Хенри VI, део трећи

Хенри VI, део трећи
Прва страница Трећег дела Хенрија Шестог, са смрћу војводе од Јорка, из првог Фолио издања (1623).
Настанак
Ориг. наслов	Henry VI, Part 3
Аутор	Виљем Шекспир
Земља	Енглеска
Језик	енглески
Садржај
Жанр / врста дела	историјска драма
Теме	рат ружа
Место и време радње	Енглеска, Француска; 1455-1471.
Издавање
Датум	1591.
Хронологија
Претходник	Хенри VI, део други
Наследник	Хенри VIII (драма)

Хенри VI, део трећи (енгл. Henry VI, Part 3), познат и као 3 Хенри VI (енгл. 3 Henry VI), историјска драма Виљема Шекспира за коју се верује да је написана 1591, и смештена у време краља Хенрија VI од Енглеске.

Док се Хенри VI, део први бави губитком енглеских територија у Француској и политичким махинацијама које воде до Ратова ружа, а Хенри VI, део други описује неспособност краља да умири свађе својих великаша и неизбежност грађанског рата, Хенри VI, део трећи углавном описује ужасе тог рата, са доскора стабилном државом баченом у хаос и варварство, док се породице распадају и морални принципи заобилазе у борби за освету и власт.

Иако трилогија о Хенрију VI можда није написана хронолошким редоследом, три представе су често груписане заједно са Ричардом III да би се створила тетралогија која покрива читаву сагу Ратова ружа, од смрти Хенрија V 1422. до успона на власт Хенрија VII 1485. Управо је успех ове серије представа чврсто утврдио Шекспирову репутацију драмског писца.

Хенри VI, део трећи има најдужи монолог и највише сцена битака (четири на позорници, једну као извештај) међу свим Шекспировим драмама.

Ликови

Краљева странка

• Краљ Хенри VI - краљ Енглеске

• Краљица Маргарета - супруга Хенрија VI

• Едвард, принц од Велса - њихов син

• Лорд Клифорд - војни заповедник

• Војвода од Сомерсета (комбинација Хенрија Бофорта, 3. војводе од Сомерсета, и Едмунда Бофорта, 4. војводе од Сомерсета, његовог млађег брата)

• Гроф од Нортамберланда

• Гроф од Вестморланда

• Гроф од Оксфорда

• Хенри, Гроф од Ричмонда (као дечак, касније Хенри VII, нема улога)

• Сомервил - гласник

Странка војводе Јорка

• Ричард Плантаџенет, трећи војвода од Јорка - претендент на престо

• Едвард Плантаџенет, Гроф од Марча - касније краљ Едвард IV, Јорков најстарији син

• Џорџ Плантагенет - касније Војвода од Кларенса, Јорков син

• Ричард Плантагенет - касније Војвода од Глостера, Јорков син

• Едмунд Плантагенет - касније Гроф од Ратланда, Јорков најмлађи син

• Роберт Аспел, Ратландов учитељ

• Гроф од Ворика

• Војвода од Норфолка

• Монтагју - Вориков отац у 1. чину, касније брат

• Гроф од Пембрука (нема улога)

• Лорд Стафорд

• Лорд Хестингс

• Сер Виљем Стенли

• Сер Џон Мортимер - Јорков стриц

• Сер Хју Мортимер - Јорков стриц (нема улога)

• Сер Џон Монтгомери

• Леди Греј - касније краљица Елизабета, жена Едварда IV

• Лорд Риверс - њен брат

• Принц Едвард - Елизабетин и Едвардов син (нема улога)

Французи

• Краљ Луј XI од Француске

• Леди Бона Савојска - његова свастика

• Лорд Бурбон - Адмирал Француске (нема улога)

Други

• Томас Беверли, градоначелник Јорка

• Два већника из Јорка (неме улоге)

• Џон Брет, градоначелник Ковентрија (нема улога)

• Поручник Лондонске Куле (комбинација Џона Типтофа, 1. Грофа Вустера, и Џона Сатона, 6. Барона Дадлија)

• Син који је убио оца

• Отац који је убио сина

• Дадиља (нема улога)

• Племић

• Два ловочувара

• Три стражара

• Ловац

• Гласници, војници, добошари, слуге, итд.

Садржај

Представа почиње тамо где је стао Хенри VI, део други. Победнички Јоркисти (Јорк, Едвард, Ричард, Ворик, Монтагју [тј. Салисбури] и Норфолк) прогоне Хенрија и Маргарет са бојног поља после Прве битке код Сент Олбанса (1455). Након што је стигао до дворане парламента у Лондону, Јорк седа на престоље, а између његових и Хенријевих присталица долази до сукоба. Под претњом насиљем од стране Ворика, који је са собом довео део своје војске, краљ постиже споразум с Јорком који ће му омогућити да остане краљ до смрти, а тада ће престо трајно прећи на династију Јорк и њене потомке. Незадовољни овом одлуком, која би разбаштинила краљевог сина, принца Едварда, краљеве присталице, на челу са његовом супругом Маргарет, напуштају га, а Маргарет објављује рат јоркистима, подржана од Клифорда, који је одлучан да се освети за смрт свог оца од руке војводе Јорка током битке за Ст. Олбанс.

Маргарет напада Јорков дворац код Вејкефилда, и Јоркисти изгубе битку (1460). Током сукоба, Клифорд убија дванаестогодишњег Јорковог сина, Ратланда. Маргарет и Клифорд тада хватају и вређају самог Јорка; натеравши га да стоји на кртичњаку, дају му марамицу натопљену Ратландовом крвљу да обрише чело и крунишу га папирнатом круном, пре него што га избоду на смрт. Након битке, док Едвард и Ричард жале због Јоркове смрти, Ворик доноси вест да је његова властита војска поражена од краљице Маргарете у Другој бици код Светог Олбанса (1461), а краљ се вратио у Лондон, где се, под притиском Маргарете, одрекао споразума са Јорком. Међутим, Џорџ Плантаџенет, Ричардов и Едвардов брат, придружио се њиховој странци, подстакнут од сестре, војвоткиње од Бургундије. Поред тога, Ворику се у сукобу придружио и његов млађи брат, Монтагју.

Јоркисти се прегрупишу, а у Бици код Таутона (1461) Клифорд је убијен, а Јоркисти побеђују. Након битке, Едвард је проглашен краљем, Џорџ је проглашен војводом од Кларенса, а Ричард, војводом од Глостера, иако се Едварду жали да је ово злослутно војводство. Краљ Едвард и Џорџ тада напуштају двор, а Ричард открива публици своју амбицију да се подигне на власт и преузме трон од свог брата, мада још није сигуран како то учинити.

Након Таутона, Ворик одлази у Француску да обезбеди за Едварда руку сестре Луја XI, Леди Боне, и на тај начин осигура мир између две нације обједињујући у браку своје две монархије. Ворик стиже на француски двор да би утврдио да су Маргарет, принц Едвард и гроф од Оксфорда дошли Лују да потраже његову помоћ у сукобу у Енглеској. Баш кад се Луј спрема да снабде Маргарет трупама, Ворик интервенише и убеђује Луја да је у његовом интересу да подржи Едварда и уговори брак са њим. Назад у Енглеској, од скоро удовица Лади Греј (Елизабет Вудвил) дошла је код краља Едварда тражећи да јој се врате земље покојног мужа. Едвард је очаран њеном лепотом и обећава да ће јој вратити мужеве земље ако она постане његова љубавница, али Леди Греј то одбија. Њих двоје размењују сексуално наелектрисане опаске, али леди Греј и даље одбија Едварда због очувања части. Едвард изјављује да је, осим што је лијепа, и паметна и крепосна, и одлучује да је ожени против савета Џорџа и Ричарда. Чувши за то, Ворик, осетивши да је направљен будалом упркос свим услугама династији Јорка, осуђује Едварда и прелази на страну Ланкастријанаца, обећавајући руку своје ћерке Ане принцу Едварду као знак његове верности. Убрзо након тога, Џорџ и Монтагју такође су прешли Ланкастријанцима. Ворик тада упада у Енглеску са француским трупама, и Едвард је заробљен, док трудна Лади Греј (сада краљица Елизабета) бежи у манастир. Хенри је враћен на трон и поставља Ворика и Џорџа за свог лорда заштитника.

Убрзо након тога, Едварда су спасили Ричард, Хастингс и Стенли. Вести о бегу стижу до Хенријевог двора, и младог грофа Ричмонда послали су у изгнанство у Француску због сигурности. Ричмонд је потомак Јована од Гонта, ујака Ричарда II и сина Едварда III, и самим тим је потенцијални наследник Ланкастра, ако се ишта догоди Хенрију и његовом сину; отуда и потреба да се заштити. У међувремену, Едвард реорганизује своје снаге и суочава се с Вориковом војском. У битки код Барнета (1471), Џорџ издаје Ворика и поново се придружује јоркистима. То баца Ворикове снаге у неред, а Јоркисти добијају битку, током које су и Ворик и Монтагју убијени. Оксфорд и војвода од Сомерсета сада преузимају команду над Ланкастријанским снагама и придружују се другом новопристиглом батаљону из Француске који су довели Маргарет и принц Едвард. У међувремену, Хенри седи на кртичњаку где је Јорк пао и жали због својих проблема. Срећу га отац који је убио сина, и син који је убио оца, представљајући страхоте грађанског рата. Краља Хенрија заробљавају два ловочувара лојална Едварду и затворе у Лондонску Кулу, док Едвард иде у сусрет Ланкастријанским и француским снагама. У Битки код Тјуксберија (1471), Јоркисти су потукли Ланкасријанце, заробљавајући Маргарет, принца Едварда, Сомерсета и Оксфорда. Сомерсет је осуђен на смрт, Оксфорд на доживотни затвор, Маргарет је протерана, а принц Едвард је избоден на смрт од три брата Плантаџенета, која побесне након што одбије да призна династију Јорк као легитимну краљевску породицу. У овом тренутку, Ричард одлази у Лондон да убије краља Хенрија. По Ричардовом доласку у Кулу, њих двојица се свађају и у бесу Ричард избоде Хенрија. Својим умирућим дахом Хенри прориче Ричардове будуће злочине и хаос који ће захватити земљу. Поново на двору, Едвард се поновно придружио својој краљици и упознаје свог малолетног сина, који је рођен у светилишту. Едвард наређује да се прославе започну, верујући да су грађански ратови коначно готови и да је трајни мир близу. Он, међутим, није свестан Ричардове сплетке и жеље за влашћу по сваку цену.

Теме

Цртеж Џона Хамилтона Мортимера из Чина 1, Сцена 4 (Војвода од Јорка брише сузе марамицом натопљеном у крви Ратланда).

Освета

Једна од најочитијих тема представе је освета, коју различити ликови много пута наводе као покретачку снагу свог деловања. У различитим тачкама представе, Хенри, Нортамберленд, Вестморланд, Клифорд, Ричард, Едвард и Ворик наводе жељу за осветом као главни фактор који води њихове одлуке, а освета постаје заједнички циљ између обе стране сукоба, док свака страна настоји да исправи очигледне неправде које је починила друга; "У трећем Хенрију VI, сведоци смо коначне деградације витештва: ова представа садржи неке од најстрашнијих сцена у Шекспировом канону, док енглески ратници жртвују своју част бесавесној етици освете."

