Константин Павлович
| Константин Павлович | |
|---|---|
Константин Романов | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Константин Павлович Романов |
| Датум рођења | 27. април 1779. |
| Место рођења | Санкт Петербург, Руска Империја |
| Датум смрти | 27. јун 1831. (52 год.) |
| Место смрти | Витепск, Руска Империја |
| Породица | |
| Супружник | Јулијана од Сакс-Кобург и Гота, Јована Груџинска |
| Потомство | Павле, Константин Константинов, Констанца |
| Родитељи | Павле I Петрович Марија Фјодоровна |
| Династија | Романов |
| војвода Конгресне Пољске | |
| Период | 1815 — 1831. |
| Претходник | нема |
| Наследник | нема |
Константин Павлович (27. април 1779 — 27. јун 1831) био је велики кнез Русије и управник Конгресне Пољске од 1815. до 1831. године.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у Санкт Петербургу, као други син Павла I Романова и Марије Фјодоровне. Васпитаван је на двору своје бабе Катарине Велике, заједно са старијим братом Александром (касније цар Александар I). Катарина је Константиново образовање поверила људима од поверења. Николај Иванович Солтиков је био један од учитеља младог Константина. Поред њега, присутни су били и други васпитачи. Као и Александра, Катарина је Константина оженила када је имао свега 17 година. За жену му је одабрала Јулијану из династије Сакс-Кобург и Гота. Она је 1801. године побегла код својих родитеља у Немачку. Покушај Константина да је врати 1814. године наишао је на одлучан отпор. У време овог несрећног брака пада и прва, неуспешна, Константинова војна кампања, под надзором Александра Суворова. Константин је поражен од Жана Мороа у бици код Базињана. Међутим, у бици код Новог (1799), Константин је показао велику храброст. Отац га је даровао титулом цесаревић која је била резервисана само за престолонаследника. Тиме је наговестио да Александра не жели за свог наследника. Константин није показао жељу да влада Русијом након очеве смрти (1801). На престо се попео Александар (1801—1825).
Константин је учествовао у рату Треће коалиције против Наполеона Бонапарте. Узео је учешћа у бици код Аустерлица. Након склапања Тилзитског мира, постао је ватрени обожавалац великог Корзиканца и један од најутицајнијих бранилаца француско-руског савеза. Током Наполеоновог похода на Русију, Константин се залагао за преговоре, чак и након Бородинске битке и пада Москве. Маршал Кутузов противио се таквој политици. Барклај де Толи је два пута желео да Константина истера из своје војске. Његово учешће у борбама у Немачкој и Француској било је безначајно.
Константинов значај расте након Бечког конгреса. Одлукама Конгреса, највећи део Пољске припао је Русији. Александар је пољске делове своје државе поверио Константину, који је понео титулу великог војводе. У Конгресној Пољској, Константин је био врховни командант војних снага Царства. Касније, 1819. године, поверена му је команда и над литванским трупама. Осећао се више као Пољак, него као Рус, посебно након женидбе са Јованом Груџинском. Због тога се одрекао свих права на царску круну 1822. године. Александар је умро 1. децембра 1825. године. Константинов млађи брат Николај прогласио се за цара у Петрограду. Дошло је до чувене побуне декабриста која је крваво угушена. Константин је задржао своју функцију у Пољској. Источна политика новог цара у Руско-турском рату (1828—1829) довела је до несугласица међу браћом. Због противљења Константина, пољска војска није учествовала у том рату. Пољски устанак 1830. године изненадио је Константина. Ипак, он се радовао победама Пољака и поразима Руса. Није доживео да види гушење револуције. Умро је од колере у Витебску 27. јуна 1831. године.
Породично стабло
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |