Boban Trifunović

“U treptaju oka, trojica kelnera su na naš sto spustili čaše, flašu apsinta, kocke šećera, kašiku sa prorezima kroz koje će kapati za¬slađena voda, i fantastičnu fontanu u koju su iz dva bokala sipali ledenu vodu. Došlo mi je da zatražim da meni naliju jednu čašu te vode, ali pre nego što sam stigao da zaustim, suvonjavi mladići, svi samrtno bledi i upalih očiju, već su u čaše sipali apsint… položili na njih kašike, a na kašike po kocku šećera… i podmetnuli ih pod slavinu fontane koje su odvrnuli. Drugih čaša nije bilo, a toliko su se brzo i utvarno udaljili da nisam stigao da zatražim još jednu. Takođe, primetio sam da su me kradomice posmatrali… nekako čudno, neprijateljski, mada ne kao što vojnik na ratištu posmatra neprijatelja, već kao što u afričkoj savani kralj životinja posmatra podanike, gazele, kojima će se nahraniti. Ponovo mi postane ne¬prijatno, kao kad sam skrenuo u ovu odbojnu ulicu i produžio pločnikom ka restoranu… Ponovo me je spopala ta strahovita po¬misao o motrenju, samo što su na mene, sad, stvarno čudnovato motrili.
- Iz pripovetke ''La fee verte”
― Boban Trifunović, Srce lutke

“Glad me mori, a na tu ranu so sipa kelner, koji na sto, pred na¬smejanu mladu gošću spusti porcelanski tanjir, pa pokraj njega složi salvetu. Nigde ne spusti ni jedan jedini komad escajga. Sto¬mak mi zakrči, a glad mrzovoljno prozbori: „Izvinite, ja – Mogu li dobiti jelovnik?“
Kelner pogleda gospođicu Leblank, pa pogleda mene. „Nije vam potreban jelovnik. Zar niste pročitali da večeras za nas kuva gospodin Liše? Prilično je popularan, ako niste znali.“
„Pročitao sam, da. Međutim — Kako ste vi, gospođice, naručili svoje jelo? Naručili ste ga kad sam stigao, kad sam seo.“
Mladić promrmlja. „Znate— red — “
„Red?“ zaprepašćeno ću ja, jasno prenagljujući. Ne, nisam pre¬naglio: gladan sam, a sa mnom se poigravaju kao sa žabom, koju su metnuli u lonac i polako ga zagrevaju, misleći da sam žaba kô žaba – da neću primetiti šta je posredi… da su se urotili protiv mene! Povičem: „Kakav red?“
„Neki red“, zbunjeno će mladić. „Znate, mora — “
Gospođica Leblank ga dražesno dopuni: „…postojati neki red. Naprosto, mora. Tako vam je – kako vam je, mili moj. Vi ste moj gost i bićete posluženi.“
- Iz pripovetke ''La fee verte”
― Boban Trifunović, Srce lutke

“Zbog njihovog zverskog disanja poskočim i preturim stolicu… i zakačim konobara koji mi se s leđa prikradao, a koji je u jednoj ruci držao poklopljeni poslužavnik. Zakačim ga, a ne bih li mu skinuo taj skaredni kez sa lica gurnem ga jako koliko mi jadni mišići dopuštaju… i on padne pozadi, ispusti taj poslužavnik uz zvonki zvuk što odjekne sablasnom salom. Ne mogu a da ne pogledam šta se skrivalo pod poklopcem, šta je to što je donedavno nameravao nekome da posluži. Debeljuškasto je i sirovo… krvavo kao komad mesa slabo ili nimalo oprljen žarom.
- Iz pripovetke ''La fee verte”
― Boban Trifunović, Srce lutke

“Do najčudesnijeg i, ujedno, najčudovišnijeg primerka u svojoj zbirci došao sam prošle godine, u ovo doba. Da, sećam se kako sam i tad, zabavljen svojom zapanjenošću i začuđenošću, po¬smatrao taj primerak i pokušavao da odgonetnem tajne koje je sa sobom, po smrti, povukao u ništavilo, da nikad ne budu otkrive¬ne. Ponosan sam na taj primerak, a taj ponos je, kao žilav korov, iznikao iz mog ne bogzna koliko pronicljivog zaključka da nijedan drugi predmet koji posedujem ne može da se meri sa njim! Ne, ni¬jedno mu deformisano novorođenče ili nerođeni sijamski blizanci koje čuvam u teglama, nijedan primerak prepariranih dvoglavih ovaca ili pasa, nijedna izdužena lobanja nubijskog vrača ili par smrskanih, tkaninom povezanih stopala kineskih žena ne može parirati po karakteru – niti stanju u kojem se nalazi.
- Iz pripovetke ''Veliko delo”
― Boban Trifunović, Srce lutke