kuvajta ju je doveo u blizinu naftnih polja Hama, najznačajnijih izvora u Saudijskoj Arabiji. Iračka kontrola tih polja kao i Kuvajta bi dovela do toga da Irak zadobije veliku količinu svetskih razervi nafte. SAD, Evropa i Japan su smatrali mogući monopol kao veliku opasnost.
Američki predsednik Džordž Buš Stariji je brzo objavio da će SAD pokrenuti odbrambenu misiju da spreči Irak od invazije na Saudijsku Arabiju. Misija je dobila ime operacija Pustinjski štit. Američke trupe su stigle u Saudijsku Arabiju 7. avgusta. 8. avgusta, Irak je objavio da će delovi Kuvajta biti proširenje iračke provincije Basre, a ostatak će biti 19. provincija Iraka. Vrlo je verovatno da bi Irak mogao preuzeti kontrolu nad istočnim saudijskim naftnim poljima, ali je malo verovatno da bi Irak mogao da zauzme saudijsku prestonicu Rijad. Iračke oklopne divizije bi se onda srele sa istim teškoćama kao i saudijske snage koje bi branile naftna polja, to jest, trebalo bi da prevale veliki put kroz negostoljubljivu pustinju. Ovo bi se desilo u slučaju da ne bi bilo bombardovanja od strane vazduhoplovstva, daleko najmodernijeg roda saudijske vojske.
Irak je imao velik broj problema sa Saudijskom Arabijom. Brige zbog dugova prema Saudijskoj Araboji nastalih zbog Iračko-iransko rata su bile još veće, jer je Irak dugovao oko 26 milijardi dolara. Takođe, duga granica kroz pustinju nije bila određena. Ubrzo nakon pobede nad Kuvajtom, Sadam je počeo verbalno da napada saudijsko kraljevstvo. Raspravljao se da je kraljevstvo pod američkom podrškom nelegitimni čuvar svetih gradova Meke i Medine. Sadam je kombinovao jezik islamskih grupa koje su se nedavno borile u Avganistanu sa retorikom koju je Iran dugo koristio da napada Saudijce.
Dodatak rečenice ”Bog je velik” na zastavu Iraka i slike Sadama kako se moli u Kuvajtu su viđene kao deo plana za pridobijanje podrške muslimana i odvajanja mudžahedina od Saudijske Arabije.
Mornarica SAD je poslala dve pomorske borbene grupe USS Dvajt Ajzenhauer i USS Indipendens u područje, gde su stigle 8. avgusta. SAD su takođe poslale dva bojna broda USS Misuri i USS Vinskonsin u region i oni su postali poslednji brodovi koji su aktivno učestvovali u ratu. Povećanje broja vojnika se nastavilo od tada, dostižući 500.000 vojnika. Vojni analitičari se slažu da do oktobra, američke snage u regionu ne bi bile dovoljne da zaustave invaziju Saudijske Arabije koju je Irak nameravao.
Dugi niz rezolucija Saveta Bezbednosti i Arapske lige koji se tiču sukoba je usvojen. Jedna od najvažnijih je bila Rezolucija 678, usvojena 29. novembra, koja je dala Iraku rok za povlačenje do 15. januara 1991. dozvoljavajući upotrebu svih potrebnih načina da se podrži i sprovede Rezolucija 660. diplomatska formulacija upotrebe sile.
SAD, a posebno državni sekretar Džejms Bejker, su okupili koaliciju zemalja od 34 države koja bi se suprotstavila Iraku: Avganistan, Argentina, Australija, Bahrein, Bangladeš, Kanada, Čehoslovačka, Danska, Egipat, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Honduras, Italija, Kuvajt, Maroko, Holandija, Novi Zeland, Niger, Norveška, Oman, Pakistan, Poljska, Portugal, Katar, Saudijska Arabija, Senegal, Južna Koreja, Španija, Sirija, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Velika Britanija i SAD. Američke snage su predstavljale 74% od 660.000 vojnika koji su učestvovali u ratu. Mnoge članice su bile protiv pristupalja, neke su mislile da je rat bio međuarapski sukob ili su se bojale američkog uticaja u Kuvajtu. Na kraju, mnoge države su bile primorane zbog neprijateljstva Iraka prema ostalim arapskim zemljama i ponudam ekonomske pomoći ili otpisivanjem dugova.
SAD su dale nekoliko javnih opravdanja za mešanje u sukob. Prvi razlog su bili dugotrajni prijateljski odnosi SAD sa Saudijskom Arabijom. Ipak, neki Amerikanci su bili nezadovoljni objašnjenjem i "Ne krv za naftu" je postala parola domaćih protivnika rata, iako oni nisu nikada dostigli broj protivnika Vijetnamskom ratu. Kasnija opravdanja za rat su uključivala dugu iračku istoriju kršenja ljudskih prava pod predsednikom Sadamom Huseinom, mogućnosti da Irak razvije nuklearno oružje ili oružje za masovno uništenje i da se gola sila neće tolerisati.
