Кисели руј

Кисели руј
	Кисели руј у октобру када листови почињу да мењају боју
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Sapindales
Породица:	Anacardiaceae
Род:	Rhus
Врста:	R. typhina
Биномно име
	Rhus typhina; L.
	Ареал
Синоними
	Rhus hirta (L.) Sudw; Rhus viridiflora Poir. ; Datisca hirta L. ;

Кисели руј ( Rhus typhina L.) назив рода потиче од грчког имена за гроздасти руј ῥοῦς, или од келтског — 'rhudd' — црвен, због црвених плодова. Епитет врсте typhina тумачи Лине са сарадницима тако што пореди сомотски маљаве гране ове врсте са роговима јелена у развоју „Ramis hirtis uti typhi cervini“^[1]. Руски назив „сумах оленерогий“ ово потврђује. Поред српског назива кисели руј срећу се и називи кисела рујевина, длакави руј, сирћетово дрво, кисело дрво^[2].

Опис врсте

Брзорастући листопадни дводоми жбун или мало дрво, висине до 6 m (ређе до 10 m). Стабло је кратко, са бројним гранама које су густo длакаве и формирају широко округласту круну.

Листови су непарно перасто сложени, наизменични, састављени од 11-31 лиске. Дужина сложеног листа може да буде и 50-70 cm. Лиска је ланцетаста, клинасте до округласте основе, са зашиљеним врхом и са фино назубљеним ободом. Са лица листови су тамнозелени и глатки, са наличја светлији изузев дуж средишњег нерва, плавичасто сиво длакави.

Цветови у зеленожутим, компактним, усправним, терминалним, гроздовима купастог облика 10-20 cm дугим, пречника 4–6 cm (мушке мање компактне и веће), током јунa-јулa. Цветови петочлани. Чашица зелена, листићи зашиљени абаксијално длакави 1,5 mm дуги. Крунични листићи ретко длакави или голи 2–2,5 mm дуги. Мушки: тракасте, жутозелене, сјајне крунице; прашника 5, кратких беличастих филаментума и великих наранџастих антера. Женски: бледо зелених, ужих, при врху задебљалих круничних листића, тучак синкарпан настао од 3 карпеле, надцветан; са три стубића, плодник једноок, јајаст, густо длакав, са једним семеним заметком.

Усправни скупни плод сазрева у августу и септембру и oстаје на гранама током зиме. Један скупни плод садржи 100-700 зрна. Појединачни плод је коштуница, са црвеним, сомотасто длакавим егзокарпом и без мезокарпа. Једносемене коштунице округласте, нешто спљоштене, пречника до 5 mm, орнитохорне. Коштица (ендокарп) веома дебео непропусна за воду и гасове, смеђа, глатка, 3–3,5 mm. Плодови се образују на стаблима 3 до 4 године старим. Плодови, као и кора, веома богати танином^[3]^[4]^[5]^[6]^[7]^[8].

Ареал

Од природе распрострањен је на југоистоку Канаде, североистоку и средњем западу САД: јужни Онтарио и Апалачке планине^[9].

У Европу је интродукован у XVII веку као атрактивна украсна биљка, и до данас проширен на Француску, Италију, централну и источну Европу. У Белгију унесен 1898. године. У Азији је касније продро па је ређи; У Кину је доспео 1959. из Мађарске^[10].

Биоеколошке карактеристике

Пионирска врста која добро успева на сувим и сиромашним земљиштима али и на богатим и влажним. Толерише широк спектар услова средине. На природном станишту у Северној Америци налази се изнад 1500 m н. в. Добро подноси алкална, али толерантна је и на благо кисела земљишта (pH 4,5- 7,2), по текстури од грубих до финих. Не подноси зесењенe позиције. Tолерантна је на сушне услове и негативне температуре до 100 дана годишње.^[6]^[9].

Значај

Изузетно декоративна врста због јесењег црвеног колорита листова и скупних плодова који остају преко зиме. Користи се и као пионирска врста на јако деградираном земљишту. Индијанци су правили сок од плодова које су мешали са водом^[7]^[6].

