Гванако
| Гванако | |
|---|---|
| Научна класификација | |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Artiodactyla |
| Породица: | Camelidae |
| Род: | Lama |
| Врста: | L. guanicoe
|
| Биномно име | |
| Lama guanicoe (Милер, 1776)
| |
| Опсег гванака | |
Гванако (лат. Lama guanicoe) је једна од две врсте дивљих лама, поред викуње. Заједно са осталим врстама лама, припада породици Camelidae. Доместификацијом гванака је настала домаћа лама. Живи у пределу Анда, од Колумбије на северу до Патагоније на југу, где је веома чест. Данас их има између 400 и 600 хиљада. Његово име потиче од кечуанске речи huanaco[2] (савремени правопис wanaku). Млади гванакои се зову чуленгос.[3] Гванакои су једна од две дивље јужноамеричке камиле, а друга је викуња, које живи на вишим надморским висинама.
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Гванакои су висине између 1,0 и 1,3 m (32 ft 10 in и 42 ft 8 in) на рамену, дужина тела од 21 до 22 m (68 ft 11 in до 72 ft 2 in),[4][5][6] и тежине од 90 до 140 kg (200 до 310 lb).[7] Њихова боја варира врло мало (за разлику од доместикованих ламе), у распону од светло браон до тамно циметна и нијанси до беле испод. Гванакои имају сива лица и мале, равне уши.
Гванакои су један од највећих копнених сисара који живе у данашњој Јужној Америци.[5] Остала мегафауна копнених сисара која је слична или већа од гванака су тапири, мочварни јелени, белорепи јелени, наочарски медвед и јагуар.
Гванакои имају дебелу кожу на врату, што се такође може наћи код њихових доместикованих колега, ламе и код њихових рођака, дивље викуње и припитомљене алпаке. Ово штити њихов врат од напада предатора. Боливијци користе кожу на врату ових животиња за прављење ципела, равнајући и ударајући кожу која се користи за табане. У Чилеу је лов дозвољен само у Огњеној земљи, где живи једина популација која није класификована као угрожена у земљи. Између 2007. и 2012. године, 13.200 гванакоа је легално изловљено у Огњеној земљи.[8]
Нивои хемоглобина
[уреди | уреди извор]Гванако се често налази на великим надморским висинама, до 4.000 метара надморске висине, осим у Патагонији, где јужна географска ширина значи да лед покрива вегетацију на овим висинама. Да би гванако преживео у ниским нивоима кисеоника који се налазе на овим великим висинама, њихова крв је богата црвеним крвним зрнцима. Кашичица гванако крви садржи око 68 милиона црвених крвних зрнаца; четири пута више од човека.[9]
Гванако влакна
[уреди | уреди извор]Гванако влакна су посебно цењена због свог меког, топлог осећаја и налазе се у луксузним тканинама. Мекана вуна гванака је цењена на другом месту после вуне викуња. Крзна, посебно од телади, понекад се користе као замена за кожу црвене лисице, јер је текстуру тешко разликовати. Као и њихов доместиковани потомак, лама, гванако је двоструко обложен грубим заштитним длачицама и меком подлаком, чија је длака пречника око 16–18 µ и упоредива са најбољим кашмиром.[10]
Подрврсте
[уреди | уреди извор]- Lama guanicoe guanicoe
- Lama guanicoe cacsilensis
- Lama guanicoe voglii
- Lama guanicoe huanacus
Популација и дистрибуција
[уреди | уреди извор]Гванакои насељавају степе, шипражје и планинске пределе Јужне Америке. Има их у алтиплану Перуа, Боливије и Чилеа, и у Патагонији, са малом популацијом у Парагвају.[1] У Аргентини су бројнији у патагонским регионима, као и на местима као што је Исла Гранде де Тиера дел Фуего. У овим областима имају снажнију популацију, пошто је конкуренција стоке у испаши ограничена. Гванако је реаговао на доступност сточне хране, заузимајући зоне са ниском или средњом доступношћу хране у сезони парења, и оне са највећом доступношћу у сезони без парења.[11] Процене, од 2011. године, постављају њихов број на 400.000 до 600.000;[12] 466.000–520.000 у Аргентини, 150–200 у Боливији, 66.000 у Чилеу, 100 у Парагвају, 3.500 у Перуу. Мала популација коју је увео Џон Хамилтон постоји на острву Статс на Фокландским острвима (Малвинас), са популацијом од око 400 од 2003. године.[13]
Гванакои живе у крдима састављеним од женки, њихових младунаца и доминантног мужјака. Самостални мужјаци формирају одвојена стада. Док репродуктивне групе имају тенденцију да остану мале, често не садрже више од 10 одраслих јединки, стада мужјака могу да садрже и до 50 мужјака. Када се осете угрожено, гванакои упозоравају стадо да бежи уз висок, блејајући позив. Мужјак обично трчи иза стада да би их бранио. Могу да трче брзином од 56 km (35 миља) на сат, често преко стрмих и каменитих терена.[14] Такође су одлични пливачи. Типичан животни век гванака је 20 до 25 година.
У Боливији је утврђено да је станиште Гванака угрожено продором дрвенастих биљака.[15]
Пустиња Атакама
[уреди | уреди извор]Неки гванакои живе у пустињи Атакама, где у неким областима није падала киша више од 50 година. Планинска обала која се протеже паралелно са пустињом омогућава им да преживе у такозваним „оазама магле“ или ломама. Тамо где хладна вода додирује топлије земљиште, ваздух изнад пустиње се хлади, стварајући маглу, а тиме и водену пару. Ветрови носе маглу преко пустиње, где кактуси хватају капљице воде, а лишајеви који се пријањају за кактусе упијају је као сунђер. Гванакои тада једу цветове кактуса и лишајеве.[16]
-
Гванакои у националном парку Торес дел Пајне у Патагонији
-
-
Остаци гванака расути у пустињи Атакама, југозападно од Серо Паранала: Једини нетакнути део коже је дебља кожа око врата
-
Гванакои близу Торес дел Пајна, Чиле
Екологија
[уреди | уреди извор]Природни предатори гванака укључују пуме и кулпео.[5] Када су у опасности, они алармирају остатак стада високим звуком блејања, што звучи слично кратком оштром смеху. Иако су типично благе нарави, Гванакои често пљују када се осећају угроженим, и то могу да ураде до удаљености од шест стопа.[18][19]
Сезона парења
[уреди | уреди извор]Сезона парења се дешава између новембра и фебруара, током које се мужјаци често жестоко боре да би успоставили доминацију и права на размножавање. Једанаест и по месеци касније, рађа се само један чуленго.[20] Чуленгоси су у стању да ходају одмах након рођења. Мужјаке чуленга доминантни мужјак отера из стада након око годину дана.
Доместикација
[уреди | уреди извор]Иако се ова врста и даље сматра дивљом, око 300 гванакоа се налази у америчким зоолошким вртовима, а око 200 је регистровано у приватним стадима.[21] Дуго се сматрало да су гванакои родитељска врста припитомљене ламе, што је потврђено молекуларном филогенетском анализом 2001. године, иако је анализа такође открила да су домаће ламе доживеле значајну унакрсну хибридизацију са алпакама, које потичу од дивље викуње.[22]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Baldi, R.B.; Acebes, P.; Cuéllar, E.; Funes, M.; Hoces, D.; Puig, S.; Franklin, W.L. (2016). „Lama guanicoe”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T11186A18540211. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T11186A18540211.en
. Приступљено 19. 11. 2021.
- ^ „Guanaco – LAMA GUANICOE”. America Zoo. Lesley Fountain. Архивирано из оригинала 28. 4. 2009. г.
- ^ „Species Profile: Guanaco”. Concervación Patagonia. 2011-12-22.
- ^ Stahl, Peter W. (4. 4. 2008). „Animal Domestication in South America”. Ур.: Silverman, Helaine; Isbell, William. Handbook of South American Archaeology
. Springer. стр. 121–130. ISBN 9780387752280.
- ^ а б в San Diego Zoo's Animal Bytes.
- ^ Animals>camelids guanaco www.dimensions.guide, Accessed 23 February 2021
- ^ „Lama guanicoe”. Animal Diversity Web. 18. 7. 2016.
- ^ Servicio Agrícola y Ganadero, 2012. Plan de Manejo para a población de guanacos en el área agropecuaria de Tierra del Fuego (Chile). Servicio Agrícola y Ganadero, Gobierno de Chile. Punta Arenas, 47pp.+Annexes.
- ^ „Visit Englands Finest Safari Park & Zoo near Liverpool & Manchester”. Knowsleysafariexperience.co.uk. Приступљено 2013-07-16.
- ^ Beula Williams (2007-04-17). „Llama Fiber”. International Llama Association. Архивирано из оригинала 06. 11. 2018. г. Приступљено 27. 12. 2021.