Iako su kršenja ljudskih prava iračkog režima pre i posle invazije Kuvajta bila dobro dokumentovana, vlada Kuvajta je pokrenula kampanju da bi uticala na američko mišljenje. Kratko nakon iračke invazije na Kuvajt, u SAD je stvorena organizacija Građani za slobodni Kuvajt. Ona je angažovala firmu za odnose sa javnošću Hil i Knoulton za 11 miliona dolara, od novca koji je pripadao kuvajtskoj vladi. Ova firma je pokrenula kampanju koja je opisala iračke vojnike kako vade bebe iz inkubatora i ostavljaju ih da umru na podu. Godinu dana kasnije, ovo tvrđenje je označeno kao smišljena prevara. Ispostavilo se da je osoba koja je svedočila ovom tvrđenju bila član kuvajtske kraljevske porodice koja je živela u Parizu tokom rata i zato nije mogla biti prisutna tokom navodnog zločina.
Mnogi mirovni predlozi su predlagani, ali nijedan nije usvojen. SAD su insistirale da je jedini prihvatljiv uslov za mir bilo iračko puno bezuslovno povlačenje iz Kuvajta. Irak je insisitirao da povlačenje iz Kuvajta mora biti povezano sa simultanim povlačenjem sirijkih vojnika iz Libana i izraelskih vojnika sa Zapadne obale, pojasa Gaze, Golanske visoravni i južnog Libana. Maroko i Jordan su pristali na ovaj predlog, ali su Sirija, Izrael i anti-iračka koalicija porekli da je bilo bilo kakvih veza sa kuvajtskim pitanjem. Sirija se pridružila koaliciji da istera Sadama, ali je Izrael ostao neutralan uprkos raketnim napadima na izraelske gradove. Bušova administracija je ubedila Izrael da ostane izvan sukoba, obećanjem da će povećati pomoć, dok je PLO pod Jaserom Arafatom otvoreno podržavao Sadama Huseina, što je dovelo do kasnijeg prekida palestinsko-kuvajtskih odnosa i proterivanja mnogih Palestinaca iz Kuvajta.
12. januara 1991, Kongres Sjedinjenih Američkih Država je dozvolio upotrebu vojne sile da izbaci Irak iz Kuvajta. Uskoro su ostale zemlje iz koalicije uradile isto.
Dan nakon isteka roka koji je postavila Rezolucija 678 Saveta bezbednosti, koalicija je pokrenula veliku vazdušnu kampanju pod imenom Operacija Pustinjska oluja, sa preko 1000 uzletanja po danu, počevši od ranog jutra 17. januara 1991. Pet sati nakon prvih napada, irački državni radio je emitovao glas koji je identifikovan kao Sadam Husein koji izjavljuje: ”Veliki duel, majka svih bitaka je počela. Svitanje pobede se približava kako veliki okršaj počinje”.
Oružje koje je korišćeno u vazdušnoj kampanji su činile precizno vođeni projektili (ili ”pametne bombe”), kasetne bombe i krstareće rakete. Irak je odgovorio lansiranjem 8 Skad raketa na Izrael sledećeg dana. Primarni cilj za koalicione snage je bio uništenje iračkog ratnog vazudoplovstva i protiv-vazdušne odbrane. Ovo je bilo brzo ostvareno, tako da su tokom celog rata koalicioni avioni mogli da dejstvuju bez problema. Uprkos boljoj iračkoj protiv-vazdušnoj odbrani nego što je bilo očekivano, samo je jedan koalicioni avion oboren prvog dana rata. Stelt avioni su često korišćeni u ovoj fazi da bi izbegli mnogobrojne iračke SAM sisteme i protiv-avionsko oružje. Kada su ovi ciljevi bili uništeni, ostali tipovi aviona su mogli biti korišćeni masovnije. Avioni su uzletali najviše iz Saudijske Arabije i šest koalicionih grupa nosača aviona u Persijskom zalivu.
Sledeće mete za koaliciju su bili komandna i komunikaciona postrojenja. Sadam je za generale iračkih snaga u Iračko-iranskom ratu postvaljao bliske saradnike, tako da je niži kadar bio demoralisan. Koalicioni stratezi su očekivali da će irački otpor brzo nestati ako im se prekini komanda i kontrola. Prve nedelje rata je viđeno par uzletanja iračkih aviona, ali su oni učinilo malo štete, a 38 iračkih Migova je oboreno od strane koalicionih aviona. Ubrzo nakon toka, iračko ratno vazduhoplovstvo je počelo da beži u Iran. Između 115 i 140 aviona je prebeglo u Iran. Masovan beg iračkih aviona u Iran je iznenadio koalicione snage i one nisu bile spremne da reaguju pre nego što je većina iračkih aviona bezbedno sletela na iranske aerodorome. Iran nije nikada vratio avione Iraku i nije oslobodio posade narednih nekoliko godina. 23. januara, Irak je počeo da ispumpava približno 1 milion tona sirove nafte u zaliv, izazivajući time najveću naftnu mrlju u istoriji.
Treća i najduža faza vazdušne kampanje je bila usmerena protiv vojnih meta širom Iraka i Kuvajta: lansera Skad raketa, navodna mesta sa oružjem za masovno uništenje, postrojenja za razvoj oružja i pomorske snage. Oko jedne trećine koalcionog vazduhoplovstva je bilo podređeno uništavanju Skad lansera, koji su bili namontirani na kamione i zato teški da se pronađu. Dodatno, mete su bili i ciljevi korisni i za vojsku i za civile: elektrane, nuklearni reaktori, telekomunikaciona oprema, luke, rafinerije, železnice i mostovi. Elektrane su uništavane širom zemlje. Na kraju rata, proizvodnja električne energije je bila 4% od predratnog nivoa. Bombe su uništile važnije brane, većinu značajnijih bušotina i mnoge fabrike za preradu otpadnih voda. Nekoliko američkih i britanskih specijalaca je tajno ubačeno u zapadni Irak da pomognu potragu i uništavanje Skad lansera. Ipak, nedostatak adekvatnog terena za skrivanje je otežalo njihove operacije i mnogi od njih su ubijeni ili zarobljeni.
U većini slučajeva, saveznici su izbegavali pogađanje isključivo civilnih postrojenja. Ipak, 31. februara 1991., dve laserski vođene ”pametne bombe” su uništile zgradu za koje su Iračani tvrdili da je bilo civilno sklonište u slučaju bombardovanja. Američki zvaničnici su tvrdili da je to sklonište bio vojni komunikacioni centar, međutim, zapadnim novinarima je bilo zabranjeno da ispitaju tvrdnje.
Irak je lansirao rakete na koalicione baze u Saudijskoj Arabiji i Izraelu, u nadi da će uvući Izrael u rat i izvodeći ostale arapske zemlje iz rata. Ova strategija se pokazala kao bezuspešna. Izrael se nije pridružio koaliciji, a sve arapske zemlje su istale u njoj, izuzev Jordana koji je bio zvanično neutralan. Skad projektili su generalno izazivali manju štetu, iako je njihova moć pokazana 25. februara kada je 28 Amerikanaca poginulo kada je Skad uništio njihove barake u Dahranu. Skadovi lansirani na Izrael su bili nesupešni zbog povećavanja korisnog tereta i dometa što je dovodilo do dramatičnog pada preciznosti. 29. januara Irak je tenkovima i pešadijom napao i zauzeo saudijski gradić Kafdži koji je branio manji odred marinaca. Ipak, bitka oko Kafdžija se završila tako što je Irak nateran u povlačenje od strane saudijskih snaga uz pomoć američkih marinaca, uz blisku vazdušnu podršku tokom sledeća dva dana. Kafdži je bio strateški važan grad odmah nakom iračke invazije Kuvajta. Iračko ustezanje da pošalje nekoliko oklopnih divizija da ojača okupaciju i naknadnu upotrebu Kafdžija kao mesto iz kojeg bi pokretao napad na slabije branjeni istočni deo Saudijske Arabije je bilo velika strateška greška. Ne samo da bi Irak osigurao većinu zaliha nafti na Srednjem Istoku, već bi bio u boljoj poziciji da se bori sa razmeštenom vojskom SAD duž superiorne odbrambene linije.
Efekat vazdušne kampanje je bilo desetkovanje celih iračkih brigada razmeštenih u otvorenoj pustinji. Vazdušna kampanja je takođe sprečila dalje efikasno iračko popunjavanje jedinica uvučenih u borbu, kao i sprečavanje velikog broja (450.000) iračkih trupa da se grupišu.
Vazdušna kampanja je imala značajan efekat na taktiku protivničkih strana u nakdnadnim sukobima. Cele divizije nisu bile na otvorenom da bi se oduprele američkim snaga, već su češće bile raštkrane, na primer, srpske snage na Kosovu. Protivničke snage su takođe smanjile dužinu njihovih linija snabdevanja i ukupnu količinu branjene teritorije. Ovo je viđeno tokom rata u Avganistanu kada su Talibani napustili velike površine zemlje i povukli se u svoja utvrđenja. Ovo je povećalo koncentraciju njihovih snaga i smanjilo duge ranjive linije snabdevanja. Ova taktika je takođe primećena u invaziji Iraka, kada su se iračke snage povukle iz severnog iračkog Kurdistana u gradove.
22. februara 1991. Irak je pristao na prekid vatre koje je predložio Sovjetski Savez. Ovaj sporazum je zahtevao od Iraka da povuče svoje trupe na pozicije pre početka invazije uz tronedeljni potpuni prekid vatre, a od Saveta Bezbednosti da nadgleda prekid vatre i povlačenje Iračana. SAD su odbile predlog, ali su rekle da neće napasti Iračke snage dok se povlače i dali su rok od 24 časa Iraku da počne da povlači svoju vojsku.
24. februara, koalicione snage predvođene Amerikom su započele operaciju Pustinjska sablja, kopneni deo njihove kampanje. Ubrzo posle toga, američki marinci i njihovi arapski saveznici su prodrli duboko u Kuvajt, zarobljavajući hiljade dezertera iračke vojske, demoralisane zbog jake vazdušne kampanje. Za par dana operacije, Kuvajt Siti su oslobodile jedinice kuvajtske armije.
U isto vreme, američki Sedmi korpus je pokrenuo masovan napad u Irak, zapadno od Kuvajta, hvatajući Iračane potpuno nespremne. Levo krilo ovog prodora je čuvala francuska Šesta laka oklopna divizija (koja je uključivala i jedinice francuske Legije stranaca), a desno krilo britanska Prva oklopna divizija. Kada su saveznici prodrli duboko u Irak, naglo su skrenuli na istok, pokrećući masovan napad sa krila na iračku Republikansku gardu. Tenkovska bitka je besnela dok se Iračka republikanska garda pokušavala povući, a u kojoj su Saveznici pobedili uz minimalne gubitke.
