Пређи на садржај

Мичио Каку

С Википедије, слободне енциклопедије
Мичио Каку
Лични подаци
Датум рођења( 1947-01-24)24. јануар 1947.(77 год.)
Место рођењаСан Хосе, Калифорнија, САД
ОбразовањеУниверзитет Харвард, Универзитет Калифорније у Берклију
Научни рад
Пољетеоријска физика
ИнституцијаУниверзитет у Њујорку
Познат потеорија струних поља, популаризација науке
НаградеКлопстег меморијална награда
Званични веб-сајт
mkaku.org

Мичио Каку (рођен 24. јануара 1947 у Сан Хозеу) је јапанско-амерички теоријски физичар, футуролог и популаризатор науке. Професор је теоријске физике на Градском Колеџу Њујорка. Каку је написао неколико књига о физици и сличним темама, често гостује на радио и телевизијским програмима. Такође се појављује у филмовима и пише чланке за блогове и интернет портале. Написао је 3 Њујорк тајмс бестселера: Физика немогућег (2008), Физика будућности (2011) и Будућност ума (2014). Каку је водитељ неколико емисија на разним каналима као што су Дискавери и Хистори.

Младост и образовање

[уреди | уреди извор]

Каку је рођен у Сан Хозеу, Калифорнији, у породици јапанских имиграната.[1][2] Његов отац је рођен у Калифорнији, али се образовао и у Јапану и у Сједињеним Државама и зато је течно говорио и јапански и енглески језик.

Док је похађао Елвуд П. Кабли средњу школу у Пало Алту, Каку је направио акцелератор честица у гаражи као пројекат. Циљ му је био да створи „сноп гама зрака довољно јак да створи антиматерију“. На фестивалу науке у Албукеркију, Нови Мексико, Каку је привукао пажњу физичара Едварда Телера који га је узео под своје менторство и доделио му Херц инжењерску стипендију. Дипломирао је summa cum laude на Харварду 1968. године као најбољи у својој генерацији. Након тога је уписао Универзитет Калифорније у Берклију где је докторирао 1972. године. Исте године је предавао на Универзитету Принстон.

Какуа је мобилизовала Армија Сједињених Држава 1969. године током Вијетнамског рата. Ипак, док је он завршио са обуком рат се завршио.[3]

Академска каријера

[уреди | уреди извор]

Као део истраживачког програма 1975. и 1977. године на катедри за физику Градског Колеџа Њујорка, Каку је радио истраживања у пољу квантне механике.[4][5] Био је посетилац и члан (1973. и 1990. године) Института за напредне студије у Принстону и Универзитету Њујорка. Тренутно је професор теоријске физике на Градском Колеџу Њујорка.[6]

Каку је објавио више од 70 стручних чланака у зборницима радова и периодикама попут Physical Review. У радовима се бави темама попут теорије суперструна, супергравитације, суперсиметрије и хадронске физике.[7] Каку и професор Кеџи Кикава са Универзитета у Осаци су објавили рад у коме је први пут представљена теорија струних поља.[8]

Каку је написао неколико уџбеника о теорији струна и теорији квантних поља.

Научнопопуларни рад

[уреди | уреди извор]

Каку је најпознатији као популаризатор науке.[9] Написао је неколико научнопопуларних књига, гостовао у многим телевизијских емисија и у неколико филмова. Такође је водитеља недељног радио програма.

Многе његове књиге су на српски превеле и објавиле издавачке куће Хеликс и Лагуна:

  • Хиперпростор: научна одисеја кроз паралелне светове, црвоточине и десету димензију
  • Ајнштајнов космос: како је визија Алберта Ајнштајна променила наше поимање простора и времена
  • Паралелни светови: путовење кроз постанак, више димензије и будућност космоса
  • Физика немогућег: научно истраживање времеплова, телепатије, психокинезе, робота и путовања бржег од светлости
  • Физика будућности: како ће наука утицати на људску судбину и наш свакодневни живот у 2100. години
  • Будућност ума: наука у узбудљивој потрази за напреднијим, савршенијим и моћнијим умом[10]

Хиперпростор је био бестселер и изгласан је за најбољу научну књигу године према Њујорк тајмсу[9] и Вашингрон посту. Паралелни светови је била у финалу за Семјул Џонсон награду за нефикциона дела.[11]

Каку је водитељ недељног једночасовног програма Истраживање (енгл. Exploration). Програм преносе разне радио станице и претходна емотовања су доступна на интернету. Каку каже да се програм бави науком, ратом, миром и животном средином.

Каку је у априлу 2006. године започео да емитује емисију Science Fantastic with Michio Kaku коју преноси више од 100 радио станица. У емисији је говорио са разним гостима, чак и са добитницима Нобелове награде, истраживачима разних поља попут теорије струна, путовања кроз време, црних рупа, старења, путовања кроз свемир, вештачке интелигенције и СЕТИ. Емисија се не ради док је Каку заузет снимањем телевизијских емисија; паузе понекад трају и неколимо месеци. Каку гостује и у другим радио програмима где говори о разним темема. У емисији Coast to Coast AM је гостовао 30. новембра 2007. године и изнео да верује да је готово сигурно да постоји ванземаљски живот у универзуму.[12] Водитељ Арт Бел је рекао да је Каку "следећи Карл Сејган". Овим је указао да Каку има исти таленат као Сејган да објасни комликовану науку тако да је свако може разумети.

Каку се појавио на многим ток шоуима у којима је дискутовао о серијама и филмовима попут Повратка у будућност и Изгубљени, и идеји путовања кроз време на којој су засновани.

Активизам

[уреди | уреди извор]

Каку је јавно изнео да се брине што многи људи негирају људски утицај на глобално загревање и генерално злоупотребљавање науке.[13] Критиковао је Касини—Хајгенс свемирску сонду због њеног језгра плутонијума тешког 33 килограма које је коришћено као радиоизотопни термоелектрични генератор. Изнео је да је квар могао да се деси приликом лансирања што значи да би се 33 килограма плутонијума просуло у природу. Критикује да НАСА није добро проценила ризик овог сценарија.[14]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Каку је у браку са Шизуе Каку и имају две ћерке, Алисон и Мишел.[15][16]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Michio Kaku – Time: 3 – Earthtime, BBC MMIV
  2. ^ Skyward Interview: "Michio Kaku, String Symphonies" by Owen Pye, in JAL Skyward Magazine (February 2010)
  3. ^ Kaku, Michio (1994). Hyperspace: a scientific odyssey through parallel universes, time warps, and the tenth dimension. Oxford University Press US. стр. 146. ISBN 978-0-19-508514-3. 
  4. ^ Kaku, Michio. "Ghost-free formulation of quantum gravity in the light-cone gauge." Nuclear Physics B 91.1 (1975): 99–108.
  5. ^ Kaku, M., P. K. Townsend, and P. Van Nieuwenhuizen. "Gauge theory of the conformal and superconformal group." Physics Letters B 69.3 (1977): 304–308.
  6. ^ „Physics Department”. The City College of New York. Архивирано из оригинала 17. 02. 2014. г. Приступљено 29. 09. 2017. 
  7. ^ „List of research papers in American Physical Society Journals”. 
  8. ^ Kaku, Michio; Kikkawa, K. (1974). „Field theory of relativistic strings. II. Loops and Pomerons”. Phys. Rev. D. 1110. 10 (6): 1823—1843. Bibcode:1974PhRvD..10.1823K. doi:10.1103/PhysRevD.10.1823. Архивирано из оригинала 17. 7. 2012. г. 
  9. ^ а б „Notable books of 1994”. The New York Times. 4. 12. 1994. Приступљено 20. 9. 2010. 
  10. ^ Мичио Каку, књиге
  11. ^ Kaku, Michio. „Samuel Johnson Prize for Non Fiction 2005 – Longlist”. Parallel Worlds. BBC. Архивирано из оригинала 13. 3. 2012. г. Приступљено 29. 9. 2017. 
  12. ^ Michio Kaku (30. 11. 2007). „Universe, Energy & SETI”. Coast to Coast AM (интервју). Интервју са Art Bell. Архивирано из оригинала 12. 02. 2008. г. Приступљено 27. 2. 2008. 
  13. ^ Kaku, Michio (лето 1992). „Nuclear Threats and the New World Order”. CovertAction Quarterly. 41 (2). Приступљено 27. 2. 2008. 
  14. ^ Kaku, Michio (5. 10. 1997). „A Scientific Critique of the Accident Risks from the Cassini Space Mission”. Animated Software Company. Приступљено 27. 2. 2008. 
  15. ^ Physics of the Future: How Science Will Shape Human Destiny and Our Daily Lives by the Year 2100. Michio Kaku. Knopf Doubleday Publishing Group, 2011
  16. ^ „Reference profile at Radaris”. Приступљено 8. 10. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]