Пређи на садржај

Универзитет у Хајделбергу

С Википедије, слободне енциклопедије
Универзитет у Хајделбергу
Ruprecht-Karls-Universität Heidelberg
Грб Универзитета у Хајделбергу
МотоSemper Apertus[1]
Мото (на српском)Увек отворено
Типдржавни
Оснивање1386
Буџет765 мил. евра(2018)[2]
КанцеларHolger Schroeter
ПредседникБернхард Ајтел
РекторБернхард Ајтел (нем. Bernhard Eitel)
Број запослених8.397[3]
Наставно особље4.196
Број студената28.653 (зимски семестар 2019/20)[4][5]
ЛокацијаХајделберг,  Немачка
Боје  
АфилијацијеGerman Universities Exellence Initiative,
LERU,
Coumbra Group,
U15,
EUA
Веб-сајтwww.uni-heidelberg.de
Универзитет у Хајделбергу на карти Немачке
Универзитет у Хајделбергу
Универзитет у Хајделбергу
Универзитет у Хајделбергу на мапи Немачке

Универзитет у Хајделбергу (нем. Ruprecht-Karls-Universität Heidelberg), званично „Универзитет Рупрехт-Карл“, основан је 1386.[6] На њему су дјеловали неки од најпознатијих мислилаца и научника свих времена: Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Ханс Георг Гадамер, Јирген Хабермас, Карл Ото Апел и Хана Арент. Један од његових студената, Карл фон Драјс је 1817. патентирао бицикл. На овом универзитету, хемичари Поселт и Риман су открили да је никотин главни фармаколошки активни састојак дувана. И поред овако значајних достигнућа и високе репутације професора, универзитет је био прва образовна институција која је избацила све студенте и професоре јеврејског поријекла када су нацисти дошли на власт.[7]

На Универзитету се данас налазе многобројне научне институције: Европска молекуларно-биолошка лабораторија, Европска молекуларно-биолошка организација, Немачки центар за истраживање рака, Институти Макса Планка за медицинска истраживања, астрономију, нуклеарну физику и компаративно јавно и међународно право. Кроз Универзитет су прошли бројни Нобеловци: Роберт Вилхелм Бунсен, Ото Мејерхоф, Волфганг Кетерле, Георг Витиг и Карл Бош. Према подацима из 2017, 29 добитника Нобелове награде је повезано са овим универзитетом.[8] Ту су студирали и неки од првих Срба послатих на школовање у западну Европу, као: Коста Цукић, Јован Ристић, Јеврем Грујић, Љубомир Каљевић, Сима Тројановић, Владимир Јакшић, Љубомир Ненадовић, Светозар Марковић, Димитрије Матић, Аћим Чумић, Стојан Вељковић и касније Татомир Анђелић. На Универзитету у Хајделбергу студирао је и Петар Петровић, син краља Николе.

Хајделберг је био кообразовна установа од 1899. Универзитет се састоји од дванаест факултета и нуди програме студија на додипломским, постдипломским и постдокторским студијама у око 100 дисциплина.[9] Хајделберг се састоји од три велика кампуса: хуманистичке науке се претежно налазе у старом граду Хајделберга, природне науке и медицина у четврти Нојхајмер Фелд и друштвене науке у предграђу Бергхајм. Језик наставе је обично немачки, док се знатан број дипломских диплома нуди на енглеском, као и неке на француском.[10][11]

Савремена научна психијатрија, психофармакологија, психијатријска генетика,[12] физика животне средине,[13] и савремена социологија[14] уведене су као научне дисциплине на факултету у Хеиделбергу. На овом универзитету се годишње комплетира приближно 1.000 доктората, при чему више од једне трећине докторанада долази из иностранства.[15][16] Међународни студенти из око 130 земаља чине више од 20 одсто укупног студентског тела.[17] Хајделберг је део немачке иницијативе универзитета изузетности, припадник је асоцијације У15, као и један од оснивача Лиге европских истраживачких универзитета и групе Coimbra. Универзитет у Хеиделбергу заузима водеће позиције на ранг листама и ужива високу академску репутацију.[18]

Историја

[уреди | уреди извор]

Оснивање

[уреди | уреди извор]
Године 1386, Универзитет у Хајделбергу је основао Руперт I по инструкцији папе Урбана VI који је захтевао да се моделује по узору на древни Универзитет у Паризу.