Kada je Irak odlučio da neće napredovati u istočna naftna polja Saudijske Arabije, nije bilo razloga za iračku vojsku da se u velikom broju raširi južnije od Kuvajt Sitija. Odluka da se razmesti značan broj trupa duž pustinjske granice između Kuvajta i Saudijske Arabije nepotrebno je povećala dužinu iračkih linija za snabdevanje. Drugo, kada je već doneta odluka da se razmeste duž granica, odluka da se to pojača je samo oslabila odbranu iračke granice, bukvalno time pozivajući operaciju zaobilaženja. Irak nije imao dovoljno vojnika da drži dovoljno dugo front duž granica Kuvajta i jugozapadnog Iraka. Zato je bio imperativ da se razmeštanje i front smanje do južno od Kuvajt Sitija i da se pojača predgrađe Basre. Irak je posedovao samo jednu apsolutnu prednost nad saveznicima u kvalitetu i brojnosti artiljerije. Međutim, većina iračke artiljerije je bila na vuču i zato ne baš najbolje opremljena za velike manevre. Ovo je takođe značilo da je želja Iraka bila da uspori kretanje protivničkih snaga i da ih uvuče u borbu duž linije koja ne bi mogla biti lako probijena ili zaobiđena.
Savezničko napredovanje je bilo mnogo brže nego što su američki generali očekivali. 26. februara, iračke trupe su započele povlačenje iz Kuvajta, zapalivši kuvajtska naftna polja prilikom odlaska. Dugački konvoj povlačećih iračkih trupa se stvorio duž glavnog puta između Iraka i Kuvajta. Ovaj konvoj je bombardovan tako jako od strane Saveznika da je postao poznat pod imenom Autoput smrti. 100 sati nakon što je počela kopnena kampanja, predsednik Buš je objavio prekid vatre, a 27. februara je objavio da je Kuvajt oslobođen.
Obe strane su imale približno isti broj vojnika, približno 540.000 savezničkih vojnika na približno 600.000 iračkih vojnika. Još 100.000 turskih vojnika je bilo razmešteno duž zajedničke granice Turske i Iraka. Ovo je proizvelo značajno razdvajanje iračke vojske prisiljavajući je da razmesti sve svoje snage duž svih njenih granica (osim, iročno, sa njegovim ljutim neprijateljem Iranom). Ovo je dozvolilo da glavni udar od strane Amerikanaca, ne samo da ima značajnu tehničku prednost, već i jednakost u broju vojnika.
Najveće iznenađenje kopnene kampanje je bio relativno mali broj žrtava Saveznika. Ovo je zahvajujući neuspehu Iračana da pronađu efikasnu protivmeru za termalne vizire i municiju koje su koristili tenk M1 Abrams i drugi koalicioni tenkovi. Ova oprema je omogućila koalicionim tenkovima da efiksnije bore i unište iračke tenkove sa tri puta veće razdaljine nego što su to mogli irački tenkovi. Iračke snage takođe nisu uspele da iskoriste prednost koju bi dobili koristeći ratovanje u gradovima, boreći se u Kuvajt Sitiju, što bi moglo da nanese značajne gubitke napadačkoj vojsci. Borba u gradovima bi smanjila razdaljinu na kojoj bi se borbe odvijale, a to bi favorizovalo tehnološki slabiju stranu kada se brani. Ovo je dokazano skoro u borbama između američkih snaga i iračkih gerilaca u gradskom okruženju posle invazije Iraka iz 2003. Sukob u gradskom okruženju bi smanjio najveću prednost Saveznika, mogućnost da ubijaju iz velike daljine.
Mirovna konferencija je održana na teritoriji Iraka koju je okupirala koalicija. Na toj konferenciji, Irak je izborio upotrebu vojnih helikoptera na njihovoj strani privremene granice, navodno zbog vladinog prevoza zbog štete nanete civilnim saobraćajnicama. Ubrzo nakon toga, ti helikopteri i veliki deo oružanih snaga Iraka je bio usresređen u borbi protiv šiitske pobune na jugu. Na severu, kurdski lideri su se uzdali u američko obećanje da će dobiti podršku za ustanak i počeli su sa borbom, nadajući se da će pokrenuti državni udar. Ipak, kako američka podrška nije stizala, irački generali su ostali verni Sadamu i brutalno su slomili kurdske trupe. Milioni Kurda su pobegli preko planina u kurdske krajeve Turske i Irana. Ovi incidenti su kasnije rezultirali uspostavljanjem zona zabranjenog leta na jugu i severu Iraka. U Kuvajtu je emir vraćen na presto, a potencijalni saradnici Iračana su proterani iz zemlje, uključujući i veliki broj Palestinaca (zbog njihove saradnje sa Sadamom Huseinom).
Postojale su kritike Bušovoj administraciji zbog svoje odluke da radije dozvoli Sadamu Huseinu da ostane na vlasti, nego da krene da zauzme Bagdad i zbaci njegovu vlast.