- ^ Flores, Celina E.; Bellis, Laura M.; Adrián, Schiavini (2020). „Modelling the abundance and productivity distribution to understand the habitat–species relationship: the guanaco (Lama guanicoe) case study”. Wildlife Research. 47 (6): 448. S2CID 221564519. doi:10.1071/WR19114.
- ^ C. Michael Hogan. 2008. Guanaco: Lama guanicoe, GlobalTwitcher.com, ed. N. Strömberg Архивирано 2011-03-04 на сајту Wayback Machine
- ^ Franklin, William L.; Grigione, Melissa M. (10. 3. 2005). „The enigma of guanacos in the Falkland Islands: the legacy of John Hamilton”. Journal of Biogeography. 32 (4): 661—675. doi:10.1111/j.1365-2699.2004.01220.x.
- ^ „Wild Animals”. Animal Planet. 2. 6. 2014.
- ^ Cuellar-Soto, Erika; Johnson, Paul J.; Macdonald, David W.; Barrett, Glyn A.; Segundo, Jorge (2020-09-30). „Woody plant encroachment drives habitat loss for a relict population of a large mammalian herbivore in South America”. Therya. 11 (3): 484—494. doi:10.12933/therya-20-1071.
- ^ Produced by Huw Cordey (2006-04-02). „Deserts”. Planet Earth. BBC. BBC One.
- ^ „The Guanacos of Atacama”. Приступљено 4. 1. 2016.
- ^ „5 Fascinating Facts About Guanacos » Cascada Expediciones”. www.cascada.travel. Приступљено 2019-06-12.
- ^ „National Geographic”. Архивирано из оригинала 14. 04. 2010. г. Приступљено 27. 12. 2021.
- ^ „Guanaco: Lama guanicoe”. World Association of Zoos and Aquariums. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 10. 12. 2012.
- ^ „ROYAL FIBERS - Guanacos Facts”. Архивирано из оригинала 25. 4. 2012. г. Приступљено 17. 3. 2015.
- ^ Wheeler, Dr Jane; Kadwell, Miranda; Fernandez, Matilde; Stanley, Helen F.; Baldi, Ricardo; Rosadio, Raul; Bruford, Michael W. (децембар 2001). „Genetic analysis reveals the wild ancestors of the llama and the alpaca”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 268 (1485): 2575—2584. PMC 1088918
Литература
[уреди | уреди извор]- Moore, Katherine M. (5. 5. 2016). „Early Domesticated Camelids in the Andes”. Ур.: Capriles, José M.; Tripcevich, Nicholas. The archaeology of Andean pastoralism. Albuquerque: University of New Mexico Press. ISBN 978-0-8263-5703-8. LCCN 2015031759. OCLC 944156234.
- Tessone, A.; Rindel, D.; Belardi, J. B.; Panarello, H. O.; Goñi, R. A. (март 2014). „δ 13 C and δ 15 N Variability in Modern Guanaco ( Lama guanicoe ) Assemblages in Southern Patagonia: Implications for Zooarchaeological Studies: δ 13 C and δ 15 N Variability in Modern Guanaco Assemblages”. International Journal of Osteoarchaeology (на језику: енглески). 24 (2): 202—218. doi:10.1002/oa.2330.
- Ramet, J. P. (2011). The technology of making cheese from camel milk (Camelus dromedarius). FAO Animal Production and Health Paper. Rome: Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 978-92-5-103154-4. ISSN 0254-6019. OCLC 476039542. Приступљено 6. 12. 2012.
- Vannithone, S.; Davidson, A. (1999). „Camel”. The Oxford companion to food. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. стр. 127. ISBN 978-0-19-211579-9.
- Camels and Camel Milk. Report Issued by FAO, United Nations. (1982)
- Wilson, R.T. (1984). The camel. New York: Longman. ISBN 978-0-582-77512-1.
- Yagil, R. (1982). Camels and Camel Milk. FAO Animal Production and Health Paper. 26. Rome: Food And Agriculture Organization Of The United Nations. ISBN 978-92-5-101169-0. ISSN 0254-6019.
- Gilchrist, W. (1851). A Practical Treatise on the Treatment of the Diseases of the Elephant, Camel & Horned Cattle: with instructions for improving their efficiency; also, a description of the medicines used in the treatment of their diseases; and a general outline of their anatomy. Calcutta, India: Military Orphan Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Државне | |
|---|---|
| Остале | |