Тема освете уведена је у уводну сцену. Угледавши Јорка како сједи на краљевском престолу, Хенри подсећа своје савезнике на њихов сукоб с јоркистима у покушају да их мотивише; "Грофе од Нортамберленда, [Јорк], убио је оца вашег, / и вашег лорде Клифорде, и обојица сте се заклели на освету / Њему, његовим синовима, његовим миљеницима и његовим пријатељима" (1.1.54–56). Нортамберленд на ово одговара са „Ако не будем, нека ми се освети небо“ (1.1.57). Касније, након што Хенри препушта круну кући Јорка и напуштају га Клифорд, Вестморланд и Нортамберленд, Ексетер објашњава: „Они траже освету и зато неће попустити“ (1.1.191). Касније, након што је Едвард постављен за краља, Оксфорд одбија да га призна, тврдећи "Да га назовем мојим краљем, чијом је штетном вољом / мој старији брат Лорд Обри Вере / убијен? И више од тога, мој отац" ( 3.3.101-102).

Освета, међутим, није ограничена на Ланкастријанце. Сазнавши за смрт свог оца, Ричарда је готово обузела манична жеђ за осветом;

Не могу плакати, јер сва влага мога тела

Једва служи да угасим моје срце које гори као пећ,

Ни мој језик не може да олакша велико оптерећење мог срца,

Јер исти ветар којим бих требао говорити духовито

Распламсава угљен који ми пуца у свим грудима

И пече ме пламеном који би сузе угасиле.

Плакати значи смањити дубину туге;

Сузе су за децу, ударци и освета за мене.

Ричарде, носим твоје име, осветићу твоју смрт,

Или умрети познат што сам покушао.

(2.1.79–88)

Ворик

Слично томе, чувши за смрт свог брата, Ворик се заклиње: "Овде на коленима се заклињем Богу горе / никада више нећу застати, никад нећу мировати, / све док смрт не затвори ове моје очи / или срећа ми да меру освете "(2.3.29–32). Током свог боравка у Француској, Ворик поново наводи освету као део свог разлога за придруживање Ланкастријанцима; "Да ли сам допустио оно насиље учињено над мојом нећакињом?" (3.3.188. - ово је референца на инцидент наведен и у Халу и у Холиншеду, где је Едвард покушао силовати или Ворикову кћер, или његову нећакињу; "Едвард је једном покушао нешто у Грофовој кући што је било много против Грофовог поштења (да ли је раздевичио његову ћерку или нећакињу, није сигурно познато) јер је краљ Едвард сигурно тако нешто покушао "). Тек неколико редова касније, Ворик узвикује: "Осветићу [Едвардову] увреду Леди Боне" (3.3.197.). Такође признаје да му је освета основни мотив при приступу Ланкастријанцима, а не преданост њиховом циљу; "Ја ћу бити главни који ће поново срушити [Едварда], / не зато што жалим Хенријеву јад, / али тражим освету због Едвардовог подсмеха" (3.3.264–266). Заправо, можда је Ворик тај који сумира етику освете у представи; у чину 2, сцена 6, проналазећи Клифордово тело, Ворик наређује да Клифордова глава замени Јоркову на капији града, изјављујући да „Мера за меру мора да буде одговорна“ (л.54).

Х.Ц. Селоус: Илустрација смрти Јорка у чину 1, сцена 4 (1830)

Клифорд

Од свих ликова који заговарају освету, Клифорд је далеко најстраснији. Његова опседнутост осветом због смрти његовог оца потиче од пре него што представа почне, у претпоследњој сцени Хенрија VI, део други;

Јели ти сућено, драги оче,

Провести младост у миру и постићи

Сребрну ливреју старости,

И тако у твом поштовању, уместо у столици

Умрети у боју грубијана? Чак и на овај призор

Моје срце је претворено у камен; и док је моје

Биће камено. Јорк не штеди наше старце;

Нећу ни ја више њихову децу. Сузе девичанске

Биће ми као роса на ватру,

И лепота коју тиранин роди

На мој пламени гнев биће уље и лан.

Од сада нећу имати везе са сажаљењем.

Сретнем ли дете из Јоркове куће,

У толико комадића ћу га исећи

Као што је учинила дивља Медеја младом Абсирту.

У окрутности ћу потражити своју славу.

(5.2.45–60)

Почетком трећег дела Хенрија VI, Клифорд јасно даје до знања да се ништа није променило у његовој жељи да освети очеву смрт. Кад Ворик спомене његовог оца, Клифорд одговара: "Не тражи више, да уместо речи, / не пошаљем ти, Ворик, таквог гласника / који ће осветити његовусмрт пре него што се пробудим" (1.1.99–101). Касније, одбијајући да се приклоним Јорку, Клифорд узвикује „Нека се та земља отвори и прогута ме живог / Где ћу клекнути ономе који је убио мог оца“ (1.1.162–163). Убиство Рутланда је посебно важно у смислу Клифордове потраге за осветом, јер је сцена препуна расправе о границама и моралним импликацијама извршења освете на некоме ко у првом реду није погрешио;

РУТЛАНД

Слатки Клифорде, чуј моје речи пре него што умрем:

Сувише сам злобан субјект за твој гнев;

Освети се људима и пусти ме да живим.

КЛИФОРД

Узалуд говориш, сироти дечко: крв мога оца

Запушила је пролаз где би требало да уђу твоје речи.

РУТЛАНД

Онда пусти крв мог оца да га поново отвори:

Он је мушкарац и Клифорд нек се носи с њим.

КЛИФОРД

Да су ми овде твоја браћа, њихов живот и твој

Нису ми довољни за освету:

Не, ако бих ископао гробове твојих предака

И обесио њихове труле ковчеге у ланце,

То не би могло угасити мој бес, нити ми олакшати срце.

Поглед на било кога од Јоркове куће

Је као фурија што ми мучи душу,

И док не истребим њихов проклети род

И не оставим ниједног живог, ја живим у паклу.

Стога -

Роберт Кер Портер илустрација убиства Рутланда у чину 1, сцена 3 (1800)

(Подиже руку.)

РУТЛАНД

О, пусти ме да се молим, пре него што примим смрт!

Теби се молим; слатки Клифорде, смилуј се.

КЛИФОРД

Милост какву пружа врх мог мача.

РУТЛАНД

Никад ти нисам наштетио, зашто ћеш ме убити?

КЛИФОРД

Отац твој јесте.

РУТЛАНД

Али крив сам што сам рођен.

Имаш једног сина: због њега ми се смилуј,

Умањи освету, с обзиром да је Бог праведан,

Био је једнако јадно убијен, као и ја.

Ах, пусти ме да живим у затвору све дане,

А кад дам прилику за увреду,

Онда ме пусти да умрем, јер за сада немаш разлога.

КЛИФОРД

Нема разлога? Твој отац је убио мог оца; зато умри.

Убоде га.

РУТЛАНД

Dii faciant laudis summa sit ista tuæ.

КЛИФОРД

Плантаџенете, долазим Плантаџенете,

А крв овог твог сина што се лепи на моје сечиво

Рђаће на мом оружју, док твоја крв

Згрушана са овом, не натера ме да обришем обе.

(1.3.19–52)

Клифорд уништава све појмове морала и витештва у својој паској потрази за осветом, решен да нанесе кући Јорка исту врсту патње која му је нанета смрћу оца. Ово је кулминирало током мучења Јорка у чину 1, Сцена 4. Само неколико тренутака након што је заробио Јорка, Клифорд га жели одмах погубити, али спречава га Маргарет, која жели да разговара, и подсмева се Јорку пре него што га убије. Кад Маргарет каже Јорку да ће ускоро умрети, Клифорд брзо истиче: "То је моја дужност, за име мог оца" (л.109). Клифорд остаје релативно тих у читавом већем делу сцене, говорећи непосредно непосредно пре но што убоде Јорка, и опет, наводећи освету као главну у свом уму; "Ево за моју заклетву, ево за смрт мога оца" (л. 175).

Међутим, чак и уз смрт убице свог оца, чини се да је Клифорд опседнут осветом. Током свог двобоја са Ричардом у бици код Таутона, Клифорд покушава да изазове жељу за осветом Ричарда, истичући како је убио два члана Ричардове породице;

Сада, Ричарде, овде сам са тобом,

Ово је рука која је избола твог оца Јорка

А ово рука која је убила твог брата Рутланда,

А ево срца које се радује у њиховој смрти

И развесели ове руке које су убиле твог оца и брата

Да изврше слично на теби;

И тако је и код тебе.

(2.4.5–11)

Чак ни у тренутку властите смрти, Клифорд се не може ослободити освете, преносећи своју опседнутост на своје непријатеље, и претпостављајући да ће у његовој смрти имати меру освете, за коју он толико жуди; "Дођите Јорк и Ричард, Ворик и остали, / избо сам груди вашег оца и расекао му груди" (2.6.28–29).

Моћ и суровост

IИлустрација смрти Хенрија у чину 5, сцена 6 (1709).

Упркос превладавању освете у ранијим деловима представе, она губи значај као мотивациони фактор јер се природа сукоба мења и развија у борбу за власт, не обраћајући пажњу на пређашње антагонизме. Освета престаје да буде главна покретачка снага за многе ликове, док пожуда за преузимањем власти преузима вођство, и прошли сукоби су постали неважни, јер се свака страна очајнички бори за победу; "етика освете надмашена је брзим насиљем без икаквог другог циља осим преотимања власти."

На пример, када Едвард и Ричард наговарају Јорка да прекрши заклетву Хенрију, Едвард каже: „Али за краљевство, свака заклетва може бити прекршена; / Ја бих прекршио хиљаду заклетви да владам једну годину“ (1.2.16–17 ), показујући тако привлачност коју моћ има за ликове и шта би они били спремни да је постигну. Касније, понављајући Ворикову изјаву о својим разлозима за придруживање Ланкастријанцима, Ричард је нагласио зашто је остао веран јоркистима; "Не остајем због љубави према Едварду већ према круни" (4.1.125.), Опет показујући привлачност моћи и подређеност свим осталим бригама, укључујући породичне односе. Други пример је када је принц Едвард убијен у чину 5, сцена 5. Његова смрт настаје зато што исмејава браћу Плантаџенет, а они губе стрпљење с њим, а не зато што изискују освету због постојеће свађе са његовом породицом. Слично томе, када Ричард убије Хенрија, његови мотиви немају никакве везе са сукобом његове породице и Хенрија. Убија га једноставно зато што Хенри стоји на путу његових покушаја да освоји трон. Како пише Мајкл Хатавеј, "породичне оданости можда су биле почетни узрок свађе, али вероватно је да ће публика која гледа 3 Хенрија VI осетити да је индивидуална амбиција, а не породична част, оно што подстиче вендете које прожимају представу. Обе [породице] изгледа да су заборавили да је свађа између њих (првобитно) била династичка: њихове тврдње о легитимитету и ауторитету у овој драми сада су потврђене само снагама које могу да прикупе " Као Џејн Ховел, редитељка адаптације ББЦ Шекспир тврди, „анархија је распуштена и преостаје вам врло различит скуп вредности - сваки човек за себе. Налазите се у времену промене у коме нема морала осим преживљавања најјачег - што је случајно Ричард. "

Представа приказује шта се дешава када се "нација окрене против себе у епском дивљаштву и раствори сопствене друштвене темеље." Значајно је да у том смислу представа нема антагониста, а обе стране у сукобу су приказане као способне за злочине у потрази за победом. На пример, у уводним тренуцима представе види се Ричард који улази носећи главу војводе од Сомерсета, кога је убио крајем Хенрија VI, део други. Деградација витешких обичаја и људске пристојности наглашена је када Јорк реагује на Ричардов долазак 'разговарајући' са самом главом; "Али је ли твоја милост мртва, господару Сомерсете" (1.1.18). Мајкл Хатавеј види ову сцену као важан пролог представе у оној мери у којој „чин скрнављења означава гашење преосталог витешког кодекса уочљиве врлине, помрачење части главном силом.“

Други пример варварства које су извршили јоркисти јесте злоупотреба Клифордовог тела у Чину 2, Сцена 6, где Едвард, Ричард, Кларенс и Ворик сви подругљиво разговарају с лешом, подсмешљиво се питајући зашто им он не одговара. Ричардово поступање са Хенријевим телом у последњем призору још је један примјер недостатка поштовања према мртвима; Након Хенријеве смрти, Ричард убада леш изјављујући "Доле, доле у ​​пакао, и реци да сам те ја послао тамо" (5.6.67).

Тако, с обзиром да моћ многи ликови виде као крајњи циљ, представа се такође бави темама нелојалности и издаје и приказује резултате политичког фракционализма и друштвеног слома; некад миран свет постепено пада у хаос, док варваризам и неморал долазе до изражаја. Како је Е.М.В. Тилијард описао трилогију Хенри VI; "Други део показао нам је убиство војводе Хамфрија од Глостера, успон Јорка, уништење двојице Хамфријевих убица и непријатељство двојице преживелих, Јорка и краљице Маргарет. Кроз ове догађаје земља је доведена до ивице хаоса. У трећем делу Шекспир нам показује сам хаос, потпуну превагу грађанског рата, чињење једног страшног дела за другим. У другом делу је остао неки витешки осећај [...] Али у трећем делу све пристојности витешког рата су напуштене. "

Породични сукоб и распад породице

Као што освета уступа место жељи за моћи, тако и национални политички сукоб уступа место малој породичној свађи. На пример, представа се отвара после Прве битке код Светог Олбанса (1455) и одмах драматизује договор између Хенрија и Јорка да ће династија Ланкастер после Хенријеве смрти пренети трон на кућу Јорка. Међутим, у стварности је овај споразум постигнут не Првом битком ко Сент Олбанса, већ Битком код Нортхамптона 1460. године, коју је Шекспир одлучио да не драматизује. Штавише, правна нагодба којом је Хенри пристао да се одрекне круне у корист Јоркове куће након његове смрти настала је због дуге парламентарне расправе, а не због личног споразума између Хенрија и Јорка, како је приказано у представи. Као таква, опсежна политичка расправа у трајању од пет година, која укључује готово све великаше у земљи, сажета је у представи у непосредан договор између двојице људи, што илуструје личну природу сукоба.

Други пример лика који такође персонализује национални сукоб и претвара га из политичке борбе у личну потрагу је Клифорд, чија се жеља за осветом због смрти његовог оца чини да му је једини разлог за борбу. Чини се да Клифорд није забринут за Хенријеву способност да води земљу, а чини се да његова жеља за личном осветом надмашује било какав смисао да помогне кући Ланкастер јер вјерује да је то исправна ствар. Слично томе, Ворикове касније акције у представи, како и сам признаје, немају никакве везе са тим да Хенри остане краљ, већ се заснивају у потпуности на његовим личним осећањима према Едварду; више се бави рушењем куће Јорка него подизањем куће Ланкастер. Као такав, "савез Јорк-Ворик дегенерише у породичну свађу, још ситничавије у својој око-за-око предвидивости од свађа Јорка и Ланкастера." Иако су сукоби приказани у представи национални, многи ликови их третирају као личну свађу.

Ова концентрација на личне и породичне аспекте рата доводи до друге главне теме у представи; распад породице. Током представе, породичне везе су показане као крхке и непрестано угрожене. Прво кршење породичних веза долази када Хенри пристане да после смрти пренесе круну Јорковој кући. То разбаштини његовог сина и чини круну комадом преносног власништва, пре него симбол династичке баштине или краљевског наслеђивања. Сви Хенријеви следбеници успаничени су овом одлуком, нико више него Маргарет која узвикује,

Ах, јадни човече, да сам умрла као девојка

И никад те нисам видела, никад ти нродила сина,

Видевши да си се показао тако неприродним оцем.

Да ли је заслужио да на тај начин изгуби право рођења?

Да си га волео, упола тако добро као и ја,

Или осетио ту бол коју сам једном ја за њега,

Или га хранио као ја својом крвљу,

Тамо би оставио најдражу крв свог срца,

Уместо да си тог дивљачког војводу учинио својим наследником

И разбаштинио свог јединог сина.

(1.1217–226)

Маргарет није сама у својим напорима да убеди Хенрија да је његова одлука погрешна. Клифорд га такође покушава да убеди, тврдећи да су очеви који не преносе успехе својим синовима неприродни;

Амбициозни Јорк, тражио је твоју круну,

Са осмехом, док је плео своје љуте мисли.

Он, само војвода, сина би имао за краља

И покренуо своје питање попут правог оца,

Иако си краљ, благословљен са добрим сином

Дао си сагласност да га разбаштине,

Што те чини оцоцем без срца.

Неразумна бића хране своје младе,

И иако је човеково лице застрашујуће пред њиховим очима,

Ипак, у заштити својих младих,

Који их није видео, чак са тим крилима

Које су некад користили за страшни лет,

Ратују с њим који се попео на њихово гнездо,

Нудећи властити живот у одбрани својих младих?

За срамоту, мој господине, учини их твојим преседаном.

Зар није било штета што је овај добар дечко

Ако изгуби право по рођењу по очевој кривици,

И дуго после тога каже свом детету:

'Шта су добили мој прадед и деда,

Мој безбрижни отац је љубазно препустио?

Ах, срамота је била ово! Погледај дечака,

И нека његово мушко лице, које обећава

Успешно богатство, очеличи твоје меко срце,

Да задржиш своје и оставиш њему.

(2.2.19–42)

Хенри се, међутим, не слаже с Клифордом, тврдећи да преношење терета краљевства није нужно оно што отац треба учинити, јер не доноси награду када је та титула у првом реду била незаконито стечена ("ствари лоше стечене, увек носе лош успех ": Хенри мисли на збацивање и атентат на Ричарда II од стране свог властитог деде Хенрија IV). Разбаштинивши свог сина, чини се да Хенри штити принца, осигуравајући да никада неће трпети тешкоће које је и сам доживео када му је сопствени отац оставио узурпирано наследство („Сину ћу оставити своја добра дела иза себе, бар да ми отац више није оставио“);

Али Клифорде, реци, зар си икад чуо

Да су ствари лоше стечене, икада имале успеха?

И јели био срећан тај син

Чији је отац због згртања отишао у пакао?

Оставићу мом сину моја племенита дела иза себе,

И да ми отац више није оставио,

Све остало се држи тако

Да доноси хиљаду пута више бриге за задржавање

Него да поседујем било који део ужитка.

(2.2.45–53)

Иако Маргарет и Клифорд тврде да је Хенри уништио породицу у споразуму с Јорком, чини се да и сам Хенри осјећа да је учинио услугу својој деци и спречио их да доживе будуће патње.

Јорков договор са Хенријем нема само последице за Хенријеву породицу, већ има последице и за Јорка. Јорк вољно жртвује личну славу због наследника, бирајући да неће постати сам краљ уз обећање да ће уместо њега бити синови и унуци. Међутим, скоро одмах након његовог договора с Хенријем, Јоркова породица се распала. Чин 1, сцена 2 симболично почиње тако што се Едвард и Ричард свађају; "Нема свађе, већ незнатна препирка" (л.6). Чин 1, Сцена 3 затим приказује убиство Јорковог најмлађег сина, док је у Чину 1, Сцени 4, сам Јорк мучен и убијен, уз сазнање да је Рутланд већ мртав. У том смислу, Јорк функционише као симболички лик утолико што су "лични губици који подвлаче Јоркову политичку" трагедију "[увеличали] тему представе о уништавању породичних односа грађанским ратом."

Распад Јоркове куће, међутим, не завршава се смрћу самог Јорка. Касније, у Чину 3, Сцена 2, Ричард даље разбија породицу откривајући своју амбицију да узурпира Едвардов престо и тиме разбаштини Едвардову децу, сопствене нећаке; "Ај, Едварде, часно употребљавај жене. / Да би био потрошен, срж, кости и све, / Да му из бедара не би никнула грана наде / Да би ме прешао из златног времена које тражим" (лл.124–127 ). Након убиства Хенрија, Ричард је затим изнео свој план да то постигне, обећавши да ће Едварда окренути против Кларенса:

Кларенсе пази, заклањаш ме од светлости,

Али ја ћу средити несносан дан за тебе,

Јер ћу шаптати у иностранство таква пророчанства

Да се Едвард уплаши за живот,

А онда да га очистим страха, ја ћу бити твоја смрт. (5.6.84–88)

У тој амбицији, Ричард се показао успешним, у потпуности уништавајући сопствену породицу у том процесу.

Такође је важно за тему распуштања породице чин 2, сцена 5, где отац несвесно убија свог сина, а син невољно убија оца. Стјуарт Хемптон-Ривс тврди да је та сцена симболична, и односи се на расправу о регрутовању у Енглеској током 1580-их и 1590-их. Холандски револт против Шпанског царства почео је 1568. године, и иако су Енглеска и Француска обе подржавале Холандију, званично су остале неутралне из страха да не разљуте Шпанце. Међутим, 1585. године Елизабета I је потписала споразум који је званично увео Енглеску у сукоб, уз обећање 6.500 војника (који је затим промењен у 8.000 војника) за Холанђане. Као таква, за снабдевање ових трупа била је потребна мобилизација и влада је на тај начин заменила традиционални феудални систем, при чему су локални племићи дизали војске од својих сопствених закупаца, националном војном обавезом. То није прошло без полемике, а инцидент у којем су учествовали очеви и синови алудира на обе праксе; феудални систем и национални систем. Кад је открио да је убио оца, син се жали: "Од краља сам из Лондона био потеран у војску./ Мој отац, као човек грофа Ворика, / Дошао је за Јорка, притиснут од свог господара "(2.5.64–66). Син је напустио породични дом и отпутовао у Лондон, где је након избијања рата уписан у краљеву војску. Отац је остао код куће и био је приморан да се придружи војсци локалног племића (тј. Ворика). Тако су завршили на супротним странама у сукобу, јер регионална стабилност уступа место националном нескладу и социјалном слому, а рат почиње буквално растурати породице.

Екранизација

Британска телевизија ББЦ 2 извела је 2012-2016. комплетну екранизацију 8 највећих Шекспирових историјских драма, у облику мини-серије под насловом Шупља Круна (енгл. The Hollow Crown). Наслов серије узет је из стиха у драми Ричард II:

Јер у шупљој круни

Што окружује смртне слепоочнице краља

Смрт држи свој двор ...

- Ричард II, чин 3, сцена 2.

Прва сезона, која садржи 4 драме које образују прву тетралогију (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) снимљена је 2012. Друга сезона, под насловом Шупља Круна: Ратови Ружа (енгл. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) снимљена је 2016. Друга сезона екранизовала је историјске драме друге тетралогије: сва три дела Хенрија VI (у две епизоде) и Ричарда III, са Бенедиктом Камбербачом у улози Ричарда од Глостера (касније Ричарда III).

Референце

Све референце на Хенрија VI, део 3, осим ако није другачије одређено, преузимају се из Оксфордског Шекспира (енгл. Oxford Shakespeare (Martin)), заснованог на тексту Првог фолија из 1623. године. По његовом референцијалном систему, 4.3.15 значи чин 4, сцена 3, ред 15.

Литература

• Bate, Jonathan and Rasmussen, Eric (eds.) Henry VI, Parts I, II and III (The RSC Shakespeare; London: Macmillan, 2012)
• Cairncross, Andrew S. (ed.) King Henry VI, Part 3 (The Arden Shakespeare, 2nd Series; London: Arden, 1964)
• Cox, John D. and Rasmussen, Eric (eds.) King Henry VI, Part 3 (The Arden Shakespeare, 3rd Series; London: Arden, 2001)
• Crane, Milton (ed.) Henry VI, Part Three (Signet Classic Shakespeare; New York: Signet, 1968; revised edition, 1989; 2nd revised edition 2005)
• Day, Gillian (ed.) Henry VI, Part Three (The New Penguin Shakespeare, 2nd edition; London: Penguin, 2007)
• Dover Wilson, John (ed.) The Third Part of Henry VI (The New Shakespeare; Cambridge: Cambridge University Press, 1952)
• Evans, G. Blakemore (ed.) The Riverside Shakespeare (Boston: Houghton Mifflin, 1974; 2nd edn., 1997)
• Greenblatt, Stephen; Cohen, Walter; Howard, Jean E. and Maus, Katharine Eisaman (eds.) The Norton Shakespeare: Based on the Oxford Shakespeare (London: Norton, 1997; 2nd edn., 2008)
• Hart, H.C. and Pooler, C. Knox (eds.) The Third Part of Henry the Sixt (The Arden Shakespeare, 1st Series; London: Arden, 1910)
• Hattaway, Michael (ed.) The Third Part of King Henry VI (The New Cambridge Shakespeare; Cambridge: Cambridge University Press, 1993)
• Martin, Randall (ed.) Henry VI, Part Three (The Oxford Shakespeare; Oxford: Oxford University Press, 2001)
• Montgomery, William (ed.) Henry VI Part III (The Pelican Shakespeare, 2nd edition; London: Penguin, 2000)
• Praetorius, Charles (2007). The Whole Contention, 1619; Part Two: The True Tragedie of Richard Duke of Yorke. Montana: Kessinger Publishing. 
• Sanders, Norman (ed.) Henry VI, Part Three (The New Penguin Shakespeare; London: Penguin, 1981)
• Turner Jr., Robert K. and Williams, George Walton (eds.) The Third Part of Henry the Sixth (The Pelican Shakespeare; London: Penguin, 1967; revised edition 1980)
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (eds.) The Oxford Shakespeare: The Complete Works (Oxford: Oxford University Press, 1986; 2nd edn., 2005)
• Werstine, Paul and Mowat, Barbara A. (eds.) Henry VI, Part 3 (Folger Shakespeare Library; Washington: Simon & Schuster, 2008)

