Хасијум
| Општа својства | |||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Име, симбол | хасијум, Hs[а] | ||||||||||||||||||||
| У периодноме систему | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
| Атомски број (Z) | 108 | ||||||||||||||||||||
| Група, периода | група 8, периода 7 | ||||||||||||||||||||
| Блок | d-блок | ||||||||||||||||||||
| Категорија | прелазни метал | ||||||||||||||||||||
| Ел. конфигурација | |||||||||||||||||||||
по љускама | 2, 8, 18, 32, 32, 14, 2 | ||||||||||||||||||||
| Физичка својства | |||||||||||||||||||||
| Агрегатно стање | чврст (предвиђено)[3] | ||||||||||||||||||||
| Густина при с.т. | 41 g/cm3 (предвиђено)[4] | ||||||||||||||||||||
| Атомска својства | |||||||||||||||||||||
| Енергије јонизације | 1: 730 kJ/mol 2: 1760 kJ/mol 3: 2830 kJ/mol (остале) (предвиђено)[5] | ||||||||||||||||||||
| Атомски радијус | 126 pm (процењено)[4] | ||||||||||||||||||||
| Ковалентни радијус | 134 pm (процењено)[6] | ||||||||||||||||||||
| Остало | |||||||||||||||||||||
| Кристална структура | збијена хексагонална (HCP) (предвиђено)[3] | ||||||||||||||||||||
| CAS број | 54037-57-9 | ||||||||||||||||||||
| Историја | |||||||||||||||||||||
| Именовање | по Hassia-и, латински за Хесен, Немачка, где је откривен[7] | ||||||||||||||||||||
| Откриће | Gesellschaft für Schwerionenforschung (1984) | ||||||||||||||||||||
| Главни изотопи | |||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
Хасијум (Hs, лат. hassium), претходно уннилоктијум (Uno), прелазни је метал.[8][9] Назив је добио по једној од Немачких савезних држава, Хесену. Први пут га је изоловао 1984. године тим немачких истраживача који су предводили Петер Армбрустер и Готфрид Минценберг. Он је синтетички (не налази се у природи већ је добијен вештачки) и радиоактивни елемент. Најстабилнији познати изотоп хасијума је 277Hs, са временом полураспада од око 30 секунди. До данас је синтетизирано више од 100 атома хасија.[10]
У периодном систему налази се у d-блоку трансактиноидних елемената. Хасијум припада елементима 7. периоде и 8. групе периодног система, па је стога шести члан 6d серије прелазних метала. Хемијски експерименти потврдили су да се хасијум понаша као тежи хомолог осмијума из 8. групе елемената. Његове хемијске особине су само делимично проучене, а до данас је познато да у великој мери одговарају особинама других елемената из исте групе. Очекује се да би хасијум у већим количинама могао бити сребрнасти метал који лако реагује са кисеоником из ваздуха, градећи испарљиви тетроксид.
Историја
[уреди | уреди извор]Прву синтезу елемента 108 покушао је 1978. године руски тим научника којег су предводили Јури Цолакович Оганесјан и Владимир Утјонков на Заједничком институту за нуклеарна истраживања (JINR) у руском граду Дубна, користећи реакције којим би могли добити изотопе хасијума-270 и 264. Међутим, добијени подаци нису били у складу са очекиваним, те су пет година касније извели нове експерименте, када су ова два изотопа хасијума добијена заједно са изотопом 263. Експеримент је поновљен 1984. и потврђен.[10]
Хасијум је званично откривен 1984. године, а открио га је немачки тим истраживача којег су предводили Петер Армбрустер и Готфрид Минценберг на Институту за истраживање тешких јона (нем. Gesellschaft für Schwerionenforschung, GSI) у Дармштату. Научници су бомбардовали мету сачињену од изотопа олова-208 са убрзаним језгрима атома жељеза-58, након чега су добили три атома изотопа хасијума-265.[11] Након тог открића настала је полемика у научним круговима о томе ко би званично требао добити заслуге за откриће хасијума. IUPAC-ова трансфермијска радна група (TWG) у свом извештају 1992. назначила је сарадњу немачких научника као званично откриће елемента. Навели су да је Институт у Дармштату „детаљније, и уз боља убеђења” пружио доказе, а пошто су комбиновани подаци из Дубне и Дармштата потврдили да је синтетисани елемент управо хасијум, GSI је добио заслуге за откриће. IUPAC-ова група је претходно знала да су подаци такође давали основа да се руско откриће из 1983. наведе као званично, али су навели да је „елемент 108 са великом вероватноћом играо значајну улогу у експерименту у Дубни”.[10][12]
Име хасијум предложили су Петер Армбрустер и његови сарадници, који су званично признати као откривачи елемента 1992, а извели су га из латинског имена немачке савезне покрајине Хесен (Hassia), где се институт и налази.[10][13] Користећи Мендељејеву предложену номенклатуру за неименоване и неоткривене хемијске елементе, хасијум би се требао звати и ека-осмијум. Године 1979. током такозваних "Трансфермијских ратова" (али пре синтезе хасијума), IUPAC је објавио препоруке према којим би се овај елемент требао називати уннилоктијум (са припадајућим симболом Uno),[14] што је представљало систематско привремено име, све док се елемент не открије (и откриће потврди), те се затим не додели стално име. Иако су хемичари и физичари генерално прихватили име хасијум, почев од школа до напредне литературе, многи научници су игнорисали IUPAC-ову препоруку, те га зову једноставно "елемент 108" са симболом (108), или само 108, док неки користе предложено име „хасијум”.[15]
IUPAC-ова комисија је 1994. предложила да се елемент 108 назове ханијум (Hn) према немачком физичару Нобеловцу Оту Хану, након ранијег предлога отоханијум (Oh),[16] иако је дугогодишња пракса била да особа или особе које открију елемент имају право да предложе име,[17] тако да би се елементи названи по Хану и Лизи Мајтнер (мајтнеријум) налазили један до другог, у част њиховом заједничком открићу нуклеарне фисије.[16] Овај потез је био због тога што нису сматрали да је покрајина Хесен ишта „учинила” да би се елемент назвао по њој.[10] Након протеста немачких научника и Америчког хемијског друштва, IUPAC се предомислио те је назив хасијум (Hs) интернационално прихваћен 1997. године.[10][18]
Предвиђене особине
[уреди | уреди извор]Разни прорачуни показују да би хасијум требао бити најтежи познати елемент из 8. групе периодног система, и да је то у складу са периодним законима. Његове особине би генерално требале одговарати онима које се очекују за теже хомологе осмијума, уз неколико незнатних одступања због релативистичких ефеката.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ The most stable isotope of hassium cannot be determined based on existing data due to uncertainty that arises from the low number of measurements. The confidence interval of half-life of 269Hs corresponding to one standard deviation is, based on existing data, 16±6 seconds, whereas that of 270Hs is 9±4 seconds. It is also possible that 277mHs is more stable than both of these, with its half-life likely being 110±70 seconds, but only one event of decay of this isotope has been registered ажурирано: 2016.[ажурирање].[1][2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Radioactive Elements”. Commission on Isotopic Abundances and Atomic Weights (на језику: енглески). 2018. Приступљено 2020-09-20.
- ^ Audi 2017, стр. 030001-136.
- ^ а б Östlin, A. (2013). „Transition metals”. Electronic Structure Studies and Method Development for Complex Materials (PDF) (Licentiate). стр. 15—16. Приступљено 24. 10. 2019.
- ^ а б Hoffman 2006, стр. 1691.
- ^ Hoffman 2006, стр. 1673.
- ^ Robertson, M. (2011). „Chemical Data: Hassium”. Visual Elements Periodic Table. Royal Society of Chemistry. Приступљено 28. 11. 2012.
- ^ Emsley, J. (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (New изд.). Oxford University Press. стр. 215–217. ISBN 978-0-19-960563-7.
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
- ^ а б в г д ђ Emsley John (2011). Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements (novo изд.). New York, NY: Oxford University Press. стр. 215–7. ISBN 978-0-19-960563-7.
