Gerd von Rundstedt
| Gerd fon Rundštet | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Lični podaci | ||
| Datum rođenja | 12. 12. 1875. | |
| Mesto rođenja | Ašersleben ( | |
| Datum smrti | 24. 2. 1953. (dob: 77) | |
| Mesto smrti | Hanover ( | |
| Vojska | ||
| Najviši čin | Feldmaršal | |
| Bitke i ratovi | Prvi svetski rat Drugi svetski rat | |
| Nagrade | Gvozdeni krst | |
Karl Rudolf Gerd fon Rundštet (nem. Gerd von Rundstedt; Ašersleben, 12. decembar 1875 — Hanover, 24. februar 1953) je bio nemački feldmaršal tokom Drugog svetskog rata. Bio je jedan od najsposobnijih nemačkih generala i jedan od retkih nemačkih visokih oficira koji je tokom čitave svoje karijere bio apolitičan.
Rođen u Ašerslebenu, u aristokratskoj pruskoj porodici, fon Rundštet je stupio u nemačku vojsku 1893. godine, da bi 1902. godine postao pitomac elitne nemačke vojne akademije – insitucije koja je godišnje primala samo 160 novih studenata od kojih je i do 75% otpadalo tokom studija. Tokom Prvog svetskog rata je napredovao u službi da bi 1918. godine stekao čin majora i funkciju načelnika štaba u svojoj diviziji.
Posle rata fon Rundštet je stalno napredovao u okviru male nemačke vojske koja je bila ograničena na 100.000 ljudi. 1932. godine postavljen je za komandanta 3. pešadijske divizije. Kasnije iste godine zapretio je da će dati ostavku kada je Franc fon Papen uveo vanredno stanje i naredio svojim trupama da izbace članove nacističke partije iz državnih zgrada. Rundštet je takođe bio veoma zabrinut zbog brzog uspona na vlast nacista zbog čega je u oktobru 1938. godine napustio armiju.
U septembru 1939. godine je počeo Drugi svetski rat i fon Rundštet je pozvan da komanduje Grupu armija Jug tokom uspešne kampanje u Poljskoj. Tokom planiranja kampanje na zapadu i napada na Francusku, podržao je fon Mašntajnovu koncepciju „oklopne pesnice“ koja je konačno postala osnova Žutog plana. Tokom bitke fon Rundštetu je poverena komanda nad dve oklopne, tri motorizovane i 35 pešadijskih divizija.
14. maja 1940. godine nemačke oklopne divizije pod komandom Hajnca Guderijana prešle su reku Mezu i napravile veliku brešu u savezničkoj liniji fronta. General fon Rundštet je bio zabrinut zbog mogućnosti da ovako dubok prodor oklopnih jedinica pretrpi neuspeh zbog izostanka pešadijske podrške zbog čega je zatražio da se dalje napredovanje obustavi kako bi pešadijske divizije mogle da osiguraju izložene bokove oklopnih divizija; zastoj u napredovanju nemačkih oklopnih jedinica omogućio je saveznicima da preko Denkerka evakuišu svoje jedinice na britansko ostrvo. Gerd fon Rundštet i drugi nemački generali tvrdili su da je ova kontroverzna odluka bila Hitlerova i da je bila motivisana njegovim čvrstim uverenjem da će Velika Britanija biti spremnija da zaključi mirovni sporazum sa Nemačkom ukoliko joj se omogući da evakuiše svoj Ekspedicioni korpus iz Francuske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi šta je Hitler imao na umu, ali je konačna odluka o ovom pitanju bila poverena fon Rundštetu kojeg je Hitler, na Hadlerovo čuđenje ovlastio da donese konačnu odluku.
Fon Rundštet je unapređen u feldmaršala 19. jula 1940. godine i bio je uključen u planiranje operacije Morski lav. Kada je invazija otkazana, fon Rundštetu je dodeljena komanda nad okupacionim snagama u Francuskoj i dobio je zadatak da učvrsti obalsku odbranu u Holandiji, Belgiji i Francuskoj.
Od juna 1941. godine fon Rundštet je učestvovao u operaciji Barbarosa kao komandant Grupe armija Jug koja je bila sastavljena od 52 pešadijske i 5 oklopnih divizija. U početku je njegovo napredovanje bilo sporo ali je u septembru iste godine zauzet Kijev u kojem je zarobljeno neverovatnih 665.000 sovjetskih vojnika – danas se zna da je zapravo zarobljeno manje od 400.000 ali je i dalje u pitanju veoma impresivna brojka. Nakon ove pobede fon Rundštet je usmerio svoju grupu armija ka istoku sa zadatkom da osvoji Harkov i Rostov. Snažno se protivio daljem nastupanju nemačkih armija tokom ruske zime i savetovao je Hitlera da obustavi dalje operacije ali je njegovo stanovište odbačeno.