Umesto većeg mešanja svoje vojske, SAD su se nadale da će Sadam biti zbačen unutrašnjim državnim udarom. CIA je koristila svoju mrežu u Iraku da organizuje bunu, ali je iračka vlada osujetila ove napore.
10. marta 1991, operacijom Oproštaj sa pustinjom je počelo prebacivanje 540.000 američkih vojnika iz oblasti Persijskog zaliva.
Članovi koalicije su bili: Avganistan, Argentina, Australija, Bahrein, Bangladeš, Belgija, Kanada, Čehoslovačka, Danska, Egipat, Francuska, Grčka, Mađarska, Honduras, Italija, Kuvajt, Maroko, Holandija, Novi Zeland, Niger, Norveška, Oman, Pakistan, Poljska, Portugal, Katar, Saudijska Arabija, Senegal, Južna Koreja, Španija, Sirija, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati, Velika Britanija i SAD. Nemačka i Japan su obezbeđivali finansijsku podršku i donirali vojnu opremu umesto direktne vojne pomoći. Amerika je tražila od Izraela da ne učestvuje u ratu uprkos iračkim udarima iz vazduha na Izraelske stanovnike. Indija nije bila član koalicije, ali je dala vojnu pomoć SAD u obliku postrojenja za punjenje gorivom.
Broj žrtava Zalivskog rata je kontroverzan. Izvešteno je da je broj poginulih koalicionih vojnika oko 378, ali je Ministarstvo odbrane izjavilo da su gubici američkih snaga 147 u borbi i 325 smrti van borbe. Velika Britanija je pretrpela 24 smrti (devet od njih u prijateljskoj vatri), arapske zemlje su izgubile 39 ljudi (18 Saudijaca, 10 Egipćana, 6 iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, 3 Sirijca i 1 Kuvajćanin), Francuska je izgubila 2 čoveka. Najveće pojedinačne gubitke koalicione snage su pretrpele 25. februara 1991. kada je irački Skad projektil pogodio američke vojne barake u Dahranu ubivši 28 američkih rezervista iz Pensilvanije. Broj ranjenika koalicije je manji od 1000. Ipak, 2000. godine, 183.000 veterana iz Zalivskog rata, više od četvrtine koja je učestvovala u ratu, je označeno kao trajno onesposobljeno od strane Ministarstva za pitanje veterana.
Pre rata, Pentagonovi zvaničnici su očekivali 30.000-40.000 koalicionih žrtava. Dapi Institut je ostao usamljen i pred Kongresom je predvideo žrtve koalicije ispod 6.000. Oni su koristili TNDM model koji je koristio istorijske podatke iz prethodnih ratova da predvidi žrtve. Dok je Institut bio fenomalno precizan, to je bilo zato što su se iračke oklopne jedinice borile u otvorenoj pustinji sa tenkovima postavljenim iza peščanih bankina. Da je iračka vojska koristila borbe u urbanom okruženju U Kuvajt Sitiju i ukopala tenkove umesto sakrivajući ih iza peščanih bankina, brojke bi verovatno bile drugačije. TNDM model je koristio ljudske faktore kao što je moral i predvideo je da će vrlo malo iračkih divizija pružiti otpor. Ovo su bile samo grube procene. 120.000 profesionalnih iračkih vojnika uz podršku 4.500 hiljade tenkova, 4.000 oklopnih oklopnih vozila i 3.000 komada artiljerije i sa dodatnih 280.000 regruta naoružanih bazukama, minobacačima i teškim mitraljezima su činili silu koja je mogla da odbaci procenu o malom broju žrtava. Invazija Iraka iz 2003. i naknadna okupacija Iraka su jasno pokazali kolike žrtve mogu biti načinjene od strane od tehnološki inferiornije sile koja koristi urbanu borbu kao sakrivanje i zaštitu od artiljerijskih i vazdušnih napada. Ovo je pokazalo kako borba u gradskim uslovima može da smanji najveću prednost koalicije, ubijanje iz velike daljine. Moglo se očekivati da bi 120.000 vojnika opremljenih sa modernim naoružanjem izazvalo velike žrtve u redu od nekoliko hiljada. Činjenica da se to nije desilo u Zalivskom ratu nije garancija da se neće desiti u budućnosti.
Nezavisni analitičari se uglavnom slažu da je brojka o iračkim žrtvama bila mnogo manja nego od početnih posleratovskih procena. U periodu odmah nakom rata, te procene su se kretale do 100.000 mrtvih i 300.000 ranjenih iračkih vojnika. Prema Tomasu Kiniju i Eliotu Koenu, bilo je procenjeno 10-12.000 iračkih žrtvi u vazdušnoj kampanji i 10.000 žrtava u kopnenom ratu. Ova analiza je zasnovana na izveštajima neprijateljskih ratnih zarobljenika. Iračka vlada je objavila da je 2.300 civila poginulo tokom vazdušne kampanje, većina njih nakon napada F-117 na ono što se verovalo da je irački vojni komunikacioni centar u Bagdadu (a u pitanju su bili skloništa za civile sa električnim instalacijama u zoni plafona).