Велики раскол из 1378. омогућио је Хајделбергу, релативно малом граду и престоници бирачког тела Палатината, да добије сопствени универзитет.[19] Велики раскол је покренут избором двојице папа након смрти папе Гргура XI исте године.[19] Један наследник је боравио у Авињону (изабрали су га Французи), а други у Риму (изабрали италијански кардинали).[19] Немачки световни и духовни лидери изразили су подршку наследнику у Риму, што је имало далекосежне последице по немачке студенте и наставнике у Паризу: изгубили су стипендије и морали су да оду.[20]

Руперт I је препознао повољне околности и покренуо разговоре са Куријом, који су на крају довели до папске буле за оснивање универзитета. Након што је 23. октобра 1385. добио дозволу од папе Урбана VI за оснивање школе општих студија (лат. studium generale), коначна одлука о оснивању универзитета донета је 26. јуна 1386. по налогу Руперта I, грофа Палатина на Рајни.[21] Како је наведено у папској повељи, универзитет је направљен по узору на Универзитет у Паризу и обухватао је четири факултета: филозофски, теолошки, јуриспруденцију и медицину.[22]

Дана 18. октобра 1386. специјална папска велика миса у Хајлигајсткирчеу била је церемонија којом је основан универзитет.[21] Дана 19. октобра 1386. одржано је прво предавање,[21] чиме је Хајделберг постао најстарији универзитет у Немачкој.[23] Новембра 1386, Марсилијус од Ингена је изабран за првог ректора универзитета.[24] Мото ректорског печата био је semper apertus — тј. „књига учења је увек отворена“.[25] Универзитет је брзо растао и у марту 1390. године је било уписано 185 студената на универзитет.[26]

Свечана миса је одржана у Хајлигајсткирчеу 1386. године како би се обележило и благословило оснивање универзитета.

Касни средњи век

[уреди | уреди извор]

Између 1414. и 1418. професори теологије и јуриспруденције овог универзитета су учествовали на Сабору у Констанци и били су саветници Луја III, који је присуствовао овом савету као представник цара и главни магистрат царства. То је резултирало успостављањем добре репутације за универзитет и његове професоре.[27]

Због утицаја Марсилија, универзитет је у почетку предавао номинализам или via moderna. Године 1412, реализам и учење Џона Виклифа били су забрањени на универзитету, али је касније, око 1454. године, универзитет одлучио да ће се предавати реализам или via antique, чиме су уведена два паралелна начина (ambae viae).[28]

Прелаз са схоластичке на хуманистичку културу извршио је канцелар и бискуп Јохан фон Далберг крајем 15. века. Хуманизам су на Хајделбершком универзитету посебно заступали оснивачи старије немачке хуманистичке школе Рудолф Агрикола, Конрад Селтес, Јакоб Вимпфелинг и Јохан Ројхлин. Енеас Силвиус Пиколомини је био канцелар универзитета у својству проректора Вормса, и касније га је увек фаворизовао у виду свог пријатељства и добре воље као папа Пије II. Папа Сиксто IV је 1482. дозволио лаицима и ожењеним мушкарцима да буду именовани за професоре медицине путем папске диспензације. Папа Јулије III је 1553. године одобрио доделу црквених бенефиција световним професорима.[29]

Реформација и модерно доба

[уреди | уреди извор]

Расправа Мартина Лутера у Хајделбергу у априлу 1518. оставила је трајан утицај, а његове присталице међу наставницима и научницима убрзо су постали водећи реформатористи у југозападној Немачкој. Пошто се бирачко тело Палатината окренуло реформисаној вери, Ото Хенри, електор Палатина, претворио је универзитет у калвинистичку институцију. Године 1563, Хајделбершки катекизам је настао у сарадњи чланова универзитетске школе богословља.

