Пређи на садржај

Гвајана

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Гвајана (вишезначна одредница).
Кооперативна Република Гвајана
Co-operative Republic of Guyana  (енглески)
Крилатица: Један народ, једна нација, једна судбина
(енгл. One People, One Nation, One Destiny)
Химна: Драга Гвајано, земљо река и равница
(енгл. Dear Land of Guyana, of Rivers and Plains)
Положај Гвајане
Главни градЏорџтаун
Службени језикенглески
Владавина
 — ПредседникИрфан Али
 — Премијер[1]Марк Филипс
Историја
НезависностОд УК
26. маја 1966.[2]
Географија
Површина‍
 — укупно214.970 km2 (83)
 — вода (%)8,4
Становништво‍
 — 2012.[3][4]747.884 (165)
 — густина3,48 ст./km2
Привреда
ВалутаГвајански долар
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC -4
Интернет домен‍.gy‍
Позивни број+592

Гвајана (енгл. Guyana) или званично Кооперативна Република Гвајана (енгл. Co-operative Republic of Guyana)[5] је држава у Јужној Америци[6], смештена на северу континента на обали Атлантског океана. На западу граничи са Венецуелом, на југу са Бразилом и на истоку са Суринамом.

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Гвајане

Положај

[уреди | уреди извор]

Државе са којима се Гвајана граничи су: Бразил, Суринам и Венецуела. Површина државе износи 214.970

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]

Гвајана се састоји од три географске регије: уске и плодне обалне низије у којој живи већина становништва; појаса белог пешчаног тла који је у унутрашњости покривен џунглом и садржи главни део рудних богатстава земље и брдовите унутрашњости која се издиже према бразилској граници, а у њој се налази и највиши врх земље, Рораима (2835 m) на тромеђи Гвајане, Бразила и Венецуеле.

Воде

[уреди | уреди извор]

Највеће ријеке су Есекибо, Демерара, Бербице и Корентуне на граници са Суринамом. На ушћу Есекиба налази се неколико већих острва.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Гранични спорови

[уреди | уреди извор]
Мапа Гвајане на којој је приказана река Есекибо и (тамно засенчен) дренажни слив реке. Венецуела тражи територију до западне обале реке. Историјска захтев Велике Британије укључивао је речни слив у данашњој Венецуели.

Гвајана је у пограничном спору са Суринамом, који тврди да је област источно од леве обале Корентинске реке и Нове реке у југозападном Суринаму, и са Венецуелом која тврди да је земља западно од реке Есекибо, некад холандска колонија Есекибо део Венецуеланског Гвајанског Есекиба.[7][8][9][10] Поморска[11][12] компонента територијалног спора са Суринамом је делом последица Конвенције Уједињених народа о праву мора, и пресуда је објављена 21. септембра 2007. Пресудом по питању Карипског мора северно од обе нације је утврђено да су обе стране прекршиле уговорне обавезе и компензација није додељена ни једној страни.[13]

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима је тропска, углавном врућа и влажна, а уз обалу је ублажавају североисточни пасати. Кишна раздобља су од маја до средине августа и од средине новембра до средине јануара.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Гвајане

У време доласка првих Европљана на подручје Гвајане око године 1500. овде су живела индијанска племена Аравак и Кариб. Иако је Гвајану први открио Кристифор Колумбо на свом трећем путовању 1498. године, Холанђани су први основали већа насеља почетком 17. века и то три одвојене колоније, Есекибо (1616), Бербице (1627) и Демерара (1752), а крајем 18. века подручјем је завладала Уједињено Краљевство (Холанђани су формално препустили колоније 1814). Године 1831. све су три уједињене у Британску Гвајану.

Укидање ропства 1834. довело је до насељавања црнаца у урбаним подручјима и доласка најамних радника из Индије, Кине и Португалије за рад на плантажама шећерне трске.

Етничко-културна подела међу скупима задржала се до данас и у гвајанској историји понекад је била извор политичких размирица. Земља је постала независна 1966. задржавши чланство у Комонвелту, а 1970. је у склопу заокрета према социјалистичком уређењу привреде службено проглашена Кооперативном Републиком.

Становништво

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографија Гвајане

Постоје три највеће групе становништва Индијци (50%) који углавном живе на селу, црнци (око 40%), становници градова, и Амерички Индијанци (4 – 7%). Верске поделе углавном се подударају са етничким тако да су становници индијског порекла углавном хиндуисти, а има и нешто муслимана, док црнци већим делом припадају хришћанству, највише англиканству.

Због значајних миграција становништва, Гвајана има негативну стопу раста броја становника. Густе гвајанске прашума коју иначе насељавају домородачке заједнице, је неприступачна за насељавање, па стога земљу претежно насељавају на приобаљу, која је богата обрадивим површинама. Генерално, густина насељености у Гвајани је мала.[14] 45.700 држављана Гвајане говори неки од домородачких језика као материњи, а најраспрострањенији су мачуши (18.000), вапишана (13.000) и капонг (10.000).

Административна подела

[уреди | уреди извор]

Привреда

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Привреда Гвајане

Најважније привредне активности су добијање шећера из шећерне трске, рударство (вади се боксит и злато) и шумарство. Многе велике фабрике су у страном власништву. Привредни раст зависи од цена неколико кључних извозних производа на светском тржишту.

