Дабар
| Дабар Временски распон: Касни Миоцен – данас
| |
|---|---|
| Канадски дабар (Castor canadensis) | |
| Научна класификација | |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Rodentia |
| Породица: | Castoridae |
| Род: | Castor Лине, 1758 |
| Типска врста | |
| Castor fiber[1] Linnaeus, 1758
| |
| Врсте | |
|
C. canadensis – северноамерички дабар | |
| Ареали две живуће врсте дабра европски дабар (Castor fiber) канадски дабар (Castor canadensis)
| |
Дабар или бобар (лат. Castor) је род који укључује 2 живуће водене и копнене животињске врсте (европски и канадски дабар), које су највећи глодари северне хемисфере.[2][3] Даброви су познати по изградњи брана, канала и ложа (домова). Они су друга по величини врста глодара на свету (након капибара). Њихове колоније граде једну или више брана како би се осигурала мирна, дубока вода којом се штите од предатора, као и да би могли да преносе плутајућу храну и грађевински материјал. Северноамеричка популација даброва била је некад већа од 60 милиона, док је 1988. имала 6–12 милиона. Овај пад популације резултат је екстензивног лова даброва због крзна, ради жлезда које се користе при изради лекова и парфема, и због тога што обарање дрвећа и плављење водених путева могу да ометају употребу земљишта за друге намене.[4]
Опис
[уреди | уреди извор]Збијено и крупно тело му је покривено густим црвенкастосмеђим крзном. Има кратке ноге, а на свакој шапи има по пет прстију. Прсти на предњим шапама имају оштре канџе које користе за копање, придржавање хране, преношење муља и прућа. Прсти на задњим шапама су спојени пловном кожицом. Реп му је снажан, одозго спљоштен као весло, без длаке и покривен љускама. Користи му као кормило при пливању, а и као ослонац док на сувом глође дрво. На глави из масног крзна вире му мале, округле уши.
Дужином тела досеже 90 центиметара, реп му је дуг око 35 центиметара. Тежак је око 35 килограма. Из скровишта ископаног у обали или саграђеног од грања и стабала са излазом испод површине воде, излази углавном преко ноћи. Даброви вешто обарају стабла и граде бране да би себи обезбедили залихе хране и дом на сигурном. За обарање дрвећа користе своје оштре секутиће као длето за одваљивање иверја од стабла.
Веома је опрезна и плашљива животиња. На тлу је спор и тром, па највећи део живота проведе у води. Одлично плива и рони. А када зарони, његове уши и ноздрве се аутоматски затварају, па може остати под водом око 15 минута. Живи сам или у мањим групама. Када је узнемирен, дабар упозорава на опасност ударајући репом о површину воде.
Размножавање
[уреди | уреди извор]У току лета окоти најчешће три младунца.
Исхрана
[уреди | уреди извор]Храни се искључиво биљном храном: лишћем, биљним соковима и кором стабала.
Станиште
[уреди | уреди извор]Живи уз мирне воде, речне рукавце и језера са обалама обраслим листопадном шумом и грмљем. Живи у источној Европи, Русији и Канади. Поново је насељен у Скандинавији и Француској. Због цењеног крзна готово је истребљен.
Природни непријатељи
[уреди | уреди извор]Природни непријатељи дабра су вук, рис, ждеравац, којот, медвед и пума.[5]
Таксономија
[уреди | уреди извор]У данашње време постоје две врсте: северноамерички дабар (Castor canadensis) и евроазијски дабар (C. fiber). Евроазијски дабар је нешто дужи са издуженом лобањом, троугластим носним шупљинама — за разлику од четвртастих код северноамеричких врста — светлије боје крзна и ужим репом.[6]
Карл Лине је сковао назив рода Castor 1758;[7] он је такође сковао специфични епитет (врсте) fiber.[8] Немачки зоолог Хајнрих Кул сковао је назив C. canadensis 1820. године.[9] Међутим, није потврђено да су одвојене врсте све до 1970-их када су хромозомски докази постали доступни. (Евроазијска врста има 48 хромозома, наспрам северноамеричке са 40.) Пре тога, многи су их сматрали истом врстом.[10][11] Разлика у броју хромозома спречава њихово укрштање.[12] Класификовано је 25 подврста за C. canadensis и девет за C. fiber.[8][9]
Еволуција
[уреди | уреди извор]
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Филогенија постојећих и изумрлих сродника савремених даброва на основу генетике и морфологије.[13][14] |
Даброви припадају подреду глодара Castorimorpha, заједно са Heteromyidae (кенгурски пацови и кенгурски мишеви), и гоферима. Савремени даброви су једини постојећи чланови породице Castoridae. Они су настали у Северној Америци у касном еоцену и колонизовали Евроазију преко Беринговог копненог моста у раном олигоцену, поклапајући се са Grande Coupure, временом значајних промена у животињским врстама пре око 33 милиона година.[15][16]
Базалнији касториди су имали неколико јединствених карактеристика; сложенија оклузија између образних зуба, паралелни редови горњих зуба, преткутњаци су тек нешто мањи од кутњака, присуство трећег сета преткутњака (П3), отвор у стубу унутрашњег ува, глатка палатинска кост (са непчаним отвором ближе задњем крају кости) и дужа њушка. У већој мери изведени касториди имају мање сложену оклузију, горње зубне редове који стварају „V”-облик према позади, веће друге преткутњаке у поређењу са кутњацима, одсуство трећег сета премолара и отвора за узенгије, више ужљебљена палатина (са отвором помереним ка напред ), и смањен инцизивни форамен. Чланови потфамилије Palaeocastorinae појавили су се у касном олигоцену Северне Америке. Ова група се састојала првенствено од мањих животиња са релативно великим предњим ногама, спљоштеном лобањом и смањеним репом, што је све одлике фосоријалног (копачког) начина живота.[16]
У раном миоцену (пре око 24 милиона година), касториди су развили полуводени начин живота. Чланови потпородице Castoroidinae сматрају се сестринском групом модерних даброва, а укључују дивове попут Castoroides из Северне Америке и Trogontherium из Евроазије.[14][16] Процењује се да је Castoroides имао дужину од 1,9–2,2 m и тежину од 90–125 kg.[17] Фосили једног рода у Castoroidinae, Dipoides, пронађени су у близини гомила сажваканог дрвета,[14] иако се чини да је био инфериорнији дрвосеча у поређењу са Castor. Истраживачи сугеришу да су савремени даброви и Castoroidinae имали заједничког претка који је јео кору. Изградња брана и преноћишта се вероватно развила из једења коре и омогућила дабровима да преживе у оштрим зимама субарктика. Не постоје убедљиви докази да се ово понашање јавља код врста које нису у роду Castor.[18]
Род Castor вероватно потиче из Евроазије.[19] Најранији фосилни остаци C. neglectus су пронађени у Немачкој и датирани на пре 12–10 милиона година.[20] Студије митохондријалне ДНК постављају заједничког претка две живе врсте на пре око 8 милиона година. Преци северноамеричког дабра су могли да пређу Берингов копнени мост пре око 7,5 милиона година.[19] Могуће је да се Castor такмичио са члановима Castoroidinae, што је довело до диференцијације ниша.[21] Фосилна врста C. praefiber је вероватно била предак евроазијског дабра.[22] C. californicus из раног плеистоцена Северне Америке био је сличан, али већи од постојећег северноамеричког дабра.[23]
Врсте
[уреди | уреди извор]- Европски дабар (Castor fiber)
- Канадски дабар (Castor canadensis)
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Канадски дабар
-
Канадски дабар
-
Дабар плива
-
Даброва брана
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ International Commission on Zoological Nomenclature (1922). „Opinion 75. Twenty-Seven Generic Names of Protozoa, Vermes, Pisces, Reptilia and Mammalia Included in the Official List of Zoological Names”. Smithsonian Miscellaneous Collections. 73 (1): 35—37.
- ^ Helgen, K.M. (2005). "Genus Castor". In Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). pp. 842–843.
- ^ Helgen, K.M. (2005). „Genus Castor”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 842—843. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
- ^ Nowak, Ronald M. 1991. pp. 364–367. Walker's Mammals of the World Fifth Edition, vol. I. Johns Hopkins University Press, Baltimore.
- ^ Велика енциклопедија животиња, (2001) Михаљ Микеш. ISBN 978-86-489-0303-7.
- ^ Runtz 2015, стр. 22–25.
- ^ „Castor”. Integrated Taxonomic Information System (ITIS). Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г. Приступљено 21. 9. 2020.
- ^ а б „Castor fiber”. ITIS. Архивирано из оригинала 3. 11. 2020. г. Приступљено 21. 9. 2020.
- ^ а б „Castor canadensis”. ITIS. Архивирано из оригинала 3. 11. 2020. г. Приступљено 21. 9. 2020.
- ^ Poliquin 2015, стр. 79–80.
- ^ Busher, P.; Hartman, G. (2001). „Beavers”. Ур.: MacDonald, D. W. The Encyclopedia of Mammals (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 590–593. ISBN 978-0-7607-1969-5.
- ^ Lahti, S.; Helminen, M. (1974). „The beaver Castor fiber (L.) and Castor canadensis (Kuhl) in Finland”. Acta Theriologica. 19 (4): 177—189. doi:10.4098/AT.ARCH.74-13
.
- ^ Fabre, Pierre-Henri; Hautier, Lionel; Dimitrov, Dimitar; Douzery, Emmanuel J. P. (2012). „A glimpse on the pattern of rodent diversification: a phylogenetic approach”. BMC Evolutionary Biology. 12 (88): 88. PMC 3532383
- ^ а б в Rybczynski, N. (2007). „Castorid phylogenetics: Implications for the evolution of swimming and tree-exploitation in beavers”. Journal of Mammalian Evolution. 14: 1—35. S2CID 33659669. doi:10.1007/s10914-006-9017-3.