Jedan zloglasan događaj tokom rata je doveo u pitanje veliki broj iračkih vojnih žrtava. Ovo je bio ”buldožerski juriš” u kome su dve brigade iz američke Prve mehanizovane pešadijske divizije koristili protivminske plugove montirane na tenkovima i transporterima zakopavši njima iračke vojnike koje su branile utvrđenu Sadamovu liniju. Dok se približno 2.000 vojnika predalo, izbegavši zakopavanje, jedan novinski članak je javio da su američki komadanti procenili da je bilo na hiljade iračkih vojnika koji su živi zakopani tokom dvodnevnog juriša 24. i 25. februara. Ipak, kao i sve ostale procene gubitaka tokom rata, brojka o 8.000 iračkih branilaca je verovatno bila preuveličana. Dok je komadant jedne brigade mislio da ih je bilo na hiljade, kasnije je javljeno da je njegova brigada zakopala između 80 i 250 Iračana. Nakon rata, iračka vlada je tvrdila da je pronašla 44 takva tela.
1998, irački doktori tvrdili da je koaliciona upotreba osiromašenog uranijuma izazvala drastično povećanje rođenja sa defektima i rak i leukemijau među Iračanima. Oni su tvrdili da nisu bili u mogućnosti da obezbede dokaze koji povezuju osiromašeni uranijum i rođenja se defektima zbog sankcija koji su ih sprečili da nabave neophodnu opremu za testiranje. Posle toga, tim Svetske zdravstvene organizacije je posetio Basru i predložio studiju da istraži uzroke povećanog broja obolelih od raka u južnom Iraku, ali je Sadam odbio.
Svetska zdravstvena organizacija je i pored toga uspela da dođe do istraživanja o zdravstvenim rizicima osiromašenog uranijuma u posleratovskom okruženju zahvaljujući misiji iz 2001. na Kosovu. Izveštaj Svetske zdravstvene organizacije o osiromašenom uranijumu zaključuje: ”Zato što je osiromašeni uranijum radioaktivan na nedeljnom nivou, vrlo velike količine prašine (reda grama) su mogle biti udisane, tako da bi povećani rizik od raka pluća mogao biti otkriven u izloženim grupama. Rizik za ostale vrste raka prozurokovanih radijacijom, uključujući i leukemiju, smatran je da je na mnogo nižem nivou od raka pluća. U dodataku: ”Nikakvi efekti koji bi uticali na reprodukciju i razvoj nisu primećeni na ljudima”, kao rezultat izlaganju osiromašenom uranijumu.
Američki Stejt Department je takođe objavio izveštaj o osiromašenom uranijumu. On kaže: ”Studije Svetske zdravstvene organizacije i drugih naučnio-istraživačkih studija pokazuju da osiromašeni uranijum nema ozbiljnih zdravstvenih rizika” i da ”osiromašeni uranijum ne izaziva defekte kod rođenja. Iračka vojna upotreba hemijskih i nervnih agenasa u osamdesetim i devedesetim je verovatno uzrok navodnih defekata kod rođenja među iračkom decom”. Što se tiče tvrdnji o raku, izveštaj kaže da: ”prema ekspertima za zaštitu sredine, medicinski je nemoguće povezati leukemiju kao rezultat izlaganju uranijumu ili osiromašenom uranijumu”, i :”nivo raka među 19.000 vrlo izloženih industrijskih radnika koji su radili na projektu Nacionalne laboratorije Oak Ridž između 1943. i 1947. je pregledan i nije primećen porast obolelih od raka tokom 1974. Druge epidemiološke studije raka pluća među radnicima fabrika za proizvodnju uranijuma i obradu metala nisu pronašle ni povećanje broja obolelih od raka ili sa tim povezanim bolestima od uranijuma i drugih poznatih izazivača raka, kao što je radon”.
Ipak, neki tvrde da je efekat jači pošto se municija sa osiromašenim uranijumom raspadne u male čestice kada pogodi metu. Zapravo, nedavna opsežna studija Kraljevskog društva, udruženja preko 1400 izvrsnih naučnika, istraživača i profesora, pokazala je da osiromašeni uranijum ima ozbiljne rizike po zdravlje za civile isto kao i za vojnike.
Cena rata za Sjedinjene države koje je izračunao Kongres su 61,1 milijarda dolara. Drugi izvori je proceljuju na 71 milijardu dolara. Oko 53 milijarde su platile razne zemlje širom sveta: 36 milijardi Kuvajt, Saudijska Arabija i druge zalivske zemlje; 16 milijardi Nemačka i Japan (koje nisu poslale snage zbog sporazuma na kraju Drugog svetskog rata). Oko 25% doprinosa Saudijske Arabije je plaćeno u obliku usluga za trupe, kao što su hrana i prevoz.
Američki vojnici su činili oko 74% udruženih snaga i ukupni troškovi su zato bili veći. Velika Britanija, za razliku, je potrošila 4,1 milijardi dolara tokom rata.
Zalivski rat je bio vrlo prenošen na televiziji. Po prvi put su ljudi širom sveta bili u mogućnosti da gledaju slike kako rakete pogađaju svoje ciljeve i kako avioni poleću sa nosača aviona.
