Пређи на садржај

Понос

С Википедије, слободне енциклопедије
Питер Бројгел Старији - Понос
Алегорија поноса, око 1590–1630, гравура, 22,3 cm к 16,6 cm, у Метрополитенском музеју (Њујорк)

Понос или гордост је емоција или осећај великог задовољства самим собом, као и поштовање самог себе у „целини“. Произлази из субјективног сазнања, да се учинило или учествовало у нечем посебном или похвалном. Попут невоље, гађења, страха, туге, изненађења и задовољства, понос спада у основне емоције које су природне и не настају васпитавањем. Оксфорд између осталог дефинише понос као „квалитет претерано високог мишљења о себи или сопственој важности“.[1] Ово може бити повезано са сопственим способностима или достигнућима, позитивним карактеристикама пријатеља или породице или нечије земље. Ричард Тејлор је дефинисао понос као „оправдану љубав према себи“,[2] за разлику од лажног поноса или нарцизма. Слично, Свети Августин га је дефинисао као „љубав према сопственој изврсности“,[3] а Мехер Баба га је назвао „специфичним осећањем кроз које се манифестује егоизам“.[4]

Филозофи и социјални психолози су приметили да је понос сложена секундарна емоција која захтева развој осећаја себе и савладавање релевантних концептуалних разлика (нпр. да се понос разликује од среће и радости) кроз интеракцију са другима засновану на језику.[5] Неки социјални психолози идентификују невербално изражавање поноса као средство за слање функционалног, аутоматски перципираног сигнала високог друштвеног статуса.[6]

Понос се понекад посматра као покварен или као порок, понекад као исправан или као врлина. Са позитивном конотацијом, понос се односи на садржајни осећај везаности за сопствене или туђе изборе и поступке, или за читаву групу људи, и производ је похвале, независне саморефлексије и испуњеног осећаја припадности. Са негативном конотацијом понос се односи на будаласто[7] и ирационално искварен осећај нечије личне вредности, статуса или достигнућа,[8] који се користи као синоним за охолост. Док неки филозофи попут АристотелаЏорџа Бернарда Шоа) сматрају понос (али не и охолост) дубоком врлином, неке светске религије сматрају да је преварантски облик поноса грех, као што је изражено у Соломуновим причама 11:2 Хебрејске библије. У јудаизму се гордост назива кореном свих зала. Када се посматра као врлина, понос у нечијим способностима је познат као врлинска гордост, величина душе или великодушност, али када се посматра као порок често се зна да је самоидолопоклонство, садистички презир, сујета или сујетност. Други могући предмети поноса су нечија етничка припадност и нечији сексуални идентитет (нарочито ЛГБТ+ понос).

Старогрчка филозофија

[уреди | уреди извор]

Аристотел је идентификовао гордост (megalopsuchia, различито преводено као права гордост, величина душе и великодушност)[9] као круну врлина, разликујући је од сујете, умерености и понизности, и то:

Сада се сматра да је горд онај човек који сматра да је вредан великих ствари, достојан тога; јер онај ко то чини мимо својих заслуга је будала, али ниједан честити човек није глуп или блесав. Поносни човек је, дакле, човек кога смо описали. Јер ко је достојан малог и мисли да је достојан малог, умерен је, али није горд; јер понос имплицира величину, као што лепота подразумева тело добре величине, а мали људи могу бити уредни и пропорционални, али не могу бити лепи.[10]

Он тада закључује да

Понос, дакле, изгледа као нека врста круне врлина; јер их чини моћнијима и не постоји без њих. Стога је тешко бити истински поносан; јер је то немогуће без племенитости и доброте карактера.[11][12]

Насупрот томе, Аристотел је дефинисао порок охолости на следећи начин:

да нанесете срамоту жртви, не да би вам се било шта догодило, нити зато што вам се нешто догодило, већ само ради вашег задовољства. Охолост није накнада за ране повреде; то је освета. Што се тиче задовољства у охолости, његов узрок је следећи: наивни људи мисле да лошим поступањем према другима повећавају сопствену супериорност.[13]

Стога, иако се понос и охолост често сматрају истом ствари, за Аристотела и многе филозофе охолост је сасвим другачији појам од поноса.

Психологија

[уреди | уреди извор]

Пошто је понос класификован као емоција или страст, он је когнитиван и процењивачки у смислу да је његов предмет, оно што се спознаје и оцењује, сопствена личност и њена својства, или нешто са чиме се поносни појединац идентификује.[8] Попут кривице и стида, у овој области се посебно описује као самосвесна емоција која произилази из процене себе и нечијег понашања према унутрашњим и екстерним стандардима.[14] Ово се даље објашњава начином на који понос проистиче из задовољавања или усаглашавања са стандардом, док су кривица или стид изданак исходишног пркошења. У једном запажању наводи се недостатак истраживања која се баве поносом, јер је он презиран као и високо вреднована на индивидуалистичком Западу где се доживљава као пријатан.[15]