Како је 16. век пролазио, касни хуманизам је закорачио поред калвинизма као преовлађујућа школа мишљења; и личности као што су Паул Шед, Јан Грутер, Мартин Опиц и Матеус Меријан предавали су на универзитету. Овај универзитет је привукао научнике са целог континента и развио се у културни и академски центар.[30] Међутим, са почетком Тридесетогодишњег рата 1618. године, интелектуално и фискално богатство универзитета опада. Године 1622, тада светски позната Библиотека Палатина (библиотека универзитета) је украдена из Универзитетске катедрале и однета у Рим. Напори за реконструкцију након тога су поражени од трупа краља Луја XIV, које су скоро потпуно уништиле Хајделберг 1693. године.[31][32]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Mission Statement”. uni-heidelberg.de. Приступљено 13. 4. 2017. 
  2. ^ „Daten und Fakten – Finanzen”. Universität Heidelberg. Приступљено 26. 3. 2020. 
  3. ^ „Daten und Fakten - Personal”. Universität Heidelberg. Приступљено 26. 3. 2020. 
  4. ^ „Kennzahlen Studium – Studierende und Wissenschaftlicher Nachwuchs”. Universität Heidelberg. Приступљено 26. 3. 2020. 
  5. ^ „Studierendenstatistik WS 2012/2013” (PDF). www.uni-heidelberg.de (на језику: немачки). 
  6. ^ Prague (1348) and Vienna (1365) were at that time also German-speaking universities, while Vienna still is. Irrespective of the shared language of instruction, Heidelberg is the oldest university in contemporary Germany.
  7. ^ Haaretz - Son gets Dad's Auschwitz tattoo on own arm Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јануар 2009), Приступљено 27. 4. 2013.
  8. ^ Watzke, Christian. „Nobel Laureates affiliated with Heidelberg University - Heidelberg University”. www.uni-heidelberg.de (на језику: енглески). Приступљено 2018-03-17. 
  9. ^ The university does not include departments of business, visual arts, and engineering, except for computer engineering. For a list of subjects offered see „Subjects offered at Heidelberg University”. Heidelberg University (на језику: немачки). Приступљено 2010-10-02. 
  10. ^ „List of courses on offer at Heidelberg University”. Heidelberg University. Приступљено 2016-07-21. 
  11. ^ „Über uns - HEIPAR e. V”. 
  12. ^ Burgmair, Wolfgang; Eric J. Engstrom; Matthias Weber; et al. (2000—2008). Emil Kraepelin. 7 vols. V: Kraepelin in Heidelberg, 1891–1903 (2005). Munich: Belleville. ISBN 978-3-933510-94-5. 
  13. ^ „Department of Physics and Astronomy”. Heidelberg University. Приступљено 2010-09-26. 
  14. ^ William Petersen, Against the Stream, Transaction Publishers, ISBN 978-0-7658-0222-4, 2004, Google Books, p. 24
  15. ^ „Graduate Academy of the University of Heidelberg”. Heidelberg University Homepage. Архивирано из оригинала 2007-12-15. г. Приступљено 2008-05-16. 
  16. ^ „Interview with Rector Bernhard Eitel - Vorstoss in die internationale Dimension”. Rhein Neckar Zeitung online. Архивирано из оригинала 2008-04-11. г. Приступљено 2008-05-16. 
  17. ^ „Heidelberg Research Magazine Ruperto Carola 1/2004”. Heidelberg University Homepage. Архивирано из оригинала 2016-03-03. г. Приступљено 2008-05-16. 
  18. ^ „Rankings”. Universität Heidelberg. 2018-10-29. 
  19. ^ а б в Cser 2007, стр. 31
  20. ^ Wolgast 1986, стр. 1–2
  21. ^ а б в Wolgast 1986, стр. 3
  22. ^ Hermans, Jos. M. M.; Nelissen, Marc, ур. (2005). Charters of Foundation and Early Documents of the Universities of the Coimbra Group. Varia Letteren (2 изд.). Leuven University Press. стр. 56—57. ISBN 978-90-5867-474-6. 
  23. ^ Wolgast 1986, стр. 1
  24. ^ Cser 2007, стр. 39
  25. ^ Wolgast 1986, стр. 5–6
  26. ^ Cser 2007, стр. 40
  27. ^ Cser 2007, стр. 43
  28. ^ Gabriel 1974, стр. 459–61
  29. ^ „Heidelberg University – Catholic Encyclopedia”. Catholic Online. Архивирано из оригинала 9. 9. 2017. г. Приступљено 16. 5. 2008. 
  30. ^ Cser 2007
  31. ^ „History of the University”. Heidelberg University Homepage. Архивирано из оригинала 19. 12. 2007. г. Приступљено 16. 5. 2008. 
  32. ^ „A history of the Church of St. Peter”. Heidelberg University Homepage. Архивирано из оригинала 2. 1. 2008. г. Приступљено 16. 5. 2008. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Cser, Andreas (2007). Kleine Geschichte der Stadt Heidelberg und ihrer Universität [Short history of the city of Heidelberg and its University] (на језику: немачки). Karlsruhe: Verlag G. Braun. ISBN 978-3-7650-8337-2. 
  • Gabriel, Astrid L. (1974). „"Via antiqua" and "via moderna" in the fiftennth century”. Ур.: Zimmermann, Albert. Antiqui und Moderni. Walter de Gruyter. стр. 459—61. ISBN 978-3-11-004538-3. OCLC 185583682. 
  • Remy, Steven P. (2002). The Heidelberg Myth: The Nazification and Denazification of a German University. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00933-2. 
  • Schlusemann, Rita (2003). „Power and creativity at the court of heidelberg”. Ур.: Martin Gosman; Alasdair A. MacDonald; Arie Johan Vanderjagt. Princes and princely culture, 1450–1650. 1. Brill. стр. 279—294. 
  • Eckart, Wolfgang U.; Sellin, Volker; Wolgast, Eike (2006). Die Universität Heidelberg im Nationalsozialismus (на језику: немачки). Berlin: Springer Verlag. ISBN 978-3-540-21442-7. 
  • Wolgast, Eike (1986). Die Universität Heidelberg: 1386–1986 (на језику: немачки). Berlin: Springer Verlag. ISBN 978-3-540-16829-4. 
  • Drüll, Dagmar (1991) [1986]. Heidelberger Gelehrtenlexikon, Bd. 1: 1803–1932, Bd. 2: 1652–1802, Bd. 3: 1386–1651, Bd. 4: 1933–1986 (на језику: немачки). Heidelberg: Springer. 
  • Happ, Sabine; Moritz, Werner (2003). Die Ruprecht-Karls-Universität Heidelberg, Ansichten - Einblicke - Rückblicke (на језику: немачки). Erfurt: Sutton Verlag. ISBN 978-3-89702-522-6. 
  • Hawicks, Heike; Runde, Ingo (Hgg.) (2016). Die Alte Aula der Universität Heidelberg, hrsg. im Auftrag des Rektors (на језику: немачки). Heidelberg. 
  • Hawicks, Heike; Runde, Ingo (Hgg.) (2017). Päpste – Kurfürsten – Professoren – Reformatoren. Heidelberg und der Heilige Stuhl von den Reformkonzilien des Mittelalters zur Reformation. Katalog zur Ausstellung im Kurpfälzischen Museum vom 21. Mai bis 22. Oktober 2017, hrsg. vom Universitätsarchiv Heidelberg sowie vom Historischen Verein zur Förderung der Calvinismusforschung e.V. und vom Kurpfälzischen Museum Heidelberg (PDF) (на језику: немачки). Heidelberg / Neustadt a.d.W. / Ubstadt-Weiher / Basel. 
  • Hawicks, Heike; Runde, Ingo (2018). „Heidelberg and the Holy See – from the Late Medieval Reform Councils to the Reformation in the Electoral Palatinate”. 1517. Le università e la Riforma protestante. Studi e ricerche nel quinto anniversario delle tesi luterane (Studi e ricerche sull'università), ed. Simona Negruzzo (на језику: енглески). Bologna. стр. 33—54. ISBN 978-88-15-27983-5. 