БДП је за 2004. процењен на 3.800 долара по становнику, мерено по ППП-у.[15]

Саобраћај

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Article Preamble, Section Preamble of the Constitution of the Cooperative Republic of Guyana (20 February 1980)
  2. ^ Article Preamble, Section Preamble of the Constitution of the Cooperative Republic of Guyana (20 February 1980)
  3. ^ Guyana 2012 Census Архивирано 2014-08-06 на сајту Wayback Machine GeoHive– Guyana. Приступљено 2 August 2012.
  4. ^ Compedium 2: Population Composition. Bureau of Statistics, Guyana. јул 2016. Архивирано из оригинала 9. 7. 2018. г. Приступљено 25. 8. 2018. 
  5. ^ „Independent States in the World”. state.gov. 
  6. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  7. ^ „Guyana ponders judicial action in border dispute with Venezuela”. FoxNews Latino. 23. 12. 2014. Архивирано из оригинала 22. 02. 2015. г. Приступљено 22. 2. 2015. 
  8. ^ „Tribunal decision tentatively set for August”. Архивирано из оригинала 6. 4. 2009. г. Приступљено 9. 7. 2007. . guyanachronicle.com, Archives for 17 June 2007
  9. ^ „Guyana to experience 'massive' oil exploration this year”. Landofsixpeoples.com. 5. 2. 2007. Приступљено 2. 5. 2010. 
  10. ^ „News in the Caribbean”. Caribbean360.com. 27. 4. 2007. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 2. 5. 2010. 
  11. ^ Foreign affairs minister reiterates Guyana's territorial sovereignty Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2014). CaribbeanNetNews.com (17 February 2010).
  12. ^ POINT OF CLARIFICATION: Guyana clears air on Suriname border talk Архивирано 2013-04-10 на сајту Archive.today. Caribbean News Agency (17 February 2010).
  13. ^ „official site of the Permanent Court of Arbitration”. Pca-cpa.org. Архивирано из оригинала 8. 2. 2013. г. Приступљено 2. 5. 2010. 
  14. ^ Група аутора (Editorijal Oceanco). Географски атлас света. Pi-PRESS, Пирот, 2009. год.
  15. ^ „World Economic Outlook Database, April 2023”. IMF.org. International Monetary Fund. Архивирано из оригинала 22. 04. 2023. г. Приступљено 22. 4. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Група аутора (Editorijal Oceanco). Географски атлас света. Pi-PRESS, Пирот, 2009. год. страна 104-105.
  • Brock, Stanley E. (1999). All the Cowboys Were Indians (Commemorative, illustrated (reprint of Jungle Cowboy) изд.). Lenoir City, TN: Synergy South, Inc. ISBN 978-1-892329-00-4. OCLC 51089880. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • Brock, Stanley E. (1972). Jungle Cowboy (illustrated изд.). London: Robert Hale Ltd. ISBN 978-0-7091-2972-1. OCLC 650259. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • Donald Haack, Bush Pilot in Diamond Country
  • Hamish MacInnes, (1974). Climb to the Lost World. 
  • Andrew Salkey, (1970). Georgetown Journal. 
  • Marion Morrison, Guyana (Enchantment of the World Series)
  • Bob Temple, Guyana
  • Noel C. Bacchus, Guyana Farewell: A Recollection of Childhood in a Faraway Place
  • Marcus Colchester, Guyana: Fragile Frontier
  • Matthew French Young, Guyana: My Fifty Years in the Guyanese Wilds
  • Margaret Bacon, Journey to Guyana
  • Father Andrew Morrison SJ, Justice: The Struggle For Democracy in Guyana 1952–1992
  • Daly, Vere T. (1974). The Making of Guyana. Macmillan. ISBN 978-0-333-14482-4. OCLC 1257829. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • D. Graham Burnett, Masters of All They Surveyed: Exploration, Geography and a British El Dorado
  • Ovid Abrams, Metegee: The History and Culture of Guyana
  • Waugh, Evelyn (1934). Ninety-two days: The account of a tropical journey through British Guiana and part of Brazil. New York: Farrar & Rinehart. OCLC 3000330. Приступљено 7. 1. 2010. 
  • Gerald Durrell, Three Singles To Adventure
  • Cheddi Jagan. The West on Trial: My Fight for Guyana's Freedom
  • Cheddi Jagan. My Fight For Guyana's Freedom: With Reflections on My Father by Nadira Jagan-Brancier.
  • Colin Henfrey, Through Indian Eyes: A Journey Among the Indian Tribes of Guiana.
  • Stephen G. Rabe, US Intervention in British Guiana: A Cold War Story.
  • Charles Waterton, Wanderings in South America.
  • David Attenborough, Zoo Quest to Guiana (Lutterworth Press, London: 1956).
  • John Gimlette, Wild Coast: Travels on South America's Untamed Edge, 2011.
  • Clementi, Cecil (1915). The Chinese in British Guiana (PDF). Georgetown, British Guiana: The Argosy Company Limited. Приступљено 27. 10. 2015. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гвајана&oldid=27833740”