- ^ Münzenberg G.; Armbruster P.; Folger H.; Heßberger F. P. (1984). „The identification of element 108” (PDF). Zeitschrift für Physik A. 317 (2): 235—236. Bibcode:1984ZPhyA.317..235M. doi:10.1007/BF01421260. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 11. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2017.
- ^ Barber, R. C.; Greenwood N. N.; Hrynkiewicz A. Z.; Jeannin Y. P.; Lefort M. (1993). „Discovery of the transfermium elements. Part II: Introduction to discovery profiles. Part III: Discovery profiles of the transfermium elements”. Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1757. doi:10.1351/pac199365081757.; za prvi dio vidi: Wapstra, A. H. (1991). „Criteria that must be satisfied for the discovery of a new chemical element to be recognized”. Pure Appl. Chem. 63 (6): 879—886. doi:10.1351/pac199163060879.
- ^ Ghiorso A.; Seaborg Glenn T.; Organessian Yu. Ts.; Zvara I.; Armbruster P. (1993). „Responses on 'Discovery of the transfermium elements' by Lawrence Berkeley Laboratory, California; Joint Institute for Nuclear Research, Dubna; and Gesellschaft fur Schwerionenforschung, Darmstadt followed by reply to responses by the Transfermium Working Group”. Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1815—1824. doi:10.1351/pac199365081815.
- ^ Chatt, J. (1979). „Recommendations for the naming of elements of atomic numbers greater than 100”. Pure and Applied Chemistry. 51 (2): 381—384. doi:10.1351/pac197951020381.
- ^ Haire, Richard G. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 изд.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. ISBN 1-4020-3555-1.
- ^ а б nepoznat (1994). „Names and symbols of transfermium elements (IUPAC Recommendations 1994)”. Pure and Applied Chemistry. 66 (12): 2419. doi:10.1351/pac199466122419.
- ^ „IUPAC verabschiedet Namen für schwere Elemente: GSI-Vorschläge für die Elemente 107 bis 109 akzeptiert” (PDF). GSI-Nachrichten (на језику: немачки). Gesellschaft für Schwerionenforschung. 1. 3. 1997.
- ^ nepoznat (1997). „Names and symbols of transfermium elements (IUPAC Recommendations 1997)”. Pure and Applied Chemistry. 69 (12): 2471. doi:10.1351/pac199769122471.
Литература
[уреди | уреди извор]- Audi, G.; Kondev, F. G.; Wang, M.; et al. (2017). „The NUBASE2016 evaluation of nuclear properties” (PDF). Chinese Physics C. 41 (3): 030001. Bibcode:2017ChPhC..41c0001A. S2CID 126750783. doi:10.1088/1674-1137/41/3/030001.
- Barber, R. C.; Greenwood, N. N.; Hrynkiewicz, A. Z.; et al. (1993). „Discovery of the Transfermium elements” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1757—1814. S2CID 195819585. doi:10.1351/pac199365081757. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 9. 2016. г. Приступљено 7. 9. 2016.
- Beiser, A. (2003). Concepts of modern physics (6th изд.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-244848-1. OCLC 48965418.
- Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements
(2nd изд.). Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-08-037941-8.
- Hoffman, D. C.; Ghiorso, A.; Seaborg, G. T. (2000). The Transuranium People: The Inside Story. World Scientific. ISBN 978-1-78-326244-1.
- Kragh, H. (2018). From Transuranic to Superheavy Elements: A Story of Dispute and Creation. Springer. ISBN 978-3-319-75813-8.
- Hoffman, D. C.; Lee, D. M.; Pershina, V. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss, L. R.; Edelstein, N. M.; Fuger, J. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements
- Lide, D. R. (2004). Handbook of chemistry and physics
- Zagrebaev, V.; Karpov, A.; Greiner, W. (2013). „Future of superheavy element research: Which nuclei could be synthesized within the next few years?”. Journal of Physics: Conference Series. 420 (1): 012001. Bibcode:2013JPhCS.420a2001Z. ISSN 1742-6588. S2CID 55434734. arXiv:1207.5700
. doi:10.1088/1742-6596/420/1/012001.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |