Uroš Đurković's Reviews > Papir

„Vetar u kosi – to je uvek lepa poetska slika koju čitaoci pamte!” (65)

Mnoge će ovaj roman, odnosno, prvi deo desetodelnog  „Romana delte”, obradovati i to je lepo. (Iz obzira prema mogućem zlonamernom čitanju, koliko mi je poznato, naslov zamišljenog venca romana nema nikakve veze sa Miškovićevim preduzećem.) Takođe, sasvim je izvesno da će „Papir”, kao i ostali delovi „Romana delte” biti okićeni svim važnijim srpskim književnim priznanjima kojih, hvala bogu, ima mnogo. Neko bi rekao i previše, jer je gotovo nemoguće danas pisati tako da te baš svaka nagrada zaobiđe. Da se ja pitam, uveo bih i nagradu za najbolje nagrade i za najviše osvojenih nagrada, a obe bi dobio, sasvim izvesno, Goran Petrović. To sasvim lepo pokazuje ko je glavni igrač reprezentacije savremene srpske proze (selektor © Aleksandar Jerkov), uz sledeći tim saigrača: Radoslav Petković, Vladimir Pištalo, Vladan Matijević, Aleksandar Gatalica, Svetislav Basara, Igor Marojević, Miro Vuksanović, Enes Halilović, Nikola Malović, Vladimir Kecmanović. To što bi moj tim bio sasvim drukčiji (a ko u Srbiji ne misli da bi bio bolji selektor od selektora reprezentacije) ne menja činjenicu da je ova ekipa, takva kakva jeste, ona koja je u prvom planu. Zanemarivanje mejnstrima daje krivu sliku o celini neke kulture jer i ono što je alternativno, alternativno je upravo u odnosu na preovlađujući tok, a ne treba smetnuti sa uma da omašenosti mogu da ponekad govore o dinamici književnog života i više od dobrih odluka.

Petrović je Goran, dakle, neosporna književna činjenica i to poštujem bez obzira na lični senzibilitet. Njegovo pisanje nije rđavo – štaviše, ono može imati i značajnije mesto u školskom programu – ali smatram da je poseban status koji ima danas i među kritičarima i među publikom, rezultat specifičnih okolnosti i čitalačkih očekivanja. Srpskoj, a i ne samo srpskoj savremenoj književnosti, nedostaje veliki zamah imaginacije, briga o jeziku, ali i rasterećenje u načinu i tonu, koje bi delo otvorilo ka mnogim čitaocima. Navedeni elementi nesumnjivo postoje u „Papiru”, ali njihova mera nije dobra što možda i ponajviše dolazi od ogromne želje za dopadanjem, za kompromisom i sračunatošću, za nepopravljivom verom u književnost kao instituciju. Rezultat je preizglancan svet koji je, uprkos razbokorene živopisnosti, nedovoljno životan i, u skladu sa naslovom, papirnat. Stalno brušenje, filigranski rad u jeziku u plaštu alegorija i pseudoistorijske imaginacije vrhune u rafalima patosa i bizarnosti, nakrivljenih prema kiču. Od kraljice Đovane II Napuljske kao „lovca na testise” (52) i njenih dojki koje su pratile ritam kasa na crnom konju (77), preko upale trtične kosti (na latinskom) (65), slepca koji licka papir da bi saznao da je znoj ženski (140) ili stola koji može da se koristi i sramno, ako je devojka nevina (12), sve do beskrajno patetičnog prikaza smrti Berta Tolentina, majstora za vitraže, koji umire radeći na svom poslednjem delu, ne primetivši da sve vreme krvari (105). Ova scena ima i poučan epilog: zaključak je da je svaki stvaralac večni početnik, uvek svi krećemo iznova, što je naivno, naporno i providno gotovo kao i izjava da „hleb i rukopis u osnovi istom služe, prvim se toli trbuh, a drugim siti ljudski duh” (13). Mudri pisci i oni koji za sebe to misle zaista treba da se klone mudrih misli. A verujem da ne bi bilo nemudro ovde prestati, iako se još mnogo toga može i treba reći, ali znam da će tek doći ušećereni hvalospevi, pa ovo moje neka dođe kao gorki, ali potrebni aperitiv.