Američka politika što se tiče slobode medija je bila mnogo strožija nego u Vijetnamskom ratu to jest sloboda medija je bila ukinuta. Ova politika je izražena u dokumentu Pentagona nazvanom Aneks Fokstrot. Gotovo svi novinski izveštaji su dolazili sa brifinga koje je organizira američka vojska, a samo izabranim novinarima je bilo dozvoljeno da posete front i intervjuišu vojnike. Te posete su uvek bile izvršene u pratnji oficira i bile su predmet prethodnog odobrenja vojske i naknadne cenzure. Ovo je bilo navodno da se zaštite osetljive informacije od otkrivanja od strane Iraka, ali u praksi je korišćeno da se sakriju politički neugodne informacije. Ova politika je veoma bila pod uticajem iskustva sa Vijetnamskim ratom, za koji se verovalo da je izgubljen zbog protivljenja javnosti u Sjedinjenim Državama. Politika prema novinarima kao što je na primer Chris Hedges za koje bi američka vojska otkrila da obilaze ratne zone bez pratnje, kontrole američkih vojnika su bili hapšeni [1].
Prateći pobune na severu i jugu, uspostavljene su zone zabrane leta, da bi se pomogla zaštita kurdskih i šiitskih grupa na severu i jugu Iraka. Ove zone (prvobitno severno od 36. paralele i južnije od 32.) su nadzirale uglavnom SAD i Velika Britanija, iako je Francuska takođe učestvovala. Zajedno, oni su izvršili više letova iznad Iraka u sledećih 11 godina nego u samom ratu. Ovi letovi su bacali bombe skoro svakog drugog dana protiv raketa zemlja-vazduh i protiv-avionskih topova koji su se sukobljavali sa patrolama. Ipak, najveća količina bombi je bačena tokom dve povezane kampanje bombardovanja: operacija Pustinjski udar, koja je trajala par nedelja u septembru 1996. i operacije Pustinjska lisica, u decembru 1998. Operacija Severna straža, zona zabrane leta, koja je čuvala Kurde, dozvolila je stanovništvu da se skoncentriše na razvijanje sigurnosti i infrastrukture, što se odrazilo nakon Sadamovog pada 2003. kao najprogresivniji i najmirniji region (kada se uporedi sa druga dva dela zemlje nakon operacije Iračka sloboda). Operacija Južna straža, sa druge strane, nije bila uspešna u davanju šiitskoj populaciji šansu da se razvije.
Veliko razaranje infrastrukture tokom kopnenog rata je nanelo veliku štetu iračkom narodu. Godinama nakon rata, proizvodnja električne energije je bila manja od četvrtine predratnog nivoa. Uništenje fabrika za preradu vode izazvalo je da otpadne vode teku direktno u reku Tigar, iz koje su civili izvlačili vodu za piće, što je rezultiralo širenjem zaraza. Sredstva obezbeđena od zapadnih naroda, umesto da se bore sa problemom, korišćena su za održavanje Sadamove vojne kontrole nad zemljom.
Ekonomske sankcije su bile na snazi nakon rata, tražeći inspekciju iračkog oružja sa čim se Irak nikad nije u potpunosti sarađivao. Iraku je kasnije da izvozi određene proivode pod programom Ujedinjenih nacija Nafta za hranu. 1998. godine, UNICEF je izvestio da su sankcije izazvale povećanje od 90.000 smrti godišnje. Mnogi su dokazivali da su sankcije prema Iraku i američko vojno prisustvo u Saudijskoj Arabiji zaslužni za povećanje negativne slike o SAD u arapskom svetu.
Specijalna komisija Ujedinjenih nacija je usprostavljena da nadgleda iračko pridržavanje sa ograničenjem oružja za masovno uništenje i balističke rakete. Irak je prihvatio neke, a odbacio druge inspekcije naoružanja. Tim je pronašao neke dokaze o programu biloškog naoružanja na jednom mestu i nesaradnjom na drugim mestima.
1997. godine, Irak je proterao sve američke članove tima, optužujući da ih SAD koriste kao izgovor za špijunažu; članovi UNSCOM-a su bili u stalnom kontaktom sa raznim obaveštajnim organizacijama, oobezbeđujući informacije. Tim se vratio u turbulentim vremenima između 1997. i 1999; jedan člana tima za inspekciju oružja, američki marinac Skot Riter, podneo je ostavku 1998. optužujući Klintonovu administraciju da ne želi sukob punog inteziteta sa Irakom. 1999. tim je zamenila komisija Ujedinjenih nacija za nadgledanje, verifikaciju i inspekciju (UNMOVIC), koja je započela inspekcije 2002. 2002, Irak, a posebno Sadam Husein, su postali mete američkog rata sa terorizmom, dovodeći do invazije Iraka 2003, predvođene SAD i, u manjoj meri, Velikom Britanijom.
Narodna republika Kina (čija vojska u mnogo pogleda odražavala iračku vojsku) je bila iznenađena performansama američke tehnologije na bojnom polju. Lakoća koalicione pobede je promenila celokupnu kinesku vojničku filozofiju i započela je proces tehnološke modernizacije kineske Narodnooslobodilačke vojske.