У психолошком смислу, позитивни понос је „пријатна, понекад узбудљива, емоција која је резултат позитивне самоевалуације“.[16] Трејси и њени сарадници са Универзитета Калифорније, Дејвис, су у свом раду Скуп емоционих израза (UCDSEE) из 2009. године карактерисила понос као једну од три „самосвесне“ емоције за које се зна да имају препознатљиве изразе (заједно са збуњеношћу и стидом).[17]

Израз „fiero” сковао је италијански психолог Изабела Пођи да опише понос који се доживљава и изражава у тренуцима након личног тријумфа над недаћама.[18][19] Изрази лица и гестови који показују понос могу укључивати подизање браде, осмехе или руке на боковима да би демонстрирали победу. Појединци могу имплицитно доделити статус другима само на основу њиховог израза поноса, чак и у случајевима у којима то желе да избегну. Заиста, неке студије показују да невербално изражавање поноса преноси поруку коју други аутоматски перципирају о високом друштвеном статусу неке особе у групи.[6]

У понашању, понос се такође може изразити усвајањем проширеног положаја у којем је глава нагнута уназад, а руке испружене из тела. Овај постурални приказ је урођен, јер се показује код урођено слепих појединаца који нису имали прилику да га виде код других.[20]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ The New Oxford Dictionary of English Clarendon Press 1998
  2. ^ Taylor, Richard (1995). Restoring Pride: The Lost Virtue of Our Age. Prometheus Books. ISBN 9781573920247. 
  3. ^ "Est autem superbia amor proprie excellentie, et fuit initium peccati superbia."„Archived copy”. Архивирано из оригинала 2008-11-05. г. Приступљено 2008-11-09. 
  4. ^ Baba, Meher (1967). Discourses. . '2'. San Francisco: Sufism Reoriented. стр. 72. ISBN 978-1880619094. 
  5. ^ Sullivan, GB (2007). „Wittgenstein and the grammar of pride: The relevance of philosophy to studies of self-evaluative emotions”. New Ideas in Psychology. 25 (3): 233—252. doi:10.1016/j.newideapsych.2007.03.003. 
  6. ^ а б Shariff, AF; Tracy, JL (октобар 2009). „Knowing who's boss: implicit perceptions of status from the nonverbal expression of pride”. Emotion. 9 (5): 631—9. PMID 19803585. doi:10.1037/a0017089. 
  7. ^ „Definition of HUBRIS”. www.merriam-webster.com. Архивирано из оригинала 2016-04-06. г. Приступљено 2016-04-03. 
  8. ^ а б Steinvorth, Ulrich (2016). Pride and Authenticity. Cham: Palgrave Macmillan. стр. 10. ISBN 9783319341163. 
  9. ^ Aristotle (2004). The Nicomachean Ethics By Aristotle, James Alexander, Kerr Thomson, Hugh Tredennick, Jonathan Barnes translators. ISBN 9780140449495. Приступљено 2012-03-11. 
  10. ^ Aristotle, Nicomachean Ethics 4.3 Архивирано децембар 7, 2008 на сајту Wayback Machine; also available here Sacred Texts – Aristotle's Nicomachean Ethics Архивирано 2008-09-07 на сајту Wayback Machine; and here alternate translation at Perseus
  11. ^ Aristotle, Nicomachean Ethics 4.3 Архивирано децембар 28, 2009 на сајту Wayback Machine
  12. ^ Hamilton, Christopher (2003). Understanding Philosophy for AS Level AQA, by Christopher Hamilton (Google Books). ISBN 9780748765607. Приступљено 2012-03-11. 
  13. ^ Aristotle Rhetoric 1378b (Greek text and English translation available at the Perseus Project).
  14. ^ Bechtel, Robert; Churchman, Arza (2002). Handbook of Environmental PsychologyСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Hoboken, NJ: John Wiley & Sons, Inc. стр. 547. ISBN 978-0471405948. 
  15. ^ Leontiev, Dmitry (2016). Positive Psychology in Search for Meaning. Oxon: Routledge. стр. 100. ISBN 9781138806580. 
  16. ^ Lewis, M.; Takai-Kawakami, K.; Kawakami, K.; Sullivan, M. W. (2010). „Cultural differences in emotional responses to success and failure”. International Journal of Behavioral Development. 34 (1): 53—61. PMC 2811375Слободан приступ. PMID 20161610. doi:10.1177/0165025409348559. 
  17. ^ Tracy, J. L.; Robins, R. W.; Schriber, R. A. (2009). „Development of a FACS-verified set of basic and self-conscious emotion expressions”. Emotion. 9 (4): 554—559. PMID 19653779. doi:10.1037/a0015766. 
  18. ^ Lazzaro, N. (2004). Why We Play Games: Four Keys to More Emotion Without Story. Retrieved from www.xeodesign.com/xeodesign_whyweplaygames.pdf
  19. ^ Language, Body (2010-10-23). „Sincerity Secret # 20: Fiero Feels Good – Mirror Neurons”. Body Language Success. Архивирано из оригинала 2012-04-26. г. Приступљено 2012-03-11. 
  20. ^ Tracy & Matsumoto, 2008.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]