Нориљск
| Нориљск Норильск | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | |
| Федерални округ | Сибирски |
| Покрајина | Краснојарски крај |
| Основан | 1935 |
| Статус града | 1953 |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2021. | 182.701 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 69° 20′ 30″ С; 88° 13′ 00″ И / 69.341667° С; 88.216667° И |
| Временска зона | UTC+8 |
| Апс. висина | 90 m |
| Површина | 23,16 (2.005) 26,07 (план 2.025)[1] km2 |
Нориљск Нориљск на карти Русије | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Сергеј Шмаков |
| Поштански број | 663300–663341 |
| Позивни број | 3919 |
| Регистарска ознака | 24 |
| ОКАТО код | 04429 |
| Веб-сајт | |
| http://www.norilsk-city.ru | |
Нориљск (рус. Норильск) је затворени град у Русији у Краснојарском крају. Нориљск се налази између западносибирске и средњосибирске равнице у подножју Путоранске планине. То је други најсевернији град у Русији (после града Дудинка) и други град по величини у свету (после Мурманска) који се налази у оквиру арктичког круга. Према попису становништва из 2021. има 182.701[2] становника. Основан је 1935. године.
Рударство и обрада никла (корпорација Норилск Никел) су главне индустријске гране у граду. У области се вади још бакар, кобалт, платина и угаљ. С вађењем руда започело се тек 1939. године када је изграђена пруга према лукама на реци Јенисеј. Током лета, када море није залеђено, из ових лука се превозила руда у европски део Русије. Те 1939. године Нориљск је претворен у градско насеље, а статус града је добио 1953. године.
Историја
[уреди | уреди извор]Од 1948. до 1954. постојао је у Нориљску „Специјални логор бр. 2“, у коме је било заточено око 20.000 затвореника, претежно политичких. Услови живота у логору су били необично тешки. У лето 1953, пар месеци после Стаљинове смрти, затвореници су подигли ненасилну побуну (Нориљски устанак) која је трајала неколико месеци.
Године 2001. Нориљск је проглашен затвореним градом за странце, а улазне дозволе се издају и грађанима Русије и Белорусије.
Становништво
[уреди | уреди извор]Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело 175.301 становника, 40.469 (30,01%) више него 2002. У 2021. тај број се повећао на 182.701 становника.
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2021. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 13.886 | 109.442 | 135.487 | 180.358 | 174.673 | 134.832[3] | 175.365 | 182.701 |
Привреда
[уреди | уреди извор]Топионица никла се налази у Нориљску. Прерада руда је директно одговорна за изузетно загађење, начелно киселе кише и смог. По неким проценама, 1% од укупне светске емисије сумпор-диоксида потиче из овог града. Загађење тешким металима у близини Нориљска је тог нивоа да би било економски исплативо да се земљиште око града користи као руда услед високих концентрација платине и паладијума.[4]
Институт Блексмит из Њујорка[5] је ставио Нориљск на листу десет најзагађенијих места на Свету, сачињену 2007. године. Овде се наводи да је ваздух у Нориљску између осталог загађен честицама радиоизотопа стронцијума-90, цезијума-137 и метала никла, бакра, кобалта, олова и селена, као и гасовима као што су азот, угљеникови оксиди, сумпор-диоксид, феноли и водоник сулфиди. Такође, Нориљск је и место где је просечно животно доба радника за десет година краће него на другим подручјима Русије.
Партнерски градови
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Генеральный план городского округа Норильск. Основные технико-экономические показатели.
- ^ „Wayback Machine”. web.archive.org. 2021-05-02. Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 2022-07-18.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Kramer, Andrew E. (12. 7. 2007). „For One Business, Polluted Clouds Have Silvery Linings”. The New York Times. Приступљено 12. 7. 2007. (login required).
- ^ „World's Worst Polluted Places 2007”. The Blacksmith Institute. 2007. Архивирано из оригинала 30. 10. 2010. г. Приступљено 10. 8. 2010.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Остале | |