Nora Barnacle's Reviews > Njujorška trilogija

Na filmovima se često dešava da vispreni zlikovac, pošto ispuca sve kvarnjačke trikove, namami heroja u nekakvu sobu sa ogledalima, kako bi ga ošamutio sopstvenom (herojevom) sposobnošću zapažanja i napokon ga sebi skinuo s vrata. Tako se protagonista nađe u sasvim neprirodnom haosu: pošto je vizualno bombardovan svojim iskrivljenim odrazima, mora da prebaci oslonac na auditivna opažanja, te osluškuje tišinu, zaustavlja disanje, pažljivo hoda kroz srču, sve vreme kalkulišući koliko mu još municije ostalo u šaržeru, gde će i kad da opali. Tako mnogobrojni efekti napnu gledaoca do ivice stolice, ali se pravi uzrok dramatičnosti krije u, napokon, pravednoj situaciji: zlikovac je – obrni, okreni – u istom sosu kao junak, te će pobediti bolji. Tuče na ferku su visoko cenjene u svim krugovima, pa niko ne zamera što je to malo bajata fora.

Upravo to Pol Oster radi čitaocu Njujorške trilogije.

Najpre ću se malo čuditi nad nemalim brojem komentara da su ovo tri nezavisne priče među kojima je teško pronaći vezu. Smislenije bi mi bilo shvatanje da su ovo tri varijacije jedne teme i da je upravo zato Geopoetika angažovala troje dobrih prevodilaca (o Zoranu i Ivani Paunović se već sve zna, a i Zorana Spaić ih u stopu prati). U tom smislu, naravno da se većini najviše dopada poslednji deo celine u kome se sve raspliće, ako ovde ima mesta za priču o klasičnom raspletu.

Negde na polovini Njujorške trilogije piše da je primarni cilj svake knjige da zabavi čitaoca. Ako je to Oster hteo, u mom slučaju je potpunosti ispunio cilj: silno sam se zabavljala sve vreme, malo i na bis. A kako i ne bih, kad je unutra strpao sve i svašta: detektivske priče od vrste misterioznih, književne aluzije, svakovrsne anegdote i zabavne pričice (kako je Servantes sve hteo da nas zezne zamenom identiteta, kako je obdukciju Volta Vitmena radio jedan smotanko forenzičar, kako glavni projektant Bruklin bridža nikad nogom nije kročio na svoj most), maskiranja, malo Vavilonske kule, malo Pariza, mnogo Njujorka, mnogo ispisanih svezaka, pisaca, izdavača, seksa, dece i beba, poštanskih fahova, taštine, voajerske ostrašćenosti, zanesenjaštva, hazarderstva,...a između čitaoca i sveg tog zamešateljstva stoji neko ko igra kolariću – paniću sa likovima i imenima, dok je Pol Oster (imenom) epizodista koji obavlja neka svoja posla, pa se zbuni (kao i čitalac) kad čuje kakve se to stvari sve zbivaju na ovome svetu.

Dakle, šareni komadići ogledala u kojima je odraz fikcije, rasuti po stvarnosti i narativu, a ti, čitaoče, izvoli, pronađi gde šta pripada, lepo sve to zalepi i pogledaj veliku sliku. Kako ćeš rekonstruisati tu metafikciju i da li ćeš u njoj videti šta je (za Pola Ostera, ovog živog, pisca) pisanje, ili muku definisanja identiteta ili apsurdnost njegovog pronalaženja ili cenu slobode izbora ili sebe u ma kom svetlu ili ćeš naučiti da zabijanje nosa u tuđe stvari ne samo što nije pristojno, nego nije ni malo mudro... intimno je pitanje.

Nisam se baš načitala američke književnosti zato što mi kod većine tamošnjih pisaca ona pomenuta zabava uvek ostane samoj sebi svrha, što mi brzo dosadi, ali Oster ima malo evropejskog šlifa i finog francuskog glanca, pa je elemente visprenije ukrojio, štepovi mu se ne vide i tako postiže izvesni stepen elegancije (dok američka elegancija ostaje skoro pa oksimoron).

Nije Pol Oster kriv što je došao na red malo posle Havijera Marijasa, pa sad ne može i on da dobije peticu jer nema dovoljno ležernosti da padnem u nesvest. Da ne bude samo to, zameriću mu što insistira na izlizanom receptu da se do samoosvešćenja može doći samo preko mostića na smrt ugrožene egzistencije. Ne kažem da to nije put, možda čak jeste i najkraći, al' dobro više s tim.
Eto, summa cum laude, ali četvorka.