Fon Rundštet je u novembru 1941. godine pretrpeo srčani udar ali je odbio da bude hospitalizovan i nastavio je dalje nastupanje uspevši da 21. novembra osvoji Rostov. Međutim, snažan sovjetski protivnapad izbacio je nemačke jedinice iz grada. Kada je fon Rundštet zatražio odobrenje od Hitlera da se povuče, ovaj se razbesneo i zamenio ga je sa generalom Valterom fon Rajhenauom.
Hitler je ponovo uspostavio fon Rundšteta u aktivnu službu u martu 1942. godine postavljajući ga za komandanta nemačkih snaga na zapadu. Na ovoj funkciji se pokazao izuzetno interntim zbog čega je do jeseni 1943. godine atlantska obala bila jako loše utvrđena. Tek nakon Romelovog imenovanja za fon Rundštetovog neposredno potčinjenog započeti su obimni radovi na ojačavanju Atlantskog bedema. Tokom rasprava koje su prethodile savezničkoj invaziji Rundštet je insistirao na stavu da oklopne rezerve treba zadržati u operativnoj pozadini kako bi nakon inicijalnog savezničkog iskrcavanja mogle da budu upotrebljene u cilju uništenja mostobrana. Komandant nemačkih oklopnih jedinica Švapenburg podržavao je njegov stav. Nasuprot njima je bio Romel koji je insistirao na tome da oklopne jedinice moraju da budu raspoređene u blizini obale zato što bi saveznička vazdušna nadmoć onemogućila ili značajno usporila njihovo kretanje. Poučen lošim iskustvom iz severne Afrike Romel je verovao da je savezničko vazduhoplovstvo u stanju da onemogući čak i noćne pokrete nemačkih jedinica. Romel je takođe bio ubeđen da je iskrcavanje u Normadniji malo verovatno zbog čega je smatrao da bi u ovom delu Francuske trebalo ostaviti minimalne oklopne jedinice. Iako je bio voljan da prihvati malu verovatnoću iskrcavanja u Normandiji fon Rundštet je i dalje smatrao da je u pitanju suluda kocka. Nažalost, njegov autoritet koji je bio značajno narušen njegovom neaktivnošću nakon imenovanja za komandanta nemačkih jedinica na zapadu nije bio dovoljan da podupre njegove stavove zbog čega je Romelovo stanovište prevagnulo. Nemačke oklopne divizije bile su raštrkane duž obale zbog čega su u Normadniji, u trenutku iskrcavanja bile samo dve oklopne divizije što je imalo katastrofalne posledice na dalji tok operacija. Posle D-dana, u junu 1944. godine, fon Rundštet je savetovao Hitlera da zaključi mir sa saveznicima. Hitler je na njegov savet odgovorio tako što ga je zamenio generalom Ginterom fon Klugeom.
Besan zbog zavere da se ubije Hitler, Runštet je pristao da se pridruži Guderijanu i Vilhelmu Kajtelu na Vojnom sudu časti koji je izbacio iz vojske na stotine nemačkih oficira, često na osnovu bednih dokaza, pod optužbom da su kovali zaveru protiv Hitlera. Na ovaj način oni su bili predati u ruke civilnom sudstvu, tačnije u ruke Rolanda Freislera. Mnogi od njih su pogubljeni.
Sredinom avgusta 1944. godine fon Kluge je izvršio samoubistvo zbog čega je fon Rundštet ponovo imenovan za komandanta nemačkih snaga na zapadu. Na brzinu je izvršio reorganizaciju trupa, taman na vreme da se uspešno suprotstavi savezničkim snagama za vreme operacije Market-Garden. Iako je bio vrhovni komandant nemačkih snaga na zapadu, koje su učestvovale u neuspešnoj ofanzivi čiji cilj je bio zauzimanje Antverpena (poznatijoj kao Ardenska ofanziva ili bitka za izbočinu), od samog početka se protivio toj ofanzivi. Ponovo je razrešen dužnosti u martu 1945. godine nakon što je saopštio Vilhelmu Kajtelu da bi Hitler trebalo da zaključi mir sa saveznicima i da je dalje vođenje rata beznadežno.
Rundšteta je, 1. maja 1945. godine zarobila američka 36. pešadijska divizija. Tokom ispitivanja je pretrpeo još jedan srčani udar zbog čega je prebačen u Veliku Britaniju gde je bio u zarobljeništvu. Britanci su ga optužili za ratne zločine ali mu nikada nije bilo suđeno zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Pušten je iz zarobljeništva 1948. godine i do svoje smrti je živeo u Hanoveru.
- Messenger, Charles (1991). The Last Prussian: A Biography of Field Marshal Gerd Von Rundstedt, 1875-1953. London: Brassey's (UK). ISBN 978-0-08-036707-1.
- Günther Blumentritt, Von Rundstedt: The Man and the Soldier (1952)
- B.H. Liddell Hart, The German Generals Talk (New York: William and Morrow, 1948), chap. 7