Дајаци
Младић и девојка Ибани (Приморски Дајаци) у народној ношњи | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 6.300.000 | |
| Региони са значајном популацијом | |
| 3.219.626[1] | |
| | 1.531.989 |
| | 1.029.182 |
| | 351.437 |
| | 80.708 |
| | 45.385 |
| | 45.233 |
| | 29.254 |
| | 20.028 |
| | 14.741 |
| | 11.329 |
| 3.138.788 | |
| | 1.835.900 |
| | 1.302.888 |
| 30.000[2] | |
| Језици | |
| Ширесеверноборнејски језици и ширебаритски језици | |
| Религија | |
| хришћанство (већина), анимизам (народна веровања), хиндуизам и ислам (мањина) | |
| Сродне етничке групе | |
| остали аустронежански народи | |
Дајаци је заједнички назив немалајског и немуслиманског дела староседелачких народа Борнеа, који највећим делом насељава брда и обале река у средњем и јужном делу унутрашњости острва, док Малајци насељавају приморје.[3] Говоре различитим језицима, који спадају у две гране малајско-полинежанских језика (хипотетичку) ширесеверноборнејску и ширебаритску. Свака етничка група има своје обичаје, земљу и културу, али постоје и неке заједничке одлике које су лако уочљиве. Дајаци су донедавно већином били анимисти, али је од 19. века дошло до масовног преласка у хришћанство, а један број их је примио ислам.[4] Иако су већином прихватили хришћанство (протестантизам и католичанство) и у мањој мери ислам, Дајаци и данас негују традиционална анимистичка веровања.[5]
Класификација
[уреди | уреди извор]Термин Дајаци су користили Европљани да би разликовали немалајско и немуслиманско становништво средњег и јужног Борнеа од Малајаца. Постоји 7 основних група Дајака, груписаних према језику којим говоре:
- 1. Нгаџуи
- 2. От Дануми (укљ. Баритске Дусуне (Лавангане и Мањане))
- 3. Апо Кајани
- 4. Ибани или Приморски Дајаци
- 5. Бидајуи или Копнени Дајаци, Клемантани (већи број народа)
- 6. Кадазан-Дусуни (Кадазани, Дусуни и Мурути)
- 7. Пунани
Списак горенаведених основних група Дајака (према Тилику Ривуту) незнатно је измењен на „Првом Међународном Конгресу Дајака” 2017, тако да списак основних група Дајака изгледа мало другачије: 1. Нгаџу-От Данум, 2. Апо Кајан-Кења, 3. Ибан, 4. Клемантан, 5. Кадазан-Дусун и 6. Пунан.
Наведене основне групе Дајака даље се деле на велики број народа и племена.
Језици
[уреди | уреди извор]Дајаци не говоре једним језиком,[6] већ њихови језици спадају у две гране малајско-полинежанских језика ширебаритску и (хипотетичку) ширесеверноборнејску (укљ. кајанскомуричке, северносаравачке, ибанскомалајске, копненодајачке, сабашке и средњосаравачке језике).[7][8] Већина Дајака поред матерњег језика говори и службени језик земље у којој живи малајски или индонежански.
Већина борнејских језика није у употреби нигде ван Борнеа. Процењује се да је на острву у употеби око 170 језика и дијалеката, а неки од њих имају само неколико стотина говорника, због чега је велики део њих у опасности од нестанка.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Kewarganegaraan, Suku Bangsa, Agama dan Bahasa Sehari-hari Penduduk Indonesia Hasil Sensus Penduduk 2010 [Citizenship, Ethnicity, Religion and Language Everyday, Indonesian Population Census 2010] (на језику: Indonesian). Indonesian Central Bureau of Statistics. 2011. ISBN 978-979-064-417-5.
- ^ „East & Southeast Asia: Brunei”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 12. 06. 2007. г. Приступљено 3. 12. 2016.
- ^ „Report for ISO 639 code: day”. Ethnologue: Countries of the World. Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г.
- ^ Chalmers, Ian (2006). „The Dynamics of Conversion: the Islamisation of the Dayak peoples of Central Kalimantan” (PDF). Asian Studies Association of Australia. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 3. 2014. г. Приступљено 3. 12. 2016.
- ^ Belford, Aubrey (25. 9. 2011). „Borneo Tribe Practices Its Own Kind of Hinduism”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 18. 4. 2019.
- ^ Avé, J. B. (1972). „Kalimantan Dyaks”. Ур.: LeBar, Frank M. Ethnic Groups of Insular Southeast Asia, Volume 1: Indonesia, Andaman Islands, and Madagascar. New Haven: Human Relations Area Files Press. стр. 185—187. ISBN 978-0-87536-403-2.
- ^ Adelaar, K. Alexander (1995). Bellwood, Peter; Fox. James J.; Tryon, Darrell, ур. „Borneo as a cross-roads for comparative Austronesian linguistics” (PDF). The Austronesians: Historical and Comparative Perspectives (online изд.). Canberra, Australia: Department of Anthropology, The Australian National University: 81—102. ISBN 978-1-920942-85-4. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 6. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2014.
- ^ See the language list at „Borneo Languages: Languages of Kalimantan, Indonesia and East Malaysia”. Royal Netherlands Institute of Southeast Asian and Caribbean Studies, Koninklijk Instituut voor Taal-, Land- en Volkenkunde (KITLV). Архивирано из оригинала 9. 2. 2012. г.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Државне | |
|---|---|
| Остале | |