Додатна литература

• Alexander, Peter. Shakespeare's Henry VI and Richard III (Cambridge: Cambridge University Press, 1929)
• Berry, Edward I. Patterns of Decay: Shakespeare's Early Histories (Charlottesville: Virginia University Press, 1975)
• Born, Hanspeter. "The Date of 2, 3 Henry VI", Shakespeare Quarterly, 25:3 (Autumn, 1974), 323–334
• Brockbank, Philip. "The Frame of Disorder – Henry VI" in John Russell Brown and Bernard Harris (editors), Early Shakespeare (London: Hodder & Stoughton, 1961), 72–99
•  ——— . "Shakespeare: His Histories, English and Roman" in Christopher Ricks (editor), The New History of Literature (Volume 3): English Drama to 1710 (New York: Peter Bedrick, 1971), 148–181
• Bullough, Geoffrey (1960). Narrative and Dramatic Sources of Shakespeare (Volume 3): Early English History Plays. Columbia: Columbia University Press. 
• Candido, Joseph. "Getting Loose in the Henry VI Plays", Shakespeare Quarterly, 35:4 (Winter, 1984), 392–406
• Clarke, Mary. Shakespeare at the Old Vic, Volume 4 (1957–1958): Hamlet, King Henry VI Parts 1, 2 and 3, Measure for Measure, A Midsummer Night's Dream, King Lear, Twelfth Night (London: A. & C. Black, 1958)
• Conn Liebler, Naomi. "King of the Hill: Ritual and Play in 3 Henry VI" in John W. Velz (editor), Shakespeare's English Histories: A Quest for Form and Genre (New York: Medieval & Renaissance Texts, 1996), 31–54
• Daniel, P.A. A Time Analysis of the Plots of Shakespeare's Plays (London: New Shakspere Society, 1879)
• Dobson, Michael S (1995). The Making of the National Poet: Shakespeare, Adaptation and Authorship, 1660–1769. Oxford, Oxford University Press. 
• Dockray, Keith (2000). Henry VI, Margaret of Anjou and the Wars of the Roses: A Source Book. Stroud: Sutton Publishing. 
• Doran, Madeleine (1928). Henry VI, Parts II and III: Their Relation to the Contention and the True Tragedy. Iowa: University of Iowa Press. 
• Duthie, G.I. Shakespeare (London: Hutchinson, 1951)
• Foakes, R.A. and Rickert R.T. (eds.) Henslowe's Diary (Cambridge: Cambridge University Press, 1961; 2nd edn. edited by only Foakes, 2002)
• Frey, D.L. The First Tetralogy: Shakespeare's Scrutiny of the Tudor Myth (The Hague: Mouton, 1976)
• Goodwin, John (1964). Royal Shakespeare Theatre Company, 1960–1963. London: Max Reinhardt. 
• Goy-Blanquet, Dominique. "Elizabethan Historiography and Shakespeare's Sources", in Michael Hattaway (editor), The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 57–70
• Grafton, Richard. A Chronicle at Large, 1569
• Greg. W.W. "'The Bad Quartos' of 2 and 3 Henry VI", The Review of English Studies, 13 (1937), 64–72
• Griffiths, Ralph A. The Reign of King Henry VI (London: Ernest Benn, 1981; 2nd edn. 1998)
• Hall, Edward. The Union of the Two Noble and Illustre Families of Lancaster and York, 1548
• Halliday, F.E. A Shakespeare Companion, 1564–1964 (Baltimore: Penguin, 1964)
• Heywood, Thomas. An Apology for Actors, 1612
• Hodgdon, Barbara. The End Crowns All: Closure and Contradiction in Shakespeare's Histories (Princeton: Princeton University Press, 1991)
• Holderness, Graham (2000). Shakespeare: The Histories. New York: Macmillan. 
• Holinshed, Raphael. Chronicles of England, Scotland and Ireland, 1587
• Jones, Emrys (1977). The Origins of Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. 
• Jonson, Ben. The Masque of Blackness, 1605
• Kastan, David Scott. "Shakespeare and English History", in Margreta de Grazia and Stanley Wells (editors), The Cambridge Companion to Shakespeare (Cambridge: Cambridge University Press, 2001), 167–183
• Kay, Carol McGinis. "Traps, Slaughter and Chaos: A Study of Shakespeare's Henry VI plays", Studies in the Literary Imagination, 5 (1972), 1–26
• Lee, Patricia-Ann. "Reflections of Power: Margaret of Anjou and the Dark Side of Queenship", Renaissance Quarterly, 39:2 (Summer, 1986), 183–217
• Lull, Janis. "Plantagenets, Lancastrians, Yorkists and Tudors: 1–3 Henry VI, Richard III, Edward III", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 106–125
• Martin, Randall. "Elizabethan Pageantry in Henry VI", University of Toronto Quarterly, 60:1 (Spring, 1990), 244–264
•  ——— . ""A Woman's generall: what should we feare?": Queen Margaret Thatcherized in Recent Productions of 3 Henry VI", in Edward J. Esche (editor), Shakespeare and his Contemporaries in Performance (London: Ashgate, 2000)
•  ——— . "The True Tragedy of Richard Duke of York and 3 Henry VI: Report and Revision", Review of English Studies, 53 (2002), 8–30
• McAlindon, Tom. "Swearing and Foreswearing in Shakespeare's Histories", Review of English Studies, 51 (2000), 208–229
• Muir, Kenneth. The Sources of Shakespeare's Plays (London: Routledge, 1977; rpt 2005)
• Myers, Norman J. "Finding a "Heap of Jewels" in "Lesser" Shakespeare: The Wars of the Roses and Richard Duke of York", New England Theatre Journal, 7 (1996), 95–107
• Onions, C.T. A Shakespeare Glossary (Oxford: Oxford University Press, 1953; 2nd edn. edited by Robert D. Eagleson, 1986)
• Pearson, Richard. A Band of Arrogant and United Heroes: The Story of the Royal Shakespeare Company's Staging of The Wars of the Roses (London: Adelphi, 1991)
• Pendleton, Thomas A. (ed.) Henry VI: Critical Essays (London: Routledge, 2001)
• Pugliatti, Paola (1996). Shakespeare the Historian. New York: Palgrave. 
• Rackin, Phyllis. "Foreign Country: The Place of Women and Sexuality in Shakespeare's Historical World", in Richard Burt and John Michael Archer (editors) Enclosure Acts: Sexuality, Property and Culture in Early Modern England (Ithaca: Cornell University Press, 1994), 68–95
•  ——— . "Women's Roles in the Elizabethan History Play", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 71–88
• Rackin, Phyllis and Howard, Jean E. Engendering a Nation: A Feminist Account of Shakespeare's English Histories (London: Routledge, 1997)
• Reed, Robert Rentoul. Crime and God's Judgement in Shakespeare (Lexington: University Press of Kentucky, 1984)
• Ribner, Irving. The English History Play in the Age of Shakespeare (London: Routledge, 1957; 2nd edn. 1965)
• Riggs, David. Shakespeare's Heroical Histories (Cambridge: Cambridge University Press, 1971)
• Rossiter, A.P. "Ambivalence: The Dialectics of the Histories", in Russ McDonald (editor), Shakespeare: An Anthology of Criticism and Theory, 1945–2000 (Oxford: Blackwell, 2004), 100–115
•  ——— . Angel with Horns: Fifteen Lectures on Shakespeare (London: Longmans, 1961; edited by Graham Storey)
• Shaheen, Naseeb. Biblical References in Shakespeare's History Plays (London: Associated University Presses, 1989)
• Speaight, Robert (1973). Shakespeare on the Stage: An Illustrated History of Shakespearean Performance. London: Collins. 
• Swandler, Homer D. "The Rediscovery of Henry VI", Shakespeare Quarterly, 29:2 (Summer, 1978), 146–163
• Tillyard. E. M. W. Shakespeare's History Plays (London: The Athlone Press, 1944; rpt. 1986)
• Urkowitz. Steven "If I mistake in those foundations which I build upon": Peter Alexander's textual analysis of Henry VI Parts 2 and 3", English Literary Renaissance, 18:2 (Summer, 1988), 230–256
• Watkins, Ronald. "The only Shake-scene", Philological Quarterly, 54:1 (Spring, 1975), 47–67
• Wells, Robert Headlam. "The Fortunes of Tillyard: Twentieth-Century Critical Debate on Shakespeare's History Plays", English Studies, 66:4 (Winter, 1985), 391–403
• Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (1987). William Shakespeare: A Textual Companion. Oxford: Oxford University Press. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Williamson, Marilyn L. ""When Men Are Rul'd by Women": Shakespeare's First Tetralogy", Shakespeare Studies, 19 (1987), 41–59
• F. P. Wilson|Wilson, F.P. Shakespearian and Other Studies (Oxford: Oxford University Press, 1969; edited by Helen Gardner)
• Womersley, D.J. "3 Henry VI: Shakespeare, Tacitus and Parricide", Notes & Queries, 230:4 (Winter, 1985), 468–473

Спољашње везе

• Henry VI, Part 3 – from Project Gutenberg.
• The Third part of King Henry the Sixth – scene-indexed HTML version of the play.
• King Henry VI, Part 3 – scene-indexed, searchable HTML version of the play.
• The third Part of King Henry the Sixt – PDF version, with original First Folio spelling.
• The true Tragedie of Richard Duke of Yorke Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2015) – HTML version of the 1595 octavo.
• Henry the Sixth, Part 3 Home Page at Internet Shakespeare Editions.
• Henry VI, Part 3 public domain audiobook at LibriVox
• Henry VI at Shakespeare Illustrated. Accessed 30 October 2018.
• "Alarums and Defeats: Henry VI on Tour", by Stuart Hampton-Reeves; Early Modern Literary Studies, 5:2 (September, 1999), 1–18.
• The Third Part of Henry the Sixt на сајту IMDb (језик: енглески) (BBC Television Shakespeare Version).