Najvažniji resultat Zalivskog rata je bilo oživljavanje islamskog ektremizma. Promena Sadamovog sekularnog režima je malo privuklo podršku islamističkih grupa. Ipak, kombinujući to sa tim da je Saudijska Arabija bila u savezu sa SAD i na istoj strani sa Izraelom, dramatično je srozala legitimitet režima. Aktivnosti islamističkih grupa protiv saudijskog režima su se dramatično povećali. U pokušaju da povrati naklonost islamističkih grupa, Saudijska Arabija je povećanjem finansijskih sredstava pokušala da dobije podršku tih grupa. Novim nezavisnim država u srednjoj Aziji, kao i Bosni i Hercegovini, Saudijci su platili distribuciju miliona Kurana i izgradnju stotine džamija za ektremističke grupe. U Avganistanu, saudijski režim je postao vodeći pokrovitelj Talibana u građanskom ratu i jedna od tri strane zemlje koje su zvanično priznale talibansku vladu.
Mnogi koalicioni vojnici su prijvljivali bolesti koje su proizilazile iz njihovog učešća u Zalivskom ratu, fenomen poznat pod imenom Sindrom Zalivskog rata. Bilo je raširenih spekulacija nesloga zbog uzroka sindroma i prijavljenih rođenja sa defektima (broj dece rođenih u vojničkim porodicama sa značajnim urođenim defektima ili ozbiljnim oboljenima je označen kao visok od 67%, prema studiji Ministarstva za pitanja veterana). U izveštaju objavljenom 1994, rečeno je da su američke trupe bile izložene 21 potencijalnom reproduktivnom otrovu. Neki od faktora razmatranih kao mogući urok uključuju izlaganje radioaktivnim materijalima, naftnim isparenjima i brzoj seriji vakcine protiv antraksa koja je data razmeštenim vojnicima (normalna serija je postepeni, višemesečni proces)
Precizno vođene bombe (pametne bombe), kao što su vođeni projektili AGM-139, su bile ključni razlog zašto su napadi bili sa manje civilnih žrtava nego u prethodnim ratovima. Određene zgrade u centru Bagdada su mogle biti bombardovane dok su novinari iz svojih hotela gledali krstareće rakete dok lete. Ostale bombe su uključivale kasetne bombe, koje se raspadnu pri udaru oslobađajući stotine zrna, i BLU-82, bombe teške više od 7 tona, koje mogu razruše sve u krugu od stotinu metara.
Skad je taktički balistički projektil koji je razvio Sovjetski Savez i razmestio ih je u divizijama Crvene armije koje su bile smeštene u Istočnoj Nemačkoj. Zadatak Skadova naoružanih nuklearnim i hemijskim bojevim glavama je bio da uništava komandna i komunikaciona postrojenja i da uspori punu mobilizaciju zapadnonemačkih i savezničkih snaga u Nemačkoj. Takođe je mogao biti korišćen za direktne napade na kopnene snage. Skad projektili su koristili inercijsko navođenje koje je radilo sve dok rade motori. Irak je koristio Skad projektile, ispaljujući ih na Saudijsku Arabiju i Izrael. Neke bombe su izazvele značajne gubitke, ali većina je učinila malo štete. Briga je postojala zbog mogućih hemijskih i bioloških nuklearnih glava na ovim raketama, ali ako su i postojale, nisu korišćene. Skad rakete nisu efikasne za nošenje hemijskog tovara, kao što je često verovano, zbog intezivnog zagrevanja tokom leta rakete brzinom od 5 mahova koje promeni većinu hemijskog punjenja. Hemijsko oružje je mnogo podesnije za nošenje u krstarećim raketama ili bombarderima. Skad je najpodesniji za nošenje nuklearnih glava, zadatak za koji je sposoban i danas kao i onda kada je razvijen.
Američki odbrambeni sistem Patriot je prvi put korišćen u Zalivskom ratu. Američka vojska je tvrdila da je oborila mnogo Skadova u letu sa preciznošću od 100%. Kasnije je pokazano da je efikasnost Patriota bili primarno psihološka; neki su tvrdili da je njihova efikasnot bila između 0% i 10%. Ipak, nema valjanog dokaza koji pi dokazali da li su Skadovi presretani ili ne, tako da nijedna predstava nije podržana neospornim činjenicama. Predstave o većoj efikasnosti zasnovavane na procentu Skadova koji su pali i eksplodirali u odnosu na broj kojih je lansiran, ali zahvaljujući faktorima kao što su promašaji i padovi koji nisu javljeni (neke varijacija Skadova su prerađene izvan njihove prvobitne tolerancije i govoreno je da su često padale ili se raspadele u vazduhu), nisu dobar način da se izmeri efikasnot. Predstave o nižoj efikasnosti su zasnovane na presretanjima za koje postoje dokazi da je Skad pogođen barem jednom, ali zahvajujući činjenici da su se slabo izrađene Al Huesin (varijacija Skada) rakete raspadale u letu, tako da je teško reći koji je deo bio bojeva glava. Stvarne performanse su verovatno negde između. Američka vojska nastavlja da tvrdi da je Patriot sistem pokazao čudesne performanse u Zalivskom ratu.
Globalni pozicioni sistem je omogućavao koalicionim snagama laku navigaciju kroz pustinju. Vazduhoplovni sistem za upozoravanje i kontrolu (AVAKS) i satelitski komunikacioni sistemi su takođe igrali važnu ulogu ratu.