  • Krabusch, H. (1961). „Das Archiv der Universität Heidelberg. Geschichte und Bedeutung”. Aus der Geschichte der Universität Heidelberg und Ihrer Fakultäten. Sonderbd. Der Ruperto Carola, HRSG. Von G. Hinz (на језику: немачки). стр. 82—111. 
  • Lutzmann, Heiner. Die Rektorbücher der Universität Heidelberg. Band I: 1386–1410. Heft III, Jürgen Miethke Protocollum Contubernii: Visitation und Rechnungspüfung von 1568–1615, Gerhard Merkel (на језику: енглески). 
  • Moraw, Peter (1983). „Heidelberg: Universität, Hof und Stadt im ausgehenden Mittelalter”. Studien zum städtischen Bidlungswesen des späten Mittelalters und der frühen Neuzeit, HRSG. Von Bernd Moeller, Hans Patze, Karl Stackmann, Redaktion Ludger Grenzmann (Abhandlungen der Akademie der Wissenschaften in Göttingen, Philol.-hist. Klasse, III.137) (на језику: немачки). Göttingen. стр. 524—552. 
  • Moritz, Werner (2001). „Die Aberkennung des Doktortitels an der Universität Heidelberg während der NS- Zeit”. Ур.: Kohnle, Armin; Engehausen, Frank. Zwischen Wissenschaft und Politik. Studien zur deutschen Universitätsgeschichte. Festschrift für Eike Wolgast zum 65. Geburtstag (на језику: немачки). Stuttgart. стр. 540—562. 
  • Ritter, Gerhard (1986) [1st. Pub. 1936]. Die Heidelberger Universität im Mittelalter (1386–1508), Ein Stück deutscher Geschichte (на језику: немачки). Heidelberg. ISBN 978-3-533-03742-2. 
  • Runde, Ingo (2013). „Das Universitätsarchiv Heidelberg. Von der parva archella zum modernen Archivbetrieb” (PDF). Universitätsarchive in Südwestdeutschland. Geschichte - Bestände - Projekte. Tagung anlässlich des 625-jährigen Jubiläums der Ersterwähnung einer Archivkiste der Universität Heidelberg zum 8. Februar 1388 (Heidelberger Schriften zur Universitätsgeschichte 1), hrsg. von Ingo Runde (на језику: немачки). Heidelberg. стр. 47—71. ISBN 978-3-8253-6252-2. 
  • Runde, Ingo (Hrsg.) (2017). Die Universität Heidelberg und ihre Professoren während des Ersten Weltkriegs. Beiträge zur Tagung im Universitätsarchiv Heidelberg am 6. und 7. November 2014 (Heidelberger Schriften zur Universitätsgeschichte 6) (на језику: немачки). Heidelberg. ISBN 978-3-8253-6695-7. 
  • Runde, Ingo (2018). „Universitätsreformen in Heidelberg – Überlieferung und Erschließung”. Universität – Reform. Ein Spannungsverhältnis von langer Dauer (12.-21. Jahrhundert), Tagung der Gesellschaft für Universitäts- und Wissenschaftsgeschichte, 18.-20. September 2013 in der Herzog August Bibliothek Wolfenbüttel (Veröffentlichungen der Gesellschaft für Universitäts- und Wissenschaftsgeschichte 14), hrsg. von Martin Kintzinger / Wolfgang Eric Wagner / Julia Crispin (на језику: немачки). Basel. стр. 71—92. ISBN 978-3-7965-3793-6. 
  • Schettler, Gotthard, ур. (1986). Das Klinikum der Universität Heidelberg und seine Institute (на језику: немачки). Berlin-Heidelberg: Springer. ISBN 978-3-540-16033-5. 
  • Doerr u.a., Wilhelm, ур. (1985). "Semper apertus", Sechshundert Jahre Ruprecht-Karls-Universität Heidelberg 1386–1986, Festschrift in sechs Bänden (на језику: немачки). Berlin-Heidelberg: Springer. 
  • Winkelmann, Eduard, ур. (1886). Urkundenbuch der Universität Heidelberg, Bd. I-II (на језику: немачки). Heidelberg. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Универзитет_у_Хајделбергу&oldid=27933397”