- ^ Doronina, Liliya; Matzke, Andreas; Churakov, Gennady; Stoll, Monika; Huge, Andreas; Schmitz, Jürgen (2017). „The beaver's phylogenetic lineage illuminated by retroposon reads”. Scientific Reports. 7 (1): 43562. Bibcode:2017NatSR...743562D. PMC 5335264
- ^ а б в Korth, W. W. (2002). „Comments on the systematics and classification of the beavers (Rodentia, Castoridae)”. Journal of Mammalian Evolution. 8 (4): 279—296. S2CID 27935955. doi:10.1023/A:1014468732231.
- ^ Swinehart, A. L.; Richards, R. L. (2001). „Paleoecology of Northeast Indiana Wetland Harboring Remains of the Pleistocene Giant Beaver (Castoroides Ohioensis)”. Proceedings of the Indiana Academy of Science. 110: 151. Приступљено 21. 11. 2014.
- ^ Plint, Tessa; Longstaffe, Fred J.; Ballantyne, Ashley; Telka, Alice; Rybczynski, Natalia (2020). „Evolution of woodcutting behaviour in Early Pliocene beaver driven by consumption of woody plants”. Scientific Reports. 10 (13111): 13111. Bibcode:2020NatSR..1013111P. ISSN 2045-2322. PMID 32753594. doi:10.1038/s41598-020-70164-1
- ^ а б Horn, S.; Durke, W.; Wolf, R.; Ermala, A.; Stubbe, M.; Hofreiter, M. (2011). „Mitochondrial Genomes Reveal Slow Rates of Molecular Evolution and the Timing of Speciation in Beavers (Castor), One of the Largest Rodent Species”. PLOS ONE. 6 (1): e14622. Bibcode:2011PLoSO...614622H. PMC 3030560
- ^ Samuels, J. X.; Zancanella, J. (2011). „An early Hemphillian occurrence of Castor (Castoridae) from the Rattlesnake Formation of Oregon”. Journal of Paleontology. 85 (5): 930—935. S2CID 128866799. doi:10.1666/11-016.1.
- ^ Samuels, J. X.; Van Valkenburgh, B. (2008). „Skeletal indicators of locomotor adaptations in living and extinct rodents”. Journal of Morphology. 269 (11): 1387—1411. PMID 18777567. S2CID 36818290. doi:10.1002/jmor.10662.
- ^ Barisone, G.; Argenti, P.; Kotsakis, T. (2006). „Plio-Pleistocene evolution of the genus Castor (Rodentia, Mammalia) in Europe: C. fiber plicidens of Pietrafitta (Perugia, Central Italy)”. Geobios. 39 (6): 757—770. doi:10.1016/j.geobios.2005.10.004.
- ^ Björn Kurtén; E. Anderson (1980). Pleistocene Mammals of North America. New York: Columbia University Press. стр. 236–237. ISBN 0-231-03733-3.
Литература
[уреди | уреди извор]- Животињско царство: албум-бојанка за 250 сличица; аутор текста Еуген Драгановић; Београд (2004)
- Helgen, K.M. (2005). „Genus Castor”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd ed.). Johns Hopkins University Press. стр. 842—843. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
- Busher, Peter E (1999). Beaver protection, management, and utilization in Europe and North America. Kluwer Academic/Plenum Publ. ISBN 978-0-306-46121-7.
- Coles, Bryony (2007). „Damming Evidence”. Current Archaeology. 18, No.6 (210): 17—25.
- Lee Rue, Leonard (2001). Beavers. Voyageur Press. ISBN 978-0-89658-548-5.
- Morgan, Lewis Henry (1868). „The American beaver and His Works”. J.B. Lippincott & Co.
- Müller-Schwarze, Dietland; Sun, Lixing (2003). The beaver: natural history of a wetlands engineer. Comstock Pub. Associates. ISBN 978-0-8014-4098-4.
- National Parks, January–February (2003). „The Benefits of Beavers”. National Parks magazine: 30—35.
- The Tent Dwellers – Beavers' habits, habitat and conservation status (as of 1908) are recurring themes Архивирано на сајту Wayback Machine (8. децембар 2015) by Albert Bigelow Paine.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Зоотека: Повратак дабра, РТС Образовно - научни програм - Званични канал
- Beaver Facts - NatureMapping Program
- Beavers: Wetlands & Wildlife website
- The Romance of the Beaver
- Aigas Field Centre Beaver Project
- Beaver Facts & Pictures
- Beaver Tracks: How to identify beaver tracks in the wild
- The Romance of the Beaver: Being the History of the Beaver in the Western Hemisphere by A. Radclyffe Dugmore
- The Canadian Encyclopedia, The Beaver Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2012)
- Video of a beaver building a canal