Пређи на садржај

Печурка

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Печурке (Отписани).

Печурка
Токсична печурка Amanita muscaria.
Научна класификација
Царство:
Fungi
Дивизија:
Basidiomycota

Печурка (гљива са листићима) је животна форма гљиве чије плодоносно тело расте изнад земље и састоји се из дршке и шешира, а мицелијум се налази у подлози. Уколико је меснати шешир са порама, тада се говори о вргањима, а уколико расту по дрвећу, тада су то листићарке, рупичари, игличарке и друге . Постоје још и пухаре, пупавци итд. У сваком случају се не ради о филогенетској групи, већ о изгледу гљиве.[1]

Циклус развића

Типичан изглед печурке.
Amanita muscaria

Циклус развића почиње тако што клијају две споре, од којих свака садржи половину наследног материјала. Приликом клијања стварају хифе, кончасте ћелије које образују мицелијум који продире у хранљиву подлогу. Без обзира на начин постанка плодоносног тела (карпофора) увек долази до спајања два комплементарна кончића. Код Basidiomycota на наличју шешира су листићи прекривени базидијама, односно ћелијама које имају четири оштра продужетка (стеригме). Сваки од њих носи на врху једну базидиоспору која ће касније клијањем дати нови мицелијум. Печурке производе велики број спора. На пример печурка пречника 10 cm за шест дана може да створи око 16 милиона спора. Споре се разносе на различите начине; уз помоћ кишних капи, ветра или животиња.[1]

Вилински кругови

Главни чланак: Вилински кругови

Вилински или вештичји кругови представљају појаву да печурке расту у кругу. То се дешава јер се мицелијум равномерно шири почевши од средине. Унутар овог круга трава је оскуднија, вероватно зато што је мицелијум загушио ваздушне међупросторе у земљишту, па тако вода не може да доспе до корења биљака или зато што мицелијум паразитира на корењу тог биља. Са унутрашње и спољашње стране круга печурака постоји плодни појас са много траве јер хифе разлажу протеине у осушеном биљу и тако обогаћују земљиште минералима. Са спољне стране земљиште се обогаћује минералима и вероватно због распадања старог мицелијума гљиве. Око тог појаса, трећег (и последњег) круга, налази се појас који је уобичајен за дати екосистем.[1]

Исхрана

Печурке (смеђе, италијанске)
или Agaricus bisporus (сирове)
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија94 kJ (22 kcal)
4,3 g
0,1 g
2,5 g
Витамини
Тиамин (Б1)
(9%)
0,1 mg
Рибофлавин (Б2)
(42%)
0,5 mg
Ниацин (Б3)
(25%)
3,8 mg
Витамин Б5
(30%)
1,5 mg
Витамин Б6
(8%)
0,11 mg
Фолат (Б9)
(6%)
25 μg
Витамин Ц
(0%)
0 mg
Витамин Д
(1%)
3 IU
Минерали
Калцијум
(2%)
18 mg
Гвожђе
(3%)
0,4 mg
Магнезијум
(3%)
9 mg
Манган
(7%)
0,142 mg
Фосфор
(17%)
120 mg
Калијум
(10%)
448 mg
Натријум
(0%)
6 mg
Цинк
(12%)
1,1 mg
Остали конституенти
Селенијум26 ug
Бакар0,5 mg
Витамин Д1276 IU
Full Link to USDA Nutrient Database entry; (exposed to UV light)
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Сирове смеђе печурке се састоје од 92% воде, 4% угљених хидрата, 2% протеина и мање од 1% масти. У количини од 100 грама сирових почурки садржано је 22 калорија. Оне су богат извор (20% или више дневне вредности, ДВ) Б витамина, као што су рибофлавин, ниацин и пантотенска киселина, селенијум (37% ДВ) и бакар (25% DV), и умерен су извор (10-19% ДВ) фосфора, цинка и калијума (табела). Оне садрже минималне количине или немају витамина Ц и натријума.

Витамин Д

Министарство за пољопривреду САД пружа евиденцију да печурке изложене UV зрацима било да су сунчеви или продукт лампи са UV зраченјем, садрже знатне количине витамина Д.[2] При излагању ултраљубичастом (УВ) светлу, чак и након бербе,[3] ергостерол у печуркама се конвертује у витамин Д2,[4] што је процес који се у данашње време наменски користи за повећање количине витамина Д у печуркама за малопродајно тржиште функционалне хране.[5] У свеобухватној процени безбедности производње витамина Д у свежим печуркама, истраживачи су показали да су технологије вештачког УВ светла подједнако ефикасне за производњу витамина Д као и у гљивама које су изложене природној сунчевој светлости и да УВ светло има дугу евиденцију безбедне употребе у производњи витамина Д у храни.[5]

Гљиварство

Главни чланак: Брање гљива

Гљиварство је грана пољопривреде која се бави гљивама (односно печуркама, како се чешће називају гљиве које се користе у исхрани) или занимање за њих ради сакупљања јестивих врста за храну или због задовољавања сопствене знатижеље. Особе које се баве гљиварством (гљивари) често се удружују у гљиварска друштва. Гљиварство не треба мешати с микологијом, граном биологије која се бави проучавањем гљива.

Појам гљиварство обухвата такође и узгој гљива. Због једноставности се узгајају понајпре сапротрофне гљиве, за које је најважније осигурати одговарајући супстрат, влажност и температуру. Најчешће се узгаја шампињон (Agaricus biosporus), буковача (Pleurotus ostreatus) и шитаке (Lentinula edodes). Микоризне гљиве пуно је теже узгајати, јер захтевају повезаност са живом биљком.[6]

Печурке су значајне и за људе и могу бити јестиве, условно јестиве, нејестиве , отровне и смрт отровне. Правила постоје, па се тако може рећи да су вргањи јестиви осим ако имају црвене споре или црвене „ознаке“ на дршци (стручку). Ипак, сигуран начин за разликовање ових група не постоји и могу их разликовати само стручњаци. Такође, приликом припремања хране, потребно је добро термички обрадити печурке из групе условно јестивих јер се многи отрови уништавају на високим температурама.[1]

Препознавање гљива

Да би се са сигурношћу гљиве сврстале и детерминисале, што је нарочито важно код брања гљива у природи, неопходно је пратити више значајнијих морфолошких одлика, односно дати одговоре на следећа питања:

  1. Да ли гљиве расту појединачно, у групама или у букетима
  2. Које је њихово станиште: дрво, шумска стеља, земља итд.
  3. Имају ли шешир, дршку или су неодређеног облика
  4. Које су одлике шешира: димензије, боја, да ли су му ивице наребране, повијене, расцепане и сл.
  5. Да ли је плодиште - месо на коме се формирају споре, састоје од листића, цевчица, иглица, вена или је у питању глатка површина.
  6. Да ли плодно тело има дршку и ако је има да ли је она постављена централно или не, које су јој димензије, боја и конзистенција, које су карактеристике њеног доњег дела, да ли се и на који начин плодиште додирује са дршком.
  7. Да ли на дршшци постоји прстен, сукњица или кончасте нити, а у њеној основи врећасти овој.
  8. Да ли је месо гљиве пихтијасто, влакнасто, зрнасто или плутасто (дрвенасто), каква му је боја, мирис, понекад укус, да ли се мења боја на преску и да ли лучи бистру или млечну течност.
  9. Које је боје отисак спора[7]

Види још

Референце

  1. ^ а б в г Група аутора. 1982. Илустрована енциклопедија Природа. Вук Караџић. Београд.
  2. ^ DB, Haytowitz (2009). „Vitamin D in mushrooms” (PDF). Nutrient Data Laboratory, US Department of Agriculture. Приступљено 16. 4. 2018. 
  3. ^ Kalaras, M. D.; Beelman, R. B.; Elias, R. J. (2012). „Effects of postharvest pulsed UV light treatment of white button mushrooms (Agaricus bisporus) on vitamin D2 content and quality attributes”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 60 (1): 220—5. PMID 22132934. doi:10.1021/jf203825e. 
  4. ^ Koyyalamudi SR, Jeong SC, Song CH, Cho KY, Pang G (2009). „Vitamin D2 formation and bioavailability from Agaricus bisporus button mushrooms treated with ultraviolet irradiation” (PDF). Journal of Agricultural and Food Chemistry. 57 (8): 3351—5. PMID 19281276. doi:10.1021/jf803908q. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2011. г. 
  5. ^ а б Simon, R. R.; Borzelleca, J. F.; Deluca, H. F.; Weaver, C. M. (2013). „Safety assessment of the post-harvest treatment of button mushrooms (Agaricus bisporus) using ultraviolet light”. Food and Chemical Toxicology. 56: 278—89. PMID 23485617. doi:10.1016/j.fct.2013.02.009. 
  6. ^ „gljivarstvo”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 4. 4. 2019. 
  7. ^ Davidović, Mirjana (2006). Gljive : blago naših krajeva. Beograd: Metaphysica. стр. 20. ISBN 978-86-7884-016-6. 

Литература

  • Davidović, Mirjana (2006). Gljive : blago naših krajeva. Beograd: Metaphysica. стр. 20. ISBN 978-86-7884-016-6. 
  • Ammirati JF, Traquair JA, Horgen PA (1985). Poisonous Mushrooms of Canada: Including other Inedible Fungi. Markham, Ontario: Fitzhenry & Whiteside in cooperation with Agriculture Canada and the Canadian Government Publishing Centre, Supply and Services Canada. ISBN 978-0-88902-977-4. 
  • Hall IR, Stephenson SL, Buchanan PK, Yun W, Cole AL (2003). Edible and Poisonous Mushrooms of the World. Portland, Oregon: Timber Press. ISBN 978-0-88192-586-9. 
  • Stuntz DE, Largent DL, Thiers HD, Johnson DJ, Watling R (1978). How to Identify Mushrooms to Genus I. Eureka, California: Mad River Press. ISBN 978-0-916422-00-4. 

Спољашње везе

Печурка на Викимедијиној остави.

Идентификација

Истраживачке асоцијације

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Печурка&oldid=21882055”