Инвазивност

Као украсна биљка примарно ширење на нова станишта остварује расадничком трговином. Локалним ширењем помоћу коренских избојака осваја простор потискујући аутохтоне врсте, а алелопатским утицајем корена сузбија поник других биљака. Клијавци су врло супериорни у условима слабе осветљености. Погодна станишта за неконтролисано ширење су уз ивице шума, просеке, шибљаци, отворена и запуштена поља, површине поред путева, пожаришта, јаркови, бедеми и насипи, површине поред железничких пруга, неодржаване баште и вртови. Јавља се у првим фазама вегетацијске сукцесије.

Интензитет инвазивности је различит у разним областима интродукције. У Швајцарској је нискоинвазивна^[11], у Белгији је на листи средње инвазивних алохтоних врста (B1)^[12], док је у Чешкој је проглашена главном инвазивном врстом^[13]. У Кину је интродукована у циљу рехабилитације деградираних земљишта, али се раширила целим басеном Жуте реке и сматра се инвазивном врстом у неким кинеским провинцијама^[14]^[15]

У нашој земљи не показује опште инвазивне карактеристике, а локално се може контролисати ограничавањем ширења корена (касетном садњом, лименим браницима...). Посебне мере контроле нису потребне, а препоручује се екстензивни мониторинг као и евентуална садња мушких индивидуа која би спречила дијаспору^[6].

Размножавање

Генеративно и коренским изданцима. Семе разносе птице. Оно има врло јаку комбиновану дормантност (семењача и ембрион), која се у природи отклања проласком кроз цревни тракт животиња и утицајем ниских температура током зиме. У фази поника расте споро, али кад се укорени расте интензивно. У расаднику пре сетве семе треба третирати концентрованом сумпорном киселином, а затим стратификовати у песку 30 дана када се добија 90% исклијалих зрна. На доста плитку дормантност ембриона укузују високи проценти исклијавања код механички скарификованог семена (70%) и семена третираног сумпорном киселином 15 минута (49%), без отклањања дормантности ембриона^[16].

Саднице пренете на стално место шире се интензивно коренским изданцима. Бочни корен је јак и дебео и шири се и до 90 cm годишње. Орезивањем или повредама надземног дела интензивира се раст и ширење корена. После 15. године биљка слаби у порасту и бујности. У расаднику вегетативно се размножавају украсни унутарврсни таксони као што је Rhus typhina 'Laciniata' или основна форма ако се жели одређени пол: женске индивидуе због декоративних плодова, или мушке због спречавања неконтролисаног ширења семеном. И у једном и у другом случају користе се искључиво коренске резнице. Оне се регенеришу на отвореном, тако што се „сеју“ слично семену: у отворену бразду убацују се сегменти корена дужине до 7 cm, а затим покривају мешавином тресета и песка (1:1)^[17].

У Кенту (Велика Британија) регенерација се врши у хладним лејама чиме се пружају бољи услови, а метода интензивира. Леје се припреме у јесен или почетком зиме, а средином зиме се врши побадање резница. Леја се напуни супстратом без сабијања и покрије стаклом, а непосредно пре побадања лако поваља и изравна. Побадање се врши на одстојањима 5х5, вертикално. Проксимални, раван рез треба да је у нивоу супстрата. Покривање се врши грубим песком без креча или перлитом. Дебљина слоја 1-1,5 cm. Леје се покривају стаклом, а по потреби у хладним данима и саргијом; са отопљењима се проветравају дизањем окана, да би се у априлу окна потпуно подигла. Наводњавање и рано плевљење руком је неопходно током вегетације. Биљке се ваде у јесен или наредног пролећа (кад им је корен добро развијен) и пресађују у школе или контејнере^[17].

Референце

^ Linné, Carl von, Juslenius, Abraham D., Torner, Eric, (1755-56) Centuria II plantarum. Upsaliae :exc. L.M. Höjer
^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
^ Bean. W. (1981): Trees and Shrubs Hardy in Great Britain. Vol 1 - 4 and Supplement. Murray
^ Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
^ ^а ^б ^в ^г Михаило Грбић (уредник) (2010): Инвазивне биљке у биотопима Београда. Студија у оквиру пројекта 21024 технолошког развоја: Екологија, мониторинг и технолошки поступци за контролу инвазивних биљака у биотопима Београда
^ ^а ^б Huxley. A. (1992): The New RHS Dictionary of Gardening. MacMillan Press 1992 ISBN 978-0-333-47494-5
^ Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
^ ^а ^б Hightshoe, G. L. (1988): Native Trees Shrubs, and Vines for Urban and Rural America: A Planting Design Manual for Environmental Designers. ISBN 10: 0442232748 ISBN 13: 9780442232740, Publisher: Van Nostrand Reinhold.
^ Pan ZG; You YT, 1994. Growing Exotic Trees in China. Beijing, China: Beijing Science and Technology Press.
^ Lauber, K. and G. Wagner (2000) Flora Helvetica. French Edition. Paul Haupt (ed).
^ Инвазивне врсте Белгије
^ Möllerová J, 2005. Notes on invasive and expansive trees and shrubs. Journal of Forest Science, 51(Special issue):19-23.
^ Wang GM; Jiang GM; Yu SL; Li YH; Liu H, 2008. Invasion Possibility and Potential Effects of Rhus typhina on Beijing Municipality. Journal of Integrative Plant Biology, 50(5):522-530.
^ Zhang Z, Jiang C, Zhang J, Zhang H, Shi L. (2009): Ecophysiological evaluation of the potential invasiveness of Rhus typhina in its non-native habitats.Tree Physiol. 29(11):1307-16
^ Грбић, М., & Скочајић, Д. (2003): Предсетвени третмани за отклањање дормантности семена рода Rhus. XV симпозијум Југословенског друштва за физиологију биљака. Програм и изводи саопштења, Врдник: 99
^ ^а ^б Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 978-86-7602-009-6

Спољашње везе

[1] Linné, Carl von, Juslenius, Abraham D., Torner, Eric, (1755-56) Centuria II plantarum. Upsaliae :exc. L.M. Höjer

[dragi-2] Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII

[Bean-3] Bean. W. (1981): Trees and Shrubs Hardy in Great Britain. Vol 1 - 4 and Supplement. Murray

[bane-4] Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд

[ane-5] Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд

[inv-6] а ^б ^в ^г Михаило Грбић (уредник) (2010): Инвазивне биљке у биотопима Београда. Студија у оквиру пројекта 21024 технолошког развоја: Екологија, мониторинг и технолошки поступци за контролу инвазивних биљака у биотопима Београда

[hux-7] а ^б Huxley. A. (1992): The New RHS Dictionary of Gardening. MacMillan Press 1992 ISBN 978-0-333-47494-5

[kole-8] Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.

[high-9] а ^б Hightshoe, G. L. (1988): Native Trees Shrubs, and Vines for Urban and Rural America: A Planting Design Manual for Environmental Designers. ISBN 10: 0442232748 ISBN 13: 9780442232740, Publisher: Van Nostrand Reinhold.

[10] Pan ZG; You YT, 1994. Growing Exotic Trees in China. Beijing, China: Beijing Science and Technology Press.

[11] Lauber, K. and G. Wagner (2000) Flora Helvetica. French Edition. Paul Haupt (ed).

[12] Инвазивне врсте Белгије

[13] Möllerová J, 2005. Notes on invasive and expansive trees and shrubs. Journal of Forest Science, 51(Special issue):19-23.

[14] Wang GM; Jiang GM; Yu SL; Li YH; Liu H, 2008. Invasion Possibility and Potential Effects of Rhus typhina on Beijing Municipality. Journal of Integrative Plant Biology, 50(5):522-530.

[15] Zhang Z, Jiang C, Zhang J, Zhang H, Shi L. (2009): Ecophysiological evaluation of the potential invasiveness of Rhus typhina in its non-native habitats.Tree Physiol. 29(11):1307-16

[16] Грбић, М., & Скочајић, Д. (2003): Предсетвени третмани за отклањање дормантности семена рода Rhus. XV симпозијум Југословенског друштва за физиологију биљака. Програм и изводи саопштења, Врдник: 99

[mika-17] а ^б Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 978-86-7602-009-6

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

Нормативна контрола
Државне	Израел
Остале	Енциклопедија Британика