What do you think?
Rate this book
Roman delta #1
Papir
Roman delta
Papir iz grada Amalfija, nekada slavne pomorske državice, bio je tim vredniji što za njegovo posedovanje nije bilo dovoljno da kupac ima čime da ga plati. Kada su i od koga vlasnici manufaktura još tokom XIII veka naučili da prave najfiniji papir od iznošene odeće nije u potpunosti razjašnjeno, ali oni ne samo da su se tokom narednih dve stotine godina veoma obogatili već su postali i uticajni…
Nadaleko proslavljeni esnaf Congrega dei Cartari iz italijanske luke Amalfi, čuveni je proizvođač najfinijeg papira u Evropi, ali je poznat i po tome što pomno bira kome će ga prodati. Zato napuljska kraljica Đovana II, inače poznatija kao Đovana Nezasita, odlučuje da lično preduzme pohod u ovaj mediteranski grad da bi kupila papir za ljubavno pismo izvesnom Pandolfu Piskopu, do čije joj je naklonosti naročito stalo. U pohod kreću i brojni pripadnici kraljičine svite, njena posluga, vojska, lična straža i drugi pratioci, a kao najvažniji putnici – napuljski hroničari i ondašnji pesnici sa zadatkom da na naročitom papiru iz Amalfija uobliče kraljičina osećanja, a time i ovekoveče ovo slavno putovanje s početka XV veka.
Priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji poslužila je Goranu Petroviću da svoju novu knjigu, raskošno ispripovedanu povest Papir, uobliči u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja uopšte.
Papir je prva priča, „prvi tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.
Papir iz grada Amalfija, nekada slavne pomorske državice, bio je tim vredniji što za njegovo posedovanje nije bilo dovoljno da kupac ima čime da ga plati. Kada su i od koga vlasnici manufaktura još tokom XIII veka naučili da prave najfiniji papir od iznošene odeće nije u potpunosti razjašnjeno, ali oni ne samo da su se tokom narednih dve stotine godina veoma obogatili već su postali i uticajni…
Nadaleko proslavljeni esnaf Congrega dei Cartari iz italijanske luke Amalfi, čuveni je proizvođač najfinijeg papira u Evropi, ali je poznat i po tome što pomno bira kome će ga prodati. Zato napuljska kraljica Đovana II, inače poznatija kao Đovana Nezasita, odlučuje da lično preduzme pohod u ovaj mediteranski grad da bi kupila papir za ljubavno pismo izvesnom Pandolfu Piskopu, do čije joj je naklonosti naročito stalo. U pohod kreću i brojni pripadnici kraljičine svite, njena posluga, vojska, lična straža i drugi pratioci, a kao najvažniji putnici – napuljski hroničari i ondašnji pesnici sa zadatkom da na naročitom papiru iz Amalfija uobliče kraljičina osećanja, a time i ovekoveče ovo slavno putovanje s početka XV veka.
Priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji poslužila je Goranu Petroviću da svoju novu knjigu, raskošno ispripovedanu povest Papir, uobliči u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja uopšte.
Papir je prva priča, „prvi tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.
160 pages, Paperback
Published October 19, 2022
About the author
Goran Petrović
31 books168 followersOne of the most significant and most widely read contemporary Serbian writers. He studied Yugoslav and Serbian literature at the Faculty of Philology of Belgrade University.
He worked as a librarian at the Žiča city library, not too far away from the Žiča Monastery.
Awards:
the Borislav Pekić Fund Scholarship;
the "Prosveta Award";
the "Meša Selimović Award";
the "Charter of Rača",
the "Golden Bestseller", "Vital Award";
the "National Library of Serbia"Award; the "Most widely read Book Award" (NIN, 2001);
the "October Award of the City of Kraljevo;
the "Borislav Stanković Award".
Petrović's books have been reprinted several times. His novels have already been translated into Russian, French, Italian, Polish and Spanish.
Goran Petrović jedan je od najznačajnijih (i najčitanijih) srpskih pisaca mlađe generacije srpskih savremenih prozaista.
Rođen je u Kraljevu 1961. godine. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog uni...veziteta. Radio je dugo kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa „Povelja“ gradske biblioteke u Kraljevu.
Objavio je: knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003) i dramu Skela (2004), zbirku pripovedaka „Razlike“ (2006) i kino-novelu "Ispod tavanice koja se ljuspa" (2010). Knjige su mu štampane u preko četrdeset izdanja.
Petrovićevi romani su objavljivani u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski jezik, poljski i bugarski.
Prema romanu Opsada crkve Svetog Spasa, a u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića, u Narodnom pozorištu u Somboru postavljena je istoimena predstava.
Goran Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, „Prosvetine“ nagrade, nagrade „Meša Selimović“, „Račanske povelje“, „Zlatnog bestselera“, „Vitalove“ nagrade, nagrade Narodne biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za 2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade „Borisav Stanković“.
He worked as a librarian at the Žiča city library, not too far away from the Žiča Monastery.
Awards:
the Borislav Pekić Fund Scholarship;
the "Prosveta Award";
the "Meša Selimović Award";
the "Charter of Rača",
the "Golden Bestseller", "Vital Award";
the "National Library of Serbia"Award; the "Most widely read Book Award" (NIN, 2001);
the "October Award of the City of Kraljevo;
the "Borislav Stanković Award".
Petrović's books have been reprinted several times. His novels have already been translated into Russian, French, Italian, Polish and Spanish.
Goran Petrović jedan je od najznačajnijih (i najčitanijih) srpskih pisaca mlađe generacije srpskih savremenih prozaista.
Rođen je u Kraljevu 1961. godine. Studirao je jugoslovensku i srpsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog uni...veziteta. Radio je dugo kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Žiči, pedesetak metara od manastira Žiča, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa „Povelja“ gradske biblioteke u Kraljevu.
Objavio je: knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003) i dramu Skela (2004), zbirku pripovedaka „Razlike“ (2006) i kino-novelu "Ispod tavanice koja se ljuspa" (2010). Knjige su mu štampane u preko četrdeset izdanja.
Petrovićevi romani su objavljivani u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski jezik, poljski i bugarski.
Prema romanu Opsada crkve Svetog Spasa, a u dramatizaciji i režiji Kokana Mladenovića, u Narodnom pozorištu u Somboru postavljena je istoimena predstava.
Goran Petrović je dobitnik književne stipendije Fonda Borislava Pekića, „Prosvetine“ nagrade, nagrade „Meša Selimović“, „Račanske povelje“, „Zlatnog bestselera“, „Vitalove“ nagrade, nagrade Narodne biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za 2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade „Borisav Stanković“.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 35 reviews
January 10, 2023
„Vetar u kosi – to je uvek lepa poetska slika koju čitaoci pamte!” (65)
Mnoge će ovaj roman, odnosno, prvi deo desetodelnog „Romana delte”, obradovati i to je lepo. (Iz obzira prema mogućem zlonamernom čitanju, koliko mi je poznato, naslov zamišljenog venca romana nema nikakve veze sa Miškovićevim preduzećem.) Takođe, sasvim je izvesno da će „Papir”, kao i ostali delovi „Romana delte” biti okićeni svim važnijim srpskim književnim priznanjima kojih, hvala bogu, ima mnogo. Neko bi rekao i previše, jer je gotovo nemoguće danas pisati tako da te baš svaka nagrada zaobiđe. Da se ja pitam, uveo bih i nagradu za najbolje nagrade i za najviše osvojenih nagrada, a obe bi dobio, sasvim izvesno, Goran Petrović. To sasvim lepo pokazuje ko je glavni igrač reprezentacije savremene srpske proze (selektor © Aleksandar Jerkov), uz sledeći tim saigrača: Radoslav Petković, Vladimir Pištalo, Vladan Matijević, Aleksandar Gatalica, Svetislav Basara, Igor Marojević, Miro Vuksanović, Enes Halilović, Nikola Malović, Vladimir Kecmanović. To što bi moj tim bio sasvim drukčiji (a ko u Srbiji ne misli da bi bio bolji selektor od selektora reprezentacije) ne menja činjenicu da je ova ekipa, takva kakva jeste, ona koja je u prvom planu. Zanemarivanje mejnstrima daje krivu sliku o celini neke kulture jer i ono što je alternativno, alternativno je upravo u odnosu na preovlađujući tok, a ne treba smetnuti sa uma da omašenosti mogu da ponekad govore o dinamici književnog života i više od dobrih odluka.
Petrović je Goran, dakle, neosporna književna činjenica i to poštujem bez obzira na lični senzibilitet. Njegovo pisanje nije rđavo – štaviše, ono može imati i značajnije mesto u školskom programu – ali smatram da je poseban status koji ima danas i među kritičarima i među publikom, rezultat specifičnih okolnosti i čitalačkih očekivanja. Srpskoj, a i ne samo srpskoj savremenoj književnosti, nedostaje veliki zamah imaginacije, briga o jeziku, ali i rasterećenje u načinu i tonu, koje bi delo otvorilo ka mnogim čitaocima. Navedeni elementi nesumnjivo postoje u „Papiru”, ali njihova mera nije dobra što možda i ponajviše dolazi od ogromne želje za dopadanjem, za kompromisom i sračunatošću, za nepopravljivom verom u književnost kao instituciju. Rezultat je preizglancan svet koji je, uprkos razbokorene živopisnosti, nedovoljno životan i, u skladu sa naslovom, papirnat. Stalno brušenje, filigranski rad u jeziku u plaštu alegorija i pseudoistorijske imaginacije vrhune u rafalima patosa i bizarnosti, nakrivljenih prema kiču. Od kraljice Đovane II Napuljske kao „lovca na testise” (52) i njenih dojki koje su pratile ritam kasa na crnom konju (77), preko upale trtične kosti (na latinskom) (65), slepca koji licka papir da bi saznao da je znoj ženski (140) ili stola koji može da se koristi i sramno, ako je devojka nevina (12), sve do beskrajno patetičnog prikaza smrti Berta Tolentina, majstora za vitraže, koji umire radeći na svom poslednjem delu, ne primetivši da sve vreme krvari (105). Ova scena ima i poučan epilog: zaključak je da je svaki stvaralac večni početnik, uvek svi krećemo iznova, što je naivno, naporno i providno gotovo kao i izjava da „hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh, a drugim siti ljudski duh” (13). Mudri pisci i oni koji za sebe to misle zaista treba da se klone mudrih misli. A verujem da ne bi bilo nemudro ovde prestati, iako se još mnogo toga može i treba reći, ali znam da će tek doći ušećereni hvalospevi, pa ovo moje neka dođe kao gorki, ali potrebni aperitiv.
Mnoge će ovaj roman, odnosno, prvi deo desetodelnog „Romana delte”, obradovati i to je lepo. (Iz obzira prema mogućem zlonamernom čitanju, koliko mi je poznato, naslov zamišljenog venca romana nema nikakve veze sa Miškovićevim preduzećem.) Takođe, sasvim je izvesno da će „Papir”, kao i ostali delovi „Romana delte” biti okićeni svim važnijim srpskim književnim priznanjima kojih, hvala bogu, ima mnogo. Neko bi rekao i previše, jer je gotovo nemoguće danas pisati tako da te baš svaka nagrada zaobiđe. Da se ja pitam, uveo bih i nagradu za najbolje nagrade i za najviše osvojenih nagrada, a obe bi dobio, sasvim izvesno, Goran Petrović. To sasvim lepo pokazuje ko je glavni igrač reprezentacije savremene srpske proze (selektor © Aleksandar Jerkov), uz sledeći tim saigrača: Radoslav Petković, Vladimir Pištalo, Vladan Matijević, Aleksandar Gatalica, Svetislav Basara, Igor Marojević, Miro Vuksanović, Enes Halilović, Nikola Malović, Vladimir Kecmanović. To što bi moj tim bio sasvim drukčiji (a ko u Srbiji ne misli da bi bio bolji selektor od selektora reprezentacije) ne menja činjenicu da je ova ekipa, takva kakva jeste, ona koja je u prvom planu. Zanemarivanje mejnstrima daje krivu sliku o celini neke kulture jer i ono što je alternativno, alternativno je upravo u odnosu na preovlađujući tok, a ne treba smetnuti sa uma da omašenosti mogu da ponekad govore o dinamici književnog života i više od dobrih odluka.
Petrović je Goran, dakle, neosporna književna činjenica i to poštujem bez obzira na lični senzibilitet. Njegovo pisanje nije rđavo – štaviše, ono može imati i značajnije mesto u školskom programu – ali smatram da je poseban status koji ima danas i među kritičarima i među publikom, rezultat specifičnih okolnosti i čitalačkih očekivanja. Srpskoj, a i ne samo srpskoj savremenoj književnosti, nedostaje veliki zamah imaginacije, briga o jeziku, ali i rasterećenje u načinu i tonu, koje bi delo otvorilo ka mnogim čitaocima. Navedeni elementi nesumnjivo postoje u „Papiru”, ali njihova mera nije dobra što možda i ponajviše dolazi od ogromne želje za dopadanjem, za kompromisom i sračunatošću, za nepopravljivom verom u književnost kao instituciju. Rezultat je preizglancan svet koji je, uprkos razbokorene živopisnosti, nedovoljno životan i, u skladu sa naslovom, papirnat. Stalno brušenje, filigranski rad u jeziku u plaštu alegorija i pseudoistorijske imaginacije vrhune u rafalima patosa i bizarnosti, nakrivljenih prema kiču. Od kraljice Đovane II Napuljske kao „lovca na testise” (52) i njenih dojki koje su pratile ritam kasa na crnom konju (77), preko upale trtične kosti (na latinskom) (65), slepca koji licka papir da bi saznao da je znoj ženski (140) ili stola koji može da se koristi i sramno, ako je devojka nevina (12), sve do beskrajno patetičnog prikaza smrti Berta Tolentina, majstora za vitraže, koji umire radeći na svom poslednjem delu, ne primetivši da sve vreme krvari (105). Ova scena ima i poučan epilog: zaključak je da je svaki stvaralac večni početnik, uvek svi krećemo iznova, što je naivno, naporno i providno gotovo kao i izjava da „hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh, a drugim siti ljudski duh” (13). Mudri pisci i oni koji za sebe to misle zaista treba da se klone mudrih misli. A verujem da ne bi bilo nemudro ovde prestati, iako se još mnogo toga može i treba reći, ali znam da će tek doći ušećereni hvalospevi, pa ovo moje neka dođe kao gorki, ali potrebni aperitiv.
February 16, 2023
Roman „Papir“ Gorana Petrovića zamišljen je kao prvi dio jedne veće cjeline i zbog toga je malo nezahvalno govoriti o njemu u ovom trenutku kad već postoji šansa da svoj potpuni smisao otkrije tek kada se posmatra zajedno sa svim ostalim tokovima tog planiranog romana delte. Ipak, činjenica da je na kraju objavljen kao zasebna knjiga svakako nam daje pravo da ga tako i čitamo, a shodno tome i komentarišemo. Ovaj roman, u svojoj suštini, zapravo nam donosi priču o putovanju i put (nastanka i razvoja) priče. Radnja je smještena u renesansnu Italiju i pratimo napuljsku kraljicu Đovanu Nezasitu, koja okuplja cijelu svitu i saputnike s kojima kreće u pohod na luku Amalfi, u kojoj se nalazi proizvođač papira koji je postao poznat po tome što svoj proizvod ne ustupa i ne prodaje svakome, već samo onima koji ispunjavaju određene kriterijume i svrstavaju se u malobrojnu grupu odabranih. Jedan tok priče, i to onaj koji najviše drži romanesknu nit na okupu, posvećen je upravo tom njenom putovanju, s osvrtom na razne članove njene pratnje. S druge strane, tu je čitav niz tokova i narativa koji su posvećeni ne događajima kao takvima, već samoj priči i njenoj suštini. Kraljicu ne prate samo njene sluge i vojnici, već i hroničari i pjesnici, čiji je zadatak da prate i pišu o ovom nesvakidašnjem putovanju, ali i da papir do kojeg kraljica toliko želi da dođe ispune najboljim mogućim sadržajem. Ovaj roman pisan je tako da u njemu prepoznajemo odlike koje smo viđali i u ranijim romanima Gorana Petrovića, a to je, u ovom slučaju, istovremeno i dobra i loša stvar. Možda više loša ovaj put. Jezički, stilski, kompozicijski – ovo je vrlo promišljen i detaljno razrađen roman, na kojem se dugo radilo. Posebno je zanimljivo pratiti odjeke raznih žanrova i postupaka zastupljenih u vremenu o kojem je roman u samom ovom romanu. Ali tolika razrađenost, utegnutost i dorađenost kao da je stvorila utisak izvještačenosti, neke distancirane izmještenosti te likove, jezik i djelo u cjelini ostavila gotovo bez najmanjeg traga životnosti, pa čak i u onim momentima (a možda baš pogotovo u njima) koji teže humoru i smjehovnom. Ovo sigurno nije najbolji Petrovićev roman, daleko je od toga, njegov završetak možda ostavlja najjači utisak od svega, ali svakako će biti zanimljivo pratiti kako će se naredni romani pokazati kao zasebne cjeline, ali i kako će se postaviti u međusobnom odnosu.
February 24, 2024
La mañana del pasado 27 de Enero me pasé por la librería Alibre de la calle Balmes y compré este título del serbio Goran Petrovic, ignorando que horas antes el autor había cruzado las puertas del valhalla de los escritores serbios y debería estar chocando sus jarras de oro con el dios que sea que adoran ellos. Semejante casualidad sólo podría anteceder a algo prodigioso, una experiencia trascendental que me cambiará para siempre y ya nada podrá seguir como antes...
... o no.
Porque ya hace bastantes años (más de diez) que también me compré su Atlas descrito por el cielo y en algún punto intenté leerlo, aunque no me hizo clic en ningún momento, así que lo dejé para otro momento en el que yo fuese más digno para Petrovic y Petrovic fuese más digno de mí. Ahora sospecho que sencillamente no hay conexión posible.
A pesar de sus 130 paginitas, la verdad es que me ha costado más de lo razonable, me he aburrido la mayor parte de la lectura, y sólo en algún momento aislado quizás se me ha dibujado una aproximación de sonrisa en la cara. El problema que le hallo es que se nota demasiado que escribe para deleite de facultades y crítica muy especializada, me parecen excesivamente visibles las contorsiones y los requiebros que realiza Petrovic para destilar una escritura muy literaria, sumamente morosa, que la mayor parte de sus páginas se esfuerza en demorar el avance temporal, describir imágenes y expandir algunos elementos ahí presentados. Y por eso de repente te describe diferentes tipos de telas, si la escena trata de un maestro vidriero te explica sus excentricidades, si habla de una batalla entre traperos se centra en describir el patetismo de sus circunstancias... en fin, lo que sea por tal de no sostenerse en el relato, en alguna trama o la caracterización de los personajes y otros artificios que por lo visto son demasiado anticuados y no cobran tantos premios.
Resulta que Petrovic efectivamente ha recibido bastantes premios gracias a sus libros, así que seguro que tiene parte de razón, ha sido una decisión acertada para impulsa su carrera, a mí, sin embargo, no me ha complacido en lo más mínimo y de las grandes expectativas que me había formado hace unos meses, al conocer de la existencia de esta novela, no ha quedado ni las cenizas.
Eso si deseamos llamarla novela, claro. Es tan moderna que en verdad sólo es un conjunto de relatos más o menos unidos con hilos muy elípticos, por la necesidad de esta reina napolitana para escribir una carta de amor. La narración es entonces de compartimientos estancos, muy fragmentaria, y en cada uno de los capítulos hace una parodia o una burla de diferentes elementos de la literatura medieval. La narración se ubica en el Renacimiento, por lo tanto, una vez superada la anterior fase histórica, tiene cierta licencia para "burlarse" de lo anticuado. Me refiero a que los religiosos, lejos de su fe y sacrificio, en esta ocasión son cobardes y huidizos. Los poetas no son líricos inspirados si no seres mezquinos y unos tuercebotas. La reina Giovanna II, lejos de una dama de intachable virtud, es de una sexualidad arrolladora, tanto que la llaman la revienta testículos o algo así. Los maestros de las artes son verdaderos necios. Las guerras son casi patéticas. Y así hasta agotar el repertorio.
Todo lo anterior se presenta con una narración sumamente morosa y de chispa aguada. La verdad es que creo que no le encuentro el punto al humor balcánico y la mayor parte de la lectura me resultó una pasta insípida. Por poner un ejemplo, aparece un pintor que se llama Anónimo y al terminar un fresco se olvida de firmarlo, cosa a la que no da importancia porque cree que su gloria permitirá que todo el mundo sepa que él es el autor, y dado su nombre a la vez no tiene razón y la tiene, o la tiene por motivos equivocados. Para mí ha sido como cuando a alguien se le cae una moneda y salta el listo de turno y suelta si son redondas son mías.
Yo me imagino como se podría narrar una supuesta gran epopeya marina en la que una goleta, capitaneada por un veterano marinero y místico sufí, logra atravesar los mares, esquivar a las bestias inmundas de los confines del mundo, remontar los ríos del paraíso para en mitad de un gran clímax hallar a los dioses, que harán que sus marinos conozcan, escrito con una prosa elegíaca, cuáles son los siete pilares de la sabiduría. Pero también me imagino como lo haría Petrovic: primero una descripción muy detallada de la goleta, de sus imperfecciones y reparaciones pendientes, luego otra serie de descripciones bufas de la tripulación, todas llenas de patetismo y un humor blanco inofensivo. Al final describir con detalles las maniobras para salir del puerto y dejar el desenlace ambiguamente abierto, que no se sepa sí sale o no a mar abierto. En eso consiste el estilo Petrovic: esquinarse en lo mas anecdótico y presentarlo de la forma más chusca que te imagines.
Quien haya leído Las cosas o El gabinete del aficionado de Perec, también Las ciudades invisibles de Italo Calvino sabe que ese tipo de estrategias narrativas son asequibles y pueden dar excelentes resultados, es literatura muy amena y llena de inventiva. Pero cuando la lleva a cabo un funcionario de la prosa de facultad de filología entonces es lo que menos vale la pena de esta vida, el tipo de literatura que no lleva a ningún lado como es el caso de este Papel con marca de agua . Sin duda esta historia prometía más, mucho más.
... o no.
Porque ya hace bastantes años (más de diez) que también me compré su Atlas descrito por el cielo y en algún punto intenté leerlo, aunque no me hizo clic en ningún momento, así que lo dejé para otro momento en el que yo fuese más digno para Petrovic y Petrovic fuese más digno de mí. Ahora sospecho que sencillamente no hay conexión posible.
A pesar de sus 130 paginitas, la verdad es que me ha costado más de lo razonable, me he aburrido la mayor parte de la lectura, y sólo en algún momento aislado quizás se me ha dibujado una aproximación de sonrisa en la cara. El problema que le hallo es que se nota demasiado que escribe para deleite de facultades y crítica muy especializada, me parecen excesivamente visibles las contorsiones y los requiebros que realiza Petrovic para destilar una escritura muy literaria, sumamente morosa, que la mayor parte de sus páginas se esfuerza en demorar el avance temporal, describir imágenes y expandir algunos elementos ahí presentados. Y por eso de repente te describe diferentes tipos de telas, si la escena trata de un maestro vidriero te explica sus excentricidades, si habla de una batalla entre traperos se centra en describir el patetismo de sus circunstancias... en fin, lo que sea por tal de no sostenerse en el relato, en alguna trama o la caracterización de los personajes y otros artificios que por lo visto son demasiado anticuados y no cobran tantos premios.
Resulta que Petrovic efectivamente ha recibido bastantes premios gracias a sus libros, así que seguro que tiene parte de razón, ha sido una decisión acertada para impulsa su carrera, a mí, sin embargo, no me ha complacido en lo más mínimo y de las grandes expectativas que me había formado hace unos meses, al conocer de la existencia de esta novela, no ha quedado ni las cenizas.
Eso si deseamos llamarla novela, claro. Es tan moderna que en verdad sólo es un conjunto de relatos más o menos unidos con hilos muy elípticos, por la necesidad de esta reina napolitana para escribir una carta de amor. La narración es entonces de compartimientos estancos, muy fragmentaria, y en cada uno de los capítulos hace una parodia o una burla de diferentes elementos de la literatura medieval. La narración se ubica en el Renacimiento, por lo tanto, una vez superada la anterior fase histórica, tiene cierta licencia para "burlarse" de lo anticuado. Me refiero a que los religiosos, lejos de su fe y sacrificio, en esta ocasión son cobardes y huidizos. Los poetas no son líricos inspirados si no seres mezquinos y unos tuercebotas. La reina Giovanna II, lejos de una dama de intachable virtud, es de una sexualidad arrolladora, tanto que la llaman la revienta testículos o algo así. Los maestros de las artes son verdaderos necios. Las guerras son casi patéticas. Y así hasta agotar el repertorio.
Todo lo anterior se presenta con una narración sumamente morosa y de chispa aguada. La verdad es que creo que no le encuentro el punto al humor balcánico y la mayor parte de la lectura me resultó una pasta insípida. Por poner un ejemplo, aparece un pintor que se llama Anónimo y al terminar un fresco se olvida de firmarlo, cosa a la que no da importancia porque cree que su gloria permitirá que todo el mundo sepa que él es el autor, y dado su nombre a la vez no tiene razón y la tiene, o la tiene por motivos equivocados. Para mí ha sido como cuando a alguien se le cae una moneda y salta el listo de turno y suelta si son redondas son mías.
Yo me imagino como se podría narrar una supuesta gran epopeya marina en la que una goleta, capitaneada por un veterano marinero y místico sufí, logra atravesar los mares, esquivar a las bestias inmundas de los confines del mundo, remontar los ríos del paraíso para en mitad de un gran clímax hallar a los dioses, que harán que sus marinos conozcan, escrito con una prosa elegíaca, cuáles son los siete pilares de la sabiduría. Pero también me imagino como lo haría Petrovic: primero una descripción muy detallada de la goleta, de sus imperfecciones y reparaciones pendientes, luego otra serie de descripciones bufas de la tripulación, todas llenas de patetismo y un humor blanco inofensivo. Al final describir con detalles las maniobras para salir del puerto y dejar el desenlace ambiguamente abierto, que no se sepa sí sale o no a mar abierto. En eso consiste el estilo Petrovic: esquinarse en lo mas anecdótico y presentarlo de la forma más chusca que te imagines.
Quien haya leído Las cosas o El gabinete del aficionado de Perec, también Las ciudades invisibles de Italo Calvino sabe que ese tipo de estrategias narrativas son asequibles y pueden dar excelentes resultados, es literatura muy amena y llena de inventiva. Pero cuando la lleva a cabo un funcionario de la prosa de facultad de filología entonces es lo que menos vale la pena de esta vida, el tipo de literatura que no lleva a ningún lado como es el caso de este Papel con marca de agua . Sin duda esta historia prometía más, mucho más.
March 27, 2023
Ove bajkovite opise ne moze niko da stavi na papir i od toga gradi radnju dela kao što to čini Petrović.
February 13, 2023
Možda najslabiji Petrovićev roman. Opet, to ne mora da znači mnogo, jer Petrović i kad je slab, bolji je od mnogih pisaca u njihovom vrhuncu. Razlog zašto ovaj roman nije na nivou koji je autor sam sebi postavio može biti više greška izdavača. Naime, poznato je da je ovo prvi dio šestomnog "Romana delta". Drugi dio je "Ikonostas" (mnogo konzistentniji). Iako je koncept takav da se svaka knjiga može čitati sama za sebe, i kao takva samostalno vrednovati (što ćemo i ovdje uraditi), ne mogu se oteti utisku da je ova knjiga više zamišljena kao uvod u ono što tek slijedi. Zato je čudan izbor izdavača da umjesto svih šest romana (koji su vjerovatno gotovi, uzevši u obzir koliko je prošlo od Petrovićevog prethodnog romana "Ispod tavanice koja se ljuspa") objavi samo prva dva. Ovo je vjerovatno marketinški isplaniran potez, ali opet čini se kao da se puna ocjena može izreći tek kada se svih šest knjiga pročita, jer i "Papir" i "Ikonostas" odišu utiskom nedovršenosti.
Samostalno posmatran "Papir" ima mnogo toga što bi privuklo čitaoca. Posvećenost jeziku, zanimljive slike, raskošna piščeva mašta, lakoća pripovijedanja. Sve su to uopštene karakteristike Petrovćevogo pisanja. Međutim, šta je to što u ovom romanu razočarava. Priča, odnosno njen nedostatak. Osnovni narativ je u ekspediciji napuljske kraljice Đovane II u Amalfi, da kupi najljepšu hartiju papira da bi ljubavnim pismom zavela svog dragog. To možda zvuči zanimljivo, ali ovo nije ljubavna priča. Kraljičin ljubavnik se samo nekoliko puta pominje, a ni ona nije glavna junakinja, iako ima veoma važnu ulogu. Ovaj roman slavi moć pričanja i to na nekonvecnionalan način. On nije jedan cjelovit narativ, već se sastoji od mnoštva mikronarativa koji su najčešće labavo povezani sa centralnom pričom. Freske anđela na stubovima crkve ili vitraži, mogu biti povod da se ispriča istorija njihovih tvoraca. Ovaj roman se zapravo sadrži od mnoštva razijenih pripovijednih digresija, koje su okupljene oko glavnog pripovjednog toka, koji u suštini nije ni toliko bitan. I iz toga proizilazi utisak koji nije najpovoljniji, jer kada se knjiga sklopi, sve pomalo djeluje banalno. Nedostatak glavnog junaka i glavne priče uništavaju kohezivnost čitave strukture, a koliko god bio postmoderan, Petrović je zapravo vrlo tradicionalan pisac i eksperimenti nisu njegova jača strana, što se ovdje najviše vidi.
Sam izbor scena je ponekad upitan i neke digresije zauzimaju više mjesta nego što bi trebalo. Sa druge strane, postoje fantastične mikrocjeline, jezik je veoma izbrušen i stilizovan, vidi se da se mnogo pazilo na svaku riječ, ali samim tim još više razočarava što povremeno ode u bespotreban kič (pogotovo kod erotizovanog opisa Đovane II).
Ono što je malo ko do sada primijetio jeste ironija sa kojom autor prilazi svom narativu. To u neku ruku i opravdava naizgled patetična mjesta. Primjer je priča o freskopiscu zvanom Anonim, koji tvrdi da je Đotov učenik i drži traktat o pravom slikarstvu. Njegova propovijed na prvi pogled izgleda kao opšte mjesto, međutim, ispostavlja se da je Anonim zapravo bio prevarant i da su anđeli koje je naslikao odletjeli sa stubova pri prvoj opasnosti. Ova fina ironija zapravo ne proizilazi iz jezika već iz konteksta, i iz samog narativa. Sa druge strane, nije moguće sva patetična mjesta opravdati na ovaj način i postoje trenuci kada autor dodatnim objašnjavanje ili scenom viška umanji utisak koji se mogao postići.
Roman je vrijedan čitanja, barem ljubiteljima Petrovićeve proze, najviše zbog Đovane II, koja je možda njegov najbolji ženski lik. Uz neke svijetle izuzetke, junakinje Petrovićeve proze su najčešće bile dvodimenzionalna oličenja ljepote bez karakternih crta. Đovana II je određena svojom pohotnošću, ali ona je istovremeno jaka žena u muškom svijetu. Ona nije heroina niti žrtva sa kojom ćemo se poistovjećivati ili za koju ćemo navijati, ali svojom snagom i odlučnošću ostavlja najjači utisak u čitavom romanu. Amblematična je scena kada prekida hroničara koji patetično izgovara njenu kraljevsku titulu riječima: "Sama mogu da nosim težinu svoje titule." Daleko od idealne junakinje, pohotna, nekad lakovjerna, često zla, opasna po život svog naroda i svojih ljubavnika, Đovana je lik mitske boginje, koja poput Inane ili Ištar svojim ljubavnicima i podanicima donosi strast i smrt. Ipak i ovdje postoje mane, jer Petrovićev vrlo tradicionalno stilizovan, čak i anahron stil, nije na tom nivou da može da isprati erotske dijelove, pogotovo kada je u pitanju opis kraljičinog izgleda. U tim pasažima se čini da bi autoru bilo lakše da opiše srednjovjekovnu crkvu nego živu ženu.
Suština jeste da uz svaku pohvalu koja se može dati ovom romanu ide isto tako i neka kritika. Neke stvari su se premjeravale i više nego što bi trebalo, dok su druge stvari premjerene pogrešno. Ali uz sve mane koje ovaj tekst ima, može se preporučiti za čitanje, iako ovo ne spada niti u vrhunac Petrovićevog pisanja, niti je knjiga kojoj će se čitalac sa velikom željom vraćati. (Uz ovo preporuka i za "Ikonostas".)
Samostalno posmatran "Papir" ima mnogo toga što bi privuklo čitaoca. Posvećenost jeziku, zanimljive slike, raskošna piščeva mašta, lakoća pripovijedanja. Sve su to uopštene karakteristike Petrovćevogo pisanja. Međutim, šta je to što u ovom romanu razočarava. Priča, odnosno njen nedostatak. Osnovni narativ je u ekspediciji napuljske kraljice Đovane II u Amalfi, da kupi najljepšu hartiju papira da bi ljubavnim pismom zavela svog dragog. To možda zvuči zanimljivo, ali ovo nije ljubavna priča. Kraljičin ljubavnik se samo nekoliko puta pominje, a ni ona nije glavna junakinja, iako ima veoma važnu ulogu. Ovaj roman slavi moć pričanja i to na nekonvecnionalan način. On nije jedan cjelovit narativ, već se sastoji od mnoštva mikronarativa koji su najčešće labavo povezani sa centralnom pričom. Freske anđela na stubovima crkve ili vitraži, mogu biti povod da se ispriča istorija njihovih tvoraca. Ovaj roman se zapravo sadrži od mnoštva razijenih pripovijednih digresija, koje su okupljene oko glavnog pripovjednog toka, koji u suštini nije ni toliko bitan. I iz toga proizilazi utisak koji nije najpovoljniji, jer kada se knjiga sklopi, sve pomalo djeluje banalno. Nedostatak glavnog junaka i glavne priče uništavaju kohezivnost čitave strukture, a koliko god bio postmoderan, Petrović je zapravo vrlo tradicionalan pisac i eksperimenti nisu njegova jača strana, što se ovdje najviše vidi.
Sam izbor scena je ponekad upitan i neke digresije zauzimaju više mjesta nego što bi trebalo. Sa druge strane, postoje fantastične mikrocjeline, jezik je veoma izbrušen i stilizovan, vidi se da se mnogo pazilo na svaku riječ, ali samim tim još više razočarava što povremeno ode u bespotreban kič (pogotovo kod erotizovanog opisa Đovane II).
Ono što je malo ko do sada primijetio jeste ironija sa kojom autor prilazi svom narativu. To u neku ruku i opravdava naizgled patetična mjesta. Primjer je priča o freskopiscu zvanom Anonim, koji tvrdi da je Đotov učenik i drži traktat o pravom slikarstvu. Njegova propovijed na prvi pogled izgleda kao opšte mjesto, međutim, ispostavlja se da je Anonim zapravo bio prevarant i da su anđeli koje je naslikao odletjeli sa stubova pri prvoj opasnosti. Ova fina ironija zapravo ne proizilazi iz jezika već iz konteksta, i iz samog narativa. Sa druge strane, nije moguće sva patetična mjesta opravdati na ovaj način i postoje trenuci kada autor dodatnim objašnjavanje ili scenom viška umanji utisak koji se mogao postići.
Roman je vrijedan čitanja, barem ljubiteljima Petrovićeve proze, najviše zbog Đovane II, koja je možda njegov najbolji ženski lik. Uz neke svijetle izuzetke, junakinje Petrovićeve proze su najčešće bile dvodimenzionalna oličenja ljepote bez karakternih crta. Đovana II je određena svojom pohotnošću, ali ona je istovremeno jaka žena u muškom svijetu. Ona nije heroina niti žrtva sa kojom ćemo se poistovjećivati ili za koju ćemo navijati, ali svojom snagom i odlučnošću ostavlja najjači utisak u čitavom romanu. Amblematična je scena kada prekida hroničara koji patetično izgovara njenu kraljevsku titulu riječima: "Sama mogu da nosim težinu svoje titule." Daleko od idealne junakinje, pohotna, nekad lakovjerna, često zla, opasna po život svog naroda i svojih ljubavnika, Đovana je lik mitske boginje, koja poput Inane ili Ištar svojim ljubavnicima i podanicima donosi strast i smrt. Ipak i ovdje postoje mane, jer Petrovićev vrlo tradicionalno stilizovan, čak i anahron stil, nije na tom nivou da može da isprati erotske dijelove, pogotovo kada je u pitanju opis kraljičinog izgleda. U tim pasažima se čini da bi autoru bilo lakše da opiše srednjovjekovnu crkvu nego živu ženu.
Suština jeste da uz svaku pohvalu koja se može dati ovom romanu ide isto tako i neka kritika. Neke stvari su se premjeravale i više nego što bi trebalo, dok su druge stvari premjerene pogrešno. Ali uz sve mane koje ovaj tekst ima, može se preporučiti za čitanje, iako ovo ne spada niti u vrhunac Petrovićevog pisanja, niti je knjiga kojoj će se čitalac sa velikom željom vraćati. (Uz ovo preporuka i za "Ikonostas".)
Read
January 15, 2023Goran Petrović ima jednu priču koja je ušla u čitanke za srednju školu zove se "Priča o pričanju". U pitanju je priča o čoveku koji pokušava da premeri sve u svom životu i na kraju se doseti da premeri i sam svoj život. Tu nastaje problem jer kako premeriti nešto što je teško uhvatljivo... Poenta koja sledi dalje je da je priča ono što čini suštinu. Da je priča ono što ostaje. Da nema ništa van same priče, ni života, ni ljudi. E, mislim, da je ova knjiga zasnovana na toj ideji. Ovde je samo pripovedanje bitno, otuda hroničari da zabeleže priču, nevažno je da li se nešto stvarno desilo ili je pogrešno zabeleženo... Priča jedino ostaje. Otuda mnoštvo malih potoka u ovom romanu koji će se sa ostalima uliti u jedan zajednički veći. Ceo roman je koncipiran kao pričanje radi samog pričanja, i otuda to mnoštvo različitih tokova koji se teško drže na okupu. Taj hronotop puta i putovanja je ona tačka čvorišta koja omogućava da možemo govoriti o ovom delu kao o romanu. Meni je u toku čitanja bio problem da uhvatim poentu jer nisam odmah shvatila da je svaki tok za sebe. U trenutku kada sam se prepustila pripovedanju, a ne radnji, počela sam da uživam. Verujem da će celokupni roman na kraju biti sveobuhvatan, bar kao život jednog maestralnog pripovedača.
February 16, 2023
Već nekoliko autorovih knjiga unazad teško mogu da svarim nepotrebna ponavljanja i nabrajanja. Dok sam čitala uglavnom sam se hvatala za glavu. 🤦🏼♀️
February 27, 2023
Kad se godina započne ovakvim štivom, mora biti čitalački uspešna ❤️
August 12, 2024
En este libro la trama te hace perder, el escritor va saltando de historia en historia sin profundizar en ninguna, y siento que la historia principal se desdibuja y pasa a un segundo plano. Es un libro muy corto que no disfrute y que me demore mucho más de leer de lo normal, pero puede ser por la desconexión que me generó.
October 17, 2023
Una zambullida a la entrada del renacimiento Italiano con personajes sorprendes y una mujer poderosa acostumbrada a hacer su voluntad y sobre todo los amoríos con los hombres. La búsqueda de una hoja perfectamente hecha donde escribir una carta de amor, atrévase a leerlo lo disfrutará.
September 8, 2023
''Zar da njegove stihove čitaju posle, večere preko masnih usana, kroz brade pune mrava , riblje drače, čak i zapalih maslinovih peteljki ili koštica''
''Gospode, šta ti je ptica, jednim svojim takvim perom za pisanje može i da se dodatno vine -iznad blata i prašine''
''Uvek nove stolove imaju oni pisci koji za njima retko stoje ''
''Smatrao je da hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh a drugim se toli ljudski duh.''
Pčekivan kvalitet od Gorana Petrovića. Ono što je najupečatljivije u knjizi jeste prozni deo utemeljavanja suštine, u tome je već ekspert.
''Gospode, šta ti je ptica, jednim svojim takvim perom za pisanje može i da se dodatno vine -iznad blata i prašine''
''Uvek nove stolove imaju oni pisci koji za njima retko stoje ''
''Smatrao je da hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh a drugim se toli ljudski duh.''
Pčekivan kvalitet od Gorana Petrovića. Ono što je najupečatljivije u knjizi jeste prozni deo utemeljavanja suštine, u tome je već ekspert.
Read
July 26, 2024Jedino još od Gorana Petrovića što sam čitala je Sitničarnica i ne sećam se mnogih stvari, ali se sećam da je bila mnogo 'magičnija'.
February 28, 2023
Kako kažu korice, alegorična pripovest; kako kaže početak, "citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda" (jedan od nekoliko koji će činiti roman - deltu).
Za dobrim konjem prašina se diže, preliminarni pogled na komentare koji već obiluju dijametralno različitim mišljenjima. Ovako unapred, rekla bih da je sporna sama struktura budućeg romana - delte, teška za sagledati kad se čita u delovima; i, izgleda, pripovedanje kao glavni junak, kao u Sitničarnici (koju sam obožavala)?
Foretold is forewarned, pa idemo.
O pohodu jedne zainaćene žene na jedno marketinško čudo od papira; i sve što uz to može da ide, kad se ima vremena koliko hoćete za priču i njeno kićenje natenane.
Izmedju ostalog:
Svidja mi se kako je ceh iz Amalfija bez dlake na jeziku (peru) kad odbija kupce :)
O tome kako nastaju proroci.
O ljudskoj prirodi uvek i svuda.
O životu i smrti Berta Tolentina, vitraž majstora 💔
Ditto sirotog Nina...
Poprilično otrova izliveno na pisce kao grupaciju :)
Ukupan utisak - jeste lepo, jeste teško osetiti poentu čitajući tek delić, i po meni bi bio bolji izbor da je ceo roman delta izdat odjednom. Ovako, nekako mi se u glavi slaže kao nekakav apendiks Sitničarnice, prelepo nanizano, ali već vidjeno. Malo lutamo... za sada, magija je izostala.
Za dobrim konjem prašina se diže, preliminarni pogled na komentare koji već obiluju dijametralno različitim mišljenjima. Ovako unapred, rekla bih da je sporna sama struktura budućeg romana - delte, teška za sagledati kad se čita u delovima; i, izgleda, pripovedanje kao glavni junak, kao u Sitničarnici (koju sam obožavala)?
Foretold is forewarned, pa idemo.
O pohodu jedne zainaćene žene na jedno marketinško čudo od papira; i sve što uz to može da ide, kad se ima vremena koliko hoćete za priču i njeno kićenje natenane.
Izmedju ostalog:
Svidja mi se kako je ceh iz Amalfija bez dlake na jeziku (peru) kad odbija kupce :)
O tome kako nastaju proroci.
O ljudskoj prirodi uvek i svuda.
O životu i smrti Berta Tolentina, vitraž majstora 💔
Ditto sirotog Nina...
Poprilično otrova izliveno na pisce kao grupaciju :)
Ukupan utisak - jeste lepo, jeste teško osetiti poentu čitajući tek delić, i po meni bi bio bolji izbor da je ceo roman delta izdat odjednom. Ovako, nekako mi se u glavi slaže kao nekakav apendiks Sitničarnice, prelepo nanizano, ali već vidjeno. Malo lutamo... za sada, magija je izostala.
December 28, 2023
Con húmor y sarcasmo describe la historia de la escritura sobre un fino papel. Que escribir y para que?
Muy simpática!
Muy simpática!
August 27, 2024
Без везе
April 10, 2023
Како Петровић дивно пише! Замирисало је у неколико наврата на његову "Ситничарницу", мало више на "Причу о причању", а ја сам опет задивљена његовим талентом и начином на који овај Господин приповедањем ствара магију.
January 21, 2023
Nekada je tišina bolja od prisilne galame. Zloupotreba nekih manje uspjelih motiva iz SITNIČARNICE. Siromašna novela na tragu onih koje je Petrović pisao nakon lirske fantastike.
September 9, 2023
Papir
sa vodenim znakom
Goran Petrović
Izdavač: Laguna
Ovaj knjižurak po obimu zapravo je jedna bogata priča satkana od više manjih, tako sam ja to doživela. Svaka opisana dogodovština na putovanju o kojem je ovde reč, može biti priča za sebe, neke su tužne ili obične životne, a neke duhovite, pa uhvatite sebe kako se smešite na ovaj humor. Bogatih opisa krajeva, kompletnih likova i njihovih emocija, zapravo zaokružuje u celinu ovu priču iz doba renesansne Italije, s početka XV veka, o pohodu napuljske kraljice da bi kupila papir od čuvene porodice, iz esnafa u Amalfiju, tada najpoznatije za proizvodnju ove retke tvorevine. Naime, birali su kome će ga prodati, ko je zaslužio čast da piše na njihovom papiru, a ko nije, pa su se tako i zamerali viđenijim i opasnim ljudima tog vremena, što ih i nije mnogo doticalo, znali su da mogu ucenjivati, jer imaju vrhunski proizvod.
Interesantno mi je kako autor iz jedne potpuno nove perspektive posmatra, a onda i mi tako, šta za čoveka znači pero i papir, šta je to donelo civilizaciji.
"A čovek? Šta je zaboravio ili nije - ko ga je stvorio, odakle je, iz kojeg roda ili porodice potiče... On može i da se svukud slavodobitno ispentra ili da ceo svoj vek uporno poskakuje, ali bez najobičnijeg pera za pisanje nije baš bogzna koliko odmakao od sebe - zalud mu je."
" Ovu su izmešanu odeću strvinari prodavali gotovo u bescenje, budući da je bila neupotrebljiva, osim da bude prokuvana, natopljena velikim količinama kreča i razgrađena u vlakna koja će zatim činiti tkanje papira zadivljujuće bele boje."
Eto,čak i tadašnja pošast, kuga, što jeste morbidno, išla im je na ruku, jer su posle smrti tolikih brojnih ljudi, njihovu odeću rođaci rasprodavali, a kako je bila kužna, niko nije ni želeo da je nosi, pa su je proizvođači papira za budzašto dobijali.
Ova knjiga je prva priča, kako se kaže tamo, "prvi tok" u Romanu delti ovog autora, obavezno ću nabaviti i svaki sledeći, da ispratim taj tok, što i Vama preporučujem.
Kada sam napravila ovu sliku, danas na poslu, pomislih šta bi mi i gde bi danas bili da nema papira, kako bi uživali u ovom velikom zadovoljstvu koje nam knjige pričinjavaju svakodnevno. Uznemirava me i samo takva pomisao, a Vas?
sa vodenim znakom
Goran Petrović
Izdavač: Laguna
Ovaj knjižurak po obimu zapravo je jedna bogata priča satkana od više manjih, tako sam ja to doživela. Svaka opisana dogodovština na putovanju o kojem je ovde reč, može biti priča za sebe, neke su tužne ili obične životne, a neke duhovite, pa uhvatite sebe kako se smešite na ovaj humor. Bogatih opisa krajeva, kompletnih likova i njihovih emocija, zapravo zaokružuje u celinu ovu priču iz doba renesansne Italije, s početka XV veka, o pohodu napuljske kraljice da bi kupila papir od čuvene porodice, iz esnafa u Amalfiju, tada najpoznatije za proizvodnju ove retke tvorevine. Naime, birali su kome će ga prodati, ko je zaslužio čast da piše na njihovom papiru, a ko nije, pa su se tako i zamerali viđenijim i opasnim ljudima tog vremena, što ih i nije mnogo doticalo, znali su da mogu ucenjivati, jer imaju vrhunski proizvod.
Interesantno mi je kako autor iz jedne potpuno nove perspektive posmatra, a onda i mi tako, šta za čoveka znači pero i papir, šta je to donelo civilizaciji.
"A čovek? Šta je zaboravio ili nije - ko ga je stvorio, odakle je, iz kojeg roda ili porodice potiče... On može i da se svukud slavodobitno ispentra ili da ceo svoj vek uporno poskakuje, ali bez najobičnijeg pera za pisanje nije baš bogzna koliko odmakao od sebe - zalud mu je."
" Ovu su izmešanu odeću strvinari prodavali gotovo u bescenje, budući da je bila neupotrebljiva, osim da bude prokuvana, natopljena velikim količinama kreča i razgrađena u vlakna koja će zatim činiti tkanje papira zadivljujuće bele boje."
Eto,čak i tadašnja pošast, kuga, što jeste morbidno, išla im je na ruku, jer su posle smrti tolikih brojnih ljudi, njihovu odeću rođaci rasprodavali, a kako je bila kužna, niko nije ni želeo da je nosi, pa su je proizvođači papira za budzašto dobijali.
Ova knjiga je prva priča, kako se kaže tamo, "prvi tok" u Romanu delti ovog autora, obavezno ću nabaviti i svaki sledeći, da ispratim taj tok, što i Vama preporučujem.
Kada sam napravila ovu sliku, danas na poslu, pomislih šta bi mi i gde bi danas bili da nema papira, kako bi uživali u ovom velikom zadovoljstvu koje nam knjige pričinjavaju svakodnevno. Uznemirava me i samo takva pomisao, a Vas?
July 26, 2023
„Папир", Горан Петровић
Папир, посебан, ексклузиван. Прављен од најразличитије изношене памучне тканине. Са воденим жигом, и то не уобичајеним сликама трозупца, круне или вука, већ посебно направљеној контури главе, или рибље млађи која путује кроз папир да би га на крају напустила и запловила ка некој новој причи. Чувени папир из Амалфија није за свакога, без обзира ко��ико је наручилац богат или утицајан. И није за свашта. Конгрегација мора да зна шта ће се по њему писати и да то одобри. Али свако једном добије „понуду коју не може да одбије“, из било ког разлога, био то велики новац или претња уништењем свега.
Giovanna II Regina di Napoli! Giovannna d'Angio Durazzo! Regina di Napoli! Regina titolare di Gerusalemme! Regina titolare di Sicilia! Regina titolare di Ungheria! Nonche contessa di Provenza di Piemonte... краће Ђована Незасита, пожелела је да на том чувеном папиру напише најлепше речи љубави којима неће моћи да се одупре онај који јој једини одолева Пандолфело Пископо. Како је Ђована умела да буде немилосрдна али није умела да искаже осећања, ангажовала је десет прослављених писаца/песника да то учине уместо ње. Цео караван свите заједно са сто војника међу којима и млађани Нино пратио је отреситу краљицу до Амалфија. Све то „веродостојно“ је забележио хроничар.
Горан Петровић је у овом роману сјајно приказао писце, њихову сујету и каприциозност, подметање туђег текста као сопствени, писање у нечије име, лажљивост новинара и историчара, представљање робе као ексклузивне, дизање сопствене цене. Савршеним стилом, дивним реченицама и проницљивим запажањем са мало речи Горан је сваком мисли записао истине које су други изобличују, искривљују и најчешће прећуткују.
Папир, посебан, ексклузиван. Прављен од најразличитије изношене памучне тканине. Са воденим жигом, и то не уобичајеним сликама трозупца, круне или вука, већ посебно направљеној контури главе, или рибље млађи која путује кроз папир да би га на крају напустила и запловила ка некој новој причи. Чувени папир из Амалфија није за свакога, без обзира ко��ико је наручилац богат или утицајан. И није за свашта. Конгрегација мора да зна шта ће се по њему писати и да то одобри. Али свако једном добије „понуду коју не може да одбије“, из било ког разлога, био то велики новац или претња уништењем свега.
Giovanna II Regina di Napoli! Giovannna d'Angio Durazzo! Regina di Napoli! Regina titolare di Gerusalemme! Regina titolare di Sicilia! Regina titolare di Ungheria! Nonche contessa di Provenza di Piemonte... краће Ђована Незасита, пожелела је да на том чувеном папиру напише најлепше речи љубави којима неће моћи да се одупре онај који јој једини одолева Пандолфело Пископо. Како је Ђована умела да буде немилосрдна али није умела да искаже осећања, ангажовала је десет прослављених писаца/песника да то учине уместо ње. Цео караван свите заједно са сто војника међу којима и млађани Нино пратио је отреситу краљицу до Амалфија. Све то „веродостојно“ је забележио хроничар.
Горан Петровић је у овом роману сјајно приказао писце, њихову сујету и каприциозност, подметање туђег текста као сопствени, писање у нечије име, лажљивост новинара и историчара, представљање робе као ексклузивне, дизање сопствене цене. Савршеним стилом, дивним реченицама и проницљивим запажањем са мало речи Горан је сваком мисли записао истине које су други изобличују, искривљују и најчешће прећуткују.
April 1, 2023
KAD PISAC "OBJASNI" NA PRVO LISTANJE
O, postoje ljubavi na prvi pogled, postoje i sudbinski susreti sa knjigama, postoje situacije kad znaš da je početni pogled na početne reči tvoj susret sa oblakom. Oblak u ovom slučaju "igra ulogu" večnosti.
Retko čitam beletristiku dok radim na novom romanu, čitam onu koja mi pomaže kao izvor. Sada sam pri kraju prve faze a ima ih četiri-pet. No, rekla sam sebi, kada budem mogla da udahnem svet van svog rukopisa, čitaću prvo "Papir" Gorana Petrovića. Zašto? Jedno zašto, hiljadu zato.
Zato što sam ga čitala ranije.
Zato što je postao moderni klasik.
Zato što je pravi pisac.
Zato što je ostavio trag na mom srcu.
Zato što magija njegovih romana i dalje piri u meni.
Zato što volim njegov stil.
Zato što piše i magično i intelektualno.
Zato što je između svakog njegovog reda znanje i iskustvo arhetipa.
Veliki pišu arhetipima, tj. arhetipi pišu kroz njih!
I, odem do biblioteke po literaturu koja mi je potrebna. Kad tamo, na pultu, PAPIR!
Uzmem knjigu, sa emocijom "starih" ljubavnika. Krenem da čitam. Linearno, nelinearno, i tamo-vamo i redom. Svakako.
Gutam. Gugučem. Uživam. Znam da je dobra. Priča uvlači. Kao vulkan koji ne samo da izbacuje svoju već se hrani i lavom emocija čitalaca.
Sve ostalo je istorija.
O, postoje ljubavi na prvi pogled, postoje i sudbinski susreti sa knjigama, postoje situacije kad znaš da je početni pogled na početne reči tvoj susret sa oblakom. Oblak u ovom slučaju "igra ulogu" večnosti.
Retko čitam beletristiku dok radim na novom romanu, čitam onu koja mi pomaže kao izvor. Sada sam pri kraju prve faze a ima ih četiri-pet. No, rekla sam sebi, kada budem mogla da udahnem svet van svog rukopisa, čitaću prvo "Papir" Gorana Petrovića. Zašto? Jedno zašto, hiljadu zato.
Zato što sam ga čitala ranije.
Zato što je postao moderni klasik.
Zato što je pravi pisac.
Zato što je ostavio trag na mom srcu.
Zato što magija njegovih romana i dalje piri u meni.
Zato što volim njegov stil.
Zato što piše i magično i intelektualno.
Zato što je između svakog njegovog reda znanje i iskustvo arhetipa.
Veliki pišu arhetipima, tj. arhetipi pišu kroz njih!
I, odem do biblioteke po literaturu koja mi je potrebna. Kad tamo, na pultu, PAPIR!
Uzmem knjigu, sa emocijom "starih" ljubavnika. Krenem da čitam. Linearno, nelinearno, i tamo-vamo i redom. Svakako.
Gutam. Gugučem. Uživam. Znam da je dobra. Priča uvlači. Kao vulkan koji ne samo da izbacuje svoju već se hrani i lavom emocija čitalaca.
Sve ostalo je istorija.
January 15, 2024
Interesantna priča prozeta tragi-komičnim opisima likova i dogadja, nevorovatno opisana surova realnost proizvodnje papira u davnim vremenima i oholost jedne kraljice. U danasnje vreme kad se ljubavne pisma pišu u elektronskom formatu teško je poverovati u previsoku cenu koju kraljica namece za poseban papir s posebnim vodenim žigom i deset pesnika koji treba da napisu to neodoljivo pismo…ali nažalost umesto dokaza bezuslovne ljubavi, pismo je bio samo odraz zenske sujete i samo-dokazivanja. I žao mi beše ljubavnika koji samo poslužio svrsi iako o njemu i nije bilo mnogo reči, mozda je to bilo samo malo lično razočaranje ☺️
I pored svega toga narativ nekako okoliša, rečenice su predugačke, misli nedovršene. Na momentu sam imala utisak kao da je previše sadržaja, a opet drugi delovi su mi delovali nepotpuni.
I pored svega toga narativ nekako okoliša, rečenice su predugačke, misli nedovršene. Na momentu sam imala utisak kao da je previše sadržaja, a opet drugi delovi su mi delovali nepotpuni.
December 16, 2023
No me dejó indiferente, pero sí indeciso: ¿me gustó o no? Porque hay una noción de tiempo destrozado dentro de la novela, ese desbordamiento de tratar de narrarlo todo cuando la historia por sí misma es breve, casi anecdótica. Incluso se justifica: toda novela es solo un fragmento de la historia del mundo.
El problema está en otras cosas: es una novela breve, y a mí me costó casi 70 páginas poder "ingresar". Para cuando estaba emocionado, ya se estaba acabando la novela. Parece que todo se queda en la anécdota, en la construcción de un mundo, sin un desarrollo de historia o personajes. Incluso nos detiene a debatir: ¿es este un cuento muy largo?
El problema está en otras cosas: es una novela breve, y a mí me costó casi 70 páginas poder "ingresar". Para cuando estaba emocionado, ya se estaba acabando la novela. Parece que todo se queda en la anécdota, en la construcción de un mundo, sin un desarrollo de historia o personajes. Incluso nos detiene a debatir: ¿es este un cuento muy largo?
February 6, 2023
Novella about Italian queen who embarks on a trip to get an exquisite kind of paper where hired poet and writers would write a love letter to her former lover - basically that is the plot of the novella with other characters written on around 160 pages.
The use of language is supreme and probably that is the reason for getting an award - Beogradski pobednik, but I haven't enjoyed reading it and I didn't find the plot amusing enough.
Those are the reasons for giving only three stars.
The use of language is supreme and probably that is the reason for getting an award - Beogradski pobednik, but I haven't enjoyed reading it and I didn't find the plot amusing enough.
Those are the reasons for giving only three stars.
November 18, 2023
Livro muito irónico, com grande sentido de humor sobre o lugar da literatura.
"Bien... Pero, de qué vivia?, se preguntaban muchos. La respuesta: justamente de aquellos que se hacían tal pregunta, dispuestos, por curiosidad, a pagar un poco por al menos asomarse a su mundo, tan diferente de aquel en el que se vegetaba de la manera acostumbrada."
"Bien... Pero, de qué vivia?, se preguntaban muchos. La respuesta: justamente de aquellos que se hacían tal pregunta, dispuestos, por curiosidad, a pagar un poco por al menos asomarse a su mundo, tan diferente de aquel en el que se vegetaba de la manera acostumbrada."
February 24, 2024
Lo que más disfruto de las ficciones de Petrovic es la forma en que suceden las cosas, siempre con un toque de magia que ilusiona al lector con lo que va a encontrar a la vuelta de la página.
Esta es una novela de tono alegre, divertido, un tanto pícara, que va tomando vuelo poco a poco y desde la mitad, más o menos, en adelante, ya no la vas a poder soltar.
Esta es una novela de tono alegre, divertido, un tanto pícara, que va tomando vuelo poco a poco y desde la mitad, más o menos, en adelante, ya no la vas a poder soltar.
October 15, 2023
Una expedición en busca del papel Perfecto para una carta de amor que se ramifica en las historias de todos sus personajes, algunas con mucho sentido del humor y otras llenas de tristeza y belleza.
Leer a Petrović nunca decepciona.
Leer a Petrović nunca decepciona.
July 14, 2023
Zabavno, duhovito...
July 29, 2023
Simpatična priča, lepo pisana, malo nedorečena
Displaying 1 - 